Književne novine

APELIZVAJMARA PISCIMA SVETA

KRAJEM MAJA u Demokratskoj Republici Nemačkoj, u Beflinu i Vajmaru, odražn je susret oko fri stotine pisaca, pripadnika literatura svih pet kontinenata. Povod ovakvom jednom impozantinom skupu bila je dvadesetogodišnjica pobede nad fašizmom. U pozivnici koja je upućena gostima u ime Organizacionog komiteta, potpisanoj od poznatih nemačkih pisaca Ane Zegers i Amolda Cvajga, bilo je podvučeno da je Berlin izabran upravo zbog toga što se u njemu odigrala poslednja odlučujuća bitka i pobeda nad hitlerovskim fašizmom, a Vajmar, kako je rečeno, kao „najeminentniji i najstrašniji građ našeg nacionalnog života: mesto u kojem je radio Gete, ali gde. su kasnije bila i mučilišta esesovaca u Buhenvaldu“, U istom tom pismu, u odnosu na blisku istorijsku prošlost, odlučno i pošteno zauzima se sledeći 'stav: „Prinuđeni smo da iz takve prošlosti izvučemo zaključke“, a zatim, na kraju, kao najvažniji razlog i povod ovakvom jednom skupu pisaca sveta, Zegersova i Cvajg izjavljuju: „Jednođušni smo u našoj mržnji prema otvorenim i pri'krivenim pripremama rata, atomskog rafa, toj novoj strašnoj opasnosti koja lebdi nad čovečanstvom.“ Povodi ovakvom skupu, kao što se idi, misu ni mali ni beznačajni. U Berlinu i Vajmaru našli su se, tako, predstavnici lImjiževnosti pedeset i dve zemlje. Došli su Kknjiževnici iz oba dela američkog konbimenta, i iz SAD i iz različitih zemalja Latinske Amerike. Došli su pisci Indije, Japana, Australije; iz skoro svih zemalja Bvrope, istočne i zapadne. Bila je prisutna i delegacija književnika Jugoslavije. Jedino je Savez kineskih književnika, đosledan sektaškoj liniji svoje zemlje, odgovorio da ne može da pošalje svoju delegaciju, jer da su, njihovi pisci, zaboga, „zauzeti borbom protivu imperijalizma“.

Među ri stotine Kkmjiževnika, pored pome-= nutih Zegersove i Arnolda Cvajga, vredno je pomenuti i prisustvo i takvih pisaca, kao što su, na primer, Viljem Sarojan (SAD),. Pablo Neruda (Čile), Migel Angel Asturias (Gvatemala), Ana Markos (Španija), Mulk Raj Anand (Indija), Tibor Deni i Ilješ Đula (Mađarsk3),

Konstantin. Feđin (8SSR), itd. ild. MiaryAefi

Svesni velike rane opasnosti koja je nastala u međunarodnim odhosima, naročito posle najnovijih dagsađaja u Vijetnamu i Do= minikanskoj Republici, učesniči skupa su, na dan 19. maja u Vajmaru, potpisali i jednu zajedničku „deklaracijucapel upućem svim pisoima sveta. Tekst apela glasi : .

„Sastali smo se ovđe, na zemlji Demokratske Republike Nemačke, u Vajmaru, građu nemačke klasike, gde je 1945. godine na jezioima mnogih naroda zazvučala kletva antifašističkih boraca iz Buhenvalda, kletva koju mi smatramo svetom i kojom se rukovodimo u svom radu.

Sastali smo se kao prijatelji i — uprkos

našim različitim gledištima i različitom pore-

klu — jedinstveni smo u svom odlučnom stremljenju da iskoristimo svu snagu, koju sadrži humanistička reč, u korist mirnog života naroda. .

Sastali smo se posle dvadeset godina od, teškim žrivama postignute, pobede nad hitle=

rovskim fašizmom, verni idejama naših najbo=.

' ljih prijatelja i saradnika, koji su još 1985. go'dine u Parizu i 1937. godine u Madriđu podigli svoj glas na kongresima pisaca za zaštitu kulture i mira.

