Književne novine

glavost

ROE TO O n.

“ Š TO/APO0y

POSLEDNJI INTERVJU SA. GARSIJOM LORKOM

NEDAVNO je u madridskom liste „Mundđo grafico“, u broju od 24. februara 1937. godine, pronađen poslednji objavljen intervju sa Garsijom 'Lorkom, koji ovaj francuski list prenosi u jednom od svojih najnovijih brojeva. Pisac tog intervjua je Antonio Otero, poznati španski novinar a sađa, kao izbeglica iz {iašističke Španije, „lektor za španski jezik na univerzitetu u Renu. Sam Otero dao je objašnjenje zašto je taj intervju objavljen tek u februarau 1937. godine, kad je bio načinjen još u julu 1936, upravo pređ sam Lorkin odlazak u Grenadu, iz koje se više nije vratio: „Baš zato što smo znali da se Lorka nalazi u gradu koji je odmah po njegovom dolasku pao u ruke fašista, nismo hteli đa ovim intervjuom obraćamo pažnju fašista na Lorku. Ali kada smo čuli za njegovu tragičnu smrt, jntervju smo namerno objavili. Dok sam s njim razgovarao bio je je sa nama i njegov advokat. Na pitanje otkuđ oni zajedno Lorka je odgovorio đa je tog časa došao s jednog čudnog procesa: „Nećeš mi verovati, toliko je to sWuđenje bilo besmisleno“, rekao je on. „Neki čovek iz Taragone tužio me je sudu što sam u poemi „Ciganski romansero“, objavljenoj pre više od deset godina, uvredio žandarme, i tražio je da se kaznim smrtnom kaznom. Srećom, lako sam se odbranio“.

U daljem toku razgovora Lorka je rekao šta'je do tađa sve napisao, a šta je ostalo neobjavljeno. Zato je danas taj intervju veoma dragocen: — Imam još neobjavljenih šest knjiga pesama, a i neštampanih pozorišnih komada. Mnogi izdavači tražili su da objave „Jermu“ zajedno s drugim komadima, ali, eto, do sađa nikako nisam stigao da ih spremim za štampu.

— A ostalo? j

— „Pesnik u Njujorku“, Završena je ima već dosta vremena. Objavio sam samo necke delove, Ta će knjiga ima-

ti preko 300 strana, Njem rukopis je potpuno završen. Oni koji su uživali od strasti u mojoj „Nevermoj supruzi“, razočaraće se. U ovoj'movoj knjizi najvažnija tema -su soeijalni elementi.

— Koliko još imaš završenih knjiga?

— Pet knjiga poezije. Poezija se uvek piše sporo. Za „Ciganski romansero“ trebalo mi je šest godina, dok je bio

potpuno završen. Ja ne pišem'

kad hoću, nego kad treba; neki put i sasvim neočekivano. Za vreme premijere „Dona Rozite ili govor cveća“, na primer, spokojno sam sedeo u svojoj hotelskoj sobi i pisao sonete, A evo naslova za daljih pet zbirki pesama: „Zemlja i mesec“, „Divan Tama-

rite“, „Ode“,

i “Pesme u prozi“. I, najzad, „Svite“, zbirka na kojoJ sam dugo + s puno ljubavi radio, sa starinskim je temama. — A pozorišna đela? Koja su završena? Završena? Jedna socijalna drama još bez naslova, u ko-

joj se meša publika iz sale i

sa ulice. Revolucija izbija i pozorište biva osvojeno. Zatim, jedna andaluzijska komedija sa „cantaores“ — ali ne komeđija „flamenca“ kao što se kođ nas piše — i drama koja se zove „Krv nema glasa“. Ova stvar ima za temu incest.Ako se pozorišni Tartifi budu bunili, treba im primetiti da se ova tema obrađuje u španskoj književnosti još od Tirsa de Moline.

Za one koji su za Lorku govorili da je bio samo „čist pesnik“ treba istaći njegovo naglašavanje da mu je zbirka „Pesnik u Njujorku“ puna „socijalnih elemenata“. Naročita vrednost ovog intervjua jeste u potpunom spisku njegovih de la, jer Lorka posle ovom rYazgovora nije više ništa napisao,

(N. TT.)

