Književne novine

jedme oblasti, pitam se: šta dnevne kritike mogu otkriti što, istom tom krugu, ne bi bilo poznato? Pokušaj da se dnevnoj kritici kao manifestaciji talenta da prednost nad esejom, studijom i monografiom kao izrazom znanja, jedna je od karakteristika književne situacije u kojoj se neopravdano umanjuje vrednost i značaj znanja.

Ističući kako je preuznošenje vrednosti talenta u stvaranju štetno, jer se u toj situaciji troše snage na manje i neznačajnije napore, a zapostavlja stvaranje većih, složenijih, sintetičnih dela, nikako ne želim da istaknem veću vrednost erudicije od vrednosti talenta. "Talent je u svakoj stvaralačkoj delatnosti primaran, ali se on brzo istanji, umamji, iscrpi, ako se ne oplemenjava i ne obogaćuje kulturom. A kultura vredi samo ako je u službi nesumnji=vog talenta. Pravi, veliki umetnik je čovek kod koga je i jedno i drugo spojeno u plodonosnu sintezu, tako da kultura ne stoji iznad talenta, ali ni talenat ne ostaje bez kulture. Stoga ne bih

mogao da se složim ni 5 tendencijom da se književnost smatra posledicom kulture i znanja, odnosno ugledanja na manje ili veće uzore.

Broj književnika kod kojih kod nas znanje i kultura premaša i prevazilazi talent manji je od broja književnika koji apsolutizuju vrednost talenta, ali njih je, izgleda, sve više. a uticaj njihovog shvatanja književnosti je sve veći. Dok su talentovani pisci bez kulture neka vrsta humorista, dotle su ovi pisci erudicije — mimetičari više nego pravi stvaraoci. U stvari, i omi su, posredno, proizvod iste one situacije u kojoj su karakteristična pojava talentovani pisci bez kulture. I jedni i drugi nemaju pravilan odnos prema kulturi: jedni je zanemaruju, a drugi je kopiraju. Izgleda da naši eruditi drže da su vlastiti koreni naše kulture i književnosti potpuno nemoćni i da stalno treba prenositi tuđe pelcere — otprilike onako kako je Bogdan Popović preporučivao na početku veka, kad je pokretao „Srpski književni glasnik“.

Kad ukazujem ha nekritičko i neoriginalno ugledanje na uzore iz strane injiževnosti, ne mislim na to da se naši pisci ugleddju na neki određeni književni pravac i slede neku koherentnu književnu teoriju. nego da podražavaju određena de'a nekih stranih pisaca. Ta pojava dovodi me vrlo blizu zaključka koji je pre tridesetak godina dao Antun Barac, pišući „da je naša modeTnistička književnost — u nekim svojim krajnjim izdancima gola imitacija zapadnih književnosti — gotovo sasvim izgubila dodir s rođenim tlom, postajući za nas bez značenja“, Naša književnost se, dobrim đelom, bavi opšteljudskim i večnim, a malo našim specifičnim problemima. To joj daje veštačku, apstraktnu opštost, a ne cnu konikretnu opštost koja je rezultat dubokog poniranja u rodno tle.

Ponekad to podražavanje pisaca i dela iz stranih književnosti dolazi do granice (a možda čak i prelazi granicu) dozvoljenog. Problem ugledanja je vrlo složen problem, ali ipak postoji jedno pravilo za njega: može se uzimati od drugih sve pod uslovom da se to prevaziđe. I Šekspir i Molijer su se držali tog pravila na radost čitavog čovečanstva. Ali naši pisci koji polaze od životnih situacija iz dela Euripida ili Sartra nisu uspeli da ih prevaziđu. A katkad se njihovo podražavanje, koje niučemu nije uspelo da prevaziđe uzor, pretvara u kopiranje. Kako se

drukčije može nazvati podudarnost či-

tavog niza temn jednog našeg esejiste sa temama u jednoj knjizi izabranih eseja T. S. Eliota?. I kako se može Opravdati činjenica da je jedan naš dramski pisac koristio u jednom svom komadu ideje iz jedne. a u drugom — liče nosti iz druge Sartrove drame?

Taj nesklad između talenta i kulture je, čini mi se, jedan od osnovnih nesklada u našoj savremenoj književnosti. Naravno. ja govorim samo o proseku i o nekim mlađim piscima, dok su u delima naših najznačajnijih pisaca po pravilu usklađeni talent i kultura. Toj usklađenosti. koja vodi pravoj stvaralačkoj plodnosti i originalnosti, treba da teže i mlađi pisci. kako bismo u iđućim godinama mogli sa zadovoljstvom konstatovati da je naša književnost prevazišla jednu od svojih prolaznih slabosti i da je pos'e niza ranijih uspeha, postigla još veći naprednk.

