Književne novine

ESEJ Preveo Dragoljub

POL ZIJ I S. IGNJATOVIĆ

način poezija, sa svoje strane, dospeva do poznatog „nultog stepena“: svet joj se izmiče, oma se izmiče svetu, ostajući, 'tako reći, zatvorena u sebi samoj,

· Dobro znamo, međutim, da nema opadanja koje ne bi, istovremeno, hranilo klicu novog poleta: naše male periodične apokalipse nisu još nikada dovele do ivice Istorije! Reći „opadanje“, možda, ne znači nikako podleganje duhu katastrofe. U svemu onome što se tiče jezika i poezije apsolutno najizvesnija je nova situacija, ako se tako može reči, i nove osnovne zamisli. Zaista, dela osstvarena u poslednje vreme, karakteristična po izvesnoj proizvoljnoj sređenosti i po izvesnoj sakramentosti, stavljaju nas pred već sad gotovu činjenicu neočekivanog uvođenja u saopštavanje.

Ova dela, napisana na osnovu francuskog, na OSnovu engleskog, nemačkog ili švedskog jezika neće znati, sasvim sigurno, da ovaj jezik svedu na ma kakav zajednički imenitelj. On, taj zajednički imenitelj, sadržan je čak i u definiciji poetskog dela sasmo zato da bi bio jedinstsven, da bi omogućio potpuno pokoravanje svojim čistim zahtevima. Na taj način, sve što bi se moglo napisati po uputstvu „oftvorenepoezije“ — jeste, strogo uzevši, slivenost tačaka koje se razilaze i skup glavnih težnji.

Najpre, i to kao posledica tropiniranog jezika, poezija Thoče da njen jezik bide ponovo pronađen, da bude to jest dosta različit od lingvističkog materijala koji pružaju rečnicL Pređ pitanjem otvorene sumnje u njihove previše začinjene knjige, pesnici se naslađuju predrasudama i praznoverjem. Oni žele da se oslobode čudne nekrofiiije, što obično dovodi do 'toga da pišemo pomoću tumača za fraze i obrte, gotovo pretvorene u fosile!

Uz to, njihov jezički šovinizam postao je neodrživ. Tako, međutim, oni otkrivaju đuh svoje epohe. Audo-vizuelne ekspresije izazvale su, zaista, brisanje granice između jezik4, koji su sve manje „neobični“ jedni za druge: Vavilon, jeđan od najotmenijih snova naših biblijskih predaka, ostvaruje se, evo, pred našim očima, i treba biti preispoljno sumnjalo pa žaliti zbog toga... Buduća sudbina lingua franca zavisiće od naših sposobnosti, Jezik može postati prvobitna pekazana građa gde su reči oslobođene svog značenja — da bi obuhvatile sve horizonte, da bi bile reči-stvari i rečipojmovi, da bi se slile sa nesputanim zvucima i to nikako Đe na odgovarajući način, već obogaćeno izražajnom spontanošću. Sve je ovo očaravajuča metamorfična magma, koju pokušava da obradi „otvorena poezija“. Ona to čini kao ar tist koji nefigurativno obrađuje formu: to jest sa maksimumom lakoće! Sa maksimumom avanture takođe, što dovodi do neodudaranja karakterističnosti i namene. Ali, zar je poezija ikada bila precizna nauka?

Otvorena realnosti, ova poezija hoće da je aktivna. .Sn'ržina'je"W tome silna volja” za sudelovanjem uživotu. ' bog toga se ona često predstavlja kao konverzacija ili kao scenario. (Duguje ona, uostalom, poslerainim scenskim istraživanjima i zahteva, sasvim prirodno, svoje mesto u svim ovim ceremonijama posebnog tipa koje se zovu „happenings“.) Nije manje jaka ni njena volja za konkretizovanjem... Ako ona za aktivnu oblast svog delovanja uzima ovoprisutnost, u svim njenim manifestacijama, očigledno isto onoliko beznačajnim koliko i opasnim, to ne čini u ime nekakve nostalgije za realističnim. Ono što ona traži to ie da otkrije, u ovoj haotičnoj stvarnosti, sve što je mitsko, imaginarno, misteriozno... Strasna nastojanja poezije (posle surovih raskida s prošlošću i s muzejima) usmerena su prema oblikovanju i oslobađanju legende stvarnosti, naše legende!

