Književne novine
\
- filmskoj.
| Milera (Oberhauzen
|/
IMA NEŠTO TRULO u državi... Ovu. činjenicu smisleno potvrđuje i najnoviji. skan dal (nemogućno ga je drukčije nazvati) oko izbora filmova za PFestival kratkog filma u Oberhauzenu. Sa stranica „Nina“, gde je krajem „decembra prošle godine počeo, spor se preneo na stranice „Borbe“; u broju od 9. marta predsednik žirija za izbor “filmova za inostrane festivale Miroslav Vitorović, u rubrici Pisma uredništvu, objavio je svoj odgovor redakciji „Nina“ koji taj list nije hteo da štampa. Pošto, nesumnjivo, ceo faj.sklop okolnosti predstavlja primer presedana u našem javnom životu, nemogućno se na njega ne osvrnuti u jednom načelnom razgovoru, jer je nemogućno ne složiti se s Vitorovićem da „spor između žirija za izbor filmova za inostrane festivale i redakcije „Nina“ ima i širi, principijelniji značaj“.
Kratko rečeno, spor je u ovome: Vili Veling, rukovodilac Festivala kratkog filma u Oberhauzenu, sma trajući da Su „svi izgledi da se Komisija u Beogradu ponovo neće odazvati našem pozivu“, „zamolio je redakciju „Nina“ da mu „pomogne pri sastavljanju jugoslovenskog programa“ i zatražo da se na festival pošalju četiri određena filma, pošto „festival ima za cilj da najtipičnije filmove zemalja učesnica prikaže i iznese na diskusiju“, ističući da je „na osnovu toga stanovišta i izvršen izbor filmova“. „Nin“ je s pravom podvukao da su ti pozivi „znak priznanja“, „znak interesovanja jedne ugledne festivalske institucije za naše filmove“, ali je prevideo da takav jedan poziv predstavlja mešanje uprave jednog festivala u kompetenciju našeg žirija, jer, nesumnjivo je, pismo Vili Velinga nije bilo ni predlog ni sugestija, nego upravo to: „Kada vam se danas obraćam“, piše Veling „Ninu“, „to činim iz razloga što želim da nam „pomognete pri sastavljanju jugoslovenskog programa“. Redakcija „Nina“ se, ističe predsednik žirija za izbor filmova za inostrane festivale, „pojavila u ulozi pra= vozastupnika g. Velinga i njegovih shvatoenja međunarodne kulturne saradnje“ i s tim se, na OSsnOVU Ovih činjenica nije teško složiti. .
U međuvremenu između prvog i drugog čina skandala, između napisa u „Ninu“ i „Borbi“, početkom februara održan je u Oberhauzenu festival kratkometražnog filma. Jugoslovenski žiri je poslao u Ober= hauzen trinaest filmova, a selekciona komisija je odbacila sedam filmova i, po mišljenju predsednika žirija, „dva zaišta natprosečna filma“. Selekcionoj komisiji to pra vo niko ne može i ne sme osporiti. Međulim u jugoslovenski nacionalni program direkcija festivala u-"* bacila je dva filma koji nišu' poslati u Oberhauzen, i to Uupravo dva filma koja je Veling
tražio. kao najtipičnija, prika= .
zujući ih „van konkurencije“ i beležeći u programu da jedan od
njih slika „stari običaj zadušnica, ·
kult mrtvih i primitivizam živih...“ Zaista tipično! A „Nin“ o svemu to me ne obaveštava svoje čitaoce.
