Književne novine

Nova serija Godina XVI Broj 235. Beograd 830. X 1964. Cena 80 d

| KNJIŽE

LIST

Z A

MNJIŽEVNOST,

UMETNOST i

NOVINE

DRUŠTVENA

PITAM JJ AA'

SUSRET EVROPSKIH PISACA POVODOM 20-GODIŠNJICE OSLOBOĐENJA BEOGRADA

ČOVEK

\

PRILIKOM MEĐUNARODNOG SASTANKA PISACA U BEOGRADU, NA KOJEM JE TEMA RAZGOVORA BILA „ČOVEK PEVA POSLE RATA“, U DISKUSIJI SU SUDELOVALI SLEDEĆI PISCI: ŽAN KUKRULAS, ENGAS VILSON, BRAD, KAREL JONKHER, KAZIMJEŽ BRANDIS, FRANTIŠEK HRUBIN I JURIJ BRHEZAN. OD NAŠIH PISACA GOVORILI SU DRAGAN M. JEREMIĆ, OSKAR DAVIČĆO, DUŠAN MATIĆ, PREDRAG PALAVESTRA, VOJISLAV ČOLANOVIĆ, MLADEN OLJAČA I IVAN V. LALIĆ. U DANAŠNJEM BROJU OBJAVLJUJEMO U ČELINI IZLAGANJE ENGASA VILSONA. I ODLOMKH IZ TEKSTOVA. DRAGANA M. JEREMIĆA

BORIS SLUCKI, JON

I MLADENA OLJAČE.

PEVA POSLE RATA

Engas VILSON

. Obaveza ie ne ubijati reči

PON OVEK peva posle rata.. Mislim da, kao obično, za Engleze moram ~ da kažem da smo mi bili pomalo neusaglašeni sa drugima; gotovo uvek je to tako, Ali ja znam da smo posle mafa pevali. Ta sam imao sam već riđeset pet godina i napisao sam svoje prve reči, A razlog zašto sam napisao te reči bilo je osećanje da reba da izrazim svoj osećaj da u svelu ponovo imamo ljudsku raznovrsnost; različiti ljudi, pojedinci, ponovo su mogli bit: ono što su. Istina je đa je ovaj osećaj oslobođenja, ovaj osećaj da je svet obnovljen bio, razume se, lažam. Osećali smo da smo se oslobodili nečega što je skršilo raznovrsnost i život. Mi ćemo to opet osetiti. mnogo puta; to se dešava često u ljudskoj istoriji, · OVO nije bio poslednji put. Ali mi smo pe= vali, a mađa nismo pevali možda na isti način kao ostali evropski narodi, to nam je bilo važno. Razlog zašto nismo peval: na isti način, pretpostavljam, „jeste verovatno što sam ja jedini među vama koji nikad nije mao šta mnači biti u okupiramoj zemlji. Mislim da OVO Englezima đaje izvestan osećaj nevinosti, i ja uopšte nisam siguran da.u ovom svetu mo dopustiti da budđemo nevini. Da=. kle, ja ovo ne smatram za vrlinu. Ali u tome i jeste razlika. |

Tpak, mi smo pevali. Želeli smo đa objavimo da je čovek još jednom različit, još jednom pojedinac.

'Rome smo Želeli ovo da kažemo? fuče je neko sasvim tačno rekao: „Jeste, čovek peva, ali kome on peva? Kome ili za koga mi pišemo?“ Ja mislim dđa mi pišemo za milione pojedinih ljudi i žena, od kojih je svaki sam i raz“ lčit, mada je prividno sličan. drugi ma; svaki sa različitim osećanjem života, svaki sa različitom željom da bude živ. I mi pišemo da bismo pokušali da im pružimo osećaj đa Život možć biti tragičan, ponekad: komičan (ne vrlo često), može biti mešavina tragičnog i komičnog, ali ima neku vrstu forme, ima neku vrstu smisla, Mi to možemo činiti, 1 id mi pisci imamo jeđam specijalan dar... SONE je nužno da pisci budu pi telektualci; mislim da neki veoma bri pisci nisu bili veoma dolbri, ba telektualci, Ali mi imamo snažnu intuiciju, smažan osećaj života O i Bolje čujemo nego drugi ljudi, i e vidimo nego drugi ljudi. I sa tom 5 vijom i sa onim što čujemo PAVOJMH pokušati, i pokušavamo, da U rOiiždelima pružimo drugim ljudima, bas nim ljudima i ženama, u jednom. SOpleksnom, teškom svetu, ODO i ia 1: stoji neka vrsta sklada u nji Oe vofima. Ako je to cilj naše kom tacije, mislim da smo veoma ON i vani i da, takođe, imamo veliki i obaveza. Tmamo obavezu da ne ila šavamo da namećemo u SVO Pod ma oblike ili dogme ili moralnosti <Oji će na vrhumcu života razoriti oi | što je živo iteresom Za Oitipamo dogmu. Mi moramo da Rtomunic život kao takav.

