Književne novine

,

\ Nastavak sa 3. stčgia |

oalade- pitanju, kao i ma njegovom ieitago mom angažovanju i stvaranju kulta Ivana Meštrovića. Isto tako zadržava se i na uticaju optimiztičke poezije Vladimira Nazora na Mladu Bosnu. Palavestrin. zaključak je da je. književni život u Bosni i Hercegovini postao poprište borbe mlađih, i.da su više nego igde drugde.u našoj književnosti toga doba, etička načela omladinskog pokreta imala neposrednog deistya.ı na ođređivanje “estetičkih yriterijuma,

U posebnom ođeijku: „Između etike i eštetike“, ističe Mitfinovića kao jednog od intelektualnih vođa Mlađe Bosne. „čiji je uticaj i autorite} među mlađim bosanskim intelektualcima bio ogroman i gotovo neprikosnoven“, i zadržava se na njegovim rađovima” pdsvečenim onim filozofimn koji teže „da utvrde principe moralnog delovanja i da formulišu osnovne dužnosti čovekovog života“, Posebriu 'pažnju poklanja Mitrinovićevom eseju: „Moral Aristotelov“. Zadržava se na radu Vladimira Gačinovića, na njegovoj analizi i kritici etike Gijoa, njene socijalne metafizike, njedćovom. sagleda vanju neđostatnka Gijoovog filozofskog sitema. Bavi se fahkođe i odnosom pesnika Miloša Viđakovića prema estetici Gijoa. Ističe Miloša Vidđakovića kao 'suotimog. poznavaoca umetnosti, estetu i kritičara, kao pisca koji je među mlađom bosansko-hercesovačkom inteligencijom ovog doba imao najviše ukusa, mere i i smisla za nijanšu.

Posle duže analize odnosa prema etici i estetici izvlači zaključak da su se književni pogledi Mlade Bcsne rađali i uobličavali gotovo iskliučivo u međusobnom · prožimaniu etike i estetike, političke akciie i žive književne reči. Isto tako da „pisci Mlade Bo:ne nikada nisu odstupili od uverenja da su u stvarnosti i životu sadržana sva bitna merila ljudskog delovania, pa samim tim' i u umetnosti“. Duže se zadržava i na analizi Mitrinovićevih članaka O eStetici. Palarestra utvrđuje da je „Mlađa Bosna SVOju poziciju učinila izvanredno povoljnom uspevajući da se za dobar korak unapred udalji od kriterijuma. koji su vladali u tadašnjoj. srpskoj literaturi, zasenjenoj ugledom i autoritetom Jovana Skerlića_i Bogdana Popovića“, i da se, ma taj način, „više nego i jedna književna grupa onoga.,doba približi plodnoj klimi evropskog duha, već uveliko zahvaćenim nadolazećim tfalasom revolucionarnih iđeja“. Kao primer iznosi esej „O boeziji” mlađog pesnika Dragutin8 Mrasa, zatim po:tavljanje zahteva za modernizacijom poetskog izraza i stupanje u „diskretnu, obazrivu, ali dovoljno odlučnu polemiku sa najuglednijim Kritičarima srpske književnosti“ Naročito se zadržava na kritičkoj diskusiji koja se vodila povodom knjige pesama „Utopljene duše“ Vladislava Petkovića-Disa,

Zadržava se na uticajima Skerlića i Matošž: ma književnu Mladu Bosni i konstatuje da je Matoševo učešće na formiranju duhovnog lika Mlade Bosne bilo vrlo specifično. Ističe da je Dimitriie. Mitrinović i pored svih razlika ipak bio najbliži Skerliću. Palavestra utvrđuje da.je kritika književne Mlade, Bosne „bila područje najživlje fermenfacije ideja, i da se u njenim nesklađima kriju najdragoceniji podaci 9 duhovnom zrenju,· moralnim katarzama i inteJektualnim težnjama i Mlađe, Bosneć,. .