Ne Sšumnjajući u čiju dobru volju ipak je nužno primetiti da dobra .volja ne može da opravda ovakvo besprimerno mešanje u tuđe kompetencije i ne-
dopustivo nametanje drugome sop-–
stvenih kriterijuma.
nedvo-
bez
uopšte
ni najmanje ni”
re a; e Ozmo mera zao e a: eee ee armesE Kr—_e KK: aaa KK xBHHESBuPGuKuE Grana EroBeEmz–mm :Luman urez une eeeema- mana e m ez SEKE i Tena ara ao ce muze ue e e ae NEE re mee are Je Mi IKT urana aaa emaa ue re a II Ia emi ira a re ese aaa —3a e GaC OKK; JK Ir caeLaa aaa ee CE eee
O pnrinodji je samog umefničkog poziva želja za izazovom. „Gotovo sve biografije velikih stvaralaca, sadrže dosta podataka o njihovom suprotstavljanju svakoj vrsti konformizma. Nedavno je Ivo Andrić, govoreći o Vuku, istakao upornu, tešku, na iz-
· gled beznadežnu, ali ipak pobedonosni
borbu koju je naš veliki mrefommator vodio protiv niza moćnih protivnika i insistitucija. Ali motivi njegove aktivnosti misu bili diktirami razlozima
-samoljublja. Da, je tako. bilo, mogao še . on naći pogodniji način da se istakne,
u svakom slučaju suprotan od omoga koji je izabrao i koji je bio majteži, ali i· najispravniji.
Postoje i u našoj i u stranoj književnoj istoriji mnogobrojni „primeri koji pokazuju kako su pisci čuvali čistotu svojih uverenja, odupirući &e svakom pokušaju da se ona komipromituju nekim „konformističkim. činom. U ovakvom nastojanju nije se postavljalo pitanje neposredne koristi, zadovoljene sujete, narcisoidnog isticanja. Ako je toga i bilo, onda su se ti simptomi, avaj isuviše ljudski, javljali
kao sporedni pratioci, a ne kao glavni .
uzyoci. Svi značajni pisci, bez obzira na razlike mw estetskim i filosofskim shvatanjima, bili su bliski jeđan drugome po tome što su u miru, u tišini, često u potpunoj anonimnosti sazrevali, pisali svoja dela, uvereni da će, ako. ne odmah, a ono jednoga dana naići na razumevanje i odobravamje.
Danas, međutim, svedoci smo jedne druge pojave. Mnogi mladi ljudi, i ne samo mladi, u želji da se što pre afirmišu, koriste se svakim sredstvom samo da bi se o njima govorilo u javnosti. Javlja se, zatim, prebrzo samozadovoljstvo. Posle jedne knjige pesama, posle nekolika mwobjavljenih pripovedaka ,ili eseja, autor se oseća blaženo; on već misli da je izvojevao mesto pod suncem, i to vidno, i uljuljkuje samoga sebe laskanjima. |
Ko je danas spreman da baci rukopis u vatru, da ga ostavi u fioci nekoliko godina? Svako se Žuri; još pre no što je knjiga završena, sklapaju · se ugovori, dogovaraju se intervjui, pripremaju se prikazi. Dani :i meseci su u pitanju, ne godine ili decenije. Nije malo onih koji hoće da budu priznati smesta, i na bučan način, pa iako se toliko govori o kategorijama večnog u umetnosti, gotovo. niko sa njim stvarno ne računa. Mnogi eksperti za metafizičke probleme ljudske sudbine, koji na sve stvari gledaju sub specie aeternitatis, u stvari su i te kako zaintereso vani za konkretno priznavanje ovde i,sada ·.Ssvoga značaja, . razume. .se,
PRAŠKI LIST „Literarni noviny“ u trećem ovogodišnjem broju donosi veo~
ma zanimljiv · intervju, sa čuvenim marksističkim kritičarem i teoretičareni Đerđom Lukačom, koji je u svojim odgovorima dodirnuo čitav niz veoma zanimljivih problema s kojima se suočava današnja književnost.
