Književne novine

ŽIVOT OIK NAS

(0 (rad

· Ljubiša MANOJLOVIĆ

RE VOTE BN BN ra a BI a | |) DANA |

Običaji naroda jugoslovinskog | Nastavak sa 1. strane } „BORPIN“ DOPISNIK iz Tuzle N. Stanišić poslao je svome listu vest koja ovako počinje:

„Na pcmalo neuobičajen nzčin nedavno je izabran direktor Đoljoprivrednog dobra „Spreča“ u Tuzli. Iako je tokom sastanka pretrpeo ozbiljne krit'ke od strane svo'ih saradnika, inž. Milivojs Fejić, dosađašn:i vrišlac dužnosti direktora u ovctn preduzeću, dobio je puno Đoverenje radničkog saveta sa samo jednim glasom protiv“,

Ovom vešću koja je st gla ša tokova života m velikoi meri se raspliče jedno naše zamrženo klupče. Nije, dakle, uvek stvar u teme: da mi ne izaberemo nekoga koji, po našem mišljenju, u ponečem greši. Da ga ne izaberemo ji, ako je već od ranije tu gde je. da ga zbog toga brže-bolije smaknemo. I đa on — takođe — naše zamevke primi kao nepodnošljiv udar na svoju ličnost, pa da prema svojoj (često velikoj) moći, u ciliu samo“ zaštite, preduzima odmah teške prolivudare, koji znače kraj razgovora. I krai jepravljanja i uliuđivanja važnog Čoveka. Puštanje voda đa teku kuđa· su (rđavo?) tekle. Stvar je u tome kako da, vađi viših ciljeva, „neuobčajen način“ iz Tuzle postane svenarodni običaj. Kako đa razgovaramo kao lžudi s ljudima.

U maloj poplavi p'sama koju sam izazvao obe• ležavaniem dvogođišnice ove moie rubrike. ovde, naročito potežući pitanje hjene đaljie sudbime, jedan mašinski inžemjer, star triđeset tri godine (ne nas vođim njegovo ime i adtesu, jer se ne smatrstm dovolino ovlašćenim) poručuje:

„Sve dok ne buđe obezbeđeno da bilo ko, gore

malih mesta nađu „svoje mesto u dnevnom životu našeg slikarstva „B da pri fom ne moraju napuštati. skromne svetove za koje su čvrsto vezani? i

H \ . MK "SMRT SOMERSETA MOMA era"

PRE NEKOLIKO DANA, 16. decembra, u devedeset prvoj godini umro je u svojoj vili na obalama. Sredozomija istaknuti eng.eski pisac Somerset Mom. Rođen u Pari- , zu 25. januara 1874. godine, Mom je prvih deset godina Života proveo u. · Prancuškoj, a nakon očeve smrti nastav.o je školovanje u Engleskoj i, nešto docnije, u Nemačkoj. Završivši medđic:nu počeo je da radi kao lekar, ali bez nekog naročitog oduševljenja. Međutim Jekarska iskustva nisu ostala bez odjeka u njegovoj literaturi. 1807. godine objavio je svoj prvi roman, „Liza od Lambaeta“, koji se zasniva na njegov:m doživljajima kad je kao student ukazivao lekarsku pomoć u najbedni,em kraju Londona, Uspeh „Lize“ naveo ga je da napusti le-

74 wapekano ŠTAMPE Savremeno „.priposlano“

Božidar BOŽOVIĆ

karski poziv i da se pobpuno po-

sveti literatur:.

Tragajući za materijalom svojih

Knjiga Wwom je postao kosmopolt i dela

SVcvši pulnik, odražavaju,

i njegova

JOLDČ,

lara.

lako nikada nije utiao puteve novim Kknjizevnim stru,ama ili se za proiaznim „književn.m moaama Mom je. postao jedna od iz engieske

puvoa,o

najpoznaliji) ličnosti

u mnogome, njegove doživljaje ođ Evrope do Karipskin ošurVa, aınqije, Faciiga i }}nosiog mora. Frve god.ne njegovog života kao pisca blue su godime bede i Svojim kn,izecvnin raaqom, meauutim, suekao je bogatstvo koje se procenjuje na oko 4 miliona do~-

an,azovnosti ko,ce su poznate i pri“navo šarom Svetla. Mao: pusac ::DOZO~

rusnii komada ·koji variraju

od e lake kcmeudije do uzbudljive dra- · me, Mom je, u ovom žanru; naj usjpe-,i kao pašac Koaeulja naravi, SU engieskoj,: denjiževnosti .Mom' se: sinavra, ga-vvpnunšikog majstora'krat-"

-LR&- price, i njegovaiveštana u: ovom:

|J

DAVNO JE prošlo to vreme, 1 đa nije literature | zaboravilo bi se. A bilo je takvo vreme kad je dospeti u novine mačilo ili podvig, ili sramotu. Češće ono drugo, ili kombinaciju brvog i drugog. U svakom slučaju, biti „natrukovan“ bilo je nešto što se vrlo malom broju ljuđi dešava vrlo mali broj puta (ovđe se ne računaju moćnici ovog sveta | — njihova su imena u novinama svaki čas),

