Književne novine

LOJZE KOVAČIĆ

Ključi mesta

(„DRŽAVNA ZALOŽBA SLOVENIJE“ LJUBLJ ANA. 190)

KOVAČIČEVA Knjiga „Ključi mesta“ predstavlja zbirku movela koje su nastale od 1952. do 1950. gaeđine. Po tematskom području, po životnom osećanju i stilu, ona deluje kao homogena (\“elina. Novelistički opus Lojzeta Kovačiča začinje seče ođ Morena tradicionalne realističke škole, kako u jeziku i stilu, tako i u obliaovanju svojih junaka. Na ovim relacijama om će uspeti da pronađe svoju pripoveđačku istinu, način da otkrije svoj odnos prema svetu i da uopštenim komponentama svole umetničke izražajnosti ne ođuzme boJu vremena Koje se kao hronološki pratilać nadovezuje na tkivo njegove umetničke građe.

Kovačič pre švega hvata duševna raspoloženja Koja u svom širem opsegu imaju značenja sudbinskih tremutaka uzrokovanih sredinom, karak» terima i vremenom u kojem Žive. Naime, ovđe dolazi do izražaja piščeva neposrednost da fragmentar= nom đoživijaju di onu opšteljudsku crtu, koja ga time ne zadržaVa ı okvirima hronološkog vremenskog toka, Ove pripovetke opseđaju motivi savremenog Života, tačnije: inspirisane su vremenskim razđoblijem od posleratnih do skorih đanašnjih đana. Iako tu i tamo rat prisustvuje svojim tragovima, on nije nosilac osnovnih iđeja novela. Kovačič nam ne pokazuje ni interesovanje za velike dramske zaplete, izuzetne sudbine i karaktere. Kroz njegovo. prazno tki-

vo teče jedna reka svakiđašnjosti i pisac ne Ppretenđuje da bi je ičim

izmenio, napravio efekat iznenađenja, uvukao nas wu đramsku meočekivanosti. Međutim, baš ta pođloga omogućava Kovačiču da ispita svoj osetljivi sluh za sudbine običnih Svakodnevnih događaja u likovima maMh "ljudi, i đa dramski elemenat izvuče iz skoro bezazlenih svakiđašujosti, otkrivajući ga iz potencijalnih psiholoških (ubina koje se za trenutak zabelasaju i ostavljaju tragove iz kojih se kao iz kakvih blagih crieža naziru portreti njegovih malih junaka.

Niega interesuju „svakodnevni Životni irćnuci koji še u životu pomavljaju ili pak ne ponavljaju: intimna saznanja o prvoj ijlubavi kao o nečemu čemu se još ne zna ime (Prva žena na zemlj), događaj Koji iz perspektive njegovih junaka zvuči kao doživljaj sreće (Ljuba, umazana, Ljubljana), različite sud” Dine koje svoje vreme ne nalaze u vremenu oko sebe (Včasih je bilo drugače, Vse to sem jaz), deca sa svojim bogatim unutrašnjim svetom itd. Syi oni duboko u sebi doživljavaju svoj život. Kovačiču kao lite« rarmom i psihološkom istraživaču nameće se težnja đa wu svemu nađe neki topli ljudski trenutak ili da se

bori za njega. I tek sa ovom srazmernošću za čije otkriće prolazimo ze, društvene nesuglasice — otkriva kroz socijalno mrtvilo, moralne Krimo u njegovo} prozi jeđan angažovani ođnos prema svojoj sredini i stvarnosti u kojoj živi, (LJ. Đ:)

BUDIMIR. MILIĆEVIĆ

Suočen sa sobom

(„SEDMA SILA“ — BBOGRAD 1964) 7

U trećoj knjizi biblioteke „Vreme.

i događaji“, čija je svrha „da popuni neđostatak · u hroničarsko-memoarskoj prozi o zbivanjima novije ratne, diplamatske i· političke istorije“, nailazimo ma pokušaj da se na literarnom planu pruži nešto, više od onoga što je, rečima uredništva, O biblioteci obećano. Već po samom naslovu ovoga romana može da še zaključi da je Književnik Budimir: Miličević imao znatno šire ambicije od tečnog, zanimljivog i feljtonističkog opisa jeđne od akcija iz kompleksa istorijskih zbivanja, opisa koji bi omogućio čitaocu jasniji uvid u jeđan značajan istorijski period. Sam naslov anticipira delo i nameće apriorni utisak o samoj ideji vodilji,