Na početku intervjua, govoreći o otuđenosti, Lukač podvlači da je zapadna umetnost puna: protivrečnosti i da pis= ci iz socijalističkih zemalja u staljinističkoj epohi taj razvoj nisu analizirali
na osnovu marksističko-lenjinističke me”
tode. Danas je logično, smatra Lukač, da sada, kada se otvaraju prozori mu svet omladina želi.da upozna Zapad i bilo bi pogrešno kad bi joj se to zabranjivalo. Slepo.divljenje Zapadu je, po Lukačevom mišljenju, dečja bolest i od nje se može izlečiti samo tako ako. se dopusti da- se upozna ono što je moda; inteligentni mlađi ljudi razlikovaće. za dve godine dobro od lošeg. Potrebna je pre svega, insistira Lukač, temeljna obaveštenost o Zapadu; ostalo će doći samo po sebi. : a: \
Zanimljivo je da Lukač odbija shvatanje koje mu se pripisuje da za njega u književnosti ne postoji ništa izuzev XVIII i XIX veka i tvrdi da jedno od ključnih pitanja jeste umetničko maj-
'storstvo koje je postojalo ne samo kod
klasika već i u sovjetskoj književnosti dvadesetih godina. Tokom. narednih dvadeset godina došlo je do nesumnjivog opadanja socijalističke književno=
sti, iako je bilo i izuzetaka, kao u Ma-”
đarskoj (Derijevi romani i priče). Lukač smatra da je zbog toga došlo do opravdanog otpora. prema lažnom realizmu, koji se izrodio u suprotstavljanje prema realizmu uopšte. Za ovog kritičara sva velika umetnost počev od Homera je realistička ako je odraz stvarnosti. Iz tog aspekta gledano socijalistički realizam nije ništa drugo do ·' realizam
stvoren u vreme socijalizma. Potpuno je |
razumljivo, ističe Lukač, da treba odbaciti recepte kako taj realizam treba.
da izgleda. To je isto kao kad se pred-"
viđa, konkretno i detaljno, kako će izgledati socijalističko i komunističko društvo. Zamislite, kaže Lukač, da je posle Svifta i Defoa neko hteo da napiše teoriji građanskog romana pre nego. što su nastala dela Balzaka, Do-
stojevskog i Tolstoja! Danas se nala-
zimo. pred velikim preporodom socija=
O NL O O O
| KNJIŽEVNE | NOMNE
. viti pisac, kome ćemo lako
fež
trijević. · Redakcioni Dragoljub S. Ignjatović,
} kk
s
| RANKO
| SRKRENUTI PAŽNJU _ ZNA SKEBMK?
| uvek izuzetnog... Nesponazumi iskmsa-
vaju onda ako je u pitanju „nedaro-
neke ipak ljudske slabosti, nego neki osrednji autor koji je, po pravilu, utoliko grlatiji, pretenciozniji, ukoliko ima manje talenta i znanja. » Takav tip automa, čiji portret ovde slikamo dosta uopštemo, stalmo se Doziva na Bodlera, PFlobera, Prusta, Kafku, Džojsa; dokazuje imenima pisaca i naslovima dela za· koja ponekad zna samo po čuvenju, citatima iz dmuge i treće ruke, najčešće iz skraćenih i prepričanih članaka u nedeljnim Jlistovima, svoja konfuzna ubeđenja, u kojima je jasno samo to da on želi da! prisvoji pravo na određivanije vrednosti savremenih dela; on nastupa aroganino, navodi cele pasuse stranih pisaca u originalu, iako često ne zna bmijedan strani jezik; upotrebljava svaki čas strane reči, i to pogrešno; ukratko, baca prašinu u oči i nastoji da ulovi nešto u mutnom: to jest „poziciju“ (kakva magična reč u našem današnjem književnom žargonu!), odakle će pokušavati, govoreći bez prestanka o slobodi i trpeljivosti koje jedino omogućuju istinsku umetnost, da drugima koji ne misle kao on ospori moguć-
nost da, izražavaju svoja shvatanja. On pritom zaboravlja neke opštepoznate
oprostiti ·
činjenice. Kafka umire nepoznat i predsmrtna želja mu je-da Maks Brod uništi njegova kapitalna dela, Džojsa i Prusta obasjava slava tek poslednjih godina života. On zaboravlja, uostalom, i na dugogodišnje plodno ćutanje Pola Valerija...
| Formiraju se kod nekih današnjih intelektualaca drukčiji literarni standardi, direktno suprotni duhu moderne književnosti. Treba objaviti sve Što se
napiše, po mogućnosti sa velikom re-
godina: „jedan: kritičar .je opširno ix
klamom; treba pisati što više, jer je kod nas, kako je to već Ljubomir Nedić odavno primetio, „kvantitet bio uvek neobično poštovan; treba, osim
toga, pisanu reč iskoristiti u praktične
svrhe: postići društveni uspeh, napraviti karijeru. Proces moramo dobiti, misle oni, u prvoj, a ne u poslednjoj instanci.