1 Dž 7HBin

VAJNINGER I KAFKA

OŽIVLJAVAJUČI uspomenu na dr Ota Vajningera, autora dela „Pol i karakter“, koji ie pre 60 gođina 4. oktobra oduzeo sebi život, Valter Šnajder u oktobarskom broju ovog austrijskog literarnog časopisa povlači paralelu između njega i od njega samo tri godine mlađeg Kafke. Šnajder kaže da se kod oba ova autora na austrijski način, stojeći s onu stranu stvari, združuju um i genijalnost, saznanje i izraz. Suptilna skepsa prema stvari ma, također crta austrijskog bića, u krajnjem stadiju jedne kulturne epohe neumoljivo postavlja obojici pitanje savesti. Obojica su jednako vidoviti, Jednako ih uznemiruje ono tamno n e što što će ubrzo posle njih đa postane stvar nost. Oni upravo osećaju „pad stvarnosti“, kako Friđel označava raspad realiteta (Realitištszerfall), krai „novos vremena“. I otuđa kod obojice, i Vajningera i Kafke, gorući problem „odgovornosti i najsnažniji doživljaj: strah koji potiče iz poziva savesti stvari koje se „ruše“. Svest o krivici, đuboko položenu u piscu Kafki, filosof Vajninger obeležava kao „nasledni greh“, trajni pad u greh u augustinskom smislu. Ovo pojačano osećanje krivice ima, po Vajningeru, svoj osnov u moralnom nesavršenstvu čoveka. I strah i kukavičluk su već krivica, Vajninger tyrdi da se smrti predaje najkukavičniji čovek — a to je slabost i nemoć stoleća. ;

Kafkom i Vajningerom vlada — veli Snajder — religiozno hranjena moralna strast: njihovo jevrejsko nasleđe glav ni je pokretač njihovih dela, Otuđa kodđ obojice „duhovni fanatizam, istrajnost, tvrđoi seta, kod obojice jednaka savest i podjednak voljni impuls, odvažnost do

1838

senzibilitet, zaziranje od nečistog i aodvratnost prema njemu, jehtičava odlučnost, podjednak način Ži vota, obojica su jednako izlo= ženi ranjavanju u ophođenju s ljudima, obojica do krajnosti obzirni prema drugima.

Šnajđer kaže da jedan jatelj Vajningerov ovako opisuje njegovu spoljašnost: njegova suvonjava prilika deluje kruto, njegovi smeteni i bespomoćni pokreti imaju katkad „nešto sablasno“, ali njegovo držanje je blago, tiho i skrom no. Nepopustljiv se pokazuje samo ako je reč o dostojanstvu čoveka, A to je i Kafkin portret. U rezignaciji oni se razlikuju u tonu: Kafka je pasivan, a Vajninger je Kritički uzdržljiv. Zajednička im je tež nja za krajnjim „otkrivanjem stvari i prisiljavanje na dobro. Obojica su prožeti nedo= stižnošću ovostranog oslobođenja i onostranog iskupljenja, pa zato i potvrđuju uzaludan trud uperen na izricanje prav de, pa čak i onda ako sve nade ostanu neispunjene.

U biografijama obojice veli Šnajđer — odigrava se isti proces koji obojici na kraju nalaže ćutanje. Obojica boluju od ispaštanja, lomeći se ji na tome što ih još nije ni sustiglo. Kafka se ne bori protiv smrtonosne bolesti (Kafkine tri sestre pađaju kasnije kao žrtve nemačkog fašizma), on u paraboli svirepom tačnošću o= pisuje događaje koji će naići. Vajninger, koji se sam ubija, proniknuo ih je čak kao funkciju. Vreme je prevazišlo svedočanstvo obojice, a Vajninger je povrh toga još i kasnije vremenske događaje prete= kao svojim tumačenjem, koje je i danas još „neoboreno“. Zato je Kafka „otkriven“ iek pošto su se ovi događaji odigra– li, a Vajningera će pravo razumeti tek pošto su ovi događaji pravo sagledani. .

