Književne novine

Miloš

„IO m qm——_— === N. ĐURIĆ

„državotvorna životinja“, ima u

helenskoj nauci i definicija po kojoj je čovek jedina životinja koja je sposobna za smeh (Arist. Part. an. III 10,678 i 8,28). Time je smejanje kao izraz duhovne slobode stavljeno na isti stepen s mišljenjem i govorom. Najveći helenski izazivač smeha bio je Aristofan (446—885), koji je svojom genijalnom maštom, neiscrpnom duhovitošću i obilnom komičkom i satiričkom obdarenošću, predstavljao ovaploćenu komediju. Kad su stari ovu vrstu dramske umetnosti nazvali „ogledalom života“, imali su na umu uvek jednaku ljudsku prirodu i njene slabosti, ali je komedija, u isti mah, i dragocen istorijski izvor, jer predstavlja najpotpuniji odražaj društvenih prilika svoga vremena. To važi i za Aristofanovu komediju, koja svojom snažnom, smelom i istinitom, često grubom, satirom odražava atimsko političko i kulturno stanje u drugoj polovini V veka. Ona prikazuje izobilje više ili manje teških smešnosti, koje su pripadale politici radikalne demokratije, a razlog je tome očevidan: Aristofan je živeo u njeno doba.

Pesnik ne zahteva drugi· ustav, nego druge ljude. Ono što gromko zvuči kroz sve njegove komedije — jeste poklik: dole s nikogovićima, samoživcima, udvoricama i varalicama svake vrste, dole s nedostojnim državnim rukovodiocima, koji najpodlijim laskanjem i smešnim lažima varaju narod i svojim hvalisanjem podržavaju rat koji samo njima donosi korist, a na njihova mesta izaberite pametne, čestite i hrabre građane, koji vole svoju Atinu i koji će svojim nesebičnim pregalaštvom i svojom visokom etičko=političkom aktivnošću uvek dizati na višu liniju Života. Građane koji se u Aristofanovim komedijama ističu državničkim sposobno-

pi= definicije po kojoj je čovek

(Sat. I 3,107). Ali Aristofanu, koji se odlikovao neobičnom komeđiografskom inventivnošću, pala je na um ideja da žena može i da spreči rat, samo ako svojim samoobuzdavanjem ume da ovlada muškarčevim polnim nagonom. Protiv fiZičkog pritiska ratničkog nasilja Atinjaka Lisistrata (tj. ona koja raspušta vojsku) baca na bojište još jači pritisak polnog nagona, i time daje nov me–tod za sklapanje mira bez prolivanja krvi. Kao u Aharnjanima, prikazanim 425. godine, gde pesnik ustaje u odbranu mira i udara na slavoljubive demaBoge koji podstiču na rat, Aristofan, dakle, i u ovoj komediji oštrice svoga komediografskog talenta okreće protiv ratne partije, vojuje za mir i zahteva povratak panhelenskoj politici Kimonovoj.

Motiv o ženama kao spasiocima državne slobode ima analogiju u ratničkom podvigu Telesije, pesnikinje iz Ar8a, i u podvigu Sabinjanki (Liv. I 13). A i motiv o ženskom uskraćivanju polnog saobraćaja kao sredstvu za postizanje političkog cilja, tj. za primorava– nje muževa na zaključivanje mira, ima analogiju u starofrancuskoj i srednjovekovnoj književnosti (vid. Jak. Grimm Kleine Scriftem, 5, Berlin 1871). U helenskoj književnosti taj motiv pojavljuje se najpre u Hesiodovoj pesmi Stit Heraklov» (st. 14 idd.). Kao Žene ma prazniku Tesmojorija i kao Zene u narodmoj skupštini, ni ova komedija nije prosta od frivolnosti, ali, treba imati na umu suštinu stare komedije i Dionisov praznik za koji je Aristofan pisao svoje komedije, osim toga ženama i devojkama bio je uskraćen polazak u pozorište. A kako se u Lisistrati obrađuje pomenuti motiv, u njoj se polni život obrađuje do krajnje granice mogućeg, šta više stavlja se u središte igre.

* * *

O ARISTOFANOVOJ LISISTRATI

JEDNA HELENSKA DRAMA I OPŠTA SITUACIJA

volja, uzimaju tu stvar u svoje ruke žene.

Radnja počinje u ranu zoru, a pozornica predstavlja zapadni akropoljski obronak ispod Propileja.