Na koji način skrenuti pažnju na sebe, dospeti u središte publiciteta? Čime probuditi široku publiku iz njene ravnodušnosti? Postoji, po shvatanju izvesnog dela pisaca i umetnika o kojima govorimo, samo jedan put: pisati šok-knjige, šok-članke, davati šok-izjave. Pribegava se pamfletu ili pornografiji. Ako se u jednom romanu opisuju seksualne orgije, knjiga će biti rasprodata. Ova -karta na koju pojedinci igraju već je. uostalom, ismrobana. Setimo se Dekobre ili Perfita. Šta mari to što su u pitanju „minorni pisci? Važno je dospeti na stranice štampe i izazvati aferu. Izvesnog udela u ovakvim kombinacijama ima. i „Pasternak-kompleks“; pri pisanju, naime, misli se već na prevode i komentere u svetskoj štampi.
Postoie razni vidovi aktivnosti maločas opisane. Omalovažavaju se, na primer, slavni pisci i naučnici, lu „esejima“ provincijskih Herostrata imena Skerliča i Cvijića pišu se, u znak prezira, malim ” slovom. Pre nekoliko
sasvim ozbiljno dokazivao da Krleža ima rđav stil. Najvažnije je, dakle, Uuzvitlati „prašinu, zaprepastiti, zagolicati pažnju publike nekom ekstravaganinom izjavom. Vic dobija
' pravo građemstva u jednom delu pu-
blicistike. „Cakisti“, „štoseri“ žele pre svega da se podsmehnu. ni duboko, ni naivno, uostalom; pomoću argoa predstavljaju se kao originalni duhovi. Teži se efektima po svaku cenu, traži
UNUTELAŠNJE CENZUBE
Mišljenje Đerđa Lukača o savremenom romanu
lističkog realizma, ali Solženjicin nam.'
već pokazuje da će to biti nešto sasvim. drugo... , Ra · Realizam uvek izrasta iz problema koje pred. nas. postavlja. život. Kada govori:·o' „krilu. socijalizma“ Lukač ne misli samo na pisce sotijalističkog sve-
. ta, On smatra veoma važnim delom
Aragonove „Putnike diližanse“, mada tema toga dela pripada. građanskom romanu. To isto važi i za poeziju Eliara ili Jožefa Atile, koji se takođe razlikuju od građanskih ' peshika. Lukač podvlači da kada kaže” „socijalistički realizam“ misli na celu: književnost, jer se radi o suštini, a ne'o temama. Tema ije univerzalna, · a socijalistički . pisci Isto-
' ka i Zapada imaju' određene zajedničke crte po kojima se razlikuju od građan-'
skih pisaca svoga' vremena. Prema tome, podvlači Lukač, smatram da je svaka 'velika i istinita literatura realistička. l *
Nije važan s{il, nego odnos “prema
stvarnosti, kaže Lukač. I najfantastičnije stvari mogu biti realističke. Pro-
| blem je jedino u tome u kojoj se meri
neke modernističke tendencije : mogu okarakterisati kao realističke. Tu književnost gubi orijentaciju,. univerzalnost, svestranost, i lo ne u sadržajnom već u formalnom smislu. Kao primer Lukač navodi primer kubista koji su proizišli iz Sezana. Međutim, posmatra– no u' celini, Sezan nije zanemarivao nijednu karakteristiku sveta pojava, boju, · prostor. među predmetima itd. Njegova koncepcija bila je. univerzal-: na, dok je kubizam uzeo samo ' jeđan
u nizu Sezanovih postulata. To vodi , ' osiromašenju „umetnosti. U nauci: hipo~
teza može da dovede do velikog otkrića, dok je mmetnost univerzalna ili je uopšte nema., Formule u umetnosti nikad nemaju, | primer, ako je ispravan,
vić-Sip, · Rosta. Timotijević X i. Petar „Volk, E
opštu „vrednost. U nauci. dobija opštu
* Direktor I odgovorni urednik: Tanasije Miadđenović. Urednik: •
pPređrag' Palavestra. Tehničko-umetnička “oprema: Dragomir Dimi· odbor: Miloš, I: Bandić, Božidar . Božović, , Dragan Molundžija, Velimir Lukić, Slavko Mihalić, Bogdan A. Popović, (sekretar ređakcije), Predrag Protić, Dušan Puvačić, Izet „Sarajlić, Pavle Stefanović, Dragoslav Stojano-