:28 posebno o složenosti zadatka koji

je autor na sebe primio,

Glavna ličnost romana, Dejan, mije dat uvek dovoljno uverljivo i jasno, dok su mjegovi nedorečeni i u etičkom smislu ovlaš motivisani. To je lik bez određenog moralnog profila, čija se egzistencija javlja u tragovima, samo u odsjaju izvesnih događaja. Četnik, bez ikakve iđeološke privrženosti četništvu, on posle oslobođenja zemlje, sarađuje sa organima OZN-e u hvatanju jedne banđe svojih bivših ratnih „dru gova“, | ovoga puta bez ikakve pri-

Preveo Dušan PUVAČIĆ

na ponašanje. Bako je preuveličavati efekte takvih dela — naročito na odrasle.

Pošto zavjsi

od upotrebljenog medijuma iz-

postupci često '

i eenzura

građane njegove „Republike“, nesvesno je sam sebi davao komplimente. On nije mozao da prihvati mogućnost da se njeyovo saznanje može shvat:ti i njezova doktrina razumeti bez revolucolonjsanja života njeyovih slušalaca.

A on je ipak priznavao, kao: što mora svaki inteligentan čovek, da je ponekad nužno, požto se: život razuma sastoji u biranju, pomirenju i harmonizovanju sukobljenih vrlina i vrcdnosti, u interesu , maksimalizovanja naših interesa, žrtvovati čas jednu vrlinu drugoj a čas opet. trećoj, da, bi se slobodnim duhovima čopustilo da cvefaju..u. slobodmoj· ku?turi; U' mačelu, ponekađ.se.može desiti.đa moramo da-žrtvujemo.lepo

ražavanja, dokaz koji tražimo da bismo opravdali našu kontrolu izraza se menja. Na primer, dokaz o štetnom efektu prikazivanja mladićke grubosti na. feleviziji na ponašanje omladine čini mi se mnogo uverljiiviji nego dokaz koji imamo o efekt!ma. kruženja opscene lterature ko"a se prodaje u kioscima za novine i slika na ponašanje 'omlađine.. Gubitak jednog jedino života zbor eksploatisanja teme fizičke surovosti na televiziji bila.bi odveć visoka cena koja, bi se plati! ma ovu vrstu slobode izražavanja.

bično tome, ukoliko bi se moglo utvrditi da kružoenje ·„razvrafnih i lascivnih“ publikacija, koje čak ne pretenduju da, budu literatura i pot- ·

padaiu pod klnsifikaciiu „ooregrafije „do „srži...

imas štetan efekat-:na'zdravlič:u: ponažaje:omla-

u interpstr. humano ili istinitog — kao što ponekad: žrbtvatemo istinu? interest Tjubaznosti, ili

sreću u inferesu pravde. Gotov odgovor na ovO

gim moralnim principom:

koba moraju žrtvovati.

gde. ćemo se zaustaviti,

dat, govoreći: Zaustavićemo se

naša, inteligenoija, maše

milosrdno uključuje i osećanje za humor,

da se zaustavimo.

Šta je sa sloboTom izra ze sa umetnožhu ili literaturom, Dornoyrafsko u najysorem smis · ono legitimno . podložno slučaju, policijskoj alteiji

trole ono” . ože slati poštom e onoa što se m 2 Jednostavno

uopšte, slobodnom tržištu cije, takođe, i pod biti dovoljan razlog

globe ili zatvora. Odgov ni više ni manje nego govor veze sa Kruženjem ideja na mišljenja. Govor je oblik ak izvesnim okolnostima možč za podsticanje ma pobunu,

