Književne novine

|

PORICANJE SMRTI

Juš Kozak: „PAVLIHOVA KRONIKA“, Slovenska matica, Ljubliana 1964.

ROMAN „PAVLIHOVA KRONIKA“ Juša Kozaka po mnogim osobinama razlikuje se od njegove ostale proze. ali se i uklapa u njen širok tematski krug i čini veoma kompaktnu izražajnu celinu njegovoga. opsežnog književnog dela. U ranijoj svojoj prozi („Maske“ „Rodno mesto“, “Šentpeter“, „Ćelija“, „Drvena kašika“ i dr.) Kozak je go tovo isključivo bio psihološki i sociološki hroničar stare i nove Ljubljane. Ovoga puta „je ostavio Ljubljanu i krenuo širokim i gusto isprepletenim tragičnim putevima istorije slovenačkog i uopšte jugoslovenskog čoveka od početka ovoga veka pa do kraja prvog svetskog rata. Ovim omanom Juš Kozak se pridružio Miroslavu Krleži i MiJošu Crnjanskom kao svedok burnih

. dana prvog svetskog rata i dramatične

sudbine čoveka u njemu. Samo za razliku od Crnjanskog i Krleže ovaj je pisac više u svoju prozu utkao svoj lični život i spustio se dublje u vreme, u prave začetke prvog sveiskog rata. U prvom delu romana Kozak prikazuje burne, zažarene i maštom neobuzdane studentske dane slovenačkih studenata u Beču; zapravo Beč je prikazao kao stecište evropske inteligencije i kao žarište kulture, mode,boemije, poli

_ fike, razvrata i duhovnog besa. U takvu

sredinu je dovco i svoga junaka romana, studenta Javora, koji je zaljubljen u literaturu i ne može da razlikuje istinu od fantazije — zbog toga se kroz život kreće kao zatravljeni sanjar koji

ispoveđa unutrašnje nemire i nesrećan je što se čovek nikada neće uzdignuti do zvezda. U osnovi je Javor priprost i veliki realist ljudske duše, njega ne zanimaju boemski vrtlozi, ne zanimaju ga buka i bes, politika i raskol, jer je uveren da iz tih paradoksa nije isprepletena čovekova sudbina, on misli da kroz snove o idealnome čoveku treba doći do sreće. Zato je njegov podsvesni život veoma bujan i raznovrstan. Međutim, elementarne životne istine bude ga iz letargičnog sna i on saznaje da se čovek i društvo ne mogu pre= obraziti samo snovima o. sreći. Zahvata ga val revolucionarne omladine i polako ga unosi u svoju maticu sa načelom da je revolucija jedini način i put za oslobađanje čoveMm i stvaranje novoga sveta. Krug revolucionarnih omladinaca i ROM še kretao Javor uspeo jeda razbije u njemu romantičarske snove i

da mu predoči dramu slovenačkog čoveka koji gubi tlo pod nogama, gubi osnovna nacionalna obeležja: jezik i kulturu — i utapa se u tuđi svet.

To saznanje otvara oči mlađome Javoru i on se strastveno zagleda u život onakav kakav jeste a ne kakvim ga sanja. Duboko ga potresaju istine da su svet i Život u osnovi gnjili i da su izgubili orijentaciju, da je u biti svaki čovek nesrećan i da živi u sebi s trpljenjem, jer je sve ono što ga okružuje apokaliptično, sve ga pustoši i razara; saznaje Javor da je život čovekov pun raskola i da u njemu' problemi žive jaki kao vulkani, Pokušava čovek da se izdigne i da prevlada zlo, ali zlo je jače od njega i uvek poražen pađa; mašine proždiru njegovu snagu i krv, snovi o sreći su samo blede senke u opštem haosu. Suočen sa takvom situacijom Javor zatvoren u sebe, duboko rezigniran, potresno razmišlja: „Človek se muči in grize, razjedajo. ga dvomi, ne pomaga mu bedenje v vigilije, da bi zagledal napovedi razodetja. To so labirinti, v katerih blodijo. duhovi“.

Sa takvim shvatanjem Javor ulazi u prvi svetski rat i već u prvim ratnim danima te njegove misli dobijaju šire značenje, on uviđa da je rat beskonačna praznina koja suludo proždire čoveka, saznao je da je bio državljanin države čiji je raspad strastveno želeo, doživeo je rat kao nasilno otuđenje čoveka iz života. Sinule su u njemu misli velikoga Cankara da je Austrija lešina koja se raspada sama od sebe.

