Književne novine

NAD FENOMENOM

KLASIKE | ROMANTIKE

Zoran Gluščević: „PUTEVI HUMANITETA“; „Prosveta“, Beograd 1964.

ZNAČAJNI FENOMENI (uglavnom nemačke) klasike i romantike su stalna duhovna preokupacija autora ovih studija, predmeti koje on proučava ali ne iscrpljuje: iz izvesne nedovršenosti i esejističke fragmentarnosti, iz non-finito-karaktera ovih studija, i sa druge strane, iz snažnih intelektualnih interesa autora, može se razabrati mogućnost daljeg njegovog duhovnog kruženja nad istim predmetima. No autor se procenjuje po delu, a ne po svojim mogućnostima, i zato odmah treba reći da je u pitanju svojevrsno i uspelo delo: svojevrsno, zato što u ovim književnim studijama preovlađuje „ne-književna orijentacija njihovog autora tj. njegovo tumačenje literarnog dela ne toliko iz književno-kritičkog i stilsko-istorijskog razmatranja, već pre iz naučnog: psihološkog, sociološkog, pa i filosofskog stava; ovo đelo je uspelo iz više razloga koji će biti odmah navedeni, ali možda pre svega kao suptilna psihološka analiza značajnih književnih pojava s kojima se autor suočava.

Tretirajući Getea i pojavu romantike, autor srećno komponuje svoju knjigu od samostalnih studija (koje je preuijudno pojedinačno objavio) koje se, ipak,

·' međusobno povezuju, i to najpre kon-

trastom, a zatim i izvesnom srodnox...i predmeta: i saui Gee Je u nekoliko romantičar. Autor izričito zauzima stav istraživača zato što veruje da ga obavezuju „duh“ i „potrebe“ našeg vremena u kome dolazi do „novog procvata egzakinih nauka“ (str. 12). Iz takvog stava autor u proučavanju Gelea izvodi svoj „metodojJoški pristup“: po njemu, više nije mogućno „objašnjavati poeziju isključivo poezijom“, pa u slučaju Geteovog dela on dosledno predlaže „odlučan i dalekosežan zaokret“, da se naime Ge= teova „poezija posredno objasni... Geteovom prirodnjačkom mišlju“ (str. 13).

Iz istraživačkog stava autora i njego= ve metode posrednog objašnjenja lite-

; rature, proističe i ceniraitna ideja OVE,

prve, knjige kao i knjige koja će joj

· slediti: iqaeja izražena vec u naslovu,

včije

. humaniteta), time on,

ime je humanitet. Autor za svoje knjizevne suiudije bira naslov koji bi pre odgovarao nekom teorijskom traktatu, u kome se raspravljaju problemi moralni. sociološki, antropološki. On definiše humanitet kao „težnju za potpunim očovečenjem čoveka“. To je, po autoru, „naš savremen odgovor na bitanje šta Je humanitet“. Objašnjavajući, on dodaje: „Svi napori usmeren1 u tom pravcu, u pravcu izvesnog određenog, svesiranog razvoja jedne ličnosti do mere i punoće koja može da predstavlja pojam ljudske, humane, 1Z „otuđenosti bar delimično povracene ličnosti, obuhvaćeni su ovde — ne samo kao takav jedan napor nego 1 kao njegov svesno i sistematski ili nagonski ostvaren rezultat-pojmom humaniteta (str. 36, podvuceno u izvornom tekstu). Pošto autor ima u vidu sve, a ne samo književne napore koji vode ka tako određenom humanilelu, kao i sve (svegnei nagonske) rezultale takvih napora, dakle isto toliko naučnci filosoiske, Rouko i umeinicke rezuiiate (mada nije objasnio šta može predstavljati nagonski rezultat u ostvarivanju čini se, sa začu= đujučom odiučnošću zaskupa jednu heteronomnu teoriju literature. Isto tako ostaje otvoreno pitanje, da li naveđena autorova definicija ROTBOJ VE, zaista redstavlja modernu ideju. MUN ww Po Rotovo opštem uviđanjuU, položaj umetnosti u savremenoj kulturi odre” đen je i njenim sopstvenim uhukrač" njim tokom, kao i nienom povezano sa. drugim kulturnim aktivnostima. Stoga Je tačna misao autora da se hat zija danas ne može objašnjavati is Ka čivo poezijom, ni umetnost UP COO a Ipak je taj način objašnjenja Uu alo diferenciranoj kulturi, kao što je na GQ savremena, neophodan 1 gotovo bica poštovanju same stvari, njenog bi ĆE autonomnog značaja, PO kome ona