(o bi “ili tik, bez obzira Samo' budala ili fana Oda

bez obgzira na sve po-~

mesto zauzimao, može Vverov reči uvek privilegovana, sledice,

~ VODE počinje da styane. Na'pre sc ličnost može i tre

za svoje reči sa potpun! da govor (i štampana rec cenzuri pre nego

meša

usmeren protiv pretnoh vanja u raznim oblicima, i pro živanja, govora 7b08 kriminalne protiv svakog ograničavanja BOV nije publikovan. Jedan : nosno islicao svoju veru U aps bode govora, i štampe brzo je zap neti jednu tužbu 2žDb koji ga je opitužic na tot, a drugu 908 UV čara, koji je nagovestio đa bi mosla biti adekva žbe, Ponekad, međutim, nije i pogubnije izjave đa zakon o kleveti tre zloupotreba: sve dotle nog 'Šoveka i blawostanje nješoV o njesovom glasu, on ima PT Te 0d onih koji taj glas uništava, optužbama.

S druge strane,

ređe protiv je on

je pitanje. kote se DOstavlja kad god se mora mod:fiFovati neki moralni prineip zato što se suočava 54 nekim druGde ćete se zaustaviti? Pretpostavka, koja se nnlazi iza VOX pitan:a, glasi, ukoliko se bilo koji princip narušava, da se on mora potpuno napustiti, Ovo je aksiom u veri fanatika, i može se sa razumevahn jedino alto pos'oji samo jedna apsolutna, vrednost — za koju se sve druge vređnosti u slučaju suNe moramo 5ečČ ljati. da, bismo otkrili nemoral kojem vođi ova vrsta apsolut zma, Možemo odrovoriti na pitanje kad god nafinimo izuzefak od razumnog pravila koji se može oprav{ famo gde nam osećanje proporcije koje

izražavanja koje nema vekoje je namerno Tu reči? Da M je cenzuri i, u krajnjem bilo u viđu blage kon-

linčovanje

se stvara zbr stanovište da Se

ba smatrati gdgovornom o drukčijim em č) treba da budu podložni

što se izgovore ili publih'#ju.

N ći 1asičnih optuživanja Ooatc OKAHVe thodnih Spo v

ora noviji kritičar koji

lutno pravo Sle- zahtev da društvo umanji slobodu drugih da bi

retio da fe DOdDE klevete Dpr

š jući da J goveštavaju odhog uvodni-

» odbrana protiv tna 'Baji se mnoso

e porodice zavise

avo da

lažnim

većina, opravđanj

hovo rasturanie.

jem zastupati ne vređa druge,

zaustav- Ipak, ako stu,

kažu

kategoriju.

D

ili novčane glasi: koji nema

kritička merila

ili ubistvo. kako Visoko ·je upotreba

Što se tiče” · buđe literatura, ka na SVČ

psiholozima. Teš

stanovištem

sti i umetnosti. da postoji jedan ca, ustanovljen nizacija, koji bi

cenzure bio je anja publikoJažnog optiupobune, a ne koji je doc

e po00% svaki zahtev za

ih lišilo njihove kojakih zahteva ski raspoloženi

otiv Kritičara je plagija-

Istina

rogoni a te- - poželjnih ozbilj- \ zmimo n svojih koherentan. jed

da kad je

buđe zaštićen i zlobnim

n | en ograničavanja navodno ODpSCeN . rnosfti, da će stavlja, sa sve u svemu malo cili rđav uljoaj iskustva.

dela, o kojima je reč imati

KNJIŽEVNE NOVINE

A- SOMIRAMO slušamo poviku ja izgleđaju opseđnufajseksom ni'e suđska

akcija ili cenzura opreznih grupa da bi se za-

štitila „svetost ognjišta i doma“, nego. strožija ·

šljenje sudova 58 Pade konsultu{ući še sa društvenim radnicima i

dine koja ih-čita, nme·:bi 'seSrtvovalo ništa vred” no'yuibdvavlje 'đevoekratskotprocesasd0; se Ji:

zabrani. U iđealnom slučaju is-

pravno. seksualno obrazovanje u školama, tre balo bi većinu dece đa-učini imunom. za golicava laskanmja. pornografije, Ć

se idealni uslovi uspostaviti. Siyurno, uvek će biti maloletnika, čak i u slučaju totalnog ožraničenja rasturanja bezvredne pornografske literažure, sa odveć razvijenim interesovaniem za

seks. Sve dok njihova

ali nije verovatno đa.će'

eksnerimentalna sk'onost narožito drugu decu, možć ım

se dopustiti da otkrivaju svoj vlastiti teški pul ka normalnom životu i interesovanjima.