T njihova smrt — piše Šnajđer — ima, u nekom dalekom smislu, isti uzrok. Kafka podleže tuberkulozi. Vajninger identifikuje „bolest kao Mkrivicu, (A. Đ. P„,

„priznanja“,

pri-

ZLOG

BUNTOVNIK ALBER KAMI

POD OVIM NASLOVOM novembarski broj časopisa „Plamen“ donosi zanimljiv i dokumentovani esej Ivana Svitaka posvećen nedoživljenom peđesetom rođendđanu* Albera Kamija, koji se navršio 7. novembra ove godine, U svom eseju Svitak razrađuje sledeća pitanja: 1) da li je Kami egzistencijalistički filosof?; 2) apsurdnost kao odnos čoveka prema svetu; 3) apsurdnost kao životno ošećanje i 4) pobuna kao odnos čoveka prema svetu.

svitak ističe đa je egzistencijalno mišljenje filosofija otvorenog sistema o čoveku i da se razlikuje od ostalih filosofskih pravaca po tome što ne predstavlja „školu“ i Što svojom antisistematičnošću ostavlja široki prostor individualnim koje prema životnim stavovima autora mogu jedne drugima i protivrečiti. To je metoda filosofiranja kod koje mislilac svojim životom odgovara za istinitost svojih ideja. Po tome postoji mogućnost plodnog dijaloga egzistencijalizma sa marksizmom ! marksizam, koji rešava savremenu situaciju čoveka i ljudskih vrednosti, ne

varijacijama,

Po a VO

može da se ogluši o delo Kamija — saveznika u borbi pro tiv nihilizma i oblika otuđenja Žoveka. . V

Na pitanje: đa li je Kami egzistencijalistički filosof, Svitak odgovara pozitivno iako je to Kami odricao, ali u širokom smislu ovog pojma. Kao egzistencijalista on se odupire klasičnom racionalizmu sa hijerarhijom večnih istina, tra ži istinu u oblasti subjektivnog, bavi se pitanjima individualnosti, slobođe, smrti, ra zume čoveka svuda u svetu. Kami je filosofski moralista koji predstavlja novi tip humanizma bez ontološko-epistološko-teoloških interesa koji su tako važni u delu Hajdegera, Sartra ili Kirkegora, kaže Svitak. Kao egzistencijalista ima dramatsku koncepciju ljudske „egzistencije („svaka egzistencijalna filosofija ima

za osnovu dijalektičku filosofiju“). Čovek je ovđe prva dijalektička kategorija.

KUDA IDE FRANCUSKA KNJIŽEVNOST'?

U ČLANKU „Realizam koji pomaže izmenu sveta“, u broju od 12. novembra 1963. godine ovog Književnog lista, J. 'Truščenko polemiše s francuskim Kritičarima M. Galejem i Pjerom de Boadefrom.

M. Galej u „Aru“ nastoji da određi ftenđenciju „duhovnog razvitka koja, po njegovom

mišljenju; najjasnije izražaVi.

duh epohe, To je tendencija „očajanja bez bunta“, pokor= ne smirenosti pred ukletošću, dobrovoljnog duhovnog samosahranjivanja, svesnog prelaza u ništavilo. Na osnovu „bit nih“ sadržina novije Kknjiževnosti, prevashodno anti-romana, M. Galej izjavljuje: „Nalazimo se s one strane društvenog života koji se pomirio sa svojim krahom. Pozivaju nas đa se osvrmemo na razvaline, na ono što je ostalo od nas. Nemogućno nas je nazvati živim, mi smo slučajno zaostali među živima“, Junaci moder= ne umetnosti mogu još samo da pokušaju „razne načine bekstva od života: „da vaskrsavaju mrtve, da podižu grad koji ne postoji, da se upuštaju u događaje kojih, možda, nikad nije bilo, da građe budućnost koje nikađa neće biti“. U istom stilu rezonuje i de Boađefe: „Naša Kknjiževnost je bolesna, ukoliko već nije umrla“,

Ovakve stavove dvojice fran= cuskih kritičara J. Truščenko ironično maziva „otkrićima“, smatrajući da su oni još jedna ilustracija ćorsokaka u koji umetničko stvaralaštvo guraju „filosofija, estetika i sva duhovna atmosfera buržoaskog društva koje je izgubilo nadu i perspektivu“. M. Galej i de Boadefr pate od slepog pređavanja košmarnim vizijama, svesno ogrničavaju svoje horizonte i izlaza, sledstveno tome, ne mogu naći. „Njima pričinjava zadovoljstvo da oplakuju francusku Književnost. Ali ona ne misli đa urare. Ona je zdrava i razvi“ ja se.