'U posebnom: odeljku: „kome je dao. naziy „Nezkladi i" 'brotivfečnćeti“ osvetljavao je ten» dencije: u redovima pripadnika književne Mlnde Bosne Za 'modemizacijom pesničke forme, prihvatanje slobodnog stiha kao sloboedniješ pesničkog izražavanja. Zadržava se i na pesničkim raspoloženjima u, poeziji Mlade Bosne, nalazeći da su se u njoj nrožimala dva osnovna muotiva: motiv smrbi i motiv slobode. Tisto. tako da su prilike u kojima su se nalazili i u' kojima šu bili prinuđeni da nadrastaju sebe izazvale najjači · nesklađ u .njihovoj ljudskoj i stvaralačkoj sudbini, Dao je opsežniju estetsku i 'idejnu · analizu toga ne= sklada,

TUkazuje na Kreativno i estetsko jedinstvo intelektualne srpske i hrvatske omladine uoči prvog svetskog rata,, „formiranje u istoj klimi duha, nađahnuća istim idejama“, i idealim9. Nalazi poduđarnosti u poezijama Vladimira Čerine i Miloša Vidakovića. Zađržava se i na ramoj boeziji Ive Andrića, na njegovom afinitetu za melanholično i sumračno, za nemirom usamljenosii.· Konstatuje đa su se mračna wtanja bespomoćnosti, zebnje, umora i napuštenosti provlačili i kroz pesme drugih pripadnika Mlade Bosne i da su iskušeništvo, spremnost na žrtvu i pomifenost sa smrću bile: u jednom periodu karakteristike moralnog š psihološkog. stanja mnogih mladobosanaca,

Tstakao je uticaj Jovana .Skerlića pred rat na čitavu naprednu omladinu „u kojoj je Mlada Bosna bila najborbenije i najrevolucionarnije krilo“, kao i porast kulta pozitivne energije u njenim redovima, preokret wu njenoj književno=

sti. Palaveštra nalazi preokret,i u godinama pred

rat i kod tadašnjih pesnika doživljaja tragike.·

Preporođenj, pripadnici Mlađe Bosne „u književmim sastavima . bez ustručavanja iznose svoj nacionalni i: politički program o. kome. govore Wkao o uzvišenom zavetu i sudbinskom životnom opređeljenju“. ZŽadržao se naročito na poeziji Miloša Vidakovića, onoj objavijenoj, i istraživački na rukopisnoj.

Na kraju, u kratkom"pasebnom odeljku ocrtao je profil književne Mlade Bosne i dao: za= Ključke u tom smeru da je književnost Mlade Bosne uspela da ostvari i predstavi omladinskog

borca i revolicionara, progresivnog mladog in+'

telektualca koji je osluškivao dosledno Yitam svoje epohe i bio prožet najborbenijim moralnim i estetičkim iđejama svoga vremena.

Teza Predraga Palavesire obuhvatila je komponente književnosti Mlade Bosne, dala njenu gemezu, njene korene i njen idejni, poetski, estetski i etitki svet, kao i odredila njeno mesto u razvifku naše književnosti. Pisana je studiozno, sa svestranijim proučavanjem kKnjiževnih i ćdrugših dokumenata i podataka.

Velibor Gligorić

one pozicije koje je zauzimao i u mladosti, istrajan u svom humanizmu,

00. kuku“,

.sarijan,

A. K. VORONSKI

Književni partreti

Beograd 196. Izbor: Pavao Broz, preveo Petar Mitropan

„Kultura“,

ALBKSANDAR KONSTANTINOVIĆ VORONSKI, savremeni sovjetski Književni teoretičar i književni kritičar, ma!o je i nedovoljno kod nas pcznat; ovo je jedna knjiga njegovih visprenih, inteligentnih š vrednih nabpisa koju smo dobili. Na početku svoje književne karijere cenjen i poznat (urednik časopisa

Krasnaja nov' u kome sarađuje i Lenjin pored niza '

blistavih imena novije sovje'ske literature) da bi nakon Lenjinove smrti doživeo sudbinu inkriminisanih pisaca kao što su Babelj, Manđelištam i drugi. Dugo se nije zmalo za njega, nove knjige mu nisu

_ izdavane, a izdanja onih koje je već imao postajala

su pravi Yariteti. Tek u novije vreme sledi: njegova rehabilitacija i potpuna afirmacija. Njegovi sudovi se sađ čine tačni, predviđanja opravđana, oćene bpisaca o kojima je pisao duboke, izveđene nakon priležne sociološko-psihološko-jezičko-stilske analize.