'kao što tvrđi Zaharije Čafi, ne-

ke knjige za decu otrovne isto toliko koliko i „bombona, preljube“, Č i 7

moralnog prigovora na ograničavanje · nšihovog kruženja, ako one nemaju nikakve ishkupl'ujuće obrazovne vrednosti i očigledno ie da su molivisane željom ža brzim profitom.

ramo čuvati jeste đa smelo i eksperimentalno tretiranje seksa u

autentičnim Književnim delima · svrstaju u ovu

tada u načelu ne može biti

Ono čega se motendencija zžonamernih duhova

'

ono što tražimo danas kad protiv 'knjževnih dela ko- ·

koja će izobličavati bezvređno,

jevtino i senzacionalističko eksploatisanje seksa kao teme u književnosti. tika onih koji: su tika sudija, ojačati p'iščevo osećanje odgovorno sti prema svome pozivu.

šunda koji ni

Jedino će kritika, kri-

za nju kvalifikovani, '8, ne kri-

ne pretenduje da bio ·bih sklon da poštujem miodgovarajućim osobljem koji

wi slučajevi su oni očigledni pri-

meri pornografije i opscenosti Koji traže privi- · lesiju pozivajući se na visoke osiuve književno“ Ugođnije bi mi bile presuđe suđa'

odbor vodećih umetnika i pisaod sirane profesionalnih orga-

delovao u savetođavnom i konsultativnom svoistvu — i bez čije se saglasnosti' ne bi smaela, preduzeti nijedna akoija zabrane.

Oni koji žele slobodu moraju se setiti da

slobodom predstavlja islo tako

slobođe. U ovom svetu ima svaza slobođom koji su neprijateljprema slobodi . izražavanja u

'umetnosti i misli. Zbog toga obrazovanje u ime sloboda mora biti deo trajnog obrazovanja slobodnog društva. Zahfev za slobođom diskvalifikovan moralnim suđenjem je neRazmotren u istorijskom kontekstu, vapaj za „Slobođom“ postaje smisaon jeđino onto zahtev za specifičnim slobođama opravdan razmatranjem posledica, njihovog primenjivanja, ili. poricanja.

Đuh apsolutizma je najveći neprijatelj slobodne civilizacije. On se može zauzđati jeđino pragmatičnom mirnoćom koja kuša sva načela na osnovu njihovih posledica za stanje ljudskog

„vrženosti idejama narodnog OSlODOđenja, ali u želji da se iskupi pred sobom. Milićević nam, međutim, ni u jednom trenutku neće dozvoliti da” pomislimo da u motivu ove iznenadne renesansne etike jedne ličnosti, 0staje taljeranska prevrtljivost ili čak obična ljudska elastičnost pri spasavanju golog života, Dejan je suštinski pozitivan junak. a njegovi motivi su humanost i stid pred činjenjcom svoga ranijeg prisustva među ćetnicima u atmosferi zločina, Na „prvi pogled čudan nam se čini taj heroj koji počinje da, oseća stiđ zbog ·svojih postupaka tek kada strana na kojoj :s6 borio biva poražena, i koji postaje human tćk kada njegovi diugovi koji su vršili najsurovije zločine budu osuđeni na propast, Sve lo Milićević nije dovoljno prođubio i objasnio ostajući ma slikanju do gađaja,

To slikanje događaja odjednom postaje raison d'etre ovog dela; jer, ako Milićević nije uvek lispeo kao „slikar ljudskih naravi“, on uspeva kao dinamičan slikar akcije. On đaje jednu vrstu autentičnog feljtona ili akcionog kratkog romana iz đana kada je rat završen, ali ne za svakoga. I to što čini — čini vrlo vešto i darovito. Na izvesnim mestima, šta više, on daleko prevazilazi svaku felj-