Ž jati đu drumože predstavljati vrednost među · gim vredndobiina, Taj način legitknno

zahteva da svaka interpretacija ZaDočnG :d samoB8 dela, a ne od njegove okoline, od imaneninog i BpccinČOR toka jedne kulturne aktivnosti Og ak omogućuje njenu pravu socjja u SR kasnost itd. Naravno, problem Paje dološkog pristupa“ Geteu KORA | se time što je u pitanju i ume OIEObnaučna aktivnost jedne golemo O sti, pa se autor knjige; kao što je OBdienuto, zalaže za indirektan put o Jan nja Geteove poezije Di: naučn mišlju. Ali, srećno zaVe | sopsivenom tananom i objektivno na lizom, autor ipak izbija na direktan put: uviđa da sva Geteova PIE a. ee i naučna shvatanja „ođaju jednu či" naskroz umetničku koncepciju RVDA (str. 61) i da „tako (kao Gete) Pe aa samo umetnik, a nikako čove!

KNJIŽEVNE NOVINE.

objektivno-naučno posmatra i registruje pojave“ (str. 62). Ako se pesnik bavio naukom i ako je pri tome aqominirala njegova umetnička ličnost, onda iz toga proističe mogućnost bitnog književno-kritičkog i pomoćnog naučnog objašnjenja njegovog dela. Naučni „duh vremena“ bi nas onaa obavezivao da u interpretaciji poezije prihvatimo ili bar promislimo savremene naučne metode u nauci o književnosti, a ne da svoje tumačenje pesnika izvedemo iz pesnikovih naučnih pogleda.

To se, u stvari, i događa u ovoj knjizi: sve ove studije o Geteu, i kada govore o Geteovim. naučnim pogledima, o Geteovoj filosofiji i estetici, služe samo razjašnjenju psihologije pesnikovog stvaranja i, u krajnjoj liniji, karakterizaciji njegovog pesničkog dela. U najboljoj studiji, posvećenoj Geteu, pod naslovom „Italija i prvi plodovi preokreta u Geteovom mišljenju i shvatanjima“, autor izričito traži i nalazi objašnjenje „u psihologiji ličnosti“ (str. 110). Zaključujući ovu studiju, autor belcži: „Najveća važnost i značaj Geteovog boravka u Italiji za njega samog nisu u tome Što je on tamo formulisao svoj arhitektonski, likovni ili prirodnjački ideal, ili što je otkrio univerzalni smer svoje buduće aktivnosti, nego što je u Italiji našao širinu, materijalnu punoću i slobodu prostora da razreši ili završi razrešenje svojih unutrašnjih čvorova. sumnji, napetosti prepreka i kolebanja. Oslobodivši se, u nizu „drugih prepreka, i svoje likovno-stvaralačke opsesije, on je u Italiji otklonio značajnu i ozbiljnu unutrašnju smetnju i otvorio svom biću slobodan pogled i put u budućnost“ (str. 152).

Prema tome, psihološki i stilskokritički tretman Getea i romantike pred stavlja pravu metodu autora, koja u ovoj knjizi daje dragocene rezultate. Ni sociološki zaključci autora, ni njegova filosofska razmatranja „nisu uverljivi. Tu nema prave sociološke analize, ni pravog soćiološkog obrazloženja. Pilosofskim pogledima Getea i romantičara autor, doduše, poklanja ozbiljnu pažnju, ali su u principu njegove žfilosofske karakterizacije, u tehničkom i faktičkom smislu reči, neprecizne. Tako se, na pr., neprecizno upotrebljavaju izrazi „fenomenalan“ i “fenomenološki“ . (str. 52, 299), netačno primenjuje termin „metafizika“ (str. 78 i dr.,; takođe su sve istorijske karakterizacije nedovoljno obrazložene i neprecizne (razlikujući Geteovu ideju humaniteta od drugih istorijskih i savremenih ideja humaniteta, autor navodi čitavu seriju dis-

kasa |: >– WSZZ " žŽz— – —————ıžcı„

- TFantaslika

svakodnevice

Alberto Moravija:

„ODABRANA DELA“; „Otokar Keršovani“,

Rijeka 1964.

