Književne novine

Pesnik

južnih

atmosfera

Marin Franičević: „NASTANJENE UVALBEM”, Znanje, Zagreb, 1963. SASVIM je sigurno da Marin Franičević ide u red naših najplodnijih pesnika; on spada u one retke pesnike čija poezija postaje mlada sa starošću autora. To nije nikakav kompliment su dva sečiva niti, pak, neka simbolika koja ima za cilj da stvara mit o tome kako prava poezija nastaje tek onđa kada pesnik vremenski sazri i kada se obogati iskustvom to je za Marina Franičevića naprosto elementarna činjenica koja mora. da se konstatuje nakon njegove „najnovije knjige Nastanmjeme uvale. Ova Franičevićeva knjiga je najlirskija i najneposrednija kako u izrazu tako i po svojim temama. Dok su ramije njegove zbirke najčešće bile zaokupljene socijalinim motivima i zbivanjima iz dana u dam, ova je sva inspirisana ljudima, prirodom i njihovim večnim tajnama. Čini se da je Marin Framičević ovoga puta najdublje zašao u fajne i moći lirske imaginacije i da ie njegova lirska štokavska reč u ovoj knjizi doživela svoju i estetičku i psihološku sintezu, ali i nagovestila nove mogučnosti. Osmovna vrednost ove Franičevićeve poezije leži u kvalitetu njegovih memorija, u intenzivnom ~ doživljavanju prošlosti. Posebno freba istaći njegovu lirsku snagu kojom us-– peva da konkretno i živo evocira sve daleke mirise i zvukove, boje i tonove,

iz rodnih otočkih pejzaža. Najintenzivniji lirski trenuci Pra~

ničevićeve poezije jesu oni kad boravi

u rodnom kraju; tada elegično

raspevam i njegovi stihovi postaju bar-

je šŠunasti, meki i razdražljivi, proplamsa ]jz njih neka prisna zažarenost i kroz skladno stilizovanu · „mpoetsku simboliku probudi se čitava pesnikova prošlost, otvore se pred našim očima široka prostranstva mora iz kojih, meotoci začarani kao

osetno, izramjaju

mitovi i zagonetni kao mudre legende.

MARIN FPRANIČEVIĆ

Voli pesnik svoje otoke razbacane Po moru ikao zvezde, voli ih jer su puni sunca i magičnog kolora koji napaja čula i razgaljuje dušu čak i onda kad je nmabrekla od tuge i bola. Posebno Marin Franičević voli pejzaže Svog rodnog Vrisnika, jer su u njemu nastale prve predodžbe o životu i prvi drhtaji od zamosa i gorčine; · zbog toga su oni suština njegove poezije i ona fluidna magnetska snaga koja drži i fascinira. Čim se Praničević udalji s mora njegova izražajna snaga malaksava, linske kadđence se gase.

U ovoj štfokavskoj poeziji, koja predstavlja vezu s njegovom knjigom poezije Prozor odškrvimut podmevu, Marin Franičević sledi motive iz svoje čakavske poezije i sa istog lirsko-filosofskog aspekta pokušava da izrazi vlastite doživljaje. Na širokom panou svojih lirskih vizija žarkim bojama veoma pronicljivo stvara južnjačke atmosferoe.. Istina, umetnički intenziteti nisu uvek ujednačeni; ni ovoga puta pesnik nije imao dovoljno samokrifičnosti u izboru. Na momenite Firaničević je svesno insistirao grubosti izraza da bi mu doživljaji bili autentičniji i može se reći da jc ponekad uspevao, ali bilo je i takvih itrenmuta= ka kad je u toj igri žrtvovao i dobre

nn

pesme.