. tonistiku i ostvaruje veoma lupečat-

ljive pasaže. To su, pre svega, Pprikazi Dejanovog boravka u zatvoru sarajevske OZNE i njegovih asocijacija na prvu mladost proživljenu u zabitoj hercegovačkoj kasabi, Ne manje uspelo Buđo Milićević prikazuje i proces moralne revalorizacije u Dejanu na osnovu zaključaka koje izvodi posle razgovora 5sa borcem koji je čuvar zatvora i sa svojom drugaricom iz đana stuđija, ženom koju je voleo i koja je njega volela da bi se, u časovima funđamentalnog moralno — političkom opređeljenja, rastali ma vetrometinama ljudskih izbora. Zato i pored zamerki koje mogu da se učine, ova Knjiga predstavlja veliki napredak u odnosu na prvi Milićevićev roman „Slomljena kama“ i najavljuje jedno novo i vrednije delo, roman „Pogrom“, potvrđujući da ovaj pisac ne govori uzalud i da su potrebni i njegova prisutnost i hje-

BOV govor. (V.

Pod,

- neprevedene knjige .

TIBOR CSERBS

POLAZBĆI od činjenica ĐO žziu čuvene trođnevne racije u Novom Sadu januara 1942. Tibor. Čereš je u romanu „Leđeni dani“ tragao za pođacima i učesnicima ovog čudovišnog: krvoprolića i nastojao s ljudđskim. nemirom i neshvatanjem da dokuči 'kako sc' moglo dogoditi da bez bilo kakvog povođa bude najsvirepije ubijeno 3308 đuša. U tim đanima, sumanutog orgijanja poživinčenih nastrađao je, pored Srba i Jev-

reja, i jedan broj Mađara. To je bila.

polazna osnova pisca: pokušati objasniti šta se. stvarno dogođilo u jeđnoj ođmazdi bez povoda u kojoj su strahom i strađanjem bili gotovo izjednačeni svi civili u Novom Sadu,

Pored, već ranije utvrđenih činjenica pisac je razgovarao sa većim brojem osoba koje su te dane preživele bilo kao aktivni učesnici, bilo kao strađalnici i đošao đo materijala Koji

· jesam po sebi potresan. Zato je u u-

metničkoj transpoziciji želeo đa ostane što bliže autentičnoi priči učesnika, pa je njih četvoricu zatvorio među četiri zida i đoveo ih u situaciju da naizmenično' pričaju i opisuju ono Što su viđeli ili đoživeli u toku ta tri tragična dana. Pred čitaocem se polako formira čuđovišna slika bezglavog orgijanja, iako sva, četiri učesnika peru ruke od događaja jer nisu „đirektni krivci“, jer se njih ne tiče buđući da ne znaju šta se do-

gađa, No to su ipak četiri različita

čoveka izabrana s namerom đa oliče presek mentaliteta različitih slojeva.

FREDERIK LUMIS

ZAPISI poznatog američkog lekara 'Prederika Lumisa (Frederic Loomis) uvođe naš u specifično područje odnosa jzmeđu lekara i pacijenata. Komplikovan psihički mehanizam, kojim se određuje odnos i rastojanje dveju osoba, od kojih jedna očekuje izlečenje i pomoć, a druga joj tu pomoć ukazuje, podvrgnut je u ovom delu egzakinoj i preciznoj analizj. Ovo, međutim, ne znači da je Lumisovo delo bez NMnjiževnih primesn, bez interesovanja za ljudske sudbine i karaktere. Autor nastoji da, u granicama svojih mogućnosti, pruži čitaocu više nego Što gole činjenice govore, ali kad god bi došlo do sukoba između njegovih literarnih pretenzija i vernosti autentičnom materijalu, on Sšc opređeljivao za .OVU drugu varijantu.

