Književne novine

ESEJ

Preveo D. PUPFAČIČ

ZA REDITELJE

tričava famsa može postići buran uspeh veštim, dosetljivim tekstom,

Završna faza režije je faza „proba u kostimima“. Kostimi, kulise i.šminka kompletni su kao za prestavu i zamenili su svakodnevnu odeću i golu pozornicu na kojoj su vrata označena dvema stolicama. Sad je na reditelju da bude uznemireniji promenom nego glumci. Sve kao da je postalo pogrešno i neverovatno. Ipak, reditelj se brzo navikne da na ovo bude spreman, čak i ako se nikad sasvim ne oporavi od prvog šoka. On je sad ponovo na pozornici, proba scene kojima je potrebno dati završni oblik, i obično radi ono što želi, Rđava generalna proba ne treba da ga uznemiruje; u stvari on treba da bude ravnodušan, jer bi inače glumci mogii biti odveć samouvereni u uspeh na premijeri i ne bi pružili sve što mogu.

Vreme potrebno da se režira celovečernja drama pri ovom metodu približno iznosi nedelju dana za kretanje na sceni, sa knjigom u ruci, sa rediteljem na pozornici; dve neđelje za učemje uloga napamet, dok reditelj izvan pozornjce, posmatrajući bez reči beleži zapažanja; i nedelja dana za kostime, kad reditelj, ponovo pozornici, režira i prekiđa glumce ad libidem.

Probe treba da budu strogo privatne, Ne Treba đa im prisustvuju ni novinari ni običmi posetioci. Kad iz nekih razloga može biti potrebno dopustiti ljudima sa strame da prisustvuju probi, glumcu se pred njima ne sme uputiti ni uputstvo ni ispravka; i treba dobiti saglasnost svakog glumca pre nego što se dozvoli tuđe prisustvo. Da bi se naglasila činjenica da je ono čemu posetioci prisustvuju samo proba, mora se đati prethodno uputstvo scenskom tehničaru a mikad glumcu.

Za vreme faze pamćenja propušteni deo teksta nikad se ne sme odmah ponoviti, pa čak ni onda kađ to glumac želi. Reč ređitelja mora biti: „Ne, nećete ga moći ponoviti ni ma predstavi; i me smete se naviknuti da pravite greške. Samo nastavite,“ Reditelj koji kaže: „Moramo neprestano ponavljati sve dok ne buđe dobro“ ne režira: on je ·učitelj, i to je najgore što može da čini. Ponavljanja na licu mesta ništa ne poboljšavaju; ona svaki put stvar učine još gorom.

Nikad ne nalazite greške ·dok ne znate lek; i nikađ ne raspravljajte o tekstu sa glumcem: pokažite mu kako jednu scenu {Treba da ođigra u vidu &sugestije, a ne u viđu maredbe; preterajte sa onim što pokazujete toliko da biste sprečili glumca da vas podržava. Predstava u kojoj glumci u dlaku podražavaju reditelja, umesto da slede njegove

sugestije svaki na svoj način, rđava je predstava.

Iznad svega nemojte, umesto da demonstrirate scenji, reći: „Ova scena je u suštini patetična“ (ili komična, već prema sJučaju). Ako to učinite glumac će na sledeću probu doći kupajući se u suzama od prve do poslednje reči ili neprestano lakrdijajući što bolje može.

Primedbe koje reditelj beleži dok bez reči posmatra glumce ogledalo su njegove kompetencije. Ako, na primer, napiše: „U ovoj sceni se pokazuje Kirkegorov uticaj na Ibzena“, ili „Ovde mora biti veoma očigledan Edipov kompleks, dok raspravlja sa kraljicom“, što ga pre isteraju iz

· pozorišta i nađu mu zamenu tim bolje. A ako glase „Uši precrvene“, „Napred da se napravi mesto za X“, „Kontrast“, „Promeniti brzinu: andante“, „Đonovi cipela nisu pocrnjeni“, „Nedamski: držati kolena sastavljena“, „Više

n idijaloga. đa bi im se dalo vremena da odu“, „Ovo dolazi

· Sšuviše iznenada“, „Ovo: izbaciti?“ i slično, ako otkrivaju pogrešan izgovor reči, tada reditelj zna svoj posao i svoje mesto.