vrednost, dok je umetnost nešto jedinstveno i iz te jedinstvenosti proističe i forma. Formalno eksperimentisanje je, podvlači Lukač, samo po sebi uvek problematično. Ali, dodaje on, formalna otkrića nisu nevažna, već ih samo treba dobro iskoristiti. Kao primer za ovo tvrđenje Lukač navodi veliki unufrašnji monolog u Manovoj „Loti u Vajmaru“ i upoređuje ga 'sa monologšom. gospođe Blum u Džojsovom „Ulisu“. Analogija je u tome što se oba pisca služe istim postupkom. Džojs je dao neku vrstu zapisa asocijacija kao na magnetofonškoj traci, dok je Man, tom formom hteo da pokaže odnos Getea pre= ma Šileru, na primer. U „Ani Karenjinoj“ postoji divna scena: putovanje Darje Ani .i njen povratak. Tolstoj je tu genijalno uhvatio duhovnu razdvojenost iste žene u kratkom vremenskom
' razdoblju kroz unmtrašnji monolog, to
jest u neprestanom konfrastiranju sa objektivnom stvarnošću koja ga je izazvala, ali i u odnosu na ceo roman. Upravo tako nastaju nove umetničke di-
• List izdaje
račum 101-112-1-208,
» aktuelnosti
Novinsko-izdavačko „pređuzeće Beograd, Francuska 7. redakcija Francuska 7, Tel, 626-020. Tekući
a ne celina. Jer da bi se POEN ar solidna misaona kon= cepcija i napisala jedna dobra knjiga, preuski su okviri trenutka. Za narcisoidno iznošenje, za superiorne obračune sa klasičnim vrednostima, za _nažovi
' društvenu kritiku \u vidu melodram-
skih i lascivnih priča, nekoliko trenutaka je, međutim, dovoljno.
I sva ta akcija koja ima za cilj da se pisana reč iskoristi kao oruđe za ostvarivanje ciljeva dalekih od književnosti, izvodi se u stilu bezbrižne, samozaljubljene mlada!ačke lepršavosti i razmažonosti. U skladu sa malograđanskim shvatenjem mladosti kao doba kad je sve dopušteno, kad se sve prašta i kad se može pisati o svemu i svačemu neodgovorno ı pov!šno, neki pisci i umetnici izvitoperavaju u suštini istinski POZIV svake: darovite mladosti: govoriti istinu, zalagati se za švoja ubeđenja i ne menjati ih iz koristoljublja. Neko ko hoće da igra ulogu lenfant terribleca u tridesetim godinama života, postaje, na kraju krajeva, dosadan glumac. Umesto staro devize: zbuniti buržuja, on ističe novu: zbuniti neznalicu. Klima” infantilnog neodadaizma u kojoj postaju dominanĐtni nonšalantan podsmeh, . negacija, sitno! pecanje, rekiamiranje sebe i svojih jednomišljenika u stilu „onoša „od Homera ili Šekspira do... X“, čeprkanje po pojedinostima pod vidom nekog. „ragkrinkavanja”, ta klima ije duboko nestvaralačka po svom duhu koterijaške uskogrudosti i monopolističkih tendencija; ona Je protivna
smislu celokupne literature, kako kla--
sične, tako i moderne. Nisu, istina, savremeni „mladi gnevni ljudi“ (gnevni' po potrebi i u meri koja je oportuna u datom času) bez preteča. ' Podsetićemo' samo na poučni primer Ljubomira Mi= cića, osnivača fakozvanog „zenitizma”, koji je gordo izjavljivao da ne bi štampao Dantea u svom časopisu... Čime se može objasniti pojava o kojoj je reč? Po mom mišljenju, između ostalog i time što se, na žalost, ponekad neuporedivo Više govori i piše o Slabim no o dobrim knjigama, Ohrabreni interesovanjem · koje se ukazuje raznim vrstama kiča, ., samo · ako je agresivan, prepotentan i, apar-
tan, mnogi hoće da izbiju u prvi plan +;
po svaku cenu. Ali opsšenari samo delimično uspevaju, Zahvaljujući činjenici da ima danas dosta poštenih stvaralaca od istinskog dara, šok-nisci, šok-mislioci, itd. ne mogu da računaju sa budućnošću, pošto ona ne podnosi obmane.