Dragan M. JEREMIĆ

· KNJIŽEVNE NOVINE

Mila? Tanasije MLADENOVIC

VETROVI! SAN

1. okrađemoj moći pokrov nađi meki

PpP Jer, noć može ı da se razboli Jer, zvezde mogu i da prestavwu

Jer, oblak. može i da, ih otkrije;

Videla mogu sva da se utule.

Ona se sada samo gordo greje Na mekom hladnom planiemu mYYaza, Na nekoj vatri koja zna da gori Samo ko vatra vetrovitog sna, Samo ko luča zimskoga swa,

' Rashlađenog i mrtvog, Zubatog sunca.

Zato je pokrij, izgubljenu, bolnu, Očešljaj joj mraka kurjuke guste, Obrg.i i ugrej čadavi Stas.

Hroz ruke propusti

brašno mjene tame,

K(hD}

COVEK ODE

Kad čovek kreme, da UW se nebo za njim pokrene? Da li se zemlja i oko cveta za njim ovlaži, Raščinja li se, lagano, dlanom. sudba zlokobna, I dan i noć, u mrtvom nizu, da UP nežno kapnwu Otrop nestanka, da U jedno drugo u drugom traži U tremu istom, u poslednjem bolu. u belom bljesku, IP sve se smrzne ko šta se mrzne u lednom

K ad čovek ode, da li i ljubav sa mjum odlazi?

srecu srdžba „zlobna?

Da U tiho sve vene, iP sve se svrši u bučnom tresku?

Kađ čovek veme i ljubav sveme, ab uvek stoji

Nešto što zrakom fantomski lebdi, vam mašeg vida. Da U ljubav ljudska oko nas kruži i dodir traži? Skamenjemni govor, dah našeg daha, da UP nađu odjek na

drugoj usni?

IV jadna mis6, i stid maš trajni, da UV put do stida.

Drukčijeg nađu, u drugom nekom, koji mas sledi, omkraj

Koji nas stalno i gorko dvoji na ono kad jesmo, i kad nas

'

života, i onkraj zida

nema?

Da P moć, đa U smaga koja mas drži uvek i dolazak drugih

IU pustoš ostame, il

Kroz zagrljaj oseti tosto njemog tela,

Hroz oči progledoaj kostur Kumove slame

Po:a od vetra Pola od kiše.

8 Noćas je vetar mavodadžija oblacima i zvezdama, Noćas je vedrina zahvatila svet u svoj ponoćni sjaj: U vedru s bunara ogledaju se pošumljena mebesa.

3

Jeđam znak Kraj puta, jedam stub, jedma ptica.

Zeleno drvo ma obzorju Zelemo i drvemo u očima.

Zeleno sećanje ko meki jedva zalelujam plamen. i Ko plamsavi trag koji je povučem između mas.

Jedan znak kraj puta, jedam stub, jedma ptica. I drvo okrilati mamah, i zeleno se osmisli mamah. Drveni zeleni konj u propanj odsloči oblacima.

I jedno odjedmom klonulo sumce, I jedan odjedmom sablasam mesec

Pojave se u predelu našeg zaborava:

To počinje pro!ećma igra uspomena, I izgubljenih rTajeva.

Jedan znak kraj puta, jedom stub, jedna ptica.

KRITIČARI O KNJIZEVNOJ SITUACIJI 1962.

Miloš lL BANDIĆ

Lameni | nad 1962.

ko je čovek zaokrupljen nekim Asoima istinskim literarnim po-

slom do kojeg mu je stalo, valjda pravo da Kknjievnu godinu i ne primeti. Ako kritičar u toj godini registruje (prika= že tridesetak novih knjiga domaćih

ima

Predrag PALAVESTRA

Godina nagoveštaija

i

jednoj književnoj godini može O se pisati na više načina: o deli-

ma, O autorima, o pojavama; može se pisati informativno, analitički ili sintetički. Kritičari. ':oji su, po prirođi posla, pozvani da se time bave, izabiru onaj put kojiim,po njihovom mišljenju, najviše olakšava da književnost u datoj godini obuhvate jednim pogledom. Pre više od sto godina. kada je ruska Književnost živela u znaku Gogoljeve slave, i kada se o delima Turgenjeva i Gončarova pisalo kao o knjigama s tekuće knjižarske trake,

Bjelinski je o jednoj književnoj godini napisao obimnu studiju od punih pet

spisatelja — ima valjda pravo i da kaže kako književna žetva nije bila izuzetna.

Godina, dakle, kao mnoge što su bile i što će biti. Čega tu ima značajnog ili žalosnog?