Pojačavajući živu ukupnost znakova i značenja, poezija određuje sebi (kao spasonosan poduhvat) da odvoji čoveka ođ pasivnosti i mutavosti. Neđovoljno je reći da je naš svet „u postanju“; potpuno menjanje ljudske sudbine uveliko ie otpočelo u ovom veku, i to menjanje autentično može da "preuzme na sebe samo jedna potpuno otvorena poezija. Na 'taj će način, što je najglavnije, ona dopreti do svoje suštinske vokacije: isključivo neograničenim jezikom „poezija može predstaviti biće, onakvo kakvo je, to jest kao beskrajno 1 složeno prostiranje.

(SŠepavi pas). U tim Đoemskim kafanama bilo je uvijek živo i zanmimljivo, uvijek bučno i veselo. Tu su 8svraćali mnogi .prominentni umjetnici, među kojima su odskakale figure dvojice markantnih umjetnika ~— prof. Balabanova i karika·turiste Ilije Beškova. U tim khričmama spravljao se roštilj, pečene ćuške (paprike), maročita jela i mezeluci, a vino je

Ni reči proste što mirišu na gorsku travu,

i sve mi je bilo jasno kao da je jučer bilo“.

Drainac je bio dobar drug, sjeća se MBagrjana, i ugodan sabesjednik, Rado je iz džepa vadjo hartije i recitovao koju najnoviju svoju pjesmu. Kroz nekoliko pređratnih godina BagrJana i Drainac su razmijenili i desetak pisama,

bilo uvijek izvrsno, i prođava-– ali je ova korespondencija lo se uz umjerenu cijenu. magrjani nestala za vrijeme Drainac je u tim Kkrčmama «bombardiranja Sofije tokom

provođio najveći dio svojih sofijskih gostovanja.

Za vrijeme svakog boravka u Sofiji. Drainac je svraćao u posJele Bagrjani, pa bi u tim prigodama jedno drugome čitali} svoje najbolje stihove, Bagrjanu su naročito impresjonirali stinovi Drainca posvećeni malci. } ona ih ima i sa» đa pribelježene, To 5u oni stihovi: prošloga rata. Tko zna gdje su i da li postoje njezina pi- . sma koja jc pisala Draincu.,

U toku razgovora o Draincu, Bagrjana je toplim riječima govorila o našoj zemlji i nabrajala svoje uspomene na Dubrovnik, Split. Zagreb 1 Beograđ, Održavala je prijateljske kontakte 1 sa još nekim našim pjesnicima. naročito s Gustavom Krklecom, čiju liriku osobito voli.

„Majko, ja nisam zaboravio vjera BALENTOVIC „kraj tvoje marame natopljem suzama,

Ni stari klen uz vodenički

Jaz.

Mada danas kao beskućnik lutam pustim ulicama...

Majko, ja nisam zaboravio voštane tvoje obraze i blago

krilo,

KNJIŽEVNE NOVINE

IZLOG KNJIGA

ĐORĐE RADISIĆ

Pohorska legenda

„Narodna Armija“;

Beograd,

POEMA Đorđa „mRadišića „Pohorska legenđa” posvećena je pohorskom bataljonu koji je, boreći še protiv fašisičkih okupatora, pao, kako U povesti stoji, „do poslednjeg borca”.

Radišić je uspeo đa Jednu od mnogih slavnih epizoda oO> slobodilačkog rata transponu=je u zvonke, slikovite i Žive stihove. Uz Goranovu „Jamu“, Kulenovićevu „Majku kncžopoljku“, Banjevićevu „Sutjesku“ može, bez zazora, da se stavi i Radđišićeva „Pohorska legenda“. Tragika đogađaja na Pohorju nije povukla pesnika u narativnost, u opisivanje O» nog što se desilo, Događaj je tu poslužio samo kao predmet jednog sugestivnog „poetskog, kazivanja, ali je ostao, od početka do kraja, upečatljivo prisutan i stvaran. Otuđa ra= znolikost poetskih oblika i figura, pevanje u širokom, slobodnom stihu, i lirsko vibriranje u kratkim, srezanim i pravilno rimovanim strofama,

Podeljena 'u deset „pesama, ova poema je zanimljiva i po građacijl emocija koje se, iz

pesme u pesmu, vezuju jedna za drugu, nadopunjuju, „saži» VLADAN

O KDICIME „Zivi pesnici“ Nolit je izdao antologiju pe» sama Sime Milutinovića.