Tako Voronski snova staje u prve redđove' braneći nov š#

MWonjiga koja je pređ nama sadrži nekoliko opširnih studija o delima Andreja Bielog, Jevgenija Zamjatiria, Vsevolođa Ivanova, Alekseja Tolstoja, Isaka Babelja, Leoniđa Leonova, Vladimira Majakovskog, „Borisa Piljnaka i Maksima Gorkog, zatim jedan mapis o ličnim „susretima sa Sergejom Jesenjinom, topao, lirski i proživljen, na kraju kraće članke i be leške povodom prvih knjiga Lidije Sejfuline, Nikolaja Ognjova, Jurija Libedinskog, . Aleksandr Mališkina, Tarasov Rodionova i Aleksandra Fadejeva.

Književni pos'upak Voronskog je stari dobar oprobani metođ analize likova (novih ljudi koji bo njemu moraju imati svoje mesto u literaturi koja se zalaže za novu stvarnost i koje sovjetski pisci s

: energiju izraza,

O IO NJKA.

\

i principijelnim aspektima: ona prodire u Bika: srž dela, motive njegovog nastajanja, stit i jezik. Kojima posvećuje posebnu pažnju sa više nego iskrenom namerom da autora uputi i pouči, da mu ukaže .na ono što predstavlja u njegovom delu samo balast ı na ono što je njegova istinska mogućnost.

Voronski je širok u svojim shvatanjima. On pri. znaje talenat i onim piscima koji su samo „saputnici“. revolucije, i njegov glas nije sputan usko Ppoliiičkim okvirima, ali se zalaže za dublje istinskije poznavanje čoveka. U ime zemaljskog on ođričoe opravdanost mnogim preforsiranim „izmima“ koji su tuđi ne samo „sovjetskom čitaocu, već POVJR KOTJI mentalitetu, načinu živo'a i mišljenja.

Interesantna su zapažanja A. Vooronškog o pojavi Majakovskog, kao i o futurizmu kome je Majakovski i onda kada je tobož raskrstio sa mjim, ipak mnogo dugovao. Čovek je kod Majakovskog, kaže, pojednostavljen do krajnjih granica, u svojim željama, shvatanjima i snovima on je, medved, „Peruanac“, primitivac za kog' postoji samo fizičko i tom fizičkom on jedino hoće da služi. Majakovski je za Voronskop ekscentrik, daleko od masa, no sa iskrenom težnjom da im priđe. Negativne strane poezije Majakovskog ne opažaju se toliko kod njega, koliko kod njegovih netalentovanih podražavalaca. TI dalje nas'avlja: „Pa ipak, Majakovski neće biti narodni „pesnik, pesni miliona. Njegova poezija je suviše individđualistička,

u njoi je mnogo nepotrebnog futurističkog balasta,

žongliranja rečima, ekvilibristike. Neko drugi, verovatno neki drugi, srećnije če prilagoditi potrebama i ukusu masa mitingovski, razgovorni karakter njegova jezika, predmetnost i materijalizovanost njegove reči, sklonost ka Pplakatu,.upadljivu jarkost slika. njegovu napregnutost i snagu, Ne manje interesantna su zapažanja” Voronskog o Yuskom futurizmu: „Futurizam je često govorio potrebne reči, ali ih je govorio nemuštim jezikom. . . Futurizam je od glave do pete bio obavijen zatvorenoBću u kružocima, estetizmom. On je ponikao iz istih krugova i bio srodan istim grupama koje su Jutale, odvojene od zemlje.“

