Književne novine

ı r \

50 godina

od smrti A. 6. Matoš • 0. la10%a oznato. je Mato' ŠNevo bpriznanje' da je, pored hrvabske, najviše voleo srpsku Književnost. Bo. s vaveći u Beograđu ne- aj, koliko gođina, sprijate- ljio se taj sjajni kriti čar, publicista i pamfletista sa mnogim srpskim piscima, srođio se sa boemskim, kafanskim Beogradom s kraja prošlog i početkom OVOg veka, postao je nerazdvojni član grupe intelektualaca i iumetnika koji nisu prihvatali moralne i estetičke norme „ondašmje zvaničme kritike koju su predstavljali u pr=vom ređu Bogdan Po

pović i Jovan Skerlić. Pišući foplo i nostal-

gično o Simi Panduroviću, Stevanu Sremcu, Janku Vešelinoviću, Jo vanu, Žarku i Vojislavu JIliću, Miloradu Mitroviću, on nije krio svoju strasnu privrženost tom „dorćolskom, darđanelskom, noćnom intelektualnom Beogradu, gde su se stvarale nove poetske vrednosti, u početku proskribovane od strane vrhovnog književnog autoriteti Jovana Skerlića, . · Polemika između Skerlića i Matoša ne izgleda nimalo neobjašnjiva, mada donekle ostavlja mučan utisak po žučnosti sa kojom je vođena. Skerlić je broizišao iz Markovićeve demokratske, socijalističke, utilitarističke „dokttine, iz ideologije „ruskih revolucionarnih demokrata, zapadnoevropskih socijalističkih mislilaca i liberarnih građanskih teoretičara, U skladu sa opštom orijentacijom svoje misaone usmerencsti, on nije izdvajao estetičke vrednosti od moralnih, političkih i ideoloških, Da se zato u njegovom kritičkom metodu zapaža jako prisustvo publicističkogz elementa. Skerlić je najviše cenio realistička dela i u njihovom tumačenju bio je zaista nenadmašan. Ali budući sveđokom procvata simbolizma, osećao je svojom izvanrednom intiucijom da še počela razvijati jedna drukčija, po

niegovom shvatanju morbidna i asoci~ |

jalna, književnost koja nagoveštava iščezavanje svežih sokova ljudskoš stvaralačkog duha. Najviše što je mogao đa učini, to je da istakne, Bod!era i Verlena, ali za njihove sledbenike nije hteo ni da čuje, smatrajući đa su oni izraz Prezrelosti zapadne kulture koja preživljava novu aleksandrižsku epohu, to jest krizu i agoniju vitalnih osnova na kojimn se diži i propadanje ciljeva radi kojih postoii, U mašžim okvirima, priznao ie Dučića i Raxića, ali Simu Pandurovića samo polovično, dok je protiv Disa nodigao najbezobzipiju optužbu za koju zna naša noviža književna istorija.

Matoš je sa velikom otvorenošću, dvastično i sarkastično. podvukao ražiike između svojih' i Skerlićevih honcepcija. I zaista, ta dva kritičara p”edstavljaju najsavršenije antipođe koji se mogu zamisliti. Čak ni Ljubomir Neđić u odnosu na Skerlića nije njemu

_L_____________ ________---— ——

ZVEZDA

odigao sam Tuke kako bih, mogao

MAT

O SRPSKIM PISCIMA

'Đodana „Jovanovića.