Rediteljeva izdržljivost ograničava irajanje proba. Neprestano posmatranje sa neophodnom usredsređenošću daleko više iscrpljuje nego gluma, pošto glumci, vodeći računa samo o svojoj ulozi, nisu stalno na sceni, dok reditelj mora da posmatra sve uloge bez prekida. Tri sata su najviše što potpuno pažljiv i sposoban reditelj može da postigne. Alko produži dalje, neće ništa dobro učiniti,

Pri raspoređivanju vremena glumci koji imaju da kažu samo nekoliko reči ne treba da lutaju uokolo po ceo dan dok glavni glumci probaju. Kasne noćne probe su najnezgodnije. Ni glumci ni reditelji ne treba da rade kad treba da su u postelji. Ako se takve probe neizbežne, glumcima koji su se zadržali suviše dugo da bi mogli uhvatiti poslednje vozove ili autobuse, treba platiti taksi da ih prebaci do kuće,

Može biti potrebno komad skrafiti, nešto mu dodati ili izmeniti, ponekad da bi se doterao kao komad, ponekad da bi se savladala neka mehanička teškoća na sceni, po~

nekad zbog scene koja zahteva previše od inače nezamenliivog glumca. Ovo su veoma osetljivi poslovi i treba da ih obavi sam pisac, ako se do njega može doći, ili ako se ne može, kvalifikovani dramski pisac, a ne bilo koji glumac ili namernik [...].

Sva ova pravila zasnivaju se na iskustvu, Ona nisu ni od kakve koristi reditelju koji ne posmatra glumce kao drugove-umetnike kojiš njim sarađuju, nego kao činovnike kojima može nametnuti svoje ideje o glumi i svoje tumačenje piščeve misli. On mora dozvoliti glumcima da upoznaju komad, a ne sme očekivati od njih da ga već na prvoj probi znaju isto tako dobro kao on, On mora praviti razliku između rođenih glumaca kojima se mora dozvoliti da sami nađu svoj put i glumaca-imitatora koje treba upućivati rečenicu po rečenicu i koji su bespomoćni bez takvog upućivanja. Između ove dve krajnosti ima toliko stupnjeva da su takt i moć prosuđivanja reditelja u njihovim veoma delikatnim odnosima sa glumcima ponekad krajnje napregnuti; ne postoji druga efektna konirola rediteljevog despotizma osim njegove savesti, jer samo se najneobuzdaniji glumci usuđuju ijzložiti opasnosti da ih na crnu listu stavi tako moćan autoritet pri izboru uloga kakav je reditelj. To je razlog zašto su pokorni glumci obično ređe nezaposleni (što znači da padaju u dugove) nego bolji i buntovni [...].

Kad glumac neprestano izostavlja neki gest ili pokret, reditelj mora zaključiti da ga onemogućuje neka mana i đa bi glumac pre umro nego što bi je otkrio. U takvim slučajevima postava se mora izmeniti.

Moderna režija uključuje filmsku režiju u kojoj nema granica scenskim mogućnostima, i za koju ređitelji mogu unosno potrošiti milione funti umesto nekoliko hiljađa. Dosadašnji rezultati uključuju megalomansku demoralizaciju, neorganizaciju i traćenje vremena i novca, Ova zla će se izlečiti sama od sebe. Međutim, umetnost dramskog pisca i reditelja ostaje ı osnovi ista. Dramski pisac mora da ispriča dobru priču, a reditelj mora đa je „savlađa“,

Ovo je sve što iskustvo i prirodna vokacija mogu naučiti reditelja. Kao svi metođi i uspeh ovoga melodđa zavisi o ukusu i talentu sa kojim se primenjuje.

Za vežiju pol nije nikakva diskvalifikacija, Žene redi-

ftelji nisu u nepovoljnom položaju u poređenju sa muškar-

cima. Kaoiu braku i kraljičanstvu, „siva kobila često je bolji konj“.