Milivoje MARKOVIĆ

ANTOLOGIJA

jugoslovenske lirike na mađarskom

STOJAN VUJIČIĆ i izdavačko:predu~- kazati'me može — da je u, pogledu kva-

zeće „Mora Ferenc“ iz Budimpešte uči~

- nili, su. veliku uslugu jugoslovenskoj i

mađarskoj kulturi, doprinevši zbliženju dva susedna naroda: Vujičić je sasta-

vio, uredio i delimično preveo, a izda- .

vačko preduzeće „Mora Ferenc“ iz-

dalo, do danas najveću i najpotpuni-

ju antologiju jugoslovenskih pesnika na jedmom stranom jeziku. Ukupno 355 pesama, koje obuhvataju period od sedam vekova, preveli su četrdesetorica prevodilaca iz Mađarske u knjizi od preko 700 stranica! To je izdavački, prevodilački i kultumi podvig za koji mađarskim kulturnim pregaocima moramo biti zahvalni.

Kao kod svake antologije, tako se i kod ove nameću neka pitanja. Baš zbog toga što je u njoj zastupljeno toliko pesnika, što je izbor bogat i širok, neka imema ipak medostaju. Još je nerazumljivije zašto je poneki pesnik, koji nam se čini značajnim, predstavljen s daleko manje stihova nego drugi, koji je možda manje reprezenfativan. Više opravdanja nalazimo u činjenici što svi pesnici nisu objavljeni ma mađarskom jeziku sa svojim najboljim ostvarenjima, jer je tu i mogućnost prevođenja i veština prevodioca imala svakako odlučujuću reč. Kad se govori o kvalitetu ovih prevoda, jasno je đa oni ne mogu biti ujednačeni i istog kvaliteta. Ali valja reći da u ovoj knjizi ima i odličnih prepeva. Pored već dobro poznatih nam radova Zoltana Čuke, možda se najviše ističe — pojedinim veoma feškim, ali uspelim stihovima prenesenim na mađamski jezik — Kalmnn Dudaš, na primer s MBojićevom Plavom grobmicom, Rakićevom Simonidom, ili Zmajevim Svetlim grobovima. Opet se, dakle, pokazalo da su Kkmnjiževnici koji se prvenstveno bave prevođenjem (Čuka, Dudaš, ranije Babič) i bolji i

sigurniji na ftom poslu od istaknutih pesnika. Među pevodiocima ove ahtologije

nalaze se i stariji i novi mađarski pesnici — kao. na primer Đula Ilješ ili Lerinc Sabo — ali Čuka i Dudaš mnogo su bliži originalima. Isto tako samo je utisak — koji se bez dublje analize, za koju ovde nema prostora, do-

Kriza poverenja

sko-aferaškog frenutka je i u tome da mnogi, hteli mi to ili ne, gube jteresovanje za istinu pre nego što je oma postala i naše uverenje. U tom smislu sve je i manje vaŽžno da li će njeni vinovnici izvršiti harikiri nađ vlastitom sudbinom ili će otići ma nove ne manje komforne položaje. Razlozi meočekivanoj mezigniranosti potiču od toga što se sve mahje govori o činjenicama koje su “o vele do ovakvih pojava. Da li ic reč o želji da se lokalizuju strasti i ne ode predaleko ili je u pitanju nešto drugo? ! Problem je mmogo složeniji i zadi| re u celokupnu duhovnu strukturu na-

Pproiarai OVOG. našeg film=

| nisu toliko filmovi koliko zablude, is| kušenja i krize koje je tako uporno | Tazjedinjuju. Ova poslednja, što traje već nekoliko meseci, najbolja je POtvrđa tome. Da li zbog razočaranja naše filmske birokratije u autore i kritiku što njen „pragmatizam nije | prihvaćen kao put do istinski anga| Šovanog i modernog filma, ili je Pposredi saznanje da ih je upravo takva | politika otuđila i suprotstavila umef| hosti filma i time dovela u pitanje | samozvane itule čuvara društvenih | interesa tek bes i ogorčenje je | Opšte. ·