Voleo bih stoga kad bih o godini 1962. mogao da govorim kao o godini pribiranja i nemog, samozatajnog rada. A opet. izgleda mi, razgovor bi se morao svesti na one ncizbrojive, poznate i bezimene uzroke i razloge (u čoveku i van njegs) koji taj rad ı pribiranje ometaju, sputavaju, koče, truju i podrivaju. Trebslo bi zatim govoriti oc tome kako je teško, naporno i zamorno (i golovo uništavajuće) raditi kad čovek zaista nešto radi. ne trošeći se i ne rasipajući samo u prigodnim poslovima od nedelje do nedelje, i od zla na gore. Kako je teško, i kako Oslobađajuće, utešno. (Svako mora sam doćidotog rasvetjenja.) Pa ipak, ne zna se šta pri tom pisca više muči: da

štampanih tabaka, i tim tekstom utvrdio načela kojih se kritičari i danas pri državaju kad se nađu u prilici da saopštavaju svoje mišljenje, ili svoJe Opšte utiske, o književnosti nastaloj tokom jedne godine. „Pri izlaganju pregleda godišnjeg razvoja književne delatnosti — pisao je Bjelinski — nije potrebno obraćati pažnju na broj dela ili se postarati za ocenu svake pojave, iz bojazni da publika bez pomoći kritike neće znati šta da smatra za dobro, a šta za rđavo. Čak nije potrebno ni da se zadržavamo na svakom pristojnom delu i da se upuštamo u detaljnu analizu svih njegovih dobrih i rđavih strana. Takva pažnja sada po pravu pripada samo delima naročito značajnim u pozitivnom ili negativnom smislu“, Ma koliko se trudio da ne izneveri navedena načela V. G. Bjelinskog, kritičar, koji piše o pregledu naše književnosti u 1962. godini, neće moći da im do kraja ostane veran. Jednostavno zato što, osim nekolikih knjiga, nema dela naročito značajnih ni u pozitivnom ni u negativnom smislu: posle mršave literarne žetve, u kojoj se dobre knjige same izdvajaju kao događaji koji su, donekle bar, popravljali književnu klimu tokom jedne kalendarske godine, može se pisati samo o sivilu osrednijosti. koje, ni u kom slučaju, ne zaslužuje ni naročitu pažnju javnosti ni veći interes književne kritike. Dva-tri romana, nekoliko zbirki pesama i, otprilike, isto toliko knjiga kri-

..e.. eeeoeeoeo o e (u O OG e O...

Far avV~ Pr — vw

priprema?

ništavilo koje mas vodi Do nevidmoj

stazi?

rad čovek ode, da UP sve sa njime, da li i ljubav sa njim

odlazi?

li saznanje da je malo uradio ili pak koliko mu još mnogo ostaje da uradi, (Jer sve je manje vremena i sve više nepredv:đenih, komplikovanih, odgovornih poslova.) Niti se opet sa izvesnošču može'reći da li-ga jače podstiču i privlače težina ili netaknutost, novost poslova sa kojima 'se suoči0" Sve su to dileme i raskrsnice koje kad-tad nailaze i koje je nemoguće mimoići. U takvim okolnostima može se bez patetičnog uzbuđenja gledati kako jedna književna godina sa svojim bledim, beskrvnim čarima tone u mrak i maglu. Nije veselo. Ali ni sve tako crno.

Možda će — ipak — ova 1962. biti spominjana kao godina „Lamenta nad Beogradom“ i hiljadustraničnih „Seoba* Miloša Crnjanskog. Ostaje još da se vidi.

Drugi ljudi reći će, izmisliće, poželeće možda nešto drugo. Sve su to iskre posvudašnje uznemirenosti koja

tika i eseja, desetak pripovedaka i tri četiri drame, koje su svoje autore pre nagovestile kao moguće nego predstavile kao aktivne i zrele dramske pisce — to je, uglavnom, sve što bi se moglo izdvojiti i zabeležiti kao pozitivan literarni bilans u 1962. godini, ali, na žalost, ne i kao neki naročit književni karakteristikum te godine. Da se nisu pojavila 1962. godine, ta dela su se mogla pojaviti koju godinu ranije, ili koju godinu kasnije: ona nisu donela nikakvu suštinsku novinu našoj već pomalo omlitaveloj i tromoj književnosti, Ne utičući naročito ni na književne odnose ni na postojeću klimu književnoga duha, sitog i sitnog: samo=zadovoljstva, intelektualnog komoditeta inepoverenia prema mogućnim promenama postojećeg stanja, te knjige bile su uteha, ali, istovremeno, i nagoveštaj pravih mogućnosti pisaca kojima još uvek predstoji mnogo otpora i mnogo borbi dok konačno književnu situaciju ne učine zdravom. stvaralački konstruktivnom i uistinu slobodnom. Slobodnom u jednom višem, principijelnijem značenju reči; slobodnom od sitnih strasti, intelektualnog i duhovnog „konformizma, od „nepoverenja, omalovažavanja, svesnog ili nesvesnog sputavanja, od zloupotreba; slobodnom od lenjosti duha, od samozadovoljstva, od glasnog, veštačkog, nametljivog i lažnog avangardizma, od dokrinerstva i dogmatizma svake vrste, od obmana i opsena; slobodnom od stralia, od po-

mali esej'