Pavle ZORIĆ
menzije. Engleski romansijer, Lorenš Darel, podseća Lukač, tvrdi da uvođenjem u roman četiri Ajnštajnove dimenzije — tri prostorne plus vreme stvara ciklus u kojem će svaka od tih dimenzija posebno predstavljati sliku sveta. Takve i slične probe samo su blef pour ečćpater le bourgeois i ne služe ničemu. Obaveza kritike je u tome, insistira Lukač, da u svakoj prilici kaže: kralj je nag.
Ovo se međutim ne odnosi na Kafku, koga Lukač smatra za velikog pisca. Dostojan je poštovanja primer starog Getea koji je ocenio vrednost Balzaka i Stendala, a odbacio Igoovu „Bogorodičnu crkvu“. Poslednjih godina, podseća Lukač, ima dosta lažnih frontov3a, S jedne strane neki bi hteli da očuvaju ono što je u vreme Staljina važilo. za dobro, a drugi, na Istoku i Zapadu, jure za onim što je novo, a ne analiziraju ono što je trajno. Ni zapadna. umetnost nije ništa monolitno. Protivrečnosti'·ne postoje samo m literaturi kao takvoj, nego i u jednom istom piscu (Tomas Vulf, Judžin O'Nil). ı
Upitan šta misli o Džojsu i Prustu, Lukač odgovara dasu oni još uvek živi, Jer istorija. nije · odlučila u kajem će grobu počivati. Prust je neosporno pisac dostojan pažnje, mada njegovu formu Lukač smatra problematičnom. Džojsa smatra više eksperimentatorom i između njega i Prusta isključuje svaku mogućnost znaka jednakosti. Prust
Će, po njemu, još vršiti veliki uticaj
na socijalističku literaturu. Govoreći o Beketu, Lukač podvlači da je njegov odnos prema ovom piscu negativan. Jedna od osnovnih tendencija kabvitalističkog sveta nesumnjivo je otuđenje čoveka, čak gubitak njeSove suštine, a
· "Beket, na temelju te teme, u sušlini
eksperimentiše. Lukač se ne slaže sa Sartrovim tvrđenjem. da će veliki rOman XX veka biti roman socvijalističkog iskustva jer ne veruje da se velika sinteza može ostvariti jedino sa, socijalističkog stanovišta. Lukač uopšte ne sumnja da će se stvoriti veliki sociialistički roman, ali do toga će, po njegovom. mišljenju, doći tek onda kada se. socijalistički pisci oslobode unutrašnje cenzure. Zato je njima potrebnc da traže saveznike u velikoj literaturi prošlosti, ali i u zapadnoj književnost: čiji se najbolji predstavnici bore protiv otuđenosti. (B. R.) , \
List izlazi svakog đrugog petka. Pojedini broj Din. 30. Godišnja pretplata Din. 600, polugodišnja Din. 300, za inostranstvo dvostruko.
n„MRnjiževne novine“
# Stampa „GLAS“, Beograđ, Vlajkovićeva 8.