Prevod, Petra Mitropana odlikuje se lako čitljivom

manje ili više uspeha uvođe u svoja de!a), kao i ana- frazom. prirodnim ritmom rečenica, adekvatan je i lize odnosa delo-realnost, delo-čitalac. Njegova ana svež. liza ne zaustavlja se samo na ovim donekle opštim Aleksanđar Ristović v : BEI A EB aaa MMC O aa:

MARIO SUŠKO

Prvo putovanje

„Svjetlost“, Sarajevo 1965. OVA MALA ZBIRKA pesama nedvosmisleno pokazuje da pesniku ovo nije prvo putovanje kroz poeziju. Zbirka je, prema vremenu kađa su pesme sštvarane, podeljena na dva dela; ova podela bi donekle mogla da se ođnosi i na tematsku i formalnu stranu poezije. Osnovna karak'eristika ove već zrele poezije je inicijacija — pesnikov napor ka sintezi prividne neodređenosti spoljašnjeg sveta. i čoveka koji je naspram ruševina prividnog reda spoljašnjeg sveta upravljen. kao prema oblicima koji obrazuju poredak tradicionalnog, koji znače skraćenje vremenske perspektive, Otuda i dva osnovna sredsiva kojima

usa pesnik, Služi — zvuk lyislika. stoje u 'sklobu siner-

gije poetske'strtkture;" Tako su doživljaji tretirami kao muzičke teme u nizu varijacija. Zbog sasvim posebne analogije sa muzičkom kompozicijom, pesničke varijacije su postavljene u odnosu na temu

" kao reka ponornica. Imajući sliku kao sredstvo ne" posrednog napajanja delova koji

variraju, besnik postiže Jeđnu veoma dobru muzičku srukturu u pesmama iz drugog razdoblja, strukturu spirale Ko

"joj stalno pojačavanje ritma otvara meslućena mu-~

zičko-vizuelna područja. U pesmama iz DVOR razdoblja inflekcija od stiha ka stihu nije postizana, delom zbog uticaja francuske. ssirealističke poezije, &

'dolom što'je jeđino eliptični stih mogao da zađovo-

lji strukturu i fežnju ka refleksiji u kojoj se nmepo-

„etske

sredmo javlja sam pesnik. Osmovna tema je vreme i njegova relativnost (tu je i lajtmotiv voza koji odlazi, dolazi, ne zna se kuđa i kada ide, itd.). Relativnost vremena onakva kakvom je pesnik doživljava može biti merena samo muzičkim organskim merama koja su proizvod emofivnog 'stanja: leggjero, andante, com profondo sentimento, itđ. Tome poma'Že struktura automatskog pisanja a naročito postupak variranja muzičke teme, hoji je pesnik, izgleda, preuzeo od Džojsa.

Osećanje relativnosti vremena odgovora ritmu i Spiralnoj zvučnoj strukturi. Pesnik pojačava ritam na taj način što inflekciju od stiha ka stihu postiže sinmkopom Pojačavanjem ritma i sinkopom, s'ih Koji nema, zvučnu spiralnu strukturu, već teži elipsi, kađa Đrelazi ugao zakrivljenja dobija mnaboje spina, Na ovaj način pesnik jzbegava uticaj modernih anglo-

saksonskih a'onalista. Što se tiče. nekih · uticaja HI podstioBja oni, ako.postoje, mogu. "jednovremeno da pripadaju- 'dvoma. uticajima – anglosaksonskom i romanskom. Sem očiglednog uticaja Džojsova stila, tu i temo se opaža i uticaji čitanja Foknera — preuzimanje oblika sinkopa pomoću ponavljanja i preno> Benja rečca, sveza, kratkih reči koje deluju kao šok prema onome kako su varirane teme pretvarane u slike mogao bi se nazreti podsticaj Eliota. S druge štrane je jasno da je pesnik mnogo učio i od francuskih pesnika: 'Tzara, Pere, Desno, Leri, Dama, a posebno Keno. Spoj ova dva uticaja u pesmama Ma-• Yria Suška ponmaša se kao bimetal — zavisno od DOtemperature uvek prevaže dejstvo jednog. izraz je međutim jedinstven i nosi pečat duboke pesnikove individualnosti,

Borivoje Marković

NEPREVBDENE KNJIGE

Lj OSEPH HELULER

datehb 22%

Jonathan Cape, London 1862.