J. Truščenko smatra da su u tokovima savremene francuske književnosti „ponikle mnoge nesumnjive stvaralačke vrednosti ovoga veka, koje igsražavaju prog?esivne, revolucionarne težnje ka ljudskom #ddostojanstvu i sreći. „Savremeni realizam — njegov Kritički pravac i socijalistički realizam — suprotstavljaju se različitim modernstičkim lažnostima i predstavljaju sasvim određenu snagu u mnogostruko složenim strujanjima i školama francuske njiževnosti“, Mnogi istaknuti pisci — Aragon, Eliar, Filip Erio, Moris Drion, Pol Vialar, MWrve Bazen, Arman Lanu, RO-

ber Merl, Pjer Gaskar, Anđre

Stil, Pjer Kurtad, „Moris

Pons, Žan-Pjer Šabrol, Vla-

dimir Pozner, Žorž Konšomn,

Moris Brizo, Pjer Gamara,

Pjer Deks, Fransoa Nurisije, o.

PT o

< 5

Elza "Triole i Žam Kanapa svedoče da je realizam u Pprvom planu savremenih Književnih borbi u Francuskoj. Ovi pisci osećaju i znaju, završava J. Truščenko, da „budućnost pripađa onoj književnosti koja je povezana 8 realnom stvarnošću, s čovekom i njegovim nađanjima“.

(D. S. T)

IA FIERA LETTERARIA

PROPILI SAVREMENIKA

ARTURO BOVI prikazuje knjigu Đanija Grane o nekim savremenim italijanskim piscima, „obraćajući naročito pažnju na Granine eseje o Malaparteu i Pavezeu.

Malaparte po Grani nije, kako se danas sve češće misli, avanturista, bizaran i neufavnotežen duh, čovek renesanse, „zakasneli bajronijanac“, nego pisac koji bi hteo da da „rađiografiju jedne epohe“ zbog čega je njegov stil neobičan, uvek na granici jednog oštrog osećanja humo= ra kome izuzetna tragičnost materije (jeđan rat savršen kao umetnost klanja) daje neku leđenu i apstraktnu viru-

~ A

Ooo:

. > 5! . 2 |D, “a e >

lentnost. Taj stil nije, kako neki ivrde, veštački animiran i „žurnalistički obojenm„, mjegova virulentnost i grotesknost su posledica senzibilnosti piščeve. Možda ima pomalo samodopadljivosti u njemu, ali kada u punoj meri ljudske ozbiljnosti oseti svoju sopstve~

Što se tiče apsurdnosti kao odnosa čoveka prema svetu, Svitak ističe shvatanje Sartrovog sekretara Fransisa Žan

sona, koji viđi razvoj Kamijevog „mišljenja od njegovog početka, preko „Mita o Sizifu“ do „Pobunjenog čoveka“ kao razvoj u pravcu savladavanja apsurdnosti. Taj razvoj počinje 1947. godine, kada Kami počinje da moralizuje istoriju i optužuje revoluciju dvadesetog veka za izdaju ljudske 50liđarnosti. P. Simon vidi u Kamiju pozitivnog humanistu koji priznaje apsurdnost, ali' pokušava da u njoj nađe ljud sku sreću. Za Rašela Bespalova centralna tema je smrt. Za Rože Garodija život je dat kao apsurdan i čovek nije gOospo-

dar svojih postupaka. („Alber Kami „je postao prorok ap-

surdnosti. Od svoje drame „Ka ligula“ do romana „Stranac“ dao je uzor svih apsurdnih metafizičkih konstrukcija i Očajanja, što je danas osnova buržoaskog „mišljenja“ i „knji ževnosti“.) Ali, po Svitaku, Kami u odnosu na egzisten„cijaliste Jaspersa, Šestova ili Kirkegora ostaje ateista. Pobuna je stalna bitka sa apsurdnošću i čovek ne sme da umre pomiren sa svetom, Kami je u poplavi fidđeističkih tenđencija dao ponovo varijantu ateističkog rešenja, a svet ljudske pobune uvek je bio svet revolucionarnog, materijalističkog mišljenja. Vređnosti imaju smisao samo tada kada mi iza njih stojimo i zato čovek mora đa izrazi svoj pro test time što svetu utiskuje pečat svog vlastitog ljudskog smisla. Apsrudni svet još ne znači totalnu apsurdnost ljudske egzistencije. Kami je, na žalost, identifikovao „kultom ličnosti“. mevanje marksističke fije kao otvorenog sistema, me đutim, ruši većinu Kamijevih

docnije marksizam sa Novo razufiloso= ograđa. Poznavalac marksiz'ma naći će kođ Kamija toliko

površnosti, neznanja i neinfor

misanosti đa bi morao da polemiše o abecedi marksizma. Pa ipak Kami koji se borio protiv nihilizma, fašizma, lične diktature i konformizma zaslužuje da se njim ozbiljino pozabavi marksistička Kritika.