Lisistrata nestrpljivo očekuje Helenke što ih je iz zaraćenih oblasti pozvala u Atinu na savetovanje, a koje inače veoma tačno stižu na orgijastičke praznike. Prva se pojavljuje njena komšinica Kalonika. U razgovoru s njome Lisistrata ističe da „. osvanuo veoma važan trenutak, jer od njega zavisi spasenje ili propast Helade: treba građane dovesti dotle da prestanu ratovati. Jedna za drugom stižu i ostale, Mirina iz Anagira, Lakonka Lampita, Beoćanka, Korinćanka i Lisistrata im objašnjava da rat može prestatiti samo tako ako žene reše da sve dotle neće saobraćati sa svojim muževima dok oni ne učine mir. Žene se, kad to čuju, preneraze, te Mirina i Kalonika izjavljuju da više vole produženje rata nego odricanje od polnih zadovoljstava i da bi više volele i kroz oganj prolaziti nego se od toga odricati. Ali kako se Lampita slaže s Lisistratom, i druge se

žene moraju pokoriti njihovom rešenju.

i to rešenje potvrde zakletvom. Međutim, Atinjanke su osvojile Akropolj da građanima oduzmu materijalna sredstva

za vođenje rata i zatvorile Propileje..

Tada stiže hor seđih staraca koji buktinjama i požarom hoće da osvoje grad, ali dolazi hor žena s kofama punim vode i, u ljutom okršaju, njihova voda odnosi pobedu nad staračkom vatrom, Protiv energičnih žena ništa ne može da urađi ni član Saveta, koji je došao da uzme novac iz državne riznice, i kome Lisistrata pokazuje da državna riznica pod upravom žena znači jedino spasenje za otadžbinu. Tako žene ostaju, doduše, pobednici, ali u samim njihovim ređovima preti izdajstvo: one se upaljuju za muževima, i Lisistrata otkriva: Ja nemam, više snage da ih odvratim od njihovih, muževa — sve mi odlaze

(st. 718—719).

TI pored svoje zakletve one pod svim mogućim izgovorima navaljuju da idu kući: jedna da razastre vunu, druga da omlati kudelju, treća da se porodi. Mudra Lisistrata saopštava im jedno pro=ročamstvo o njihovoj pobedi i uliva no=vu snagu da se savladaju i da još izdrže samo nekoliko dana. U svom slučaju oba hora, i ženski i muški, svojim držanjem pokazuju da šu skloni pomirenju. To pokazuje i naredni prizor u kojem Mirina, po Lisistratinom uputstvu, ljubavnu žudnju svoga muža Kinesije, koji „sav žarkim gori afroditskim plamenom“ (st. 832), rafinjra-

ru VV E U U U AV U U U VA

Miroslav

S. MAĐER

Privafnu

korespondenciju

(test što mije i jest)

Kako vi živite, kako umirete, jeste li čemu,

kako volite, kako se čudite, odakle krvanite, da li se obilno hranite, odlično oblačite,

koje filmove gledate, kakve knjige čitate?

Smijte li se svemu i svačemu, ozbiljno vadite slušate Yadio emisije, pijete domaću ljutu

veselite se više lijetu u svemir ili krznenom, kaputu subotom, vjerojatno i vi izlazite?

Upadate li često u dilemu, svetkujete rođendane razumijete li se u različite stvari, na primjer, u amtenu,

nom koketerijom i svagdđa ponavljanim izmicanjem napreže do najveće mere i neprestano mu ističe uslov za koji je vezana mogućnost njegove obljube, Ovaj pikanini prizor, u kojem pesnik besprimernom smelošću prikazuje kako se Kinesija razgoreo žestokim ognjem te se neodoljivo pomamljuje za svojom ženom i kako ga ona, kad je već gotovo stigao do cilja svoje žudnje, odbija pa opet primamljuje, predstavlja najJači prizor što ga je ikad jedan komediograf smeo da iznese na pozornicu. Dok se mir u Atini približuje svom završetku, stižu lakedemonski i atinski poslanici, koji zbog ženskog bračnog štrajka podnose ljute muke, te ništa ne žele nego mir i traže Lisistratu. Ona izlazi i sjajnom besedom pomiri ne samo Spartance s Atinjanima, nego i muževe sa ženama.

Komiku ovoga komada podiže i doski dejalekat Spartanke Lampite, spartanskog glasnika i poslanika spartan= skih. '

* * *

Kao karikatura državnih predstavnika i državnih kriza, Aristofanova komedija neće naći podražavalaca u docnijoj helenskoj književnosti, ali već u XVI veku njena satira i njene ideje imaće odjeka u evropskoj književnosti.