Prolazeći preko ratišta od Soče do blatnjave i stravične Galicije, gledajući iz dana u dan kako smrt ulazi u čoveka, Javor biva duboko potresen činjenicom da je rat strašno nasilje nad čovekom i pokušava bekstvo iz njega, poriče smrt čak i onda kada je najprisutnija u njemu: „Vsebina i smisel našega življenja je ubijanje. Ostali so samo mrliči. Mrivaški smrad se širi in nas ovija od vzhoda do zahoda, od severa do juga“.

To je pobuna, jer ljudi su ušli u rat s verom da će on biti izraz slobode, međutim on je sve razorio: umrle su u njima radosti i ljubavi, pogasili se snovi — Život se u očima nazire još samo kao polomljena perspektiva. Zato najveći broj-ratnika-okreće-leđa-frontu, beže u simulaciju, bacaju puške, i po-

SAMI U DIVLJINI |

Milivoje Perović: „VUCI IZ ŽUTE REKE“, izdanje pisca, Beograd 1964.

ROMAN „MILIVOJA PEROVIĆA „Vuci iz Žute reke“ je po formi poetska proza kojoj su dragi surovi naturalistički detalji i koja, mestimično, postaje sama poezija grubosti. Surova geografija, mrazna klima i mračna atmosfera, siromašna zemlja i teška istorija (pograničnih oblasti južne Srbije) koje zbližuju ljude, ali ih, istovremeno, i dele na zaraćene strane, kao da su namerno uzete da se na njih projektuju likovi primitivnih ljudi, prirode maltene elementarne, kod kojih nad nežnošću dominira ogrubelost, nad,

verom praznoverje, nad nadom beznađe, nad plemenitošću divljačnost. Koji .

koji jedino

su jedni drugima — Vuci, a dušu

neguju kame i grle puške,

. rashlađuju „vođom ispod snega“.

Međutim, ta poezija, kao svoj atribut, nosi sobom i svoju suprotnost, ističe suptilnost i nežnost ljudske psihologije i emotivne strukture. Glavni iunak romana, Stole Pavlović, je 12Tazito nežna i sanjarska priroda koja ipak ne podleže ovzkvim uslovima života. Još efektnije primere u tom smislu možda predstavljaju onl momenti u Perovićevoj prozi u kojima, naizgled pobeđena, ljudska vrednost nenadno, ali neminovno izbije. 3 :

Milivoie Perović je poreklom s juga Srbije i po tome je jasno da mu se taj ambijenat i t3j mentalitet nametnuo kao domorocu. Ali budući da se na njemu nije zadržao, da. mu OR nije jedini cilj pripovedanja, bez mnog rizika se može pretpostaviti dđa bi mu i svaki drugi ambijent isto tako Ožia poslužio da kaže: „U daljini se Za # iadikovka gologa i sleposa PRO oi trpi strašne muke“. Bež obzir: a je u nekom njegovom romanu BB ORO fema zemlja („Sedam oka dry iko ili fabrika koja donosi novac o o :: maši“), ili prosto želja da se Ova zabačenog planinskog 5el8, kao gi dd najnovijem, Perović ima potre MU umetnički uobliči život kao nepre: koja i nepoštednu bitku koja uništava SOOOR daje snagu za trajanje. Zemlja, 3 oranica, to je nešto materija icu označava hladnoću i mrtvost, gro iatov života, ali u isto vremć to _ ije življenja. U planini se ta bitka aka između kurjaka i pasa, između kur)

KNJIŽEVNE NOVINE

i kurjaka, Bugara i „komita“, između dece i dece, čoveka i prirode, jednom rečju između života i smrti. Ali upravo ona i daje snagu života: „Celo vreme moraš ostati na nogama. (...) Od iskona je tako“. Svako je sam. Protiv svih. I ko prvi padne — propao je.