. ROMAN DŽOZEFA HELBERA „Catch 29% spada u one

romane koji još nisu probili graničnu barijeru, bar

prema onim zemljama koje su još doskora & nepo-

verenjem .j sumnjičavo gledale ma literarma ostva-

'renja koja su se pojavljivala na „drugoj“ strani, Ali „ne samo to, Ima fu i dokaza nedovolinog praćenja

stranih literatura. Jer roman koji prikazujemo, morao je već ranije da skrene na sebe pažnju onih koji sebe smatraju „zađuženima za praćenje literature jednog određenog jezičkog ili geografskog područja. ' „Catch 22% — kao naslov romana teško je prevesti. On isto tako može da znači „2. paragraf“. kao i No, u svakom slučaju to je onaj skriveni, „trik-grif“, kojim normalne ljude nose u rati tamo. ih drže protiv njihove volje. „Catch 22“ je onaj

_zakon koji niko mne poznšaje, a svako primenjuje;

čija važnost se ne da odrediti, ali zato đopire svuda i „kači“ svakoga: „Catch 22“je pri kraju knjige već ona iracionalna zla sila koja pobeđu razuma s'alno iznova i iznova sprečava. Protiv te sile se bori Joanti-heroj romana, koji od trenutka kada saznaje da je rat odlučen i da je fašizam pobeđem,

„smatra, besmislenim da svoj život stavlja na kocku

rađi nmovih poduhvata, već se samo truđi da ostane u životu. Kroz. groteskno-heroičku borbu Josarijana upoznajemo život američke. bombarđerske jedinice stacionirane u Ialiji, a kroz nju američku vojsku, i u prvom redu oficirski, kor, A onaj niz događaja i serija tabloa u kojima Heler ocrtava likove štabnih

oficira, zaista se diže u hašekovsške visine: iz njih se

izvija, jeziva slika gluposti, egoističnog karijerizma i humanističkim frazama prekrivena nečovečnost. \ kao hod .Hašeka, gnev.i srdžba su i kod Helera neodoljivo smešni, podsmeh se oblači u ruho satire. Ima li "čoveka koji je bio u ratu” a da nije sreo pukovnika” Kečkarta, koga, ne interesuje ništa drugo osim njegovog, napredovanja i zato je u svako doba spremau bez kolebanja i bezumno da „pošalje svoje ljude u smrt Ili po pukovnika Korna, koji svojom

oinično nađmoćnom inteligencijom .zajaše svaku du

Aaovnu i karakternu'slabošt svoga šefa samo da bi

»gigurao "sopstvenu poziciju. Ili generala Dridla, ko-

ıa interešuje samo piće i ljubavnica, koju svuda \

vođi sa sobom i koga mori samo jedan jad, a to je: da ne može odmah da pošalje na streljanje svakoga ko mu se ne sviđa. I gotovo beskrajno bismo mogli tako ređati ličnosti i situacije; neodoljivo „mračni humor ratnog suda, glupost vojnih lekara koja sve raščišćava (unutar koje je Heler našao načina i za groteskno-komičnu wuništavajuću kritiku vulgarizirane psihoanalize), ili „5Vojstvene” istražne metode i logiku ljudi iz kontrašpijunaže. Ali među svima stvari možda najdublje osvetljava utvarni lik Miloa Minderbindera, intendđantskog oficira, koji od .snabdevanja kantina stvara monopolisano preduzeće rašireno Po frontovima i koje obuhvata ceo jeđan svet, ba gotovo da već preuzima i vođenje rata i zbog