Lisistrata, na primer, odjeknuće u komediji Ulooćoni ukrotilac (The Woman Prize or the Tamer tamed), koju su, u vreme „vata engleske renesansne drame, napisali Frensis Bomont (1584—1616) i Džon Flečer (1579—1625), dva dramska stvaraoca koji su postali uzor veoma prisnog drugarskog stvaralaštva. Njihova komedija predstavlja produženje Še;:.. ove Ukroćeme goropadi: posle smrti svoje žene Katarine, Petručio dolazi u Englesku, gde se ponovo ženi, njegova druga žena ukroćuje njega još grubljim načinima nego on svoju prvu ženu. Ljubavni štrajk je postigao svoj cilj: posle šest dana goropadnik je ukroćen.

Od ostalih pisaca, koji su se inspirisali Lisistratinim postupkom, ističu se J. F. Kasteli sa svojim Zaveremicima, Bde se ljubavnim štrajkom treba da spreči produženje krstaških ratova, zatim L. Anzengruber, pa Adolf Vilbrandt s komedijom Vladavina žema (1892) i R. Laukner i F. Buš sa Ženskom zaverom

(1920).

Za „Ša Noar“ na Monmartru obradio je Aristofanov komad ' Moris Done {1892), a o prikazivanju Lisistrate u Raa siji „daje podatke knjiga „Aristojan,

; tvrđui ; WE žalite li onog koji padne ma miske grame stima da utvrđuju mir ZBaTIČRJUJU „M bolujete li od glavobolje, psujete mater joj njemu? Lisistrati, prikazanoj 411. godine, žene koje su najviše jada podnele u ratnom

vremenu. Organizaciona sposobnost že-

Preduzimljivoj i pronicljivoj Lisistrati, junakinji komada, polazi za rukom da skloni žene da uskraćivanjem

Molim vas, da li se ubijate, od. čega zapravo patite + vama jesen manese mnoge suvišne misli da li se često pitate, da li ste isti

na i njihovo, svesno rukovodilaštvo razvijeni su u toj komediji do najviše mere. Posle Helene kođ Homera i Helene,

bračne dužnosti primoraju muževe na E

sklapanje mira. 'U tom smelom podu-

hvatu one imaju uspeha i spasavaju ne samo Atinu nego i celu Heladu, jer se

ili držite čorsto da se mijenjate.

Molim vas, vi sigurno znate u što se madate kad razgovarate mikad vam ništa ne ostane od svijeta

zbornik studija, izdanje MoskoOVSKOg univezsiteta 1956, str. 173—194. Znam đa je Loran Telad (1854—1919),

Ije i Međeje kod Herodota, raširila se misao da žena može kobno uticati na razvitak političkog života, tako da je

"roracije mogao reći: „Nam fuit ante ćanki.

elenam cunnus taeterrima belli causa“

KA STVARANJU JEDINSTVENE KULTURE

Nastavak sa 2. straie

obezbjeđuje ono što je nužno: mogućnost da se ostvari na djelu. Koliko će biti dosljedno proveden u život zavisi od nas: od naše graosnske kuraži, sposobnosti, smisla za društveni život prožet nJegovim „intencijama, od našeg ljudskog poštenja u suprotistavljanju svemu što Je protivno njegovom duhu i slovu. =.

Po mom mišljenju, ne smijemo živjeti kao šest država u državi. Treba ići za integracijom svega a iznad svega za integracijom duha u tolikoj mjeri da se i ova jedina država u njemu snažnom, monolitnom, izgubi, da odumre, i da Je zamijeni jedan čvrst društveni organizam kome će u njemu potpuno afirmisana humanost bili satisfakcija za sve nacionalizme. Za nas sve treba prije svega i iznad svega da bude jugoslovensko, pa onda hrvatsko, srpsko, slovenačko, makedonsko i crnogorsko, izvan naših granica toliko ljudsko. uzvišeno. E. Ja- integracija kulture nije jedina ali, čini se, jeste najčvršća osnova za takvu homogenost duha i misli. Na njoj je insistirao ubedljivo Predsjednik Tito u svom govoru Sav JBJUČI svim građanima u obavezu SšvJesne BOBI odricanja radi ostvarenja te integracije u + većem obimu i intenzitetu. Odsustvo te integracije u kulturi u potrebnoj mjeri. onjatho S kao praznina u našem društvenom ŽiyabuU ae bljena komunikativnost nacionalni u