KNJIŽEVNE NOVINE

I

ZLOG KNJIGA

VLADIMIR, SOLOUHIN

Vladimirske slaze

„PROBVETA“,

PO IZVESNIM odlikama svojih najznačajnijih Knjiga, a naročito po udelu poezije u proznom, čak „prozaičnom“ kazivanju, Vladimir Aleksejevič Solouhin mogao bi se smatrati uspešnim sledbenikom Mihaila Prišvina (1873–1954) a u ponečem — i Konstantina Paustovskog. Međutim, po sređi je Solouhinovo

opredeljenje za manje-više određene, njemu bliske metođe pristupanja svemu sa-

gledanom i poeziji sagledanoga, a hipošto epigonska „privrženost“. Solouhin nije epigon dvojice pomenutih zna menitih pisaca, niti su Kknjige Solouhina · „Vlađimirske staze“ i „Map rose“ nastale kao neka vrsta priveska bi-

lo čijem opusu, bilo čijem viđenju čoveka, stvarnosti, prirode.

Ono što Solouhin kazuje u dvema svojim najupečatljivijim knjigama miklo je, pre svega, iz opšte atmosfere, konkretnih okolnosti, biograf skih obeležja Solouhinova puta kroz stvarnost i stvaralaštvo. Reč je, naravno, ne samo o egzaktno shvaćenim biografskim činjenicama već o onoj duhovnoj, „unutar njoj" biografiji koja je u O vom slučaju odigrala presudno važnu „dulogu, Miputivši književnika da se obrati zavičajnim predelima svog de» ftipjstva, selima Vladimirske oblasti, „vlađimirskim stazama“ (a u Mnjizi „Kap rose“ — ljudima i pejzažu sela Oljepina gde je Solouhin ro-

đen).

Kako da se određi, bar približno, žanr Knjige „Vladimirske staze“ koja, zahva=ljujući „šsavesnom „prevodu Danice Jakšić i „MProsveti-

nom“ izdanju, prvi put izvo=di Solouhinovu prozu pred

forum. naše čitalačke publjike? U ruskom izdanju, koje sadrži još dva dela — „Kap

rose“ i „'rrnje“, stavljena je odrednica: lirske povesti. Lconid Leonov, koji je napisao za to izdanje uvodnu reč intoniranu priznanjem talentu Solouhina - prozaika i pesnika, kaže dđa su „Vladimirske staze“ lirski dnevnik autorova putovanja zavičajnim krajem, pešačenja Mwroz rođnc pređele. Tri dela obuhva-– Čena izđanjem „lirskih povesti“ Leonov obeležava kao svojevrsnu Solouhinovu trilogiju na čijim stranicama autor ništa ne izmišlja već ho da ruskim tlom u granicama svoje Vladimirske oblasti, po smatra život u koji je zaljub ljen, peva o svemu Vviđenom i snažno ispoljava svoju ođanost — odanost umetfnika reči — surovoj i izdašnoj prirođi Rusije.

'Upravo ova poslednja Leo> novijeva opaska upućuje ma pomisao da valja potcrtati jednu bitnu osobinu Solouhi-

BEOGRAD '1963;

PREVOD ĐDANICE JARSIC

nove poezije ı prozi. Ona de luje, pre svega, kao lirski dijalog s prirodom, kao poetično otkrivanje onoga što kazuju našem vremenu i bpiscu ne samo zemljaci Solouhina već i pejzaži, sela, putevi, patina prohujalih vekova na drevnom „građu Suzdalju. Istina, Solouhin nece izostavlja iz SVOg pripovedanja mnoštvo sasvim rcalnih, reportažno putopisnih pojedinosti zabeleženih tokom četrdesetodnevnog „pešačenja (uz povremeno korišćenje autoBtopa) po Vladimirskoj oblasti. Većim delom ali ne i uvek gostoprimljivi domaćini, dobri i loši predsednici Rkolhoza, putevi mađ kojima lebde duboki uzdasi vozača, Vrlo konkretno dati likovi. sudbine i svakidašnjica pojeđinaca — o svemu fome priča pisac „„Vladimirskih „staza“, rukovođeći se, kako izgleđa, starom „ruskom „poslovicom: „Iz pesme se ništa me izostavlja“, Ali celina „Solouhinove knjige je upravo pesma ili, tačnije, prozna poema u znaku mwrazgovora sa zavičajnom prirodđom čiju osobenu i njemu uzbudljivo blisku Jlepotu Solouhin unutarnje doživljuje i posrednim putem, tj. kroz ona reportažna i hro nikalna mesta svoje knjige. Solouhin je majstor sažetog i plastičnog opisa prirođe koja se pod mjegovim perom “idi, oseća, dejstvuje