OVAJ IZBOR romana Alberta Moravije predstavlja novo, dužno priznanje jednom umetniku koji je u istoriji književnosti ubeležen kao ličnost, bez koje je nemoguće sistematizovati i bolje shvatiti zamršene tokove umetnosti pisanja u ovome veku. :

U okviru izbora, pojedinačne, plastične slike iz devet odabranih Moravijinih romana, slike već same po sebi zanimljive, jer su plod izuzetnog posmatračkog dara i sigurne tehnike, ubedljivije se organizuju u jedinstvenu shemu sa zajedničkim značenjem. Domišljate tematske pojedinosti o privatnim životima i društvenim prilikama, postaju sastavni delovi jedne, veoma široko zasnovane povesti. To je povest o zatiranju prirodnosti i pokretačke sile života u jednoj civilizaciji racionalnosti, konvenciia, formalizma, svirepog računa, kakva je ova u kojo. danas živimo. an

_ Automatizovano življenje u našem razdoblju poslovnosti, ekonomske aktivnosti, usko materijalističkih preokupacija, opustošilo je, psihu protagonista svih Moravijinih romana, počev od prvog: „Ravnodušni ljudi“ do poslednjeg: „Automat“. Marioneiske prilike njegovih samoživih, ostarelih kaćiperki. uštogljenih, ograničenih generala, učenih, neđarovitih pisaca, uljudnih, licemernih konformista, besciljno lutaju

tinktivnih karakteristika, pa govori i o ajdegerovoj ideji humaniteta, mada se pre može govoriti o Hajaegerovom anfi-humanitetu itd., str. 54).

Mada autor navodi Geveovu izjavu, prema kojoj je njemu nedostajao organ za filosotiju (naravno samo za sistematsku fitosoriju), on ipak seriozno anaiizira Geteove poglede i posrequje, u osnovi tačno, Geteovu sliku o sveivu. Kao što istice Fr. Mautbner, Gete nije uredno čitao Spinozu i pao bi na svakom. ispitu na pitanje o Spinozi. Najkompetentniji „priručnik UeberwegHeinze-a govori o tome Sledece: tako široki duh, kao što je Gete, nije mogao ostati po strani od filosofije; no po svojoj najintimnijoj suštini umetnik, Gete nije ošecao potrepu nı Ga e opredeli za neki fi•sofski sistem, ni da sam stvori takav sistem. Pošto mu je Siler na to skrenuo pažnju, Gete se latio Kantove treće kritike i u njoj otkrio ideje koje su mu konvenirale: Getle je pozdravio Kantovo približenje umetnosti prirodi. Iz GeteOVOg SVOjevrsnog naturalizma može se zaista razumefi i njegova teorija umetnosti, ali i sama njegova umetnost, naivna u Šilerovom smislu reči, objektivna i klasična.

Nasuprot klasičnoj, stoji sentimen= talna po Šilerovoj odredbi, romantična i subjektivna poezija. Autor prilazi romantici po sopstvenoj definiciji „biosociološkim putem“ (str. 167). U izvrsnim analizama se opet ne može naći nešto solidno što opravdava takvu metodu, jer u pitanju je opet prevashodno psihološka i stilsko-kritička metoda. Autor pokazuje lepu moć uživljavanja u fenomen romantike i piše niz teorijski čistih stranica koje će biti potrebne svakome ko se u nas želi da posveti studiranju ove značajne „duhovno-istorijske pojave. Konačno autor raspravlja o odnosu Getea i romantičara prema muzici, i na taj način skladno završava svoju knjigu.