"Taj kompleksni paradoks ima, ako ne primarno, u svakom slučaju jedno od najvažnijih mesta u svim. Perovićevim romanima. Čovek se bori i u toj borbi postaje „surov i nemilosrđan; tako se udaljava od samoga sebe, od svojih finijih, plemenitijih, humanijih bitnosti, No, srećom, udaljavanje nije i poništavanje. Čovek je do trepavica zamazan zemljom, ali blato na licu uvek može da rastvori i spere suza. Na fonu negativnosti njegove pozitivne odlike se utoliko plastičnije i upečatljivije ocrtavaju ukoliko su im suprotnije. i ef, OVA l

Prirodno: je da je takvo jedno viđenje čoveka nametnulo impresionistički način izražavanja koji, u dobroj meri, znači podređivanje svega onoga što ga okružuje njegovom doživljaju i njegovim određenjima. Time se i može objašnjavati činjenica da su u Perovićevoj prozi svetlost i tama, zvuk, vreme i prostor, propušteni kroz čovekovu meru i, postavši živi sastojci života izgubili svoje statičke osobine i materijalne dimenzije, tako da ih je.u onoj čudnoj mešavini i slivenosti teško identifikovati i razlučiti. Sve' je to, u krajnjoj liniji, čovekov san ili njegova.java. aby O POU1

Takav manir je omogućio Peroviću da postigne funkcionalnost i MSSOSORA nost opisa, širinu zahvata i, zaokruženost fabule. Poetske stilske figure ko-

. jima se on koristi (refrensko pohav-

ljanje, gradacija, metafora, komparacija) i folklorni oblici (mit, bajka) stoga nisu disparatni proznom štivu ni nametnuti romansijerskoj tehnici. Naprotiv. I, što je možda još važnije, Perović je na taj način mogao u ovom romanu da izbegne onu digresivnost i deskriptivnost, koja je bila svojstvena njegovim ranijim romanima, a koja je, ako, i nije osporavala, u svakom slučaju usporavala radnju, slabila njenu dinamiku; mogao je da sažetim poetičnim stilom, inventivnim izborom i lo-

\

JUŠ KOZAK

tucaju se po bojištima kao izgubljene i polomljene senke, lutaju od bolnice do bolnice kao bolesnici „polomljenih nerava“, psuju život najbrutalnijim psovkama, jer. im se narugao podlo i cinično. Zagledani su ljudi u sebe i svaki snuje u sebi neku svoju revoluciju; iako je u biti apatičan i melanholičan, svaki od njih u sebi misli kad će i da li će se uopšte završiti ratna skučnica, pa đa se pođe u ljudske predele života.

Pronoseći kroz veoma kompleksan sadržaj romana ove misli Juš Kozak je bio veoma sugestivan. Uspeo je da kompoziciono veoma dinamično spoji sve tokove radnje u jedinstvenu celinu i da iz nje zrači opštu misao i ideju romana: čoveka treba vratiti iz otuđenja, njegovu istoriju treba humanizo= vati. Ima u romanu veliki broj likova i u njihovim životnim sudbinama i pogledima na svet uopštena je čitava is= torija našega čoveka za prve dve decenije ovoga veka. Roman nije istorijski, ali ima jaku istorijsku podlogu. Juš Kozak je istorijske motive psihološki obrazlagao i oni su zbog toga upečatljiviji. Tako je roman u biti hroničarski pisan, zadržao je ipak sve dimenzije klasično pisanog romana. Piščeva mašta i invencija posebno su došle do izražaja, jer. je pisac stvarno uspeo da slikovito, s puno duha i strasti dočara unutrašnje komplekse ljudi i velika prostranstva pejzaža od Soče do Galicije. Posebna vrednost, ovoga romana ispoljena je u nijansiranju psihičkih situacija. Iako su ljudi neprekidno bili na ivici između života i smrti, u njima je neprekidno bilo duha i snage da traže ljubav u životu i od života — jedino su u nju verovali.

To je osnovna misao i poruka po-

x „Slednjeg romana Juša Kozaka,

Milivoje MARKOVIĆ

MILIVOJE PEROVIĆ

gičnom kompozicijom detalja, saopšti svoju poruku in međias res a da ne ošteti njenu verodostojnost i umetničku autentičnost. Da obilnu građu sabije u manji broj rečenica, da rečenicu svede na manji broj reči, da obuzda rijenu ekspanzivnost i da joj na taj način poveća intenzitet.

Tako je roman „Vuci iz Žute reke“ slika jedne divljine koja premaša svoje bukvalno značenje, priča o sudbini jedne siromašne porodice koja mnogo kazuje o svim siromašnim porodicama, dokumenat o jednoj odđređenoji skvar– nosti koji sađrži mnoge podatke o mnogim, ako ne i o svim stvarnostima.