kao organski deo čovekove unutarnje stvarnosti, težnje ka lepome, vizije u čijem su jezgru harmonija i radost, O lepoti i vedrini Solouhin piše bez ikakve sentimentalne razneženosti, ali iz njegovih opisa, lirskih i strogo realnih u isti mah, snažno izbija uverenje da je čoveku naše epohe neophodna poezija. I da je poezija prirode naročito dragocena, jer čibi čoveka „duhovno bogatijim, pronicljivijim, kadrim da sagleda „vizuelnu i Wunutarnju stvarnost na svim njenim relacijama, u svim njenim ispoljavanjima. Među onim sovjetskim knji ževnicima koji su tek mavršili ili će uskoro navišiti četrdeset godina „Vladimiru

Solouhinu istaknuto mesto,

svakako i to prvenstveno kao autoru „„Vladimirskih staza“ i „Kapi rose“. Međutim, Solouhinova „DoDzija (nedavno reprezentovana obimnim izborom — Knjigom „Sa cvećem u rukama“), iako nc dostiže nivo njegove ijrske proze, zanimljivo razvija, srodnim: leksičkim i druk čijim ritmičkim „sredstvima, istu osnovnu femu i preokupaciju, A 1o je: priroda u svetu čoveka naše epoe.

(L. Z.)

DR ROSTA N. MILUTINOVIC

Prvi ideolozi tederalističke misli kod Jažnih Slavemna

U SVOJOJ savesno i dokumentovano pisanoj raspravi „Prvi iđeolozi federalističke misli kod Južnih Slavena“ dr Kosta N. Milutinović sadp

štava rezultate svojih istraživanja u oblasti naše političke misli u toku poslednja dva veka. Njegovu pažnju privukla je feđeralistička misao kojom su se bavili i ne" ki drugi naši istoričari, Za razliku od mjih, Milutinović viđi njene početke ne u „Načertaniju“ Ilije Garašanina ! u spisima hrvatskih i srpskih političara iz vremena 1848, nego u prilično mutnim i ne određenim slutnjama i mnagoveštajima „Jurija „Križanića. On je i pratio razvoj te misli od Križanića do sistematski složenih i izloženih „iđeja Dimitrija Tucovića. Proučavajući razđoblje ođ preko dve stotine gođina Milutinović je mogao izvrsno da uoči razvitak južnoslovenske misli, da sagleda njenu gemezu i da ustanovi šta je sve uticalo ha

* neprevedene knjige ć

RLAUS HERMSDORF

MARKBISTICKA kritika 1 literarna teorija bavile su se dosad Kafkom samo neredovno i nesistematski. MH. Puks je triđesetih godina u moskovskom listu „Das wWort“ fruđdio da Kafku proknjiži kao pisca levice. U novije vreme su se, objavljivarkijem Više interesantnih dokumonata,»„ „pojačala „ona mišljenja po kojima je Kafha, u procesu sa svetom, iznosio Žalbe potlačenih. Paul Rajman, znamenifi praški germanista, posvetio je pre nekoliko godina stuđiju društvenci problematici Kafkinog životnog dela (P. MReimann: Die „geselschafiliche Problematik in Kafkas RO» manen. Weimarer «BBeltrige, 1957.) A Klaus „Hermsdorf, predstavnik „germanistike u Nemačkoj Demokratskoj MNepublici, napisao je celu mo> nografiju s ciljem da životno delo ove Kkontrađiktorne spisateljske individualnosti DO” stavi na pravo mesto 'u ogleđalu marksističkog posmatranja „literature. Tačnije rečeno: samo jedan deo njegovog životnog dela, jer se Hermsđorf ne bavi poznim romanima, nego samo prvim odiomkom Tomana «„Iščezli“

KAFKA: WELTBILD UVD ROMA?

koji je mastao u godinama pre DrvVoOg SVelskog rata.