Ako se uzme u obzir da metodički nedostaci, i ·filosofske nepreciznosti niukoliko ne smanjuiu vrednost ovih prvenstveno” psiholoških" i stilsko-kritičkih studija, onda bi se na kraju mogla izraziti želja da autor sa ovako snažnim intelektualnim „preokunmaciiama svoje dalje studije učini još studioznijim na taj način što će s većim mirom i uzdnržljivošću zaći u oblasti nauke i filosofije, ili, pak, usredsrediti svoju pažnju prema psihologiji umetnosti i stilistici.

Milan DAMNJANOVIĆ

po velikoj pozornici života na kojoj se igra jedna paklenska groteska. Njihove strasti su uspavane, duh ialov “da bi se mogli iskreno predati bilo kakvom osećanju i tako postati angažovani akteri autentične tragedije.

Tragika vremena duhovne začmalosti, u kome se tavore dani, neozareni ljudskom prisnošću, solidarnošću kobno se Sručila na bića suprotna ovim živim mrtvacima, bića bezazlena, neposredna, kadra da spontano reaguju i oslobode svoje prirodne nagone. Ta bića su deca i ljudi iz naroda. Prostitutka Adrijana („Rimljanka“), seljanka, Cezira („Ćoćara“), dečak Agostino, žrkve su prakticističkog mentaliteta savremenog sveta. mentaliteta koji depoetizuje život i hoće da zajazi njegov zahuktali tok. Nasuprot imućnim građanima koji su potpuno u vlasti. novca i pred' njom su pognuli glave, ovi jednostavni ljudi ulažu napor đa poruše brane formalističkih koncepcija stvarnosti da bi se vinuli prema horizontima, neizmerliivim kao i niihova srca. U suštini svih njihovih akcija, a posebno erotskih preokupacija, leži jedna ista, široka zamisao da se u orgiji čula, dade maha sputanim nagonima i tako uspostavi neprirodno prekinuta veza sa realnošću. Ali niihove želje redovno bivaju neostvarene. Izlaza nema, jer je prirođnost zagušena i čama sivilom zastire

M. PANIĆ SUREP

IZA PREĐE

Ć aroliju je ovde jedima stvarnost zar je kYvv maša?

i druge nema, . | čak mi zablude da su to ruševine.

Nevidljiv čamdžija preko Stiksa uzima svoju brodarinu.

Neko je hteo 3 ; | da dolazeći izgubiš svu težinu, \ sem pogleda O D| EDNOM i ruke što podseća da te je još malo pneostalo IZNEN/A DA iz drugog sveta.

pvst je da bi bila Čarolija je jedina stvaYnost ovde. pojedinačno i skupa Dah boja razasut buket cveća koje zbacuju svoje rublje, ustreptale; proleće boso u potoku · svetlost | vreža na, starom, zidu,

što se prikrada da otpočime

w, dvoranama oslobođenim i Yeči i vremena; i zeleno bukmula mahovina... ·

Jedna je ljubav mašla sVUoju postelju.

Sva stvarnost ovde je čarolija.

I ta krv i što je provalivši bramu, pošla i2DOTU

cvrčcima, mastamjema,

ponovo mqađemi osmeh

prelip dragog krčaga

ruke široko raskriljene

koje ostati prazne meće.

Došla je silinom, slapa

i sasvim, iznenadmo

kao što može samo doći

vedra i lepa misao bez podmeta.

pr • • • • • Noćniei i sanjarı Vjekoslav Majer: „U VRTLOGU GRADA“; „Mladost“, Zagreb 1964.

KAO ROMANSIJER Vjekoslav Majer je skoro nepoznat našem današnjem, pogotovo mlađem čitaocu. Međutim, on je u posleratnom periodu nap'sao nekoliko veoma zanimljivih romana koji i danas svojom umetničkom vrednošću privlače pažnju čitalaca i kritike. Zbog toga je i došlo do obnavljanja prvih izdanja koja su izašla skoro pre trideset godina. Prošle godine izdavačko preduzeće „Zora“ izdalo je dva T/(aierova romana: „Život puža“ i „Dnevnik Očena= šeka“, a ove godine smo u izdanju „Mladosti“ dobili i njegov roman „ U vrtlogu građa“. Ovaj je roman između dva rata izašao pod naslovom „Pepić u vremenu i prostoru“.