NJIHOV ZAVET JE POSTAO NAŠ ZADATAK: objediniti naše duše, srca, talente u borbi protivu otvorenog i prikrivenog fašizma, protim imperijalističke agresije, protiv nove užasne opasnosti pred čovečanstvom — atomskog rata.

Kao i u svim ranijim vremenima, živeće samo ona savremena literatura. koja se ornijentiše na progres. : i

I mi, pisci iz 52 zemlje, obraćamo se svim književnicima:

PODRŽITE NAŠ VAJMARSKI APEL!”

Eto, to je taj tekst apela koji su potpisali svi učesnici vajmarskog skupa. Među njima i sedam jugoslovenskih književnika.

U svetskoj progresivnoj javnosti, štampi pre svega, apel je naišao na odjek i određene ko» mentare. U beogradskoj štampi je —iz potpuno nerazumljivih i neobjašnjenih razloga — jedino ostao potpuno nezabeležen. Kao da ne postoji. Kao da je hartija bez ikakve vrednosti. Kao da nikoga ne obavezuju potpisi pisaca iz pedeset i dve zemlje na njoj.

Naš pisac i poznati radio-reporter Živorad Mihajlović ovih dana je imao, ı emisiji radioBeograda, jednu veoma interesaninu reportažu o ljudima ispod Kozare. Vodio je, između ostalog, i razgovor s decom o tome šta misle šta je to sloboda. ,

Jedan mališan je odgovorio :„Sloboda je kad nema straha...“

Drugi mališan je rekao: „Slobođa je kad ne= ma rafa!“

Piscu ovih ređova nije poznato da je UB“ bar u poslednje vreme, nešto pregnantnije i isti– nitije rekao o slobodi i ratu, o slobodi i neslobodi od ovih dečaka, rođenih ispod legendarne Kozare. .

Kažu da se iskustvo ili uopšte ne prenosi ili teško premosi sa starijih na mlađe generacije.

' Iz reči ovih mališana govori feško ratno iskustvo njihovih očeva i rođaka, i živih i izginulih, - :.

Trebalo bi iz ovoga izvu6i potrebne zaključke,

IZJAVA UPRAVNOG. ODBORA SRPSKE KNJIŽEVNE ZADRUGE

U IZJAVI koju je Oskar Davičo dao prištinskom „Jedinstvu“, a koju su prenele „Književne novine“, grubo je napadnuta i Srpska književna zadruga. i . | Ko god zna ciljeve i zađatke Srpske književne zadruge, ko ima dobre volje da se upozna sa njenom starom i novom #delatnošću, može bez većih napora đa shvati sa koliko se truda i rezultata nastavlja njena kultuma misija.

Argumentisane prigovore na njen rad — a u svakoj kulturnoj aktiv-=

nosti ih ima i može biti — Srpska književna zadruga će uvek sa punom pažnjom razmotriti.

Međutim, smatramo da je za žaljenje da se jedan pisac, inače redovni član Srpske Književne zadruge čija se knjiga nalazi u njenim izdanjima, odlučio na izjavu izrečenu tonom i rečnikom koji ne daje nikakve mogućnosti za' bilo kakav načelan razgovor, a Srpsku književnu zadrugu „dovodi u Dpoložaj. da odgovara ma vređanja i prokazivanja što ona ne može i neće da prihvati,

'·pravni odbor

3 Brpske književne zadruge

„SVET“ U SVETU BULEVARSKIH AFERA

. U SASVIM · razumljivoj težnji da

podigne tiraž, . beogradski list „Svet“ i ranije se često služio sredstvima koja nisu svojstvena socijalističkoj štampi, U nekoliko najnovijih brojeva predmet „senzacionalističkoskanđalozne hronike „Sveta“ postala je naša književnost, tačnije sfera oko 'njiževnosti, koju je svojim intervjuom prištinskom „Jedinstvu“ provocirao Oskar Davičo. Posle nekoliko godina izvesnog smirenja takozvanih estetičkih okršaja među piscima, Oskar Davičo je objavio svoje shvatanje današnje književne situacije, iznoseci na'tapet dana neke probleme koji, po' njetovom mišljenju, koče pravilan razvoj i rast naše književnosti. Ti problemi su delimično književni, a delimično etički. Ne opredeljujući se ni za Daviča ni za one protiv kojih je on pokrenuo svoju kampanju, „Književne novine“' su prenele deo intervjua iz prištinskog „Jedinstva“ i, u prošlom · broju, omogućile književniku Velimiru „Lukiću da odgovori na