U XIX veku ovaj naš pesnik bio je više „hvaljien nego či tan“, docnije je gotovo zabo» ravijen, U izdanju „Srpskih pisaca“ Milutinovićeva dela nisu bila objavljiena, iako je to bilo potrebno jer je njegova dela trebalo „proučavati kao dela dobrog pesnika koji je uticao, između ostalog, i ma Njegoša.

Nešto njegovih pesama i pro» ze mwbjavij su J. Subotić (1858) i S. Vulović (1876) u SVoDjim književnim «čitankama. „Srpska književna zadruga“ izđala je izbor pod naslovom „Lirske pesme Sime Milutinovića Sarajlije“ (1899), J. Živanović je u svojim „Primerima nove književnosti (1928) doneo odlomke iz Milutinovićeve „Serbijanke“, „tragedije „Obilić“ i odlomak iz „Istorije Ser• bije“. U svojoj „Antologiji sta» rije srpske poezije“ (105) M. Leskovac doneo je tri Milutinovićeve pesme. |

Pošto je Milutinović tako maio izđavan, ova njegova antologija je đobro došla, Samo Je šteta Što joi nije đat veći obim. WJređio ju je znalački w. Neđić, koji je Simu Milu-

ULICI M MALL MJ

1962.

maju, zgušnjavanju, đa bi, kao sadržaj i forma, bile sjedinjene u jednu harmoničnu i dorečenu poetsku celinu. iz poeme zrači jedna uzvišena ljudska moralnost. Moglo bi se reći da poema u cel'ni predstavlja etičku poruku koja ima koliko istorijsku toliko i literarnu vrednosi., „Neoslobođena od jzvesnih konvencija i šablona, poema. po u. metničkom oblikovanju reminiscencija i po kontinuitetu zbivanja označava sugestivno literarno sveđočanstvo iđentifikovano s događajem koji slika. Ima kod Radišića meditacija. koje, na neki način, prevazilaze lirizam, čini se da to dolazi otuda što pesnik Os» cilira između onoga što je činjenica i onoga što je po> etska iđeja. Ako nije uvek i u potpunosti odjek mneposredne i nepatvorene nadđahnutosti, poema je, nesumnjivo. živa i sugestivna evokacija stvarno doživljenog i besprekorno je poetsko ostvarenje.

„Fohorsku ledđendu“ Đorđa Rađišića preveo je na slove=

A. S. PUSKIN

Evgenii Oniegin Prevod i komentar Rada Bordona;

„Obzorje“, Maribor

O NAŠ jednovekovni letopis prevođenja središnog, majzna· menitijeg Puškinovog dela poetskog romzna „Evgenije Qnjegin“ — uneto je ovih dana movo poglavlje. Izišla je vrsna slovenačka reprodukcija tog kizsičnog teksta Koji suočava prevodiosza s mnoštvo Dproblema rešivih samo pod pretpo» stavkom da autor prevoda vTIIo duDOKo oseca dun ı atmoS/eru čitavog stvaralaštva Aleksandra Sergejeviča, a Mmaposc materiju, tokove, izražajne i ritm:čke odlike njegovog romana u stihovima.