Iako je ova knjiga objavljena 1950. podine, ona do đanas nije izgubila izvesnu čar i svežinu neposrednosti. Stanje međicinske nauke, prikazano u njoj, odraz je vremena u kome je nastala, i u kome je radio Frederik Lumis, te se danas može smatrafi u znatnoj meri prevaziđenom, Ali au-

JURIJUS MARCINKRJAVIČJUS

Bor koji

(„VESELIN MASLEŠA“, SARAJEVO

OVAJ, u prvom planu ljubavni i poetski roman, u određenom smislu, može đa se uzme ne samo kao pokušaj da se umetnički obrazloži jedno literarno „opređeljenje koje već ima pravo građanstva nego i kao odraz potrebe da se posao umetnika usaglasi sa oštalim delatnoštima, da se, u kontekstu društvenih strujanja i potreba, ođređi mesto umetničkog produkta. Marcinkjavičjus je, u tom cilju, svoj roman koncipovao tako da je vraćanje na pozicije socijalističkog realizma ne samo jeđini ispravan nego i Jeđino mogućan njegov rasplet.

Stoga je svog junaka Romasa, studenta likovne akađemije, okružio ne kolicinom drugova, a onđa ga, ošta» vivši ga u manjini, đoveo u sukob sa čitavom okolinom na koju je on, ponekađ, najintimnije i najneminovnije upućen, Odveo ga je (čak) i u jedan kolhoz đa se preznoji 1 đa srkne „zaista izvrsnu čorbu“ Kolhozne kuhinje. I, đa bi tal sukob što više intenzivirao, Romasovu ispovest dopunio je dnevnikom njegova Oca,

PIŠU: LJUBIŠA

Hideg napok

Jedan je vojnik-seljak, primitivan i grub, on će „izvršavati naređenja“. Drugi je oficir koji se odlepio od 5Cljačkog. tla, ali još nije uspeo đa se snađe ni kao čovek ni kao član sloja inteligencije. Treći, viši oficir, pripadnik džentrije, živi u porodičnom miru s lažnom mišlju da je ovaj svet uđešen na najbolji mogući način, a za prljavštine nije on Kriv i ne interesuju ga sve dok ne pogođe njegov porodični život. Četvrti je najzanimljiviji i najzagonetniji, jer pređ stavlja čest tip pomađarenih ljudi, po poreklu pripadnika mnogih drugih nacionalnosti, koji ili bivaju otrovni nacionalnosti ili, kao ovaj, prepuni neke samarićanske dobrote | humanosti. T tako ova četiri raznolika lika Do PDporeklu, raznolike dužnosti obavljaju januara 1042, razno liko viđe događaje, ali im je zajedničko to Što je u kontaktu ipak svaka priča jeziva wbog prisustva una-

' pređ smišljenog plana istrebljenja za

koji ni jeđan od njih ne zna, ali ga u manjoj ili većoj meri ostvaruje. · Čini se đa je pričanje isuviše hladno, ponekad skoro reporterski mirno, pa čak i onđa kađ se govori o

najsvirepijim postupcima. Ali taj mir.

jie priviđan, njime samo ličnosti prikrivaju svoju ulogu, tai mir u umet-. ničkom „postupku dobija wnačenje jezive okrutnosti, čak i posle izvrBenog čina.

I kompozicijom Knjige pisac je Ža-

'leo ostati što bliže izvornim događa-

jima, Tako je to težak put i u ma-

iz ordinacije

{(„ZORA“, ZAGREB 196; PREVEO IVO HERGEŠIĆ)

torovo interesovanje u prvom ređu usmereno je prema čoveku, a tek zatim, u daleko manjoj meri, đolaze slručni i spektakularni detalji. Zbog, toga se Lumisovo delo i danas mo že čitati sa radoznalošću, i to me samo kao hronika o rađu jednog lekara (specijaliste za ženske bolesti i porođaje), kao zapisi o njegovom životnom putu i radu ma suzbijanju bolesti, već i hao svojevrsno delo na granici literature i publicistike, kojo nas uvodi u jeđan malo poznat domen ljuđskih odnosa, sposobno da zabavi, pouči i oplemeni, Fređe+ Yiik Lumis je svoju spisateljsku šansu Uspešno iskoristio.

Prevođilac u pogovoru lkazuje na neke suštinske elemente LumisovogE đela i ukazuje na put koji je cd toga vremena prešla medicina. Pogovor takođe sadrži i kratak osvri, o delovanju lJekara na NKnjiževnom polju.