jedan j nogih grešaka i u privretan je Od U POO ai djelatnosti. Ne-

dnoj, političkoj i prosvjetnoj ji. Ne nojmio da krijemo: nacionalno smo a svi redom i skoro ljubomorno DOO oje 3 e” publičke okvire. Čuvajmo ih, ali tako da p i

iu nacionalnog 9-

ja nam Ustav pruža u njegovan]J l O sl-čanja, nacionalnib vrednosti. ne Ope mo, Ja potpuno pravo 1 nacionalno ao. opredjeljenje shvatam kao žavanr O avoka nost da nacionalizam u svemu, a a e. u kujturi, prevaziđemo. Jezik da a Oi reko mo jedan izraz više za ljudske O a odnose, a ne i zmijska oštrica iz KOJ aa o Kući sjevne i otrov šovinizma. Ne igraj i uobga loše uloge starijeg brata. budimo 12

KNJIŽEVNB NOVINE

hor žena, stoji iz Atinjanki, Peleponežanki i BeoKako građanima nije pošlo za rukom da ofladžbinu spasu iz ratnih ne~

koje Lisistrata saziva, sa-

Jugosloveni, građani Jugoslavije, građani svijeta.

Društvo, međutim, neće učiniti mnogo ako proklamuje principe „integracije a ne stvori sve pctrebne uslove za njeno ostvarenje. Protiv kulta ličnosti sam, ali sam zato da stvaramo kult kulture. Ona ne smije biti pastorče, kako joj često zapada da bude, ona bi trebalo da bude mezimće društva. Kad investiramo u privredu, čak i kad je i nerentabilna zbog nečije nepro= mišljenosti i nesnalaženja u poslovima, onda smo izdašne ruke, onda u prazno mogu da lete i miljjardđe. Investirajmo više u kulturu. Najrentabilnije su investicije i najdugoročnije one koje se ulažu u kulturu jedne nacije: one urode plodom na svim poljima rada. Na kulturi sve počiva, ili ja shvatam socijalizam kao jedan veći stepen kulture ljudskog uma, ljudskog duha i čovjekovog srca. Varamo se ako mislimo da se u dovoljnoj mjeri poštuju naši naučni radnici, pisci, umjetnici, kompozitori, pozorišni i filmski glumci, da se dovoljno cijeni i nagrađuje njihov rad. Varamo se.

Kako se smije dopustiti da pisac u društvu vjeruje kako je njegova literatura privatna stvar? Kako se može očekivati i zahtijevati od pisaca puna umjetnička i društvena angažovanost ako njihova djela na štampanje kod izdavača čekaju i po četiri godine? „Čovjek bez svoje sobe je čovjek bez psihologije““, a kakva se to onda psihološka dubina traži u djelima pisaca ako nemaju radne sobe?

Sloboda stvaraočeva nije samo u oslobođenju od političke cenzure; on mora da buđe oslobođen poslova koji njegovu umjetničku ličnosti obezličavaju i oduzimaju mu dragocjeno vrijeme i iskustvo za kreativan rad. Ja sam za integraciju kulture koju bi stvarali stvaraoci a ne amateri ili poluamateri.

prevaljujete li dugo put do kreveta ili plivate ljutite li. se, kad promrmljate:: zbilja, šteta.

Molim vas, da li i as muče besanice

izlazite li noću zbog krasme mjesečine

u, ime nečeg živite ili iz biološke mepoznanice stižete ma stamicu, kasmo, kad vlak već krene?

Da li se previše uzrujavate, podnosšte li lako klimu mislite li na ljude, osjećate li katkad mučninu, više volite, jelte, ljeto nego zimu,

me podnosite provaliju, ali bacate pogled, na visinu.

Da li se čudite svim memogućim, čudima, imate li smisla za ribolov i autostradđe stišće li vas ponekad nešto u grudima udarate li moću glavom, u bandere.

Koga držite onim, koga ovom,

stamnujete li na polju ili pod krovom

kako vi razmišljate o svijetu ili oYemenu množe li se i vama bore po čelu?

Volite li živjeti u gradu ili selu

pijete li kotku ili kiselu vođu, uživate u tišimi reumatične bolove osjećate u koljemu,

milujete li koju tuđu, ženu.