Stanojlo BOGDANOVIĆ

Slobodan MARKOVIĆ

• { 7”. Ovo je sat noći [) wo je sat moći porazam i častam. Prsti joj umiru pod očajnom vezom.

S neba Jupiter pijan, lud ı strastam iznenadi, pa, se izgubi sa kresom,

mada mi po čelu još varnice Yuše obrise tamme, do juče.

Otišao je, al bez pola duše

u predeo gde beskraj jauče.

Sat je noći, a sam, se vraćam s praga, gde mi ostala minđuša. Potleuša njena, postala palača koja me mari okus oskoruša.

Sve je tamo slatko. U teglama klija nova klica 2rna ćilibaya.

o stoti se puta vraćam, uvijek grešniji Ođ, tvoje blizine sve „strasniji, sve zanosniji S nekoliko tankih, vlasi š dva-tri 2uba, 'Sve pijaniji, blaga, zemljo, sve bestidniji

Nijedna se ptića

Sve proždrljiviji, j Sa svakim stablom grleći se, sve grloatiji Kad dobro znamo koliko ovo mebo traje

Slavko MIHALIČ ·

tako čvrsto me vraća sa juga

avaj, sve razbladmiji

Sve bezbrižniji, zar nisu kazne već iskrojeme

U ovoj divnoj noći punoj mladih, tijela, . U ovom, damu, koji taji ime ali već mas slijedi

I vrijedi proći sve te zamke, podvale Zemlja će ti nakom, muka biti još podatnija Tvoja zemlja, draga postelja, wvijek, pripremna

iWijahk (fešhiiji

ONA 1I TI

osvit dama, ma, koje svitanje

stali ste ma svijetloj granici presječeni, ma, bijelom oštrom, Yubu duva prevaremo, putnika a njene Tuke o tvojem, polomljenom. pasu

- a tvoje ruke na njenim yamenima · dvoje išibanih, dvoje prognanih | ni jedne riječi u, njenim, modrim, ustima u, tvojoj krvi oluja svelih, zvukova tada i ma kada vas dvoje ničijih, na obali osmjehmutog jezeTG ona i ti pored mekog modrog diva ti i ona i blijesak, sunca, povrh, planine red, jablana, i negdje blizu vjetaY meci ptica i mali izgubljemi oblaci da je čaša vina, mogla bi vam biti svadba

mogao bi biti sprovod da je samo jedna svijeća

RANE

I RATNICI

Vasko Ivanović: „RATNICI, KLINCI I OSTALI“, Nolit“, Beograd 1964.

U POSEBNOSTI, koja ih izdvaja, mogu se tretirati teme koje preokupiraju reporterske povesti, skice i intervjue Vaska Ivanovića, u čijoj se OSnovnoj žiži dokončavaju sudbine ratnika, zaustavljenih i prekinutih u nekom svom svetu i opredeljenju, pomalo sad gorkom i gotovo odbolovanom. I zbog toga, najviše, ova Ivanovićeva knjiga ima nekih svojih uvoda u savremene razgovore na temu: heroji su umorni, ili, možda, heroji su dosadni u mirnim vremenima. Za njih, kao da je prošlo vreme velikih zanosa i puteva u nešto novo, drugačije, buđuće. I prošlo je, u stvari, jer oni to shvataju, i u tome je još njihova veličina. I još u nekoj čudesnoj patnji, koja ih obuzima, baš zato što im svet uokolo nije više svet koji ih potpomaže ili koji ih bar nagoni da se angažuju, da

-#du napred: i da još-nešto izvojuju, Oni

su izvojevali, i oni su danas prevaziđeni. To je ono u Ivanovićevim prozama što je i osobenost i srž. To je, opet, i okošnica pripovedanja.