(ODRI GI ORRMIRICIAL ROTE OTET API;

Godina XVII Nova serija Broj 251

BEOGRAD, 12. JUN 1965. List izlazi svake druge subote

Cena pojedinom primerku 30 dinara

U MBeograđu je pre Kratkog vremena, u organizaciji Zemaljskog muzeja iz Savajeva, otvorena izložba „U“ mjetnost „stećaka”, na kojoj je, pored „trinaest originalnih stećaka, prvi put prenesenih sa lokaliteta na kojima su nađeni, izložen veliki broj umetničkih fotogra fija. Uz ogromnu dokumen= tarmu i naučnu vrednost {ofografija „koje je snimio naš poznati majstor umetničke fotografije Tošo Dabac, poseđuju „gsugestivnu snagu Umetničkog „izraza i upotpunjavaju celovitost ove vVišestruko „zamimljive i uspele izložbe koja današnjem čo“ veku približuje jednu autohtonu narodnu umetnost visoke stvaralačke inspiracije.

MKorijeni ovih „nadgrobnih spomenika — kaže Nada Miletić, rukovodilac „izložbe sežu do druge polovine XII vijeka i početkom XIII vije ka, Tek čitav vijek kasnije srećemo najstariji, đo danas poznati, ·datirani stećak i pravom smislu. U drugoj po lovini XIV vijeka i tokom XV vijeka ova umjetnost do življava svoj puni razvoj, da bi u prvim decenijama XVI vijeka nestala i utopila se u nove oblike. U svojoj ekspanziji iz matičnih „oblasti stećci prate naglo širenje srednjovjekovnih „bosanskih granica · i, po prirodnom ftoku kulturnih „zračenja, oni, prelaze njene okvire. Granice do kojih se rasprostiru &tećci obuhvataju široko područje nekađašnje „bosanske države, „uključujući „Bosnu, Hercegovinu, Crnu Goru i Dalmaciju, kao i one oblasti koje nikađa „nisu pripadale Bosni — Liku, dio Slavonije i zapadnu Srbiju. Ipak, Kklasične oblasti stećaka ostaju Bosna, Hercegovina i Imotska krajina.

RRA Va PROTAN ar SVO RANI UM Pp

Davičove optužbe. Smafrajući to polemike ličnim opredeljehjee via česnika, ređakcija nije intervenisala, što znači da su stranice „Knji ževnih novina“ bile i ostale u principu otvorene svima koji u toj po= lemici žele kvalifikovano da uzmu učešća, bez obzira na fo kojoj će se privoleti strani,

Redakcija „Sveta“ je, međutim, pokušala da iskoristi tu Književnu Đolemiku kao konjunkturni momenat i na stranicama lista počela da daje svoju senzacionalističkoskandaloznu interpretaciju stvari, služeći se pri tome ne samo nagađanjem i proizvoljnim izmišljotinama, već i vrlo jevtinim demagoškim potezima, od kojih je najzanimljiviji taj da izvesnog, književno Odavno nepostojećeg Ivana Le-=

paaa ari i

Tika, za koga je Oskar Davičo go-

vorio da ima po zlu slavne ruke, koristi i predstavlja · neupućenim čitaocima kao glavnog „Davičovog pomagača i desnu ruku u napadima na neke književnike. Problemi kuliure i književnosti, kojih svakako ima, i od kojih nipošto ne treba skretati oči javnosti, služe

Nastavak na 2, strani