Hermsdorf je za OSHOV SVO".

jih istraživanja izabrao ovaj roman zato što se u njemu skoro najpotpunijie mogu naći elementi onoga puta toRom kojeg se postepeno raspada roman realističkih koncepcija. Osnovni stav Hermsđorfov je istovetan sa shvatanjem jedne fipične epohe marksističke literame teorije, sa shvatanjem, „naime, da je klasična forma romana onaj realistički roman ČbKkoji je u XIX veku nastao i Tazvio se, i to sa svim svojim formalnim i stiskim karakteristikama, a da je u odnosu ma to preobražaj koji je otpočeo s MPloberom, a išao prćko naturalizama, „impresionizma, ekspresionizma itd. (pođrazumevajući iu i slični preobražaji „drugih umetinosti), jednođušno opadanje, dekadencija, i kao takav idealni proizvod, simptom, građanskog društva koje je dospelo u krajnju fazu, IZ OVOg shvatanja potiču vrline i nedostaci Hermsdorfovog dela. A 'Kafkino životno “delo je po tome pobuna protiv sllke građanskog reda „sveta uzdignute đo zasirašivanja i

(„JAZU“, ZAGREB 1963)

njenu „evoluciju, Pisac ove rasprave posebno sc bavio pronalaženjem uzroka koji su neke naše političke radnike u prošlosti odvođili na razne stiranputice ili ih dovodili ma pravi put,

„Pošto je „dao podrobnu. i iscrpnu analizu iđeja o južnoslovenskoj feđeraciji: Svetozara Miletića, Franje Račkoga, Strosmajera i ostalih, Milutinović se osvrnuo i na njihovc zabluđo i objasnio kako je do mjih došlo. Isto tako Milutinović je išao za tim đa TYehabilituje iđeje Mihaila Polita Desančića o južnoslovenskoj feđeraciji i reŠšenju istočnog pitanja. Te ideje, poslednjih godina u jeđnom delu naše istoriografije neopravđano su potcenjivane i koliko mepravedno toliko oštro Kritikovane. Za razliku od najljučćeg i najžešćeg Politovog kritičara Nikole Pelrovića, koji je starom poli tičaru odricao gotovo svaku vrednost, Milutinović ukazuje na istorijski značaj poznate

pripada

LASLO GAL

PE

(„NOLIT“, BEOGRAD 1964;

LASLO GAL, pesnik mađarske „nmacionalne manjine počeo je svoju pesničku deJatnost još pre II svetskog rata. Zbog svog antifašističkog slava mije mogao da razvija i usmeri svoj lirski talenat u pravcu u kojem je želeo. Za vreme rata bio je na robiji. Posle oslobođenja, zbog romaniičnog Btimunga svoje poezije, nije uspeo da se u celosti uključi u tađaš-

nju pomalo robusnu i parolašku poeziju, ı Docnije, u doba previra-

nja mađarske lirike u Vojvodini, u vremenu itražemja movih „slobodnijih : izražajnih sređstava, Laslo Gal ostaje po strani, okremutb više ka eksperimentu. I takav 56 pojavljuje i danas, prvi puf u Mirem „izboru, pred „mašom ćitalačkom publikom,

Laslo Gal je po raspolože» nju „autohtoni pesnik Vojvođine: melanholik usporenog ritma. Kod njega gotovo i da mnema pođteksta: izrazito narativni karakter stiha, EoOtovo lišen simbola i metafoYe, ozaren je prisnom atınosferom doživljenog. Laslo Gal nije pesnik velikog formata, ali ono što njegovu poeziju čini privlačnom jeste njena humana angažovanost. U ceniru svih zbivanja za Lasla Gala je čovek, za koga on ima mnogo razumevanja, i to čovek prošlosti, sadašnjosti i, jednim delom, vizija mjegovog budućeg lika, mjegove buduće poruke. On ido toliko daleko da mu i priroda

Politove brošure o istočnom pitanju. On je ustanovio ko liki je uticaj Politova Knjiga imala ma srpsku i hrvatsku političku misao o jedinstvu i hako je ona mašla svoj izraz u spisima prvih srpskih socijalista Svetozara Markovića i Vase Pelagića.