U svemu tome najtragičnije je sa| mahje da producenti nikad do sada, | bez obzira na peripetije. nisu ostajali | sami, Uz njih su se našli mnogi, a naTočito oni koji su u izvitoperenom ko| mercijalizmu viđeli i društvenu funkciju filma, Međutim, iz takve pomoći | ne može da se iscrpe snaga potrebna | za prevazilaženje ovog stanja i ne| moći. Zato su opravdanja za slabosti tražena na drugoj strani, pa nije ni

| KNJIŽBVNB NOVINE

čudo što su neka naša uvažena političko - filmska imena našla za potrebu da još daleko pre ove otužne afere optuže filmsku , kritiku kao uzročnike zastranjivanja i mosioce negativnih pojava?! (Na primer, ona famozna odluka, principijelnog karaktera, da filmski kritičari ne mogu biti članovi zvaničnih žirija, ili vređamja, intervemcije i političke insinuacije povodom negativnih kritika.)

Zbog svega toga nije ni čudo što je ugrožena birokratija htela da i pulski festival iskoristi kao megdam za razračunavanje sa „idejno-estetskim“ zabludama autora i Kritike, oglušujući se time pofpuno o uverenje da se fakve stvari ne mogu rešavati na manifestaciono=–spekftakularan način. Možda je ona izgubila poverenje u dijalektiku razvitka ili veru u efikasnost ideološke borbe unutar same kinematografije ili, pak, sebe postavlja iznad te borbe jer u svojoj samouverenosti mije u stanju da i sebe podvrgene kriterijima koje bi veoma rado iskoristila, samo ako bi mogla, za neutfralisanje ili uništavanje svojih protivnika. Kako drugačije da se objasni činjenica. da se ovogodišnji žiri ponašao kao da ima ovlašćenja · cenzure, što je bež preseđama u našoj kulturnoj Politici! d

Apsurd je i to da ove snage unujar Minematografije uživaju i poverenje pojedinaca čiji administrativni i društveni uticaj nije za potcenjivanje. Sami autori nisu nikada imali čast da osete ni deseti deo fakvog zadovoljstva. Zar nije dovoljno saznanje da je deset godina proteklo u upormoj i jalovoj borbi da filmski umetnici i njihova dela postanu stvarni sadržaj naših demokratskih formi upravljanja proizvodnjom, Ć ak, JI

Sve to u filmskim kućama je stva= ralo atmosferu samovolje pa se često nije mnogo držalo ni do same forme. Filmski saveti su bezbroj puta idzigrani, ućutkani ili pretvoreni u poslušni mehanizam. Koliko je miliona svesno dato u raznim {filmskim kućama za scenarije i sinopsise koji nikad neće biti snimljeni (najmanje od toga su dobili filmski kritičari)? Zar takve zamke nisu postavljane i vrlo uglednim i kulturmim radnicima samo da bi se obezbedila, u određenom trenufku, njihova podrška? Može li neko demantovati da izvesni krediti nisu dobiveni mimo svih pravila naše ekonomike bez ikakvog elaborata, na datu reč?

Toj samovolji granica nema. Otud atak. na kritičare nije slučajnost. To je poslednji mogući udar na naš socijalistički moral, na čoveka i njegovi slobodu uverenja. Samo — da li će ovaj izazov osnovnim normama našeg društva biti konačno shvaćen kao ozbiljan signal na opštu uzbunu. Da li smo spremni da idemo nekombpromisno do kraja i raščistimo odnose oko tog jadnog domaćeg filma, ili će se sve svršiti po stapom običaju?

Ako bude tako (a nijedan iskremi

sineasta To ne želi), onda od filma još zadugo ne treba očekivati ništa, jer njegove mogućnosti biće mwuhništene u nama samim.