S obzirom đa kođ nas ova Vrsta literature još nema trađicije, prevođenje Lumisovog dela treba pozđraviti kao podsticaj za slične literarne poduhvate, (IL. S.)

se smijao

1044; PREVELA INA KMRSTANOVIĆ)

poznatog revolucionara i značajnog društvenog radnika,

Tako 8su u romanu prošlost i sadaš= njost, stvarna svakodnenica i iIracio= nalna umetnička Kreacija, jeđinka i društvo, isprepleteni, i međusobno, na nekim mestima suprotstavljeni, 5 ciljem da se međusobno dopunjuju, objašnjavaju, „opravđavaju ili opovrgavaju. Ali to sižejno jeđinstvo i ta zaokruženost nose u sebi jednu pukotinu, jednu kontradiktornost koja, blago rečeno, smeta unutrašnjoj organskoj celovitosti esteličkog đoživljaja, Ta heterogenost nije samo u srži fabule, u umetničkoj preorijentaciji mladog umetnika, u sukobu umetničkog i životnog načela, konačno. Marcinkjavičjus je majstorski prezentirao lc mlađog umetnika koji se bori za Kkristalizaciju svojih viđenja, za umetnički izraz svoje vizije, koji, gonjen snagom i neminovnošću unutarnjih previranja, traga za svojom ličnošću. Takav kakav je, on je odbačen od društva, lišen ljubavi i razumeva» nja. Držeći se svoje polazne pozicije, autor dozvaljava da 'taj emotivni stimulans, posle jeđnec isforsirane parafraze dvojništva, buđe đdovoljan motiv za prelaz iz jedne životne faze u đrugu, đa se čitava emotivha | estetičko-filozofska „struktura jeđne ličnosti završi i u nepovrat prenebregne, čitava ona poetično-tragična mutacija preskoči. Ako treba u tome tražiti dramu, ona je pre svega u fome što jedna ličnost, sadržajna i snažna, izneverava sebe, postaje „kao i svi ostali“. Drama je đakle u kompromisu. Objašnjenje za ovakav postupak između ostalog treba tražiti u činjcnici đa je „Bor koji se smijao“ prvi veći prozni pokušaj značajnog litvan skog pesnika ,a kompenzaciju u kvalitetima koji su svojstveni i njegovoj poeziji i koli su ga uvrsti među najzanimljivija imena savremene litvanske literature, (ST. B.)

ĐIDIĆ. VLASTIMIR PETKOVIĆ,

IVAN ŠOP, STANOJLO BOGDANOVIĆ ] SAVA BABIĆ

(MAGVETO KIADO, BUDAPEST 1964)

đarskoj literaturi novina da ličnosti gotovo isključivo glasnim mnologom deluju i razvijaju roman — uspeh je očeviđan: pisac veoma retko naznačavn objektivnu situaciju svojom intervencijom, već je sve ostavljeno svesti samih ličnosti i nivou mjihova poimanja, stvari negde prve poratne godine. Za čitaoca takva kompozicija nije prepreka jer se pričanja ne nastavljaju po asocijativnim „vezami nego pot*yremenoskom razvoju fabule, Naravno, romanu bi se mogao naći i koji prigovor, Na primer: roman. nije. dobio opštije, simbolično značenje — već je ostao jeđan slučaj koji se dogođio u Novom Sađu. No, piscu je izgleđa više bilo stalo đa pokuša đokučiti jednim presekom mađarskog društva ođ seljaka-vojnika do višeg oficira-intelektualca kako se tako nešto uopšte moglo zbiti, A to je i postigao. Ili bi se moglo Zameriti što nije bio još hrabriji u rešavanju forme romana, ali i za to bi se moglo naći dovoljno opravđanja.

U svemu pred nama je umetničko delo koje nas mora interesovati sVOjom temom koja je i naša, umetničkim postupkom koji nije za potcenjivanje i, što je možda najbitnije, či« njenicom da je pisać imao dovoljno hrabrosti i ljudskog stava da progo» vori savim „iskreno i pouzadno o gnusnom činu Moji pripada prošlosti njegova naroda i đa, oslobođen lažnih nacionalnih oreolm, kažu pravu reč, (58, B.)