Ono što je u ovoj Milutinovićevoj raspravi naročito zna čajno to je đa je pisac mnastojao đa dovede srpskohrvatsku političku misao toga razdoblja sa progresivne političkim „pogleđima wu svetu, Naročitu pažnju Milutinović je obratio na uticaj koji su italijanski revolucionarni Garibaldi i Mancini izvršili na formiranje iđeja o južnoslovenskoj feđeraciji Kkođ nas. Time je Milutinović otvorio nov aspekt u proučavanjima naše političke misli. Njegova rasprava predstavlja još jeđan značajan prilog u proučavanju jugoslovenske problematike kojom se ovaj nauč ni radnik već godinama sa uspehom bavi. (P. P-ć.)

(RUTTEN UND „LOENING

VERLAG", BERLIN 1961) do preteće mijstike, Sveta nije maročito raspoložen da koji se do mnerazumljivosti prizna to. S „pdruge strane, mehanizovao i pretvorio U pak, predfloberovski roman nečovečnost, Ono je malo- se ne može smatrati adekva-

građanska pobuna, ali slaba i nesigurna pĐobuna, ono je istovremeno i proces i samopredavanje, i odbijanje i uplašeno polaganje oružja. „U Kafkinom «delu se“ — piše autor — „onesvećenost malograđanske inteligencije odražava mnasuprot savremenom istorijskom razvoju.“

Svojom Rkompletnošću, brižno razrađenim | „detaljigiranjem i argumentisanjem, ove analize „pružaju bezuslovno

plastičnu sliku o Kafki, Ali u ponekim „tačkama, malo omađijian MWonzervativnim Tecalističkim shvatanjima, autor zastupa suviše kruto i SsUuvoparno stanovište. Kafki se ne može ozbiljno zameriti što nije poznavao zakone impecrijalističke Rkapitalističh;e eko momike. Mnogo je #Važnije lo što je on u slanju ma svoj način i svojim „sredstvima sugestivnom snagom đa predoči užas malog čoveka dospelog u društvenu i duševnu stegu, Stilo i samo već može da bude „element hu manizma, a Hermsdori baš

tnom formom romana dvađesetog veka, pa svaku promenu koja se otadđ dogodila odbiti kao dekadentnu. MNaročito je uočljiva ova Krutost u sudu o „unutrašnjem monologu“, primenjenom na Kafku i ma druge. Hermsdorf, maime, misli da heroji i cpski tok ovde uopšte i sasvim „ispadaju iz kontrole naratora, da se time šgubi umetnička objektivnost i uopšte umetnička istina, da se oštećuju zahtev za mnogostranim „mikazivanjem potpunih društvenih pojava Šširokog strujanja. „Autoru sc čini đa i u piščevoj pažnji koncentrisanoj na unutrašnje duševne tokove pronalazi znak dekađencije, čak i u poređenju s mnmaturalističkim romanom, mada je poznato da su svi ovi elementi već decenijama prisutni ne samo u izrazilo građanskoj, nego i u levičarskoj umetnosti, da su slekli pravo građanstva i u munogom pogleđu obogatili

izražajne mogućnosti. (A, Đ. P.)

SME

PREVEO IVAN IVANIJI) služi samo kao personifikacija tog čoveka.