, Možda sada. kad smo daljili od 1944. godine, kad smo shvatili ovu novu

se mnogo Uod trenutka vitalnost,

Ja limo ne.

· ren đa: mu ne može pomoći

ovaj novi osećaj različitosti, možda sada mnogi od nas često zaboravljaju šta nam je dužnost. Hteo bih da vam pružim primere šta sve čine dramski

pisci i romansijeri danas, što meni izgleda ujpu kao dukuosti pisaca,”

Govorio bih najpre o ljudima Moji se toliko bave formom da gube osećaj ljudskih bića, U Engleskoj imamo veoma dobrog romansijera-ženu, Ajris Merdok, čije su prve knjige bile pune Života, sve ličnosti koje je stvorila bile su žive; postepeno ona se sve više počela interesovati za forme. Ona tretira ljude kao da su geometrijsk: problemi. Njene ličnosti nisu ljudska bića nego A, B, C, D, Ovo je jedna od blasfemija koje pisac može da počini.

Bvo druge. Ponekađ mi se čini da ju je počinio Beket, a sigurmo su je počinili mnogi njegovi sledbenici, Razume se, život je veoma često tragičan; razume se, život je veoma tužan. Ali on nije tužan zato što smo mi izopačeni. ,A ja mislim da je to čest slučaj u Beketovom delu, da je to čest slučaj u delu njegovih sledbenika i podražavalaca: sve što oni čine jeste da nametnu svetu svoje vlastite opsesivne neuroze. Oni ne slikaju svet kao stvamu fragediju, već kao odraz 6vojih · sopstvenih neuroza. Ovo je druga blasfemija koju možete počiniti,

Ali, na suprotnoj swirani, imamo je kod tradicionalnih romansijera, imamo je kod, Hemingveja, u Americi kad stvara velikog američkog jumaka, Imamo je u Istočnoj Evropi kod mnog:h

Mladen. OLJAČA

"vola, "Ovo je takođe m

socrealističkih romansijera. Ovo je zaslađivanje života, ideja da uzmete junaka i stvorite nekog ko će se uklopiti u vašu moralnu shemu, ko će izgledati savršen, ko će biti \Pći od ži-

skim bićima, ovo je pokušaj da se ljudski život zasladi da biste osetili da će svet biti sazdan više po vašoj želji. Ovo možete učimiti.

Mogućno je ovu vrstu promašaja dužnosti i obaveza proširiti na mnogo načina, Ponekad. su to činili veoma tanani pisci, U Engleskoj mislim na Džojsa i Virdžiniju Vulf. Zato što su postali toliko opčinjeni hodom #ljudskog duha, on: su nam dali tok njegovih misli, ali nikad „celog čoveka, Tako se čovek rasparčava, pretvara u parčiće senzacija i misli, nije ceo. I ovo je, ja mislim, nerealnost.

Ja se u mnogome ne slažem sa RobGrijeom u Francuskoj donekle iz istog ovog razloga. On je odjednom shvatio važnost čovekove okoline: kamenja, vode, drveća... Ali shvatajući OVO, on je sveo čoveka na nivo tih objekata. Ovo je takođe neistina o rnaznovrsmosti i različitosti bogatstva ljudskih bića. \-

Sve ovo su izneverenja dužnosti od strane pisca. To su, mjslim, načini na koji romansijeri i dnamski pisci potčinjavaju ljude formi, potčinjavaju ljude moralnosti, potčinjavaju „ljude dogmama. Može se reći, i ja mislim da je to sasvim. interesanino, ako mislimo na ove komade, ekstremne Beketo-

· ve komađe, romane Rob-Grijea, docnije romane Ajrig Merdok, mnoge kon=

spasti čoveka od njega

STVARUJUĆI svoje zadatke O ako se uopšte može govoriti o

zađacima književnosti — pisac se kreće putevima istine i stvaralačke slobode, uveren da je čovek najviša mera i vrhovni cilj svake ljudske delatnosti. Pisac nije slepi miš, pisac to ne želi da buđe, On sam stvara svoj zakon, koji važi samo za njega, uvenikakvo kolektivno telo, nikakva rezolucija, nikakva deklaracija. Kolektivna sredstva ne pomažu umetniku, kao što košnica, puna pčela i međa, ne može

da pomogne onoj pčeli koja leti od košnice do cveta, Taj let od košnice

· do cveta obavlja pčela sama. Tako i

pisac sam prevaljuje put od kolektiva do izvora svoga dela. On sam muči svoju muku, kao. što se sam rađa i kao što sam umire. Nema mu spasa niotkud, sem od njega·samoga.