Bvojim „prevodom, „Veoma bliskim slavnom “7„doriginalu, majstorski sigurnim i tečnim, Rado Borđon je znatno DDO» gatio ne samo područje pesničkog prevođenja ma Slovenački jezik, već i čitavu maŠšu „puškinijanu“. Ovo Mtobko više što je u Izvanredno ukusnom izđanju mariborskih „Obzorja“ (koje je umetnički opremio dože Ciuha) tekst prevođa objavljen zajednc s Veoma Oopsežnim Bordonovim komentarom, studtjom o „BvgBeniju Onjeginu“, osvrtom srpskohrvatske i slovenačke prevode tog dela

· jedan đeo iz njegove autobjo-

nački jezik Ciril Zlobeć. ma «nranije (N. D,

- ı : AO di NEDIC

Sima Milatinovic Sarailiia „Nolit“, Beograd 1962.

tinovićna owrađio i Ww „š8svojoj doktorskoj disertaciji. U pred• govoru Nedić je objektivno i dobro prikazao Milutinovićevu ličnost, njegovu poeziju i odredio mu, kao pesniku, pravo mesto. Moglo bi se Samo primetiti da je trebalo pomenuti Milutinovićev rad na skupljamjJu narodnih pesama i da nljJe trebalo uvodni monolog u „Tragediji vožd „Karađorđe“ okarakterisati „njegoševskim filozoIskim nemirom“, jer se može govoriti samo “, „milu“ fšinovićevskom“- kod, Mjegoša, mađa. je Nedić pošao od metafore „mjegoševski“ kao od poznatog pojma. Mislim da se početak „„BSerbijanke“ (Sret) odnosi na kneza Lazara, a ne, kao što Neđić pominje, na Ka» rađorđa, o kome se govori Tek u pevanju „Cestitost“.

Pored nejasnosti i zamršenosti u Milutinovićevoj poeziji, Neđić je ukazao i na stihove koje samo pravi pesnik može da napiše i dobro je uradio (tako se, dođuše, i čini u zntologijama) što je za ovu knjigu odabrao samo takve stihove. Priređivač je uneo u knjigu i nekoliko proznih odlomaka, odlično ođabranih iz Milutinovićeve „Istorije Serbije“ i

grafije, opravđano istakavši u predgovoru da smo Milutinovićevu prozm kao literaturu previđeli i „da mnogi njeni delovi ne zaostaju za prozom Wuka Karadžića i prote Mateje Menadđovića“.

Ur knjigu su uneseni i zapisi savremenika o Milutinoviću; oni ga osvetljavaju kao čov» veka ı pesnika. Pored zanimMljivih beležaka vlađike Petra x, Mušickog, Vuka, Getea, Talfie, Lj. Nenadovića i J. Ignjatovića, svakako je majza• nimljiviji Sterijin zapis o Milutinoviću kao pesniku, koji je Neđić našao u Rukopisnom odeljenju „Matice srpske. Om još jednom potvrđuje Ster.jinu trezvenost i njegovo Oodlično, zapažanje, Njegov Kratxi sud o Miluiinovićevoj poeziji je onakav do kakVog SU docnije dolazili i njeni proučava ocl, razume e nezavisno od Sterije, čiji je zapis ostao u rukopisu. Ne od manjeg interesa je i ono što je pesnik sam rekao i zabeležio o sebi i svom stvaraniu. Na kraju knjige dati su hromološki Va> Žžniji događaji iz pesnikovoBE ivota. Sve ovo sa „SilmorečiJem“, u koje je priređivač uneo neke od Milutinovićevih kovanica, daje sliku o mjemu hao pesniku i čoveku, pribliava ga savremenom čitaocu kome on, u Neđićevom prika» zu, postaje poznatiji i shvatNjiviji mego što je dosad bio.