dijametralno suprotan, mađa se u svOJim ocenama toliko mnogo razliku» od Skerlića. Ako ništa drugo, njih približava vera: u razum i izvesno ignorišanje modernih tokova književnosti. Ali ako želmio da pravimo paralelu Skerlićc—-Matoš, moramo. pribeći isključivo antitezi. Matoš, vaspitan na simbolističkim delima, esteticist i larpurlartist, odbacio je u svojim kritikama Skerlićev pozitivistički postupak i nješOve suđove. Takva njegova netrpeljivost, koja je išla do animoznosti, postaje nam unekoliko razumljivija ako uzniemo u obzir činjenicu da je Matoš u oceni Skerlićevog idola Svetozara MatWovića usvojio negativno gledište SloTako je izrek8&0, pišući o Skerliću, dosta jetkih i netaćnih opaski, diktiranih više zabuktalom polemičarskom · strašću no željom da objektivno formuliše preciznu kritičku misao, Matoš je u mnogim funđamenftalnim „sivarima bio u pravu, a n? Skerlić. Negujući svoj ukus i Smisno za moderni izraz na Bodleru, Verledu, Verharenu, Stefanu Georgeu, Hofmastalu, Đrateči kretanje suvremenih filozofskoh i estetičkih iđeja, A. G. Matoš je osetio i doživeo promenu koja ie nastala u kulturnoj evoluciji Evc"9D%. Pozitivizam je, naime, umirao, a ?ajedno sa njim i naturalizam. Tenova naučna teorija bila je odbačena, izbii su u prvi plan klritičari impresionisti. Aktivni učesnik i svedok tog duhovnog preobražaja u našoj knjievnosli na početku veka, Matoš je stao na stra mu novih težnji i istorija će mu to upisati u zaslugu. I dok je Skerlić žigosao Disa zbog nerazumljivosti, Matoš ie u duhu simbolističkog učenja o šUgestivnoj, magičnoj, muzikalnoj i iracionalnoj vrednosti poetskog jezika,

Božidar a TI MOTIJEVIG

i bomeio jednu zvezdu da je posmatram sa svog. PpTO2žoYG,

iza, kojeg već tako dugo sedim,

već tako du(o sedim. i

gledam, u tu zvezdu, .

e ne znam da li sam zaljubljen, da Ili je samo želim ili prosto žato što je oma zvezda a ja MG, samrti,

Već dugo,

već godinama, sedim, i me pomeram 56,

moja je kuća ma brdu i odatle lepo vidim

ljude kako

prolaze u daljini,

pse koji njuškaju, wokolo po smeću,

trave kako Yastu u dalekoj plamimi ; i+ tu zvezdu, rekoh, prema kojoj sam zlotvor jer uživam u njoj dok se posvećujem, smrti,

Nemam, išta, da joj kažem

ona, voli samo ćutljipui sbe

jer mam, da ona me voli oči, čonu svetlost kojoj služi: |

i ponekad zapeva kad misli da je sama,

da je miko me gleda, i ohda 56 u sebi masmeši,

MKako je divam i plodam život jedme bvezđe ma nebu i ma bemlji podjednako,

GDE SU NA4SI SFETOPI | de su, ti 3vetovi što smo ih, opisali i govorili do njih da ćemo stići zdravi,

pa bilo gde bili: u, peščari ili močuari, . . u ljudskim, naseljima, i nebeskoj obaMAd, O a

Gde su ti svetovi što u, glavi smo ih, sreli,

bez pečata na Čelu,

sa zvezdom u izdamku? —

— U rađanju žore, u utarnjoj travi, u mestamk/,·

kukaste noći ma, nebo 8sW, se

jednom popeli. ..

Gde su ti svetovi.što t mama su sjali, mladi a preožbiljni da u vYeme se sjure?

— Niz vetar gradske sthave,

gomile i koštuye: 5 a ma Re

prekoredno su došli i prekoredno pali,

A, G. MATOŠ CRTEŽ PJERA KRIŽANIĆA

odbacivao merila logike u poeziji: „U golemim pjesničkim prostorima je iogičar tuđinac“, Kako se raciomalnim jezikom može izraziti, pitao se dalekovi» do Matoš, sve „ono šlijepo, ludo, glupo, gluho, instinktivno, kobno i tjeskobne, haosi, magle, horizonti, ponori duna i materije?“ Govoreći tačno i duboko o tome da je književno delo pre svega umetnost reči, a ne deklamacija, mora listička propoved ili ićeološki program, Matoš je lukazivao na izvesne istine koje sunam danasi te kaikko bliske. Dalek nam je, međutim, kao uostalom i Skerlić, kad insistira na primeni raćionalističkih merila u poeziji, svojim Roketiranjem larpurlartizmom, aristokratizmom i skepticizmom.