_„boštene“ 6\-ne zarade isto tako Yvado bombarduje

sopstvene aerodrome kao i nemačke protivavionske položaje Minderbinder je genije priva'nog poduzetništva, ideologija mu je kristalno čist i svake kitnjaske, hipokrizije oslobođeni kapitalizam: sveto i mnepokolebljivo veruje da ono što je dobro. njemu toi Americi može biti samo đobro,

Heler ima ne samo oko { humor, nego i srce i spisatelisku snagu. Ceo roman je beskrajno zabavan. ali unutar toga ima brojnih detalja punih straha, pa čak i kafkinsko teških. Njegove veđire i tužne de1ove podjednako prožima poznavanje čoveka i života. Tz njegovog literarnog roda i metoda sledi da go'ovo

Brana CRNČEVIĆ

ne plaši kad vermo prenosi

PIJE

ve uveličava, a ponajviše i do apsurda goni. Al,

istovremeno se liaj apsurd oslanja na stvarnost: ona mu je. polazna tačka i ma koliko da se visoko Vine, odsjaj mu pađa na nju, ponajviše nemilosrdno oštrom svetlošću.

Upoređenje s Hašekom i njegovim herojem Švejkom nameće se i nehotice čitaoćevoj misli. He!er zahvata apsurd rata na višem nivou nego Hašclr njegovi likovi su gotoyo bez izuzetka oficiri, glavni lik mu je kapetan, pa zato možđa daje obuhvatniju i dublju sliku o vojsci i o društvu. Ali njegov heroj Josarijan zao nije ni izbliza figura onako puna života i simbolike kao Švejk. Josarijan je nekako svakodnevno shvaćeni otelotvoritelj trezvenog uma. U njemu se oštro odražava nakazni 'karakter drugih, njihovo mišljenje, ceo poludeli svet. On je ogledalo drugih i usled toga on sam ne dobija dovoljno oštre obrise, njegova individualnost ne dobija dovoljno re'jefnosti — sem u jednom jeđinom odnosu, u vezi sa ženama. | og a

Retka je — ako je uopšte ima — ovakva istinita, lažnog svetaštva i pornografije podjednako. oslobođena slika stanja o kojem je u ovoj knjizi reč:, stanja veči'e jurnjave za telesnom ljubavi u njenoj najpodlijoj formi, a večite. čežnje za čistotom i duhovnom ljubavi; jedno u tim mlađim ljudima · ruši ono drugo i stalno ih goni dalje.

Nesumnjivo treba spomenuti i Helerove jezičke vrednosti: izvanredno je raznovrstan, rečnik mu je bogat, piše bujnim stilom, a istovremeno verno daje govorni jezik; ne uživa u grubostima, ali ih se misli i govor vojnika. Spomenuti kvaliteti i činjenica «da je ova knjiga hrabra U stavu, temom i jezičkom koncepcijom, da je

. zabavna ali i da primorava čilaoca na razmišljanje i

zauzimanje s'ava, da je nedvosmisleno antiratna 1 antimilitaristička i da je, najzad, postigla veliki Uspeh u Americi i Engleskoj, potkrepljuje naše nade da bi i u nas mogla biti prevedena.

Aleksandar Popović

DRAGOLJUB JANKOVIĆ

dpsemn

Književno društvo „Nestor Žučni“, Niš, 1965.

ONO ŠTO ovu prozu čini lako čifljivom i zanimlji+• vom nisu ni neobični likovi, ni neobične situacjje,

. ni neobična atmoslera u kojoj se događaji odigra

vaju i doživljavaju i doživljavanja odvijaju. čak mne ni neobični aspekti iz kojih ti likovi gledaju ovaj svet, niti književna sredstva kojima se Janković siuži u svome pripoveđanju. Njegova knjiga „Opse» na“ je privlačna, pre svega, zbog toga što preds'avlja jednu sinhronizaciju svih tih elemenata, njihovo sazvučje u jednu, po mnogočemu, svojevrsnu Knji• ževnu projekciju određenih realnosti na koje je wu svome postojanju osuđeno čovekovo biće.. Na kraju krajeva, ono po čemu ova proza bez velikih pre. tenzija imponuje čitaocu to je njena; da se tako kaže, neobična običnost.