Želeći da bude.humanista, pisac je uveren da je njegov “glavni zađafak

. da čoveka spasava od njega samoga.

Mada shvata da se od poezije ne može zahtevati da utiče na preobražaj poljoprivređe, pisac gaji iluziju da njegova

e aaa:

wi o ljud-

vencionalne romane u KEngleskoj, popularne bestselere, mnoge socrealist;čke romane, da osnovno svojstvo ove vrste ekstremnih knjiga wvih vrsta jeste da su one dosadne. A cena koju plaćate za ubijanje života u ljudskim bićima kad pišete roman i dramu jeste da stvarate neku vrstu dosade. Mrtve plodove možete poznati pomoću činjenice što su mrtvi i bezukusni; što su dosadni.

Možete reći: „Dobro, ovo se tiče romansijera i dramskih pisaca, koji stvaraju ličnosti, koji slikaju ljude. Oni ovako mogu izneveriti svoju obavezu un:štavajući Život. A. pesmici? Oni ne stvaraju ind:vidue“.

Ja mislim da je njihova dužnost čak ozbiljnija i važnija, Apsolutna obaveza je ne ubijati reči. Dramski pisci i romansijeri mogu ub:jati ljude stvarajući mrtvace, stvarajući ljude potčinjene formama i dogmama, ali pesnici mogu ubiti život upotrebljavajući mrtve reči, klišee, reči koje se neprestano koriste, fraze koje lako padaju na pamet, zamomuo pisanje, pisanje koje je đuhov:to, koje je ponekad novo, ali samo duhovito, nije povezano sa Životom; to je verbalni trik. Metafore, stalna upotreba metafora i udaljavanje od prave realnosti; korišćenje fraza koje zvuče lepo da bi se opisale ružne stvari; korišćenje fraza koje su komične, lake ili frivolne da bi se opisale sbvari koje su plemenite — sve su to načini na koje pesnik može izneveriti svoju obavezu prema rečima, Ponekad, kad čitam ovakve pisce ili slušam kako nam govore, osećam da se oni u stvari ne kvare; možda su saTOO -- aac rmhY z- Omi-. alyaz ei, „sljM“Ć, metafore, fraze, Klišee, nove trikove, itd. Sipaju ih kao neku vrstu droge Mojom treba da primire svoje zebnje i očajanja. Ali čineći to oni ponekad greše, zato što prenose ovu drogu na ljude koji ih čitaju, putem reči koja je teška za obične ljude, pomoću koje je veoma teško razumeti zašto su oni ovde li šta rade. Oni im daju droge, droge da ih uspavaju. IT umesto da im dadnu bilo tragičnu ili ponekad herojsku viziju Žživota, da im đadnu neki razlog zbog kojeg žive i umiru, oni zaglupljuju lju de vodeći ih u neku vrstu mlitavog sna, polusna, koji je kraj, koji gegucka, tužno i meplemenito, ı poslednji san svega, u smrt.

Završio bih kazavši da mi se čini da mi pisci, moramo pevati i moramo govoriti drugim ljudskim bičima. I kad činimo tako, ne smemo to činit: kad smo nezainteresovani, kađ nam je dosadmo, kad smo umori, kad ponavljamo fraze ili pokušavamo da budemo duhoviti. Moramo to činiti jedino onda kad duboko osećamo ono što govorimo, jer' inače mi izneveravamo, pružajući svojim čitaocima spori tok otrovnih droga koji će ih na kraju ubiti isto tako izvesmo kao što vojnik može ubijati ljude mašinskom puškom ili pilot bombom. To su naša ubilačka oružja i mi ne smemo njima da se koristimo.

samoga

delatnost nije ni sasvim lična, privatna, nevažna stvar, pa se obraća ljudima, teren da im „je neophodan, a možda i koristan, a možđa i nezamen-

. ljiyo dragocen. On bi hteo da dopre do

ljudi, mada zna da ga ponekad ne čuju ni zveri, kamoli ljudi. Ali on ide, on ne prestaje, on je sizifovski uporan i gorko nepresušan, kao voda. I kad je najcrniji, i kad njegov glas zvuči najbeznadežnije, kao glas iz groba, taj čovek, taj pisac ne gasi baš sve svetilje