Ovaj broj „Plamena“ ilustro= van likovnim prilozima poznatih jugoslovenskih slika-

ra. (B. RJ)

mu samoću čoveka i izgubljenog Evropljanina, Malaparte nalazi u sebi jednu izvanredno izraženu nostalgičnu patetiku, jedno snažno osećanje učešća u svetu. U zaključku u Malaparteovom delu kaže da ono „u svetlosti piščeve biografije, vezano za jednu dramatičnu genezu, nalazi svoj lirski „foRkus“ u jednoj tipičnoi toskansko-latinskoj utopiji i nostalgiji“. Kod Pavezea je problem komuniciranja ne utopija, nego životni čvor čitavog njegovog stvaralaštva. Njegova drama je u nemoći đa pobegne od samoće koja je u njemu, od uslova života koji ga izoluju u sferu misli kao bolnog posmatranja samoga sebe, to je drama čoveka koji duboko oseća moralne i socijalne pozive da razbije svoju usamljenost i posveti se dužnostima koje ima prema svojim bližnjima, ali koji priznaje đa nije „načinjen za bure i za borbe“, a ipak oseća „divlju potrebu da izađe iz vlastite usamljenosti“

i „nesposobnost da pokorno'

podnosi granice i uslove običnog života“ rastržući se stalno u tom nizu suprotnosti, Wu dilemi koja ostaje nerešena, Tpak, u „Mesecu i kresovima“, poslednjem delu, polje, mit, simbol, dobijaju antitezu u jednom «bolnom, definitivnom skloništu (rifugio), kao da se pisac na kraju ipak vraća u jednu usamljenost bez izlaza. Među ostalim piscima, Grama posmatra Moraviju „od ravnođušnosti „do dosađe“, Kvazimođa kao predstavnika

„poetike realnog“ i druge (T. KJ)

Manfred GŠTAJGER

Tehnička

PESNIČKA TEHNIKA u savremenoj poeziji dospela je do pravoga primata. S izvesnim preterivanjem mog)o bi se reći da mišljenje Do kome rečenica i osećamje predstavljaju sve, a ime autorovo samo zvuk i dim, „damas važi u obrnutom smislu i da, umesto poezije kao lepog osećanja u lepoj posudi, u središtu interesovanja stoji poezija kao govorno-semantička, sintaksička, akustička, pa i optička, to jest grafička vežba. Pri tom, jedinstveno mišljenje o tome koji je znak raspoznavanja ove nove orijentacije još ne postoji. Književni istoričar i kritičar Hugo Fridrih upućuje, između ostalog, i na disonance i „abnormalitet“; nova definicija mođerne lirike, kaže on, mogućna je samo pomoću ovakvih negativnih kategorija. Pesnik i kritičar Hans Magnus MFKencensberger nabraja: „montaža i ambiguitet; lomljenje i prefunkcioniranje rime; disonanca i apsurdnost; dijalektika bujanja i reduk= cije; otuđenje i matematiziranje; tehnika dugačkog stiha; nepravilni ritmovi; nagoveštaj i zamračenje; pronalaženje novovrsnih muetaforičkih mehanizama; okutavanje novih sintaksičkih postupaka“. Ali Encensberger ovo nabrajanje karakteristika savremene lirike propraća nedvosmislenim znakom pitanja i utvrđuje da o ubedljivosti ovakvih kategorija odlučuju sami tekstovi. Još jasnije se izražava Paul Celan: čim je pesma tu, pesnik biva otpušten, om kao da više i nije saučesnik u tom 3elu. Na taj način objašnjena je primarnost onog stvaralačkog, onog odlučujućeg iracionalnog elementa u procesu poetskog stvaranja. Celan dodaje, razume se, da postoji i ono što se naziva „zanat” i da je to „ono što se u svakom pesništvu podrazumeva“... No, i pored svega, pitanje jedne moderne poetike i nadalje ostaje nerešeno.