Tematski je vezan uglavnom 'sza rodni kraj, za Vojvodinu. Pastoralne atmosfere mjego» vih pesama smenjuju pejzaži ulica, slike njegovog rodnog građa, a tugu

— povremene iskre radosti. A sve je to dato bez jarkih tonova, prigušeno i sVe* deno na punu meru i pravu vrednost reči i osećanja. U Ssvemii, njegove pesme se primaju kao nadahnute i šeple, neposredne ispovesti. Stoga je ne mala zasluga prevođiočeva Sto je uspeo, bar donekle, da nam prezentira nenametljivu, tihu, pastelnu ·poeliče nost Lasla Gala, (V. V. P,

VERA PAVLOVIC

/nani i neznani

(„ROSMOS“ BEOGRAD, 1963)

UVODNOM BELEBKOM pisac ovih „zapisa pozvao 56 na životnu autentičnost SVO” jih lova, kojima mije hteo da priđe kao romamsije”, pripovedač i pesnik, već kao živi svedok, drug iz rata i borbe, Jasciniran „onim što je bio čovek u revoluciji, uzbuđen herojstvima, plemeni= tošću i odricanjem. 1z jeđne potrebe da se me zaboravi i da se sačuva taj i takav pla» men mastala je knjiga „Zna» ni i neznani“, koja je prema nađama njenog autora ima» la da „stoji“ jer mije bila konstrukcija mašte, već skvarnost jednog đoba i slika istinitih ljuđi, njihov san, mjihovo opređeljenje i smrt ko“ ja je morala da bude upamćena, Interesantno je da je Vera Pavlović ipak Uiđstupila od onog što je tvrđila svojim ma lim pređgovorom. Njeni zapisi prerastaju unekoliko ok• vire ovog Ynjiževnog rođa i načinom oblikovanja radnje 1 ličnosti prelaze u Kkroki crteče, u priče iz partizanskog

·'života, koje tek tu i tamo

zađržavaju oblik „hronike, beleške, sećania, a razvijaju se jednim postupkom KNojl je veoma blizak načinu stvaranja pripove-ke. Svaki ođ O vih „zapisa“ ima svoju ekspoziciju, ličnosti čija je funk cionalnost unapred ođređena, centralno · mesto gde dramatičnost situacije dostiže puni intenzitet i Kkasniju mnaraciju, koja je najčešće lirska, jeđnostavna i uvek ljudski topla, Plemenite pobuđe oko stvaranja jednog đela nisu đovoljne da bi ono Živelo is» fim plamenom koji je autorka „Znatnih i neznanih“ ose* ćala pre više od dvađeset EO» dina u susrelima sa ljuđima koji će biti junaci njene knji ge. Ako je samo htela to da sačuva (kao primer) uspomenu na doba i ljuđe revolu» cionarnih gođina, onda dje svakako morala izbeći izvesne literarne pretenzije koje su mjene autentične ličnosti učinile u priličnoj meri bleđim i bezbojnim, morala je da oseti da takvom materijalu, koji je čuvala u sebi, više ođgovara forma dnevni» ka, neposredne beleške, pra» vih zapisa. Ovako, praveći kompromis između dva Književna rođa, učinila je da njena wera u to da „čivot

piše romane“, izražena u pro

pratnom ftekwWiu, deluje mnakon čitanja „Knjige pomalo obeshrabrujuće i naivno. Na taj način đošlo je do Dojednostlavljivanja likova, psihologije i sadržaja. Oni bi imali tek pravu moć i istinska dejstva da su ostali ono što su bili pre nastanka Kknjige „Zmani i meznani“ — verno beleženje onoga što je bilo jače, danas, ona strepnja i užasnutost nad samim žŽivotom, ono poverenje prema ljudima koje je autorka imala u sebi, čuvajući sve to tokom gođina i nekoliko istrgnutih rečenica na svakoj stra nici, nekoliko ZAPISA oiovkom, nekoliko reči svega. Bio bi to ispravniji put; za čitaoce ubeđijiviji i snažniji doživljaj. (A. MB.)

PISU: LAV ZAHAROV, VLA-”

DIMIR V. PREDIC, FREDRAG PROTIC, ALEKSANDAR RISTOVIĆ I ALBK“

SANDAR Đ, POPOVIC

prolaznosti i_ strah od ljudske ništavnosti