Mafoševa mržnja prema „Jovanu Skerliču učinila je da je on negativno, ili s velikom rezervisanošću, bisao o anjiževnicima okupljenim oko „Srpsko književnog „glasnika“. Možemo li mi danas prihvatiti Matoševo mišlienje da su Rakić i Dučić bili obični,, modernistički imitatori?“ Ali uprkos nedovolino obrazloženom negativnom stavu prema brvim nosiocima srpske mođe?=

Pavle ZORIĆ

ne lirike, za koje mi sada i suviše dobro znamo da su odlični pesnici, Matoš je u metričkoj analizi njihovih pesama primenjivao svoja velika tehnička znanja iz oblasti poezije i prvi kod nas tako stručno raspravljao o formalnim, versifikatorskim problemima. (Neđić

:je, na primer, pisao da ne želi da ispi-

tuje metriku pojedinih pešnika jer je

"fo posao filologa, a ne kritičara). Isti-

na, dešavalo se Matošu da padne u formalizam, u asketski kult izraza i zvuka — pomenimo samo, u vezi 8

tim, njegovo shvatanje muzičke rime, koje je uspešno kritikovao još Antun Barac.

Jednu od svojih najboljih Kkvitika napisao je Matoš o lirici Sime Pandutovića. Pozdravljajući u svom ptiijatelju buntovnika protiv svemoćne Sker iićeve vladavine, kritičar je neobično istančano i tačno analizirao unutrašnji svet Pandurovićeve poezije; njegove konstatacije drže se i dan=danas i 5VOjom ftačnošću i dobro nađenim hritičkim, formulacijama., Po njegovom ispravnom zapažanju, Pandurović ie uspevao da dočara retka i bolešna duševna stanja poetskog sugeštijom, bez plastičnih opisa, On. je nazvao Pandu> tovićev stih neobično srećno „liršhon? apstrakcijom“. Članak o Panđuroviću blizak. je ostalim esejima o srpskim piscima po toplom, prisnom i melanho> ličnom tonu koji iz njih, u većoj ili manjoj meri, provejava. Iako je bio prijatelj. mnogih književnika koji 5u umirali jedan za drugim, ili od kojih je. bio silom Drilika razdvojen, Matoš ie znao da sačuva, ocenjujući njihova dela, .hladnokrvnost i kritički Stav. Njegove kritike nisu bile samo stručne analize već i sećanja, portreti, male pripovetke. Granice kritike u Matoševom radu bile su maksimalno prošitene; zato se njegovi ogledi i prikazi i čitaju sa uvaženjem kao neko umetničko delo. Dovoljno je pročitati esej O Sremcu, u kome autor raspravlja o Sremčevim političkim. pogledima, njcgovim ostvarenjima, slika Sremčevu ličnost i iznosi kulture i društvene podatke o vremenu u kome je živeo, pa se uveriti sa kakvim je majsior» stvom i sa koliko živosti Matoš ulazio u probleme literature. Svoje prefinjene utiske i oštroumne opaske Uuobličavao ie stilski suvereno, sugestivno i neobično duhovito. Zato i posle pedeset 80~

'dina nije izgubio ništa od svoje vred-

nosti i originalnosti.

\

Aleksandar PETROV

MATOSEV DUH

Duh, čija sjena, pozlati u OVO

posjedu i moje. čelo, bijaše tolik, tako Đumw protuslovlja, tako ču-

dnovat! | Mato: „Pismo iz PFerme'd

svome „Pismu iz Femeja“ Matoš piše o Volteru. To je DO karakterističan spis, a svakako već po tome što jedam Matoš piše o jednom Volteru. Kada se, makar posređno, preko književnog medijuma, sretnu i dodđirnu tako osoben! i tako karakteristični umetnički i ljudski duhovi, kao što su Volterov ı Matošev, onda takav susret verovatno da ne može da ostane bez posledica, VerOvatno je da će iz tog dodira planuti vatra i osvetliti i ono što imače izmiče očima ili jasnije ocrtati i ono što je vidljivo. a:

O Voltenovim delima Matoš ne kaže gotovo ni reči. Matoš više razmišlja o njegovoj ličnosti i osobenostima njegovog duha, Ali dosta čudđam lik velikog pisca iskrsava iz Matoševih azmišljanja. Čudan, ne zato što Volter nije bio takav kakvog ga Matoš vidi, već čudan zato što ga upravo takvog vidi, Prve su Matoševe reči ispunjene divljenjem pred ogromnim prostranstvom Volterovog duha, pređ neobičnostima tog prostranstva, ali neobičnosti. koje Matoš uočava mogu da začude. Matoš neobično pitoreskmim rečenicama slika fermejskog patrijarha, s nasmešenim usnama, učtivim i zlobnim, kako kliče bogu i slobođi, ali istovremeno pozdravlja osvajanje Poljske. U opisu Volterove duhovne ličnosti blistaju paradoksi: on je apostol i cimik, istinoliubac i dvoličnik, zastupnik bpotištenih i zelenaš, mislilac i lažoV, jeretik i telsta, om je odvažan i slabić, sitan, jađam, smešan i ponosan duh, „on je baba i reformator, lakei slobode i dvorska pridvorica, muhtaš i pjesnik, polubog i majmun: malo blata posutog parfemom“.

Ali on je i grom ferneijski i ognjilo

revolucije. Mrzi fukaru, u duši je ari-”

stokvata, za refomu je ali ne žza revoluciju, po osećaniima pripada prošlosti. po mislima stremi buđučnosti. 'Tragičar je i političar. ali iznad svega satirličar i polemičar. On ie za Matoša jedan od najduhovitijih duhova svih vremena. To je ono po čemu Volter teko okupira Matoša i razlog da ga Matoš smatra za jednog od najzanimliivijih i niemu najbližih velikana duha. Jer, po. Matošu: „Suština svega smiešnoga ista je, kao i kod tragedije: profuslovlje. To je esenolja i svjiieta ı čovieka i'»Života. Zbog toga se ma hc-

lenskoj i Šeksbirovoj pozornici rukuiu

Tosmos i brapičnmost. To je psihološki uzrok geneze Volterovih ftragediia i epigrama. Haineove Njemačke i Raklifa“.

Hajnen Matoš smatra najistodniiim duhom Voltemi T Haine ie nedđoslednn površan, često immrovizator, megator pozitivne vere, rođeni safirik i prevashodno ironičan đuh, ali kođ Hninea Matoš uočava i neke osobine koje s nepostojeće kođ Voltera. Njegov lmk stih jie, piše Matoš. „prodahnut očaišnim bolom i ditimambskom strašću, tihom ljubavljiu i bijesmim prezirom, pokainim suzama i satirskim · „cerekaniem, mirisom od lotosa i smrađom mansnprđnih stienica, mjesečinom i nosovima hamburških košera“, I on je pisao za novac i često je napisao ono što kao nezavisan čovek ne bi napisao nikad.

O Haineu Mafoš međitira na monmartreskom groblju, tuguie i sanja pored njegovog groba, kao što je razmišljao o Volteru na njegovom fernejskom posedu. Ali u fim razmišljijaniima Matoša više privlači fragika Hajneove duše nego njena salirska i ditiramlbska strana, više Hajneov očaj u svetu i muhat krik s dna raskrvavljenog srca nego otrov njegovog prezira, više nmeSkrivemi bol u pođsmehu nego njegovo razornmo deistvo. Ako je Voltera ocrtao kao moćnu ali komičnu ličnost, Matoš je Hajnea naslikao kao tragičnu figuru, ako, u „Pismu iz Femeia“ odzvanja smeh i iskazuje se satirički duh, u spisu „Pariz 28, novembra 1901% su-

Brana CRNČEVIĆ

niš

i o dva spisa

'ocrtao s komične strane,

morni i tragični tonovi su dominamtni, 8 reč je o dva, kako je Matoš istakao, veoma srodna i bliska duha, a teč je . koja su i po načinu pisanja i po iskazivanju autorovih misli, osećanja i stavova takođe u mnogo čemu identična. .