(3.85

TIIE NOVELS OF WILULAM

OLGA W. WICRERY

a (riličal Inierprelalion

FAKO SE MOŽE OBELEZITI Ršao „miliokaz“, knjiga Olge Vikeri se 5 pravom može na» zvati važnim međašem mw istorijt Kritike o Fokhneru., U sravnjenju 8 prethodnicima pri tome 56, naravno, misli samo na samostlamna dela ova knjiga nam pruža izgled celine. Posle Knjige Irvima Houa f(Irving Howe: William PFaulkner, A Critical Study, 1952) pojavili su se još dalji mznacajni „Moknerovi „romani. wiljem Van O'Konor (William Wvan O'Conmor: The Trubbled Wire ot Wiwulam #Maulknmer, 1954) stigao je takođe, samo do „Rekvijema za kaluđericu“, Irvin Melin (rving Malin: Wilitam Faulknmer, An Interpretation, 1957) daje isključivo psihološku analizu, a i IO dosta Jednostrano. KMnače odlična knjiga Vorda L. jnera (Ward E. Miner: The World of Willtam Paulkner, 1959) upoređuje geografsku i istorijsku Stvarnost sa legendom doknapatafa, ali ne daje lite» rarmu kritiku. T tako je Vikeri prva koja kroz posmatranje kasnijih oknerovih dela 18tražuje njegovo dotadašnje ŽIvomtmo delo, Mađa u vreme pl•

FAULKNER

sanja ove knjige Foknerovo delo Još mije dovršeno, ono Ipak čini zaokrugljenu cel.nu. Knjiga se sastoji iz dva dela. Prvi deo sadrži samostal> mu analizu pojedinih Ffomana, počev od romana „Vojnikova plata“ (1926) do romana „Grad“ (1957). Drugi deo sadrži sintiege majvažnijih motiva Foknerovog životnog dela. Analize su date u hronološkom ređu pojavljivanja romana, ali tim nronološkim ređom O. Vikeri elastično rukuje, pa ga u ciJu tematske WMoheZzIJe Cak i žrtvuje. Tako, na primem u zajedničkom „poglavliu raspravlja o analizi đela „Svetilište“ (1930) ı dela „Rekvijem za kaluđericu“ (1958. U proedgovoru autor svoj metod vTrIO naglašeno maziva Imduktivnim, a svoj glavni zadatak viđi u osvetijavanju foknerovskih tema i karaktera, u otkrivanju piščeve tehnike „tačke posmatranja“ i strukture romana. To praktično znači da pri poje» dinim „analiziraniima polazi, uglavnom, od nekog tematskos 1li s tematikom usko Spojenog formalnog 6svojstva, pa to svojstvo zatim ilustruie anali· zom MWaraktera i položaja, u

LOUIŠIANA BTATE UNIVERSITY PH.MSB, 196%,

toku ijustracije postepeno olte

Wkriva sadržinu romana i, najzad, sabira svoje idejne pri• medbe,

Drugi đeo knjige se sastoji 1z četiri poglavlja i bavi se 5 četiri važna foknerovska motiva. Pre svega prikazuje kako se u njegovom životnom delu odražavaju veze ıskustva, Stvarnosti ! pravde: u ertanju duhovnop lika „Juga“ i u sudbmi heroja. Posle toga prelazi na piščevo posmatramje vremena, ma pojmove prirodnog (ciHlickog) i meha• mĐićkog (linearnog) vremena i razvija „suprommi uta) ova dva različita pojma o vremenu ma utvrđivanje pravde i ıStine. Zattm raspravlia o Vezama jezika s pravdom i 1IStinom: u prvom redu raščlamjava đeformacije apstraktnih pojmova u dogme (mapr, neVino5si, crnac Itd.), Na kraju, kao o Zbiru ova tri pojma, autor raspravlja o foknerovskom čoveku i u toku toga ocrtava društvenu i moralnu problematiku „Juga“, podrazumevajuči tu i ocenjivanje ra snog ı posednicčkoOg „kastimBMog sistema, crkve i pravo” suđa,

1962.

itd., Borđonovi propratni nu pisi, koji su nastaM, nema sumnje, iz durgogod.šnjeg prcbivamja u ambijentu Pušitinove poezije (kao i iz temeljnog izučavanja samog romanm ı literature o njemu „pomažu čitaocu da još dublje oseti smisao i lepotu vrbunskog Ostvarenja Aleksandra Sečrgejeviča Puškina. Na dve stotine pedeset Stranica, obimnije ı razvijenije mego mJedan „waš „Dpuskinist“ pre njega, puse Rado Borđon o „Evgeniju OmJeginu“, „pružajući celovitu sliku postanka romana, pesnikovih „težnji i preokupacija, svega što je podstiealo i nadahnjivalo Puškina tokom Fada na ovom delu.