Variiaciia na lemu kriličarski promašaj

ada se pomene reč kritičarski promašaj onda se, uglavnom, podrazumeva pozitivan il negatioam

sud mekog kritičara o piscu ili delu, dok se UTLo retko uzima u pretres aT-

gumentacija kojom se izrečeno mašljenje obrazlaže i donet sud brani. Misli se, vrlo jednostavno, da je Jovam SkerTlić, da uzmemo po ko zma koji put njega za primer, pogrešio ı prestrogo ocemio prozu Isidore Sekulić ili da je Ljubomiw Nedić ısto tako pogrešio kada je bio isuviše popustljiv i blag prema pesništvu Jovama Ilića ili Stevana Vladislapa-RKaćanskog. Zadovoljavamo se time, a da ne razmotrimo obrazloženje suda kao takvo, ı ne procemJjujemo u kojoj meri on ostoji i koliko stu valjani argumenti kojima se jedam knjitičarski sud potkrepljuje. U takvom. postupku postoji mnogo pogreški. Ostavljajući po strani čimjemicu da se kritičarep stav prema Svetu ı prema literaturi, cela njegova ličnost i sve Oomo što je kod mjega zanimljivo, više ogleda u argumentaciji mo u sudu, što

je Lavalisova istima koju ne treba dokazivati, ostaje nam da pokažemo da

ta obrazloženja mmoge takve sudove čine promašajima i da mnoge pogrešne suđove čime manje metačmim.

Svima je poznat Nedićebv sud o Laži Kostiću. Taj sud bi. površno posma-

trano, mogao da DOSluži, neka je do-

zvoljen taj izraz. kao školski primer

kritičarskog . promaašja. Ali kada se Nastavak na 8. strani

Predrag PROTIĆ

sumnja, koja nečemu stremi i strasmo se nada. Totalna izloženost čoveka (i pisca) opasnim i zavodljivim mamcima svakodnevnosti ne dopušta mu do bira i traži radno spokoJstvo i samoću. 1 što je piscu. danas teže da. se, usredsredi ha delo, utoliko je manje: razloga koji njegov eventualni neuspeh mogu da opravdaju. Nema sredine ni uzmaka: pisca ili nepoštedno hvale ili svirepo uništavaju. Šta preostaie ondg9 sem neprestanih napora i beskonačnih lišavanja? I šta da se zaželi sem onoga što se ne može ili gotovo iedva može ispuniti? I kome se požaliti, s kim podeliti san i očaj?

Sve što je van sfere dela pripada ćutanju ili zaboravu.

luistina i od laži, od kritike koja tqa nije, od koterijaštva, monopolizma, la-· žnog predstavljanja, od etiketa, olaki} sudova, dezinfomacija, monopolizma primitivnosti, nedđuhovnosti i učmalosti, slobodnom da stvara, da se razvija da se oplođuje novim, smelim idejama slobodnom da se angažuje, slobodnom da se koristi svojom slobodom.

Tako, na prvi pogled, može da iz gleda da ti nagoveštaji nemaju nepo' sredne veze s književnim stvaranjem, da se više tiču literarnih prilika neg: književnosti, koja se potvrđuje delima pouka koja se može izvući iz literarni 1962. godine kazuje da je oblast u ko. joj pisac đeluje mnogo šira od uskih čisto literarnih okvira, i da književni dela ne dolaze kao dar nebeske milo: sti, već kao rezultat punog života. sVe· stranog angažovanja za vrednosti koji treba da postanu sastavni deo svako· dnevnog života. Nastojanja, potvrđen: tokom 1962. godine, da se podignu ug: led i dostojanstvo pisca i da se, samim tim, funkcija kritike preciznije odred i na etičkom. kao i na estetičkom planu. odnosno da se prevlađaiu postojećć i nepostojeće bnrijere, među piscima koji, ostajući u tradicijama svojih na· cionalnih kultura, teže ka stvaranju jedne jedinstvene. socijalističke kulture predstavljaju literarne pojave Dprvoga ređa. po kojima će književna 1962. godina ostati zabeležena kao godina nagoveštaja koje, u celosti, tek treba ostvariti. 3