Iz Svake reči „Pisma iz Perneja“ prepoznaje se pisac izrazitog satiričkog dara, pisac za koga je svet velika Drotivrečnost, koii u svemu što vidi, u svemu što slika tu protivrečnost uočava i opisuje je u svim nijansama, od blagog humora i vesele dosetke. izme nađujuće i slikovite komike, Dtze in« vektive i britke pbolemičke reči, do satire koja vodi na rub propatti. koja nemilosrdno razobličava. 1I velikana duha, kao što je Volter, Matoš je kao da piše komediju, i polemisao je s njegovim Writičarima, i ošinuo po ljudskoi glu= posti, i kritički razmotrio ljudski optimizam i pesimizam, i nasmejao se { oživeo svoje redove retkom duhovitošću, istupio i kao Wkojiževni kritičar i esejista, a takođe opisuje svoi obilazak TPerneja kao duhoviti putopisac. Al pred sam kraj tog kontrapunktalnog spisa, posle vedre šale, Matoš će se iznenadno uozbiljiti i 5 nekom mračnom eloestatičnošću postaviće metafizičko Ditanie o sudbini čovečamstva. Pitanie na koje neće maći odgovora i koje će ovako otvoreno ma celu komediju baciti sumornu senku. Bez obzira što će u poslednjim redovima šeretski namignuti, Kao što će i mračne, tragične budne snove i razmišljania O pesnikovoi sudbini u drugom spisu završiti šalom, mada sumornmom. I jednim „i #tako dalje“.

U pomenuta dva spisa Matoš je kao pisac udružio, stobio u jednu celinu kosmos i tragičnost, vedar osmeh i ne'prijatan grč, Razmišljajući O Volteru i Hajneu, Matoš jie zapravo razmišliao o komičnom i tragičnom u svetu i čoveku. o protivrečnostima liudskog duba. Napisao je: „Komjčnost je 1% tragimmosti, a tragičnost je 80% komičnosti“, Osećanje komičnog i tragičnog ispuniuju čoveka. razđivu ga. često izobličuju, tako da čovekovo lice ima više izraza, mnogo crta, nebroiemo na“ ličja. Protivrečnost je svojstvena ljudskom duhu, bio faj duh pretežno Tacionalan, kao Volterov. ili pretežno emocionalan. kao Hajineov. BTacional nom đuhu više ođgovara hkomična maska, maska koja se smeje. a emoci0nalnom više tragična moeska, koji u svetu sirada i pati.

Kada piše o Volteru i Hajneu, Ma- toš piše o duhovima koje Osećm kao

veoma bliske i sYodne. piše.o njima kao o Svojoj braći po duhu. Volter mu 16 blizak svojim čudnim. | neverovainim protfivrečnostima, koih w živom i Matoš niie bio mslohođen, moađa *u niegove profivrečmosti druge vritode. Matošu je blizak Volterov smeh i večito živa misao, a tim smehom šibn i mjegove mornlne nedđoslednnsti, Ali. bez zlobe jor ih rapsmme. jer %* obračmnpva i, g metim evoiim naohim?ma. Mada se udwmbliuie u framediu THaines on razmištia a «vošni sudbini | o sudbini svog dela. Satiri"ki se sme jući i bolno saosećaiući Mafoš piše 0 različitim, protivrečnim a iedinstvenim odlikama svoje vlastite ličnosti, svof liudskog i stvaralačkog đuha: „WMafoeš je sam Yrazriven između smeha i Dplsča, između prkosa i bposustalosti, između estetičke i životne harmonije. I zato j* mnogo ođ onog što je napisao o Vol: fteru i Hajneu mapisao o samom sebi, u putevima njihovih sudbina odgonetao je svoj puf, a otkrivajući odlike njiho" vog duha otkrio je svoj. U tim spisima malo je i neđovoljno rečeno o Volteru i Hajneu, ali đovoljno o Matošu, jer se u tim spisima Matoš duboko iskazao. Načinom kojim je pisao pokazao je da im je srtodan i u silini smeha i u veličini patnje, (Odlomak)

Postoje zdrave i bolesne snage. Zdrave snage ne rađe, a bolesne se ne leče.

Toalet papir ima najtežu ulogu u savremehom

društvu.

Krivci se traže, zaslužni dolaze sami.

il GS

Srbina.

Stambeni problem ne postoji. Trebalo bi ili povećati broj stanova ili smanjiti broj stanovnika.

Danas bi Miloš Obilić propao na konkursu za

Politika i pozorište su slični. Sve zavisi od dobrih glumaca.

. Borio sam se za slobodu a ne za podstannrstvo:

(Iz jedne molbe za stan)

KNJIŽEVNE NOVINJ

čoveka

\

blicfeel ,