Petar VOLK

liteta prevoda majbolji srednji deo knjige, koji donosi našu romantičarsku impoeziju i ostvarenja s početka Ovog veka. Našoj staroj poeziji na mađarskom jeziku nedostaje patina starinskog jezika, a savremeni stihovi, koji se tako često oslanjaju ma neobična sazvučja reči i višemislene „asocijacije, neminovmo se moraju gubiti u modernom jeziku. Pa ipak, čak i kod neprevodđivih pesama, moramo zabeležiti i dobre stranice ove iknjige. Tako je Čuka meke ođ balada Petrice Ke-

rempuha, sa hrvatskog dijalekta · na kojem su pisame, uspešno preneo na

savremeni mađarski književni jezik, pogotovu što jc pojedinim starijim rečima, potpumo verno „prenesenim ritmom i nekom neobjašnjivom · snagom, sačuvao izvomu boju originala. Šteta je, međutim, što se izdavač striktno držao prevodilaca koji su Žživeli ili žive u Mađarskoj. (Izuzetak je stari vojvođamski pesnik Kornel Senteleki, za koga Vujičić u predgovoru kaže da ga je uvrstio među prevodioce „iz pijeteta“.) Posle rata našlo se kod nas prevodilaca — najbolji od njih svakako je pesnik Karolj Ač — čije bi učešće još više obogatilo ovu antologiju. ;

Bitnija od iznetih primedaba jeste činjenica da se ova antologija ipak pojavila na tržištu. Kmjiga dokazuje ono što sastavljač iznosi u predgovoru: prastare veze I uzajamne uticaje na kulturni razvoj naša dva naroda. Štaviše, ova antologija pesama indirektno govori i o jstoriji susednih naroda. Poznato je da je čitav niz naših pesnika (Jovan ·„Jovanović-Zmai, Veljko Petrović, Miroslav Krleža, Dušam Vasiljev, „Miloš Crnjanski i dr.) crpeo sokove iz mađarske poezije, a svakako da ima i starijih „podataka. Pisac predgovora upućuje nas na uticaje naše narodne poezije na prve mađarske pesnike još u XVI veku i citira, u fom pravcu, stara pesnička prijateljstva — na primer između Ferenca Kazincija i Lukijana Mušickog, kasnije između Endrea Adija i Todora Manojlovića ili Mihalja Babiča i

Jovama Dučića· — kao i zajedničke istorijski likove obrađene u poeziji jednog i drugog „naroda (Sibinjanin Janko).

Ivam, IVANJI

+

TO O O O RT OROVO)

NOVI PREVODI NAŠIH PESNIKA NA ITALIJANSKI

Torinski časopis „MII Narciso" već đuže vremena posvećuje veliku pažnju jugosloenskoj literaturi. U više navrata su obSa na stranicama ove italijanske revije za Kulturu i književnost eseji o raznim viđovima naše književnosti sa prevodima proze i pesama naših književnika (ivo Anđrić, Matej Bor, Drago Ivanišević, itd). U najnovijem, petom ovogođišnjem broju, „1 Marciso“ đonosi poduži csej pod naslorom „Due poeti senza confini* (Dya pesniša bez granica) posvećen poeziji hrvatskih »esnika Miroslava S. Mađera i Milivoja šlavičeka. Autor eseja je Đakomo SuHkoti, koji le wu istom broju objavio italijanski prevođ jedne Mađerove pesme („Priljatelji lju1i“) i đve pesme Milivoja Slavičeka („Pjesma za veliki oglasnik“ i „Valja napisati saivim svakiđanju pjesmu“).

U izboru i prevođu Đakoma Skotija, koji le napisao i predgovor, italijanski časopis „Cenobio“ (Lugano-Švajcarska) objavio je na đevet stranica u broju za juni ove goline malu panoramu jugoslovenske poezeje. Zastupljeni sa po jednom prsmom Jure Kaš ielan, Vesna „Parun, Branko Miljković, Miođrag Pavlović, Ivan V. Lalić, Ciril Zlobec i Mateja Matevski.