Jer“svi ti likovi. ma kako bili, u ddhoku, na SVOfu okolinu, nastrani,· to -su,- ipak, najobičniji ljudi sa. svojim vrlinama i manama, u svakodnevi skim ulogama. usamljenika,' supružnika, zaljubljenika, uw sukobu ili u ljubavi sa sobom ili sa drugima, ı svima njima, ma koliko bili različiti među sobom i ma koliko bili različi'i problemi koji ih trenutho mu> če, svima njima je ipak zajedničko da svoju unu> tamju i spoljnu realnost i kad su deklarativni protivnici i kad su pobednici u borbi s njom, primaju na kraju kao jeđimu poslednju svoju mogućnost, Sve njih muči „klupče neizvesnosti” no oni se, i kađ mogu da ga odmotaju, povlače na svoje stare pozicije. Palančani zastaju pred kapijom nedostup»> nog tajanstvemog obitavališta triju starica kad im še ona otvori, mlada zaljubljena devojka izbegava da se suoči sa svojim osećanjima u jednom odlu» čujućem trenutku i odbija da razreši svoju tajnu: „Pomislila sam da mu predložim da ovu noć provedemo u njegovoj sobi, sami, da ga zaprepastim ovom željom i razrešim svoju tajnu, ali sam se uplašila da time ne prekinem onu tananu i TRPGETATU nit kojom sam ga, možda. vezivala za sebe...“

U stvari, osnovno pitanje koje postavlja proza Dragoljuba Jankovića jeste: šta je, u stvari, stvarno a šta neštvarno u ovom životu. Autor je, izgleda, našao najbolji odgovor: nije niša odgovorio. Svoje junake on je ostavio na onoj ivici između njihovog sna i njihove jave, oni su, kao takvi, živi, realni i uverljivi. pa samim tim i tai ambijent njihovog bivstvovanja dobija odlike stvamosti u jednom širem smislu. Zasluga Dragoljuba Jankovića nije u tome što je uočio ovaj odnos mego. pre svega, u tome Što 'Sa je svojim pisanjem favorizovao, a žatim, što je uspeo da svoja izražajma sredstva komponuje tako da se ta strana čovekovog bića ispolji a punoj 5VOjoj tragičnos!i, ne praveći od toga paradu i pombu, ne postavljajući agresivna pitanja i zahteve za bjlo kakvim izmenama. Takav njegov odnos prema DO> stavljenom problemu ne samo da nije umanjilo nego, naprotiv potcrtao je žnačai i dubinu teme. Pasivizi+ ravši svoje junake, pomirivši ih sa situacijom hne• moći pred tajnom svoga bića i okolnog sveta, on zapravo postiže onaj recipročni efekat: ta tajna po staje tajmovitija, neizbežnija, neminovnija,

Time je. uveren sam, po'vrđeno pravo ovog malo poznatog autora da se ovom tematikom i đalje bavi i đa je i iz drugih asbekata osve{ljava,

Stanojlo Bogdanović

on aaa

dCUJIMI

| Trebalo bi vaditi zdrav zub iz : rule glave. ; |||

Mrzim trkalište, konj pobeđuje a jahač dobija

vence.

Ne bi me iznenadilo kad bismo počeli da razvi. „ jamo planinarstvo u ravničarskim hrajevima. | j

· Teško onome. ko nema svoju' ideju, . moraće (Ga | ad, {o

se bori za tuđu.

| Velikom čoveku nije potrebna velika žena, do-> 'voljne su mu dve manje.

KNJIŽEVNE NOVINE