Na početku je partizanski komesar, usamljen i izdvojen, u gradu koji proslavlja godišnjicu oslobođenja. On je jedan od tih koji su prvi ušli u grad, jedan od onih koji su izvojevali bitku. TI sad drugi drže govore i svet aplaudira. On, usamljen u gomili, sluša kako to ide, posmatra i onda se udaljava. Na ulici, malo napred, pogađa ga lopta kojom se igraju dečaci. On ih pita, nečim radosnim obuzet, znaju li kakav je danas dan. Naravno da znaju, i poznaju i njega. Tu, baš na tom mestu gde stoje, dva partizana su ubila nemačkog majora. Jedan je poginuo. A onaj drugi? Vi ste onaj drugi, kaže dečak. Drug komesar je onaj drug. UuUdaljava se, sedi sam u kavani, poznaju ga i pozdravljaju. On je sam. Sam ipak. Jer oni ga — pozđravljaju i prolaze. To je jedna od skica ili uvertira za nešto veće u Ivanovićevim povestima o ranama i ratnicima. I oni koji su ostali sa ranama, iz vremena prošlog, i oni bez rana, imaju ih sada, u vremenu ovom. I kad su tužni i kad su rađosni, njih uvek progoni bol nekih ludih kiđanja. To su rane u njihovim godinama. Rane koje se pojavljuju svakodnevno, pri susretima sa drugim svetom, sa dnevnim brigama, poslovima i zbivanjima. Ivanovićevi junaci su, uglavnom, oni koji se nisu snašli. Oni su osuđeni na to, mnogi od njih, da se ne snađu. Jer njihovo ·je prošlo. I onda su to move rane, koje pozlaćuju prošlost, ali koje ostaju.

Junaci Vaska Ivanovića bučni su

porazan i častan

4 u mesu njenih dragih provalija, otvaraju se dva nova oltara.

. Bežanju mije sklona, mada Yugoba uz mju leže noću da trubi u kosti,

pa se vlaži, gadi stara soba pred, svetlim, licem ove odanosti..

Reka prolazi. Robinja toka

svog. Tek poneki prozor s lampom, kupa. Na pruzi, desno. Zovu me dva oka. Dva oka, i, s kraja, sama, crna klupa.

Phlanka. Lavež, a bluda, sila, -

ostaje moć ko žena ma grobu dragog mesa.

Sat je porazam. Ne idi ovuda ti kome se klanjaju nebesa.

Decembar 1964.

VASKO IVANOVIĆ

pomalo, ali i u tom stanju, potišteni i izdvojeni. Obično se dešava da se sretnu dva dobra stara ratna druga. 1 Ispovedaju se jedan drugome. I dešava se, gotovo uvek to, da nisu, ili jedan ili obojica, uspeli u savremenom životu. Vasko Ivanović nanisao bi itekako zanimljivu i bolju knjigu da je svoje i literarne i reporterske snage utrošio baš u tom cilju: da te ratničke dileme, traume, tuge i odbolovane juriše više umetnički uobliči, više im da moći i sigurnosti, više ih ostvari kao svet u svetu i kao nešto, napose, i čisto i osobito u tom kretanju ka vrhu, u tom putu naviše, kada vreme lomi i uništava mnoge'',,svoje jtimake“, žrtivovane i urezane u spomenik, koji može da bude lep, ali koji može ba bude i nezapažen, da ne kažem — nepotreban. Ratnici su pobedili, ali sa ranama. I nije to bez neke čudesne draži i lepote, da se o njima peva: kako su sa ranama i lepši i miliji.

Pored nekoliko uspelih skica o ratnicima Vasko Ivanović u ovim prozama piše o klincima, i ostalima. Čini mi se, da je taj deo, drugi — o klincima, najmanje uspeo. To su ovlašni potezi jednog darovitog reportera i pisca, ali samo potezi i gotovo ništa više.

Treći deo knjige, ostali, zanimljiv je i prepun nekih literarnih trenutaka i motiva. Skice „Vječite” i „Letnjikovac gospode Maiskner“ gotovo su mogle da buđu kratke priče, sa svojim svetovima. I tu ie Vasko Ivanović ostao dosleđan sebi, što je lepo od njega: teme su ono što je rat ostavio u ljudima, ili ono drugo: što je ostavio iza sebe — ljudima, da ga i u miru boluju, i da i u miru osećaju teret ratnih strahota. Posebno reporterski blistavo pravljen je „Intervju”,uz mnužne ciničke opaske.

Knjiga Vaska Ivanovića „Ratnici, klinci i ostali“ svakako je od onih, i retkih i svojeglavih, reportersko-literarnih, koja ima svoje značenje i opravdanje. Ona ne pripada nekim značajnim književnim ostvarenjima — ali u svom Svetu, značajna je, itekako. Crtež Boleta Miloradđovića na koricama, (ruke koje bi htele nekome da se vrate — zatvorene u krug) angažovan je kao i knjiga. A ova knjiga, pre svega, angažovana je, i angažuje se.

Rađe VOJVODIĆ