Svojim komentarom i studijom mBordon je znatno proširio granice naše literature O majvećem ruskom pesniku, ali je svakako još veća Bordonova prevodilačka zasluga. Mo žemo s velikim zadovolistvom istaći da smo poslednjih g#Odina dobili dva odlična prevoda „Evgenija Onječina“: 1957 “godine srpskohrvatsku Freprodukciju Milorađa Pavića (ko ja je već doživela drugo izdanje) i, sađa, ovaj Bordonov prevod,

dednovekovni put Puškinova roman kroz prevodnu literaturu nastalu ma Jugosloven” skom tlu, počev od prevoda BpHra | „ĐDimitrovicta-Motoranima, Ivana Trnskog, Jovana simeomoviča • Cokića, KRarela Strekelja, zatim MWiste Odavića, dr Ivana Prijatelja itd. zaista bi trebalo da pDostanč predmet posebne studije, Nema sumnje, vidno mesto u toj stuđiji pripalo bi reprodukzijama koje su dali Trnski, Odavić i odlični poznavalac ruske literature, popularizator Puškinova opusa kod Slovenaca, dr Prijatelj. Ali savremene, "suštinski acekvatne prepeve „Hvgenija Onjegina“, reprodukcije. na. nivou zahteva koji se danas postavliaju pesničkom «prevođeniu, dobili smo lek zahvaljujući Paviću i Borđonu.

Ovim prevođiocima valja odati priznanje, jer su sačuvali plastičnost, gractoznost, kristalnu i u isti mab živu Icpotu „onjeginske“ strofe.

Rako puškinski deluje, ma primer, wu Bordonovom prepevu '"atyJanino pismo OnJegınu! Bordon je verno i produhovljeno odrazio sve što wnac} Muškinova poetska reč — i sve čime ona zrači. A to je podvig u domenu pesničkog prevođenja. (L. Z.)

U početku je rečeno da ova knjiga pruža I!zgleđd celi ne. I zaista se o mjoj ne bi moglo govoriti kao o pravoj ceuni U toku individualnog raščlanjavanja romama gubi se specifično jedinstvo Foknerovog životnog dela, koje danas zvuči skoro kao Običan ızraZa a na koje su prvi ukazali D?. M. O'Donel, M. Kauli ı P. BR. Voren — a to je legeriđa Jokmapatafa. EI od Ovog Je mo» žđa leži nedostatak to što Je mterpretacija stešnjena ?zmeđu izvanredno MHrute 5sadržajne granice, što uopšte me dobijamo MWritičko procenjivanjJe 1 što Vikeri ne ostvaruje vezu između životnog dela i društvene stvarnosti, Ovako cela interpretacija, “eSLelsk) i Istorijski, lebdi w bezvazduSmom prostoru, a sinteza isto tako malo ispunjJava ovaj pro» Stor. kao što me Ispunjava ni nedostatak koji je nastao propustanjem da se Skicira legenma. MNMajzad, ne može se nazvati srecom ni to Što iz> gledn da se Vikeri Skoro grozi svakog „Sspolinog“ predmet” meg podatka, Što me daje Il storiju postanka, pa ćak ne saopštava ni vreme pojava romana. Posle svega ovog „postavlja se. maravno, pitanje: zašto Je ova knjiga ipak nazvana „va zaim međašem“. Odgovor na ovo se malazi u Sintezi punoj zahteva, u njenoj domišljato» s|ti i snažnoj ubediljivosti. Jasmo je da bi sad ovde trebalo komkretno opravdati ove tri

| ANTE SVITICIC

Vlaga

„Matica Hrvatska“ Split. 1982.

U PRIPOVEDAČROM «pe. stupku Sviličićevom eviđem\na su dva 6etremljenja: pomi· ranje u dubinu psihe, pri če mu se koristi prevashodnć savremenim ·proznim izrazi ma, i Sveže, akvarelisičkc kazivanje primorskog „ambi. jenta, ostvareno slikovitim ' osebujnim fragmentima, tim u vezi moglo bi se, even tualno, govoriti i o dva Muti caja, kafkijanske i džojsov' skovul/ovske škole, odnosne dalmatinskih „pripoveđača o'· rijentisanih na lokalni Kkolo· rit (Cipiko, Miličić, pa i še. geđin). Ante Sviličić je isko. ristio ta iskustva i ostvaric prosedđe kroz koji u puno/ meri dolazi do izražaja mje. gov „sopstveni pripoveđački ierv i duh, njegova interese. tanja i preokupacije.