Kročiti u novinske stupce ekad je bilo jako teško, osobito fakozvanom malom čoveku. On je imao svega nekoliko mogućnosti da svoje ime Bleda naštampano. Prvi, najpouzđaniji način, bjo je takav da, upravo, jedino onaj o kome je reč nije mogao da ga ugleda — to je onaj put koji vodi u rubriku nazvanu čitulja. Relativno najdemokratskiju, pod pretpostavkom da, ipak, rod"bina ima dovoljno novaca i volje da taj novac 7 Uutroši. Inače, u jednom periodu kađa se štampa "već bila počela da razvija (začuđo, u pravcu Koji „SG sada nastavlja), drugi pouzdan način je bio

„patem kfiminBlHe "ili Sudske rubrike, 8 osobito

da mu se ime, nizom povoda, i me samo kad ga bregaze, pojavi u novinama, i me samo ime, Sa' ironijom: kao što su kod Domanovića jurili građane da postanu ministra, tako i kod nas jure reporteri čoveka, sačekaju ga iza Ćoškm, zovu na kuću telefonom bez razloga ili sa razlogom, da od toga naprave „rubriku“. Uskoro neće biti neitervjuisanog Jugoslovena. Pri tome se svakome po-

stavljaju svakojaka pitanja te se, valjda, ne retko.

intervjuisani nađu u čuđu — ali mi smo glagoljiva nacija, i znamo, pored toga, odgovore na sva pita=nja. od ishođa vijetnamskog rata do najboljeg sastava fudbalske reprezentacije.

'U svemu ovome malo ima neke politike, mislim na redakcijsku politiku. Koliko je dobro da se o liudima koji to zaslužuiu piše, i koliko je korisno da se o javnim pitaniilma javno raspravlja, a da bravo na reč ima svnki građanin (pa mnkar bio biran po sistemn velikih broieva i slučajno

izabran baš on), toliko: je pogrešno obraćati se'. lljudima bez dđiskriminncije (fu izboru anWketiranog, -

„i u temi o koioj je reč} “A oonnićonsn!ie ie kad se pristrzsno stvara slika, biraniem ljudi čiji se od-

do pređsednika Republike, može doći u e'tuacijo, da te nelagođno oseća pred iavmošću zbog nekog SVO postupka, ja ne mogu imati puno pove» renje...

Šta bismo odgovorili ovom mladđer čoveku vi» soke spreme čije nam je poverenie — njegovo i ljudi kao što je on — od velike potrebe?

S uvaženjem prema jeđnom mašimskom že+ nieru, ja mogu reći da je to što on žeM da se oboezbeđi već chezbeđemo. Ako sumnia. nekn bro Ustav ove zem!ie, nekn još jednom wročita Proeernm Savez komunista. Ali ia mmrm šta je: ni Tistav ni Provrpm neće vitvratfti čovekovu vem đok on ne vidi da su nastali i tekvi običa#i. A tehvi običaji neće n”«ta'ati sami odđ sebe. h'ihovo stvmramie zavisi i nihovo jačanie će uvek zav'siti od vas, 68 mene, od svaknen mi na, od našeg poštenja i pržvtvovanja, druže inžemijeru.

Bez fora. Teme reči će svakako čam?i n Tie gara. Međuvfim, još oftksđ su zamjsane, sve i svakome uprkos, one iskreno čeznu za životom,

|| Zemlja i nebo | NA. PIJACAMA. na, izlefišt'ma, čale } na svadbaina,

nagleđali šmo. se. državnih automobila koj'ma, sasvim u privalne svrhe, gume pucaju (dok korisni~

ijnjićevnom · rodu. opravdava mi~ - e cima — buca prsluk). sijenje da je on engieski Jwopašari. ako čoveku prerežu vraf, ili ga neka žena pospe govor. ili bar njeeova osnovna ideja, unabred Događaju se takve stvati na zemlji. A na nebu? Siroka popularnost kcju su širom vitriolom. Sve, dakle, izuzeci, po pravilu, elo, Zha. Neki su se listovi u ovom pomlcdu teško M' ne bismo b:li to šlo jeemo kad bismo svoje

sveta stekii njegovi romahi („Mesec ı šestparac“, „Jxio;ači i pivo, „Q(-

surica brijaca*, „O ljudskom. robo~

' vanju“) op,asnjava se veštinom ko

Jom on pr.ca priču, prožimajući je” uzbudljivim menzina ljudske šudbi-

- ne i dubokom emocionalnošću

Mom, jedan od vrhunskih· maj-

stora književnog zanata našeg vre-

mena b.,o je, kako Je sam :zjavio ”

jeunom prilikom, „rođen da piše“ ı svoj.m kn,iževnm delom on se u

.iteraturi ne.zbrisivo afirmisao onim · bude — -

sto je pre svega i želeo da kao pripovedač priča.