„HRVATSKI BOG MARS“ U MAĐARSKOM PREVODU

Poslednjih gođin& u Mađarskoj je u mnepbično velikoj meri poraslo interesovanje za dela Miroslava Mrleže,. 1956. godine izdane su pođ naslovom „Porođica Glembajević (A „Glembay-csalad) novele iz ciklusa „Glembajevi“, a 1958. godine ugleđala je iveta na mađarskom i prva drama ovoga siklusa, koja je pod naslovom „A Glembay Ltd.,“ izvođena iste sezone i u Narodnom )ozorištu u Budimpešti, u režiji Bojana štupice, kao gosta. 1959. godine izđane su izastopce dve Krležine knjige: roman „Povtatak Filipa Latinovicza*“ i „Balade Petrice Rerempuha“ u kongenijalnom prevođu Zolana Čuke, sa ilustracijama Karolja. Rajha \ iscrpnim komentarima Stojana D. Vujičiia, Nakon duže pauze ovih dana se pojazio u buđimpeštanskim Knjižarama u izđaiju izđavačke kuće „Europa“ i prevod Krežine zbirke pripoveđaka „Hrvatski bog Mars“ (A horvišt hadisten), u vanredno leoj opremi i u tiražu od 23000 primeraka. Knjigu je preveo poznati i zaslužni mađariki prevođilac jugoslovenskih pisaca Zoltan Žuka.

„Hrvatski bog Mars je oblavljen povoom jubileja Miroslava KRrleže, kome su posvetili pažnju i buđimpeštanski časopisi i istovi „NagyvilAg“, „Mılet ćs Irođalom“ i „Film-Szinhaz-Muzsika, · objavliujući prigodne osvrte na ličnost i delo Miroslava Krleže.

l________________________ ___________ ____-_-—--— " (·—

PRIPREMIH EPITAF RATU

ovdje, napokom, leži rat. Milenije smo se tukli s njim.

Ne freba mu spomenik. Svi omi koje je sam podignem, sjećat će mas wa J. vjekovima. histo?ije,

Bio je uvijek. obrastao čekinjama i | ! trubama i slavamn

praćem

i mnogu. je domovinu, skupo stajao.

A sad: očekuju mas posve move slavc. i Vojskovođe meka se pomire 5 ovim, grobom, a ?fvoYci ordenja meka pronađu move medalje.

A svi bi Yatnici, od, davnine, izvojevaste, najzad, jednu od x majljepših, smrti (jednu od majbogatijih zemalja).

zdvojite sada mač iz O9wenmtaYa svijeta |

i njegujte ga, diljem, brežuljaka i polja,

SLAVIČEK | __--

livoj

kao gorku

uspomeWmk,

Jer vojnici su mapokom dorasli za drugačije zlatnike.

I dolažzit ću ma ovaj grob, da začujem, još koju, i opet mečunemu i sasvim, buducu pjesmu.

x ISRUŠENJE SMISLA

d. bjetya je strah, od, vjetra je pokret i smnnn od zraka je duh, od, mjega, je život

od, vatre je toplina, ludi plamen,

m od, meme mišta. Ni znam,en.

Ođ. mene je Yviječ, malo ljudskorj vonmja

svce sbetog Yazyatnika.

Od, mene je samo glas i koža

i davmi sam, zemnikua.

Eto, vjetay, zYyak, vođe, i vatra daju i žiDe i pječmo stu, izbam, svake sudbine

samo moje Yuke, samo moje oči sie

dno imaju, svršetak dubine.

DALEKI PJEVAČ

oliko toga, mogao bih reći, toliko togn u, stpaYi sa, bozbyoj slijepih, rečenica i ža nikoga.

Samo da mi usne šapatom, me kunu samo da me pjesme zauvek. me DYoikki,i u. ovo ljeto kada nemam, Idu&n

u ovaj papir kome sam i Tuda.

Miroslav Sldvko MAĐER

· Stih, je gorak i lijep suncokr“ dolekom, pjepaču ma oku, strme ceste odakle novi svijet da izvuk siyomašni moji anđeli poete.

Toliko toga. za, sve i nikoga

za, vjetar i česmu, ma, oblacima, pjesma odakle otkuda u, ime konm. hođoa. po krovu, mjesečevim, koracimn.

Toliko toga od memoc „ u, ništa u nikoga.