· za sobom i jedno zrnce svetla, makar

i u daljini, negđe u mraku, daleko, daleko ipak zrači, ipak zove, ipak ne prestaje da svetluca, ukazujući čoveku na mogućnost spasa i na njegovu možda poslednju šansu. Najveća dela svetske literature ne zvuče baš veselkasto, a kamoli optimistički. Mrak caruje u životu, pa mora da caruje i u knjigama. Ne možemo zbog toga okrivljavati pisca, jer su oni seizmografi, a ne uzročnici potresa. Oni potrese beleže, ali ih ne izazivaju. Oni, kao zvonari, vuku klatna svojih zvona, SVOjih malih i velikih zvona, svojih harmoničnih ili prozuklih ili sasvim razlupanih zvona. Njihov zadatak je da vuku ta klatna i đa zvone, makar ih niko ne čuo,

Dragan M. JEREMIĆ

fbližavanie i siedinjavanie liudi

AD GOVORIMO o stanju savre» K mene književnosti u svetu i nje-

noj ulozi u uslovima razvoja savremenog društva, ne možemo a da, uprkos ponosu na njene velike uspehe, ne izrazimo i izvesno nezadovoljstvo zbog toga što jedan deo savremenih pisaca ne zauzima stavove koji bi književnosti davali ne samo više ugleda, nego i više snage u određivanju OsnoOVnih koordinata u kretanju našeg vremena. Jedan deo književnosti ostaje van angažovanja, a drugi se prividno angažuje, naime angažuje se više po izvesnoj spoljašnjoj prinudi nego iz unutrašnje, lične, strasne potrebe za zauzimanjem maksimalno humanog stava. Taj maksimalno humani stav jeste, u stvari, maksimalno zbližavanje ljudi raznih podneblja, rasa, shvatanja na planu jedne sveopšte ljudske kulture, angažovane za najveće dobro

najvećeg broja ljudi.

Možda će nekome ovaj stav izgledati pasivistički, ali ne treba zaboraviti da je Antoan de Sent-Egziperi, pisac koji je poginuo u borbi protiv fašizma, rekao u svom romanu „Zemlja i ljudi“: „Veličina jednog poziva jeste, možda, u pryom redu u sjedinjavanju ljudi“, Poziv književnika je jedan od najvećih poziva jer,je jedan od onih poziva koji najviše mogu da učine za ovo sjedinjavanje. Treba se po svaku cenu boriti protiv svega onoga što smeta tom sjedinjavanju ljudi, bilo da je to razlika u pravima, materijalnim dobrima ili neka druga razlika, jer svaka razlika kopa nepremostive provalije među ljudima. Mislim da je jedna od osnovnih karakteristika savremene jugoslovenske književnosti odlučno odbijanje da se prihvati sve što je strano iđealu zbližavanja i sjedinjavanja ljudi radi što uspešnijeg rešavanja opštih zadataka čovečanstva. Dobrim delom inspirisana ratom i revolucijom, ona je istovremeno i borbena i humanistička, i strasno

LIKOVNE PRILOGE IZRADIO SLAVOLJUB BOGOJEVIĆ

angažovana „i puna za sve što je ljudsko.

razumevanja U tome vi-

dim njenu veliku snagu i zalogu njene trajne vrednosti. Takav karakter savremene jugo-

slovenske književnosti uslovila je svakako i specifična situacija u kojoj su

se nalazili jugoslovenski narodi u toku drugog svetskog rata. Za njih ovo vreme bilo je u isti mah i rat protiv stranog zavojevača i revolucija kojom su svrgavali sa vlasti dotadašnje domaće građanske upravljače. Zbog toga u našoj književnosti ovaj rat nije dobio isključivo patriotski prizvuk i to je, misilm, omogućilo jednu mnogo širu platformu za shvatanje ljudskih motiva i zbivanja u poslednjem. svetskom okršaju od one koju bi, možda, naša književnost imala da je naša ratna situacija bila kao u prvom svetskom ratu. Iz prvog svetskog: rata nikla je i jedna patriotska ratna Kknjiževnost pored one u kojoj se rat ogle-

dao kao strašna mašina koja uništava i telo i dušu, rat se onđa sagledavao i kao trijumf nacije i kao najužasnija situacija u koju može čovek da bude bačen, mada je stvaralačkom snagom pisaca koji su. dali ovu drugu, strašnu viziju rata, jednog Miroslava Krleže ili jednog Miloša Crnjanskog, nadma-”

šena vizija. nacionalne pobede, data, na primer, u delu jednog Stevana Jakovljevića, U drugom svetskom ratu situacija je iz osnova bila drukčija i stoga nema nijednog dela koje bi rat tretiralo kao nacionalni trijumf. Rat koji se vodio pod našim podnebljem shvata se kao jedan deo velikog svetskog sukoba, ali isto tako i kao duboko naša, jugoslovenska revolucija, jedno preobrtanje društvenih vrednosti, nastajanje jedne nove epohe. U toj situaciji izrasla je u našoj književnosti prirodno jedna vizija rata koja prvenstveno ima humani karakter, |