BOGDANOVIĆA PREVIŠE JE |

. IMA KOD NAS televizijskih Kritičara koji se upinju da afirmišu svoj

privatni

subjektivizam „kao apšo-. tuina merila ob,ektivizma. Ako sč,'

· izuzmu preterivanja iz vekernjih li."

stova i mnogobrojne „egzibicije ša .

” primit:vizmom, i potpunim nepozna-

vanjem televizije — ono što čini ~

Žika Bogdanović u NIN-u zaslužuje

ipak posebnu pažnju. Jer, reč.je o sa izrazitijim · analitičrjim · pretenzijama i uopštavanjima. Kako. „Tri koji se nedavno pojavio i u kome Bogdanović hvali

pisanju

” to izgleda svedoči i članak tačke programz.“

· emisiju „Ekran na ekranu“.

On je to i ranije činio, ali ovaj

put njegove pohvale imaju druga-

· Vije značenje, Tako on doslovno pi-. še: „Sada prisuštvujemo novoj eksploz ji: jednom efikasncm i zanim-

· ljivom izboru prepunom '·iđeja i · argumenata; film se tu apologira na u a koji podseća na metođe najvećih apologetičara“. To se, naime,

odnosi na emisije iz perioda otkako

je Žika Bogdanović u zajednici sm

Duškom Stojanovićem „postao ugo-

vomi saradnik emisije.

Pošto misli đa može da radi šta

hoće, on uzima sebi pravo da svog

' kolegu naziva- „vođećim jugoslovemteoretičarcm“ (?),

&kim filmskim

na sav glas hvali ono što njih đvolica čine od đomaćeg filma i kuje u zvezde one koji su im to sasvim neodgovomo dopustili. Zar nije ja-

sno šta se iza svega toga krije?

B.

S.

ne ni prijatni: Ali u ono ranije doba, od kojeg smo bočeli, te rubrike su još bile u rudimentarnom stanju, te'čovek nije bio siguran, naročito ako živi u provinciji, čak ni ako dobije sekirče po glavi, da će mu fo doneti popularnost koju pruža crno · na belo odštamipano ime u dnevnom ili bar večernjem listu. Zato su validđa liudi i pribegavali oglasima u kojima se odriču žene, ili „priooslanima“ u koji | ma bpolemišu. tojest svađaju se i uzajamnn vređpiu, na teme kole su onda, za razliku od današnieg vremena, bile sasvim ofvoreno privatne. nimalo zamagljene dimnom zavesom fobožnie or'ncinije].nosti i javnog zanačaja. Vredi podsetili se mm

|. Sremčevu: pripovefku „Nieeov dan“, ili „A ičte

AKO JE I OD ŽIKE ~

„li i vi kadgođ supu?“. Ima i dam»s, ponmegsđe, osta taka ovoš tona, ali se on izgubio u naivnoj i čednoj prošlosti (koiu maša generaciia i me pnmti, te je miti može tačno ceniti, niti za ninom žaliti). Međutim. taj stil 1 iskrenost su se izpnbili: ume> sto đa iamo i glasno, tojest masnim crnim slnvimsa8,

"| stavi đo Znania da je ono što je nap'eao njegovo

privatno „priposlano“ izvee-mom Simi Simiču, kon“korentu ili neorijateliu ili bar mrsku čoveku. da našnii autor sličnog teksta daje izinvu za štampu, : ili Điše „načelan“ članak. sa uvođom. citabima i

zaključkom jako „princibiielne“ prirođe, a svemu tome je svrha da se ionk doknže ništa krupniie do da je Sima Simić niko i ništa. i ovitom svinja koja je na pogrešnom mutu (a možđa i da je opašan po.OVO društvo, biva i to). Ovo uopštnvanje, dakako, ne treba shvatiti tako dn se novine smnetoje samo od fakvih fekstova. dnleko od foga, all me bi bilo teško ni nabroimti neke neđavne mrilike, iz raznih oblnmsbti, koje nisu ništa drneo, UostpTom, o takvim primerima treba i sasvim otvoreno bisati, 'had se ukaže potreba. „kad, nismo w dane bred Novu godđ'nu. đoba opšte dobre volje i mira među ljudima, kako se nekad gnvorilo.

| _ Danas, očigledno, više nije potrebno da se čovek _ bori da mu ime despe u novine, Bez ironije, najzad je „običan“ građanin stekao pravo | mogućnost

ogrešili o svoju m'siiu. bnš „montirnnm'm“ annWetama o hpitanima od invnoe inmferesa, ie? je bilo vrlo jasno da je iza serije inferviua stminla želia da prenvladđa zmbPfmom već'mem iednmoeo. od dva moefovća mišlienia, iako u nmuštini to nipošto niie bila tačna likn rašmnložemia celnkiwmne zaimteresnvane javnosti. Ovakvi primeri nokazviw da je inš opas– niie kad vwmesfo neđosfnftkm politike postoji pristraspn politika. A. sve zaiedmn poknzuje i dokavzuie da je nova erm demnkvