Književne novine
Kajetan KOVIČ
SONET
B BSBDA je beseda *, uečbeseda. Strašen prostor iz ječe njenih glasov valobi, V hjem, plabamo kot lovci b prozorni %b00i. Ker te vidimo blena, se mam motno, zdi.
Skoz brtnice priplavajo elike ribe, Požrešni smo manje TV viičmo belo kri.
A me iz lakote m me iz žeje.
Ambpak ker mas od večprostora duša boli.
Biti moramo bolni do rob& kot kaplja, ki iz strašnega breobilja, voda od motraj postavi plodilo dežja,
šn biti kot pDrestoy, ki preobilje oklene, ko se » objemu mabneta do stem mesečni lobec i blaženi lem,
O AA 0 5— TT" Oda =. Vespa
Svetozar VLAJKOVIĆ
„A GOSPOĐA O. nije kročila tb moju fadđnju, ja bih i nadalje verovao u istinitost
~ priče čiji smo glavni iunmaci bili Ponora
š ja. Bio bih miran, siguran da se otada ništa pije promenilo, utešem, sećajući se kako smo nekada bili luđi i hrabri, otvoreni i prijemčivi za sve što nam se nudilo: daleko iza događaja sebe Ssmaframo spremnim za elika dela, pa maka? po vasdan seđeli u oniskom, mračnom sobičku, okruženi časovnicima, inkrustrirani opiljcima mesinga i zlatnom prašinom, sa lupom. ha oku. usred muzike vremena koje je na nas saboravilo. Utešno? Ne bih rekao. Kroz koji minut stići će brzi voz i odvešće me daleko od. hrama gde sam gajio uspomene. Evo me na peronu, poznom. i dimniivom, ispod zvučhjika
___ Woji "obaveštava. o ređu dolaska i Dolaška Put»
mika, ba ipak, evo me kako jednako mislim na tu gospođu O. Ona je' tako daleko, negdđe iz među tcmole obavijene bršljanom i proštrane, kamene ferase gde smo se sastajali Ponora i ja, da me zbunjuie njena. ruka ispod moje, njeni prsti u mojoj šaci i njeh glas kad god Waže: „tako sam srećna što tvoi voz kasni“. Kako je ža sreću ponekađ potrebno malo stvafi, a hako pak i najveće avanture u doba mi1Obšti, smatramo prirodnim načinom življenja! Priznajem, u ovom dimu što mi grehe grlo ima fagova nekakvog nepoužđanog uživania, ali ja bih rađije seđeo u toplom kupeu 1 klase i pa miru razmišliao o Pomori, lepoj devojci, čiji mi je ujak. bojažljivi. Patriiarhalni čovek, slomio nogu uđarcem starinskog štapa, o·Uzbudljivim raštancima na mom krevetu gde sam ležao u giosu čitave jedne zime, bokušno bih da še prisetim kekve je podsuknie nosila, o čeŽmu, smo govorili. šta smo očekivali tamo Wraj peči,.. Ali, smeta mi. veoma mi smeta ova gospođa O. koja me drži pod ruku, nemoćnoš da joi bilo šta obišsnim pre ho što to isto sebi
erim. Želim da otkrijem do kraja tajnu njenog vaškrsemia u moioi vađionici, koje je počelo pre mo Što sam stigao da sWimem 1ubU sa GOkP. w tremu kađ je DO usteiemom običaiuw. đunđe«etnk =nteva u mojim vitrinama ?a~> bruialo u znak da treba sbustiti meta! roO> letme. povući se u. brostoniju iza zavese 1 drem+ nuti pre večere: gosnođa O. je otvorila vrata { sm rasklopljenim kišobranom izustila svoju molbu? | | -- Popustila mi je kopša na narukvici, #0spodine. — Čujete li ove satove, gospođo? Zaivoreno je. :
— Ali. napolju je strašan pljusak, gospodine a moj kišobran je izgleda propao!
— Vi hoćete đa vam popravim Wišobran? - — Ne. ne, i kopča na narukvici ie popustila, gospodine, reče ona i zagleda se u lupu na mom desnom oku: da li je pogrešno izabrala kutak gde će se skloniti od kiše?
— Ja umem đa popravljam i kišobrane, rekob, ali avi da zatvorim radnju. Izgleda da bi još neki ljuđi hteli da se ovde sklone, a radnja je, primećujete, tako tesna. Moračete da sednete pored mene, ili da stojite.
Ustadoh, ustih roletne, zakl'učah vrata 1 upalih jeda &taHu lampu: preda. mnom je bila žema mojih godina, još uvek sveža i vitka, izmučenog izgleda iako bi se reklo da je nc govana. Zažalih što sam ispao pomalo grub, po» sotovu šio je ona bila od prvog trena sasvim ljubazna, otvorena i nekako krhka uprkos nje-
godinama.
— A sada, rekoh, da vidimo šta je sa Vašom narukvicom.
— Da je skinem?
+ Ne morate, može se viđeti i s ove strane, samo mi pružite ruku,
Ona pruži svoju ruku i ja joj prinesoh mali durbin: štap pokojnog ujaka sevmu po mojoj mozi još jedanput, ali mi polomi obe: na svakom
KNJIŽEVNE NOVINE
PREDNIR
'BIL je. uporem, trmst, grča les. Ustvarjen za uwsodmi boj s sekiro
je hotel biti meč za svojo veYo
ih je bostal, ne da bi vedel, jez,
ki žausta»lia strelo i povođemi. Bih je lončay bo sili i% merode», je ometel qglino mašega jezika. ; Skrbela ga je misel, we oblike.
A pravo te groba kupa je ostala, kot veliki dol:az o mašem SMO m key je teklo vino predikamntoe
čez mjemo komai obtesemo dno, nam je wšoda hkrati darovala, . pravičmo, jezno srce Dprotestamtov.
LOV
N IROGAR mi. Le đivja trta bleza po laporju sibih goYG.
Težki nabrekli arozdi strupa,
visijo z jesemskega meba.
(PRIČA PICNI.PEŽ EZ NBEHH NOW BMI ZA“
godronu ovog zlainog pletiva video sam po jedwo lice moje nekaaasnje ljubavi Ponore i ona se smejala kad sam je ijubio pominjući večnost, vrištala je kad sam izigravao demona koji je krade i odnosi: kroz prozor, umiljavala se kad god bih prinos:0 ruku njenim podsuknjima, obećavao da ću „biti dobar“, bila je tužna kada bih joj govoru da Je lepa i predlagao da se venčamo negde u nekom seiu i ta= mo zajedno i zauvek ostanemo sami,
— Šta vam je, gospodine, reče gospođa O.
— Mnogo sam buljio u sitne mehanizme, rekoh, i već sam umoran.
_—- Drhte vam ruke, reče 6m8.
; — Ne, de. Popraviću vam narukvicu, ako, "ne žurite, rekoh i skidoh lupu sa oka,
Da, bo su bile Ponora i gožpođa O.
— Žurim, muž me čeka, reče gosbođa O,
+— Ali, doći ću ponovo, dodade Ponora. Tada nećete biti umori. Ja sam, verujte, zaista htela da popravim narukvicu, a ne samo da se zaklonim od kiše.
— Kako hoćete, gospođo, gospođo... rekoh.
— Moje prezime je O. — reče gospođa O.
— 1 ja ću svakako ponovo doći, dodade Ponora, — Kako hoćete, gospođo, rekoh, kiša će verovatno brzo prestati, bar ovaj pljusak. A dotle, molim vas, ošećajte se udobno, koliko možete u ovakvim uslovima.
— Oh reče Ponora, ja sam oduvek želela da upoznam časovničarsku radnju. Možda ćete se smejati, ali kad sam bila mala nagovarala sam jednog mladića da postane časovničar?
— Zaista? Da li vam je ispunio želju?
— Ne znam, reče Ponora, to je bilo tako davno.
— Ja sam sada udata za jednog bankarskog činovnika, reče gospođa O. Ne vredi se sećati izgubljenih vremena.
Dok je napolju kiša donosila sve veću tamu, ovđe, iza rešetaka, kraj časovnika, koji su ponovo bili nćmi u vitrinama, uporni sveđoci — čega? — posmatrao sam lake senke na jednom poznatom, tuđem licu: bol u nogama brzo ie prošao i mogao sam, bez bojazni da ću se otkriti, da se raspituiem o negdašnjem mladiću koji je postao časovničar.
— Izgubliena vremena? Meni se čini, gospođo, da ništa od onoga što me je činilo u osamnaestoj godini nije nestalo, Naprotiv, sasvim se tačno sećam časa kad sam donosio od=> luku da se bavim ovim zanntom. Razlozi šu se sačuvali do ovog časa, verujte.
— To je smešno, gospodine, truba zaboraviti, reče oma.
— Ali. ako vas baš interesuje, reče Potora, mogu vam reći da smo se voleli i sve bi bilo vw redu da nije postojao moj ujak.
— Ujak?
— Da. reče gospođa O. Moj ujak je bio čovek iz bogate porodice. On nile dopustio da se udam za budućeg časovničara,
U moioj rađionici ie postalo toplo. veoms toplo i nien miris. miris gosonđe O... potpomog= nut lišem. ispuniavao je moie nozdrve na ta> kav nmčin da sam za tremmtak mnonnvo osetio jak bol. u. pređelu slemoočnicn. Pokušah đa se naemejem kao neki časovničar koji prezire
e. JE "Trebalo ie vnatl. gosmođo, da se uz ča» sovnike Tiovndi vreme dmiWMile od omer kad ga merimo unbišnienim sređstvimn Rad čmsovnici rađe. gospođo. vreme je zatigtavljeno!
— To le meobično. reče gospođa O.
— Pričešte. mričajte, šapnu Ponora đok je
mapoliv mlivštalo.
__ Više bih vnleo đa vas slušam, Vreme le za Tmemm Pniefagliemo ođavme i in ee ceošemi mladim kno dn sm W nesrnmnoe+ni gorim TabTe, ja vem ne mogu pričati, ja vas mogu samo
slušati.
Rjavi lovec Do gozdu hodi | : kako stavinski kip iz lesa. OU A Tiho lovi zelenega tvolka, : 4 =+ po temnih, bakrenih, obrežjih 90đda. |
· Drug: za drugim, hodita it || || kapnico iz zastrupljenih korit s povešenima glavama.
Prvi gre mizki, šepavi volk, 20 njim gre loveć, hrom im, dolg, oba gresta sama, sama.
~
1}+ “
SONCE i
. Pp OD. zemljo pbrihođnja trava pije topli južni sneg,
Iz potoko» vre pop'avq,
širi trebuh mosnih rek.
Skoži nosti tozd borobcev, boln čorovnic im, duhow, gre zelema četa lovceb #% KkrYedelo črmih, pso,
Ona je Ćutala. One se Ćutale. Njihov miris je postao tako prisutan u meni da sam se skawnenio. Protiv volje, protiv uveremja, bio sam na izgled Wladan' i govorio ono što nikađ ne bih ni Đomislio đa kažem pred Ponorom koju nisam viđeo čitavu deceniju. Bilo je veoma važno da ne budem otkriven.
— Vi se šalite reče gomođa O.
— Vi se šalite, reče Ponor8,
— Pričajšte, rekoh, možemo vreći i wu drugu brostoriju, tamo iza zaveše. Tako ima još dva> desetak časovnika, koje sam nabavio radi do> Đbrog sna. Izvolite.
Na Kemabetu, našoj uspomeni iz detinjstv#, gospođa O. reče:
— Ja sam nesrećna.
— Vi?
— Da. Ja sam nesrećna. Nisam se dobno uđala „gospodine.
— Vi ga dakle volite?
— Da, volim ga, reče Ponora. Volim: malog časovničara koji je otišao onog dana kad je ĐO izlečenju noge saznao da moj ujak pr:pre+Tmna svadbu. Ne znam zašto vam to govorim, nikada nikome o tome nisam govorila... Časovničar, Mansil po imenu, predložio mi je da pobegnemo, đa ođemo daleko, da se venčamo, da živimo što dalje ođ ujaka... Bili smo sami, na jednom Kkonnabetu. eto. kao što še ovo vaše. On je tražio da odmah odbacimo ujaka i udobnosti kuće u kojoj sam živela. Ali u trenutku kad sam pristala da tu zanoćim, kađ je sve bilo u meni prejomljeno. ustala sam i pošla. On me nije shvatio, nije me zadržao i otada se nismo videli.
· IDUSTROVAO HALIL TIKVEŠA
Še živali soma begu
in. osojno srce 9» smegw :# milosti še me pozna. ION.
A za gozdom sonce ?ase, » lovcem sredi redke jase
» prs} prvi strah kaplja.
GOZDOVI IN MESTA
KV druži gozdove im mesta?
Sosedstvo dreves In, sosedstvo hiš. Rojen. ? mestu, preskusi vzajemnost' drevja. Rojen bb gozdu, preskusi zvestobo hiž,
Nauči polo platine mmati liste.
Poižči » gabrovem deblu bakreno mit,
Povej obidi prvo črko železža.
Smrekov zrak masloni ma mestni zid::
Nimaš pravice stvar ođ stvavi ločevati. Svet se. kakor harmonika skupaj drži. Tudđi ti moraš preskušnjo zbestobe · prestati.
Ukloni se in, se kot koža me bobnu, napni. Jezike gozda i, mesta med sabo pobrati. Pojđi, razumi svet otrok in, žve?i. i ;
O
eee eae sre neereennresae i oerune guru inae mar enuepirauia+ ui rani e aenaGnrua arinai one aun eur amerem= pure ea zu rane
.~.gJe
Gospođa O. je plakala i u njenim euzama. koje su se zadržavale u olucima ispod OoČjjU, mekimi uvalama koje je neko dvugi ižvaiš0, ugledao sam žnake poziva, otkrivanje tajne, koju jedna čestita, ozbiljna žena retko otkriva nepoznatom muškaycu i koja nije samo prosti izraz fhaklonosti, već poziv, potreba za uklanjaniem svega neprijatno što se desilo ti toku ranijih kiša, makar trenutni spas koji je %dgao doći u na starom kanabetu. Ž.ı
Bio sam Rkablr kome je, usređ pustinje, vVeta? ispunio oči peskom. MEPOWANI
— Skinite se, gospođo, rekoh, ovde je toplo, i možete ma mivu plakati. 6775
— Kađ sam pristala, bonovi gospođa O, sd je eve u meni bilo prelomljemo, ustals sam Šš irnula. Ali u mojoj sobi. gde sam još neko Wtreme Sštanovašla, ma zelenom mermeru imaa kavi» na, ostPle su male usne, crtež koji smo vaiedno napravili mojim kaminom. Te uste, njegove usne, oživele su potom i vi ne možete zamisliti kako sam se osećals kađa bih na zelenom mermeru brimetila da se miču i kao da govora. Posle sam se ođselila i trudila da sve zaboravim.
— Ne vredi podsećati se, gospođo. SRinite se, skinite se slobodno. Kad časovnici rade, vreme stoji.
Gospođa O. se najposle skinula, i dok sam navlačio zavesu koja nP5 je delila od radionice, w%omled mi pade na jeđan sat iznađ njene glave koji je visio no pozlačenom kabošonu. Tai me+ hahizam, osetljiv i precizan kao ni jedan od onih koje posedujem ima broičanik u viđu lika me”done, a na mestu nimnih očiju još dva ma jušna broičanika od kojih ice prvi merio godine, a potoni trenutak puštania u rad, Da, kupio sam #a onmogr dama knmnda me ie maTa Ponova na=> pustila. T dok je posnođa O. očekivala da joj priđem jer je već prestala da se seća prošlosti. i poprimila pomalo muday, pomalo vragolast izraz iskusne dame koja realno procenjuje s|fuaciju, majušne brojčaniko meprimeino su za+ menile. Ponorine oči, i ljubeći ih, razumeo sam da se u mom životu ipak nešto desilo, nešto tako strašno i beznađežno kao kad krv sasvim istekne. kao gubitak svega što je dugo sačinjavalo jednog časovničara, da sam, zadovoljavajući svoj trenutni prohtev ispunjavao želju jednom nepoznatom mladiću. kome. na žalost, nije ni moglo pasti u đeo da primi neku ovakvu zadocnelu posetu. Trudeći se đa održim ugled ozbilinog čoveka koji saoseća sa jednim bliskim prijateliem a čini prijatnost dragom gostu, morao sam da podnesem ogroman napor u 8Savlađivaniu rojia nepoželinih misli, i kađa je, sasvim raspoloženn i vedra gosmođa O. zatražila da joj posle svega kažem svoje ime bio sam iscroliem i prazan do te mere da sam jednostavBo rekao:
— Zovem se Mansl.
— Mansil? — zavapi gospođa O. Vi se zo vete Mansjl?
— Da. Pomora, rekoh, vsovem se Mansil { uvek smm fe voleo,
— Ti si Mansil? Mamsil!! ako te odmah nisam novnala? Zašto si dopustio đa se sve OVO desi? Zašto si se poigrao sa mnom?
— Da, ja sam Mansil, draga gospođo O., dra> ga mala Ponora, ali bojim se da nisam onaj isti o kome si govorila. Pogledaj ovaj časovnik izmad svojih ramema: on se nije dao prevariti! Kad časovnici rade, vreme teče!
Ona to nikako nije mogla razumeti. Pozivala se na sve ono što sam joj rekao pre našeg prepoznavanja, tražila je da joj sve potanko objasnim. da ioj sve ispričam. Ali, kako, kad sam odjednom bio kao oduzet i odvojen od proteklog vremena? Ćutao sam i u sebi ponavljao: da gospođa O. nije kročila u moju radnju ja bjh
i, nadalje verovao u istinitost priče čiji smo
glavni junaci bili Ponora i ja. Ovako, više nisam u stanju da odgovaram na pitanja koja ons uporno poslavlja, kao da se u međuvremenu ništa nije desilo, kao da smo se sreli posle velikog školskog odmora i krenuli putem kući. Ne preostaje mi druča mogućnost: moram da otputujem, ne da bih pobegao, jer, na žalost, nemnm od čega da bežim. već da bih jedno kraće vreme izbegavao susrete sa njom u nađi da će me konačno razumeti. i
— Tako sam srećna što tvoj voz kasni, kaže Ponore.
A ja vadim iz prsluka časovnik sa dva majušna broičanika i poređim ga sa peronskim:
ona je tako daleko, negde između topole oba>
viiene bršljenem i prostrane, kamene terase gde smo se nekada sastaiali. U kolemu me. va» 1jđaq vbog vlage. žiga mesto gde sam nekađa bio ozleđen. a u dimu ođ lokomtiva, u mome grlu ima tragova nepon”damng zadđevolistva što će voz ipnk kroz koji trenutak stići i ne prestaje mi ništa drumzo već da loi kažem:
— Trebalo bi đa Wkreneš, Ponora. Ne bih voleo da fe nneemafram Mak me voz odnosi,
— Ali, zašto. mita Poemora,
— Eh, ti znaš da nikada nisam voleo Yab+.
tanke. ID! OE a
sd
4 ge
e aa 0
a U ya y_R,
JR