Karakteristično je za Majerovu prozu, a za ovaj roman posebmo, da se na jedan sperifičan, u našoj literaturi neuobičajeni način bavi životom i sociialnim problemima tzv. malog čoveka u velikom gradu. Glavna ličnost romana „U vrtlogu građa“ je mlad čovek, bez stalnog boravišta i zanimanja, proleter po poreklu, koji živi u Zagrebu samo od danas za stura, lunja ulicama i po birtijama više gladan nego sit, ponekad zaradi koji dinar i to semo toliko da može večerati i prespavati u nekom svratištu za skitnice i izgubljene liude. Ovaj noćnik i saniar živi od milonstinje i beskrajnog 'trpljenia, odđ potucanša i nadasve od maštovitih snova. Kad se formalno gleda bez: đublieg zalaženja u stištinu ovog lika i romana, može se steći utisak da je ovo ekskluzivno socijalna literatura čiji je osnovni cilj da razotkrivaniem bede revolucionarno deluje na psihu čoveka. Međutim, ova proza to nije, iako je zasnovana na složenim sociialnim mofivima i problemima. Suštinu ovog romona treba tražiti u psihi i svetu čoveka sa dna nađenog u vrilogu velikog građa. M»jer ie s jednim vanredno istanžanim psihološkim smislom za kompleksnost i detalje rasklopio tvrdi oklop grada i rend-

žive boje istinskog života: strast se izobličava u porok, istina u laž, živost u tromost, tragedija u grotesku, bunt u pomirljivost. Ljudi se jedan od drugog otuđuju, postaju nesigurni, sumnjičavi. Oko njih se grozničavo plete' mreža obmana i samoobmana u koju sve više upadaju, jer su neiskreni prema drugima. Otuda apatija, rešenost na najgore, doslednost u kompromisu.

Ove promašene težnje, obmane i samoobmane, Moravija posmatra sa fatalističkim mirom i mudrom setom. Pri tom, ljudsku prirodu spontanih, istražuje sa posebnom strašću, utanča' nim razumevanjem, velikom. ozbiljnošću. Adrijana, Čezira, Agostino, ljudi iz predgrađa nesumnjivo su njegovi najpoetičniji, najhumaniji likovi. Njihove zablude u Moraviji pobuđuju saučešće, uvaženje, dobroćudnu ironiju. Njegova privrženost autentičnom životu toliko je potpuna da taj život spremno prihvata sa svim njegovim nesavršenstvima i protivrečnostima, „nalazečći pritom razumevanja za promašaje onih koji se za pobedu takvog života ne prestaju da bore. Ovo prihvatanje onoga što jesmo, najveća je potvrđa Moravijine životnosti u kojoj počivaju BOJE snage i duboke humanosti. ; .

Moravijina odbojnost prema simetriji i sklonost ka neusilienim manifestacijama života. odrazila se ne samo na njegovom objektu obrađe, već i na njegovoj izražajnoj tehnici. Ta tehnika potpuno odgovara duhovnom procesu koji se neprestano u njemu razvija. Razumljivo je da se pisac, koji život prima isključivo kao senzaciju i izraz spontanosti, čiji se simboli ne mogu rešiti određenim 'Rkliučem, kloni svih šema, kako ideoloških tako i formalnih. Sav okrenut objektivnoj stvarnosti, ekstrovertan. antispiritualan, Moravija i u načinu izražavanja daje prednost refleksu mnmađ analiziranjem, robustnoj čulnosti nađ fananim erotskim. dvosmisličama, · divljenju materijalnom nad meditiranjem, živosti ekspozicije nad konstruisanjem i stilističkim . dovitlji-