Prethodne epohe su posedovale svoja pravila i uputstva za pisanje pesama. 'rraktati i poetikc su pružali osnove pesničkog zanata, „zadržavajući forme stiha i strofe, stilistike, vrste i njihove specifične zakone. O stvaralačkom, o integraciji, malo se govori u ovim dćlima, ali zato tim više o pesničkoj tehnici koja se može poučavati i naučiti.

Ako se danas pokuša da nađe „moderna poetika” između korica — a takva nastojanja ne neđostaju — onda je u osnovi uvek reč samo o kompendijumu “individualne poetike. Navedimo za to dva primera: iz Francuske potiče delo koje su izdali Žak Šarpije i Pjer Segers, delo koje se nedvosmisleno zove I'art počtigque. Jasno je da nije slučajno što ovakvo delo dolazi iz Francuske. U predgovoru za ovu knjigu naglašeno je sledeće: izgleda da je prošlo vreme apsolutne slobode u pesništvu, ono postaje ponovo „umetnost“, naime — zanatska rutina koja se može poučavati i naučiti. Čitalac i korisnik ovog dela ipak se nalazi suočen s jednim zbunjujućim obiljem poetik4, teorija i refleksija, „naštimovanih na različite

tonove i ne retko kontradiktormih. Ova knjiga je rudnik

tekstova, ali poetika mije. UT njoj vlada ono individualno:s++ Ispred peshnhičkih pouka jednog Aristotela, Horacija- +.

Bošloa — koje su takođe zastupljene — ispred određenih kontura i kontinuiteta njihovih retoričkih sastava,· pojavljuju se mođerni tekstovi, od vremena romantike do danas, nepregledni i s obzirom na celinu neobavezni.

Moja pesma je moj nož (Meim Gedicht ist mein Messer) stoji pomalo provokativno na jednoj zbirci članaka i razmišljanja, koju je izdao Hans Bender, a u kojoj se nemački liričari izjašnjavaju „o svojim pesmama“. U ovoj zbirci govori skoro isključivo generacija posleratnih liričara; oni, dakle, koji su posle „nulte“ godine umesto literature krvi i zemlje bili voljni da „moderno” nemačko pesništvo izgrađe na velikim evropskim i ameračkim strujanjima prošlih decenija i na sopstvenom ekspresionističkom „nasleđu. Usled dvanaestogodišnje međuigre duhovnog učaurenja, nemačka literatura se bila podelila na emigranfsku i državnu. Svest o tome i.o činjenici da je nemačka literatura, u odnosu na zapadno inostranstvo, u ogromnom zakašnjenju proizvodila je ne retko tradicionalno neprijateljstvo i neki grčeviti radikalizam, koji kao da popušta tek u najnovije vreme. Prilozi u knjizi Moja pesma je moj mož mogu se bez velikih teškoća prepoznati delom kao izraz jednog takvog programatskog modernizma, a delom kao izraz popuštanja koje je krčilo sebi puf. Ali se i ovde pokazuje da su, nasuprot obimnoj saglasnosti u pogledu značenja „zanatskog”, različiti tekstovi veoma dal=ko od toga da poseduju zajednički imeniteli, ako je reč o tome da se ovaj zanat definiše u pojedinostima. Izvesna uniformnost dickije ponoskih priloga ne može, doduše, promaći oku. Pa ipak, i ovde konačno ostaje — sme se reći srečom — presudno ono individualno.

Stojimo, dakle, prividno pred paradoksalnom situacijom: naše vreme, u komc je tehnički aspekat poezije ioliko izbio u centar, n. nikakvu obaveznu tehniku poezije — nikakvu poetiku, dok je ona, navodno tehnički manje nastrojena prošlost, posedovala obavezne osnove poetike. Ovaj paradoks će postati ma i samo delimično razumljiv ako neprekidnu poetsko-teorijsku diskusiju današnjice shvatimo kao izraz baš toga nedostatka, kao potrebu i trud da se našem vremenu da obavezna pocita. Ona se time otkriva kao jedan aspekat pitan" sudbine našeg društva i njegove kulture. Prekor da se beži a estetičko, koji se bez ustezanja uvek iznova upućuje

KNJIŽEVNE NOVINE