Izvinite, ne mogu vjerovati svojim, očima kako je to sve što radimo dosadno i glupo molim vas, odlučite se, vriskajte, uzviknite svejedno po Koji put, genijalno ili tupo.

Molim Vas recite, po sbemu sudeći, blesavo, sve u sbemu.

ILJAMI EMIN

KNJIGE-POZNANSTVA

K ada razmišljam o tome šta sve treba učiniti na putu opštejugoslovenstva naše

književnosti, teško mogu izdvojiti pojedine važnije stvari od onih koje bi izgledale od manjeg značaja,

Ipak ću pokušati da dođirnem jednu tako reći neznatnu iako korisnu mogućnost međusobnog upoznavanja književnika raznih nacionalnosti kod nas.

Istina je da se međusobno malo poznajemo. Veliki broj naših književnika iz Srbije, Hrvatske, Bosne i Hercegovine, Crne Gore ili Slovenije, na primer, možda još nikada nisu čuli imena mnogih šiptarskih i turskih manjinskih pisaca sa Kosmeta i iz Makedonije, koji prvi put u svojoj istoriji stvaraju na svojim maternjim jezicima. ,

Mogu reći da neki naši književnici bolje i iscrpnije poznaju neke inostrane pisce nego li naše nacionalne, posebno manjinske Kknjiževnosti. Sećam se da sam negde pročitao da je u Novom Sadu izdana zajednička zbirka stihova jednog vojvođanskog i jednog mađarskog ma-

pesnik Aristofanskih poema (1904), napisao knjigu Ginekokratija ili gospodarenje žema (1908), ali ne mogu reći da li u njoj spominje Lisistrafu,

e e a O eee

njinskog pesnika, koji su izvršili razmenu prevoda — vojvođanski pesnik Je svog mađarskog kolegu 'prevodio na srpskohrvatski, dok ovaj drugi njega na mađarski jezik.

Ova knjiga nije naišla na dovoljan publicitet u Javnosti, bez obzira što se radilo o jednom kod nas po svojim pretenzijama možda skromnom ali na planu zbližavanja i upoznavanja književnika raznih nacionalnosti svakako interesantnom pokušaju.

Ako u ime jedne opštejugoslovenske socijalističke kulture želimo razbiti repubiičke učaurenosti i zatvorenosti, nisu za potcenjivanje ovakvi i njima slični eksperimenti.

Preda mnom se nalazi još jedna zanimljiva pu blikacija koja u svojim okvirima znači VrIO koristan prilog u ostvarivanju ove ideje. To je knjiga Treći jugoslovenski festival poezije, koju je izdalo preduzeće „Lykos“ iz Zagreba povodom festivala poezije 1959. godine, U njoi su svojim pesmama i esejističkim prilozima o. poeziji zastupljena ni manje ni više nego tačno 174 pesnika i Kritičara iz svih krajeva naše zemlje (iz svih narodnih republika, kao i predstavnici mnogih manjinskih književnika).

Uzmemo li književne časopise i listove, primetićemo da oni s vrlo skromnim jzuzecima predstavljaju glasila samo užeg krusa suradnika i u njima sasvim retko zalutaju po neki književnici iz drugih republika, da i ne BoOvoOrimo o književnicima nacionalnih manjina.

Uzimajući za primer prilike koje poznajem, dolazim do podatka da do sada skopske izdavačke kuće nisu izdale u prevodu na makedonski jezik nijedno delo šiptarskih ili turskih književnika, koji žive i stvaraju u ovoj narod noj republici, dok su manjinski pisci na svojim materinjim jezicima preveli dosta dela makedonskih književnika, kao ı književnika drugih nacionalnosti u našoj zemlji,

Mislim da se ova situacija mnogo ne razlikuje ı u drusim narodnim republikama. U ispravljanju toga najviše mogu učiniti republička udruženja književnika, kao i pojedine izdavačke kuće, redakcije ı sve druge kulturne ustanove i institucije.

Znam da je problem integracije jugoslovenske socijalističke kulture jedan vrlo ozbiljan zadatak svih naših ljudi. Njegovo, postupno realizovanje u životu zavisiće i od udela svakog pojeđinca. To je više nego obaveza i dug prema našoj socijalističkoj zajednici.

Na kraju: jednom zauvek pokušajmo da izbegnemo ponavljanje opštih postavki o bratstvu i jedinstvu i zbližavanju svih nacionalnosti i na književnom polju dajmo što je mogućno više konkretnih rezultata.