gentskim zracima snimio njegove unutrašnje pejzaže, njegovu VreVvVu i buku, veliko šarenilo njegovog sveta, ušao je u njegovu utrobu i sus”eo se sa ljudima koji su na bezbroj načina isključeni iz života i potucaju se po gradu kao sablasti i mračne senke. Tu je pisac našao i svog Pepića u kome je sažeo sve karakteristike noćnika i sitnice koji večito nekuda iđu a nikuda ne dolaze, zakovani su za svoj grad i pružaju mu beskrajnu ljubav, bdiju nad njim i danju i noću, razgovaraju sa golubovima i električnim svetiljkama, sa drvećem, parkovima i oblacima Pepič je posvezanimljiva ličnost naše proze sa socijalnom potkom. Dok se ljudi u njegovom položaju bune i beskompromisno traže svoje pravo na život, on sleže ramenima, dobroćudno se smeša, za sva– koga ima beskrajno mnogo ljubnvi, istina on je neprekidno tužan, sagoreva u bolu i melanholiji jer oko sebe idi sve čari nabujalog života, ali je uveren da on za taj život nije stvoren i svoje suze skriva lakim osmehom. On je svestan da u životu ima bezbroj nepravdi i duboko razmišlja o njima, ali na kraju, iako gorko i bolno. ipak prima sve kako jeste, predaje se stihiji života da ga nosi u neizvesno kao što neizvesno i živi.

Ovakvim likom Majer je duboko zadro u opšte probleme malog čoveka. Na jeđan posve originalan način progovorio je o etici čoveka i njegovog života, potražio je razloge u košmaru drama ljudi sa dna. Pažliivim stndiranjem

Nastavak na 4. strani

Milipoje MARKOVIĆ

(DGA ppp pu NL JJ IIUmEMEMMVITI” | —rrdtOmčctcstt

vostima. Moravijina srođenost sa spoljnim „svetom, afirmacija „objektivne stvarnosti, stvorila je i njegov stil, takozvani objiektivizam. Međutim, bilo bi pogrešno ovaj stil upoređivati sa nepri strasnim „objektivizmom naturalista. Podrobnije istraživanje pokazuje da Moravijin oblik kazivanja mije tako „objektivno“ realistički, kako su to spremni da ivrde italijanski istoričari književnosti. Reakcija ovog pisca protiv klasične, realističke forme, odražava se pre svega u izrazitoi sklonosti za izob= ličavanjem. Racionalnoj Jednoobrazno= sti realista XIX veka, suprotstavljena je strasna različnost i složenost. Ona seogleda u obilju ođabranog materijala, raznovrsnosti kolorita. Moraviiin stav prema predmetu obrade. za razliku od stava realista, uprkos prividne hladno= će, uznemiren je, nelogičan, izniiansi» ran. Svirepo uživanje u otkrivaniu izo» pačenosti, zataškane licemerstvom, ha= lucinantna fantastika svakodnevice kao u Malavartea i Jakopetjia, prepliće se sa sažaljenjem koje prelazi u gor= činu, sa ironijom koja prelazi u setu. Ove protivrečnosti, uzburkale su ritam Moraviiine priče, izbacile ga iz svih formula i kalupa i nien tok učinile slič« nim samom toku života koji nijedna dogma ne može automatizovati.

Opsesija spontanosti prati Alberta Moraviju još od rane mladosti. U deftinistvu. teškom bolešću neprestano ve= zan za krevet, on čami u zatvorenom krugu bogatih dečaka kao njegovi junaci Agostino i Luka. Stoga jie prinuđen da posmatra, razmišlja, čita a ne i direktno učestvuje u životu. Turobni enterijeri iz njegovih romana sa prozorima ograničenih vidika koji gledaju na kišne oblake, jedini su horizonti iz kojih neprestano želi da iziđe. To će učiniti tek u zrelosti kad Rimlianku, Ćočaru i ljude iz predgrađa bude najzad izveo u životnu vrevu. Njena beskrajna šarolikost. zbrisaće načas stravičnu viziju karnevalskih maski iz sve= ta formalizma i, laži koia mu. se toliko urezaln u svest i u srce.

Jugana STOJANOVIC