Junaci ovih pripoveđaka 6w potencijalni jurodivi, razape* id između života i askeze. Prostor gotovo da je zane marens vreme, prigušene · strasti, traganje za samim 50. bom, ludilo koje neprekiđne preti — to Bu osnovni činio ci kojima se ovaj svet poke trava, odupirući se Uprko svemu sudbini. Bliži Prometeju nego Odiseju ili Orfeju, oni tragaju za svojim me stom w životu, za ciljem Koj bi ih oslobođio njihovog is“ khonskog prokletstva: „1 zaš. sta mišta mije Wčinio štite bi ostalo „utisnuto, urezano % vremenu“, kaže pisac u priči „Sjor meštar“, ali ova kon statacija mogla bi se pone viti i wu ostalim pripovetka" ma, a da se ne naruši celina i sklad,

Jako naslovna, pripovetka „Vlaga“ ne daje u đovoljno/ meri pečat zbirci; svaka pri. povetka Je 'posebna, samo» svojpa celina, istovremeno i srodna i daleka ostalim. Pripovetke su očigledno proizvolino (ili, može biti, hrono. oški?) raspoređene, i to tako da se međusobno ne č#čakla njaju. Stiče se utisak đa je autor pri pisanju svake pri povetke počinjao od početka, uvek iznova MWpoznajući svet i građeći, na toj Ošhnovi, #VOJj. w svaku mas pripovetku WUVOdi nekoliko poetski intoniranih pasaža i to dje, možda, jedino što bismo mogli za» meriti kompoziciji ovih pro" za. Pojedine lirske sekvenc& kojima je, inače, prožet tekst, upotrebljene su znatno spreknije i funkcionalnije, | ođaju bivšeg, ili prikrivenog pesni» ka, koji se, nezadovoljan im“ perativima lirike, „opređelin za pripovetku. Samo (tkivo sviličićeve maracije pokazuje ravnotežu dvaju elemenata, i» maginacije i opservacije, šte mu omogućuje. krećući se w ograničenom krugu tema mokliva, da ne zaDađne U maAnir i ponavljanje.

(a. 6

e ia ie iko ikad

vrline, No, umesto opširnijeA razlašnjenja, „pozvaćemo s samo ma jeđan primer, Da 45 mualizu romana „Bajka“. Evidenino je da je univerzalnos ideje između svih Foknerovib dela najkarakterističnija po o» vo delo. Prepoznavanjem ovčd činjenice Vikeri je nesumnjjs vo uočila onaj polazni mohtiw koji otkriva značenje svih beroja i položaja, u krajnjoj li· niji, đakle, značenje idejnib primedđaba, A kKritičarskoj o štrovidosti ove vrste moglo bi se pozavideti ı ako bi bio U p;tanju pisac koji Je od Fokv nera manje komplikovap 1 manje Ispunjen kontradikcijama, a kamoli kad je u pita. mjJu takav umetnik koji se U” pravo namerno truđi da buđe dvosmislen, da probleme (i rečenice!) „ostavlja „nerešene, MuJiga Olge Vikeri nuje lako Suvo. Baš zato se i ne može nazvati „readers guide“, MU njenoj interpretaciji 66 podo sta Mmalaze i subjektivni ele» menti, ali se ipak ne može poreci to da nas oma dovodi bitno bliže razumevanju „Be sravnjivo najvećeg ı Mmnajuz budijivijeg (tada JOš) #IVORE pisca koji piše engleskim jez! kom“, (A. PJ,

._—-_–— _-—--—_-- —-— –——_—._ Š. Z——

PIŠU: NIKOLA DRENOVAC.

JELENA SAULIĆ. LAV ZA

HAROV. IVAN ŠOP i ALEKSANDAR POPOVIĆ

e —--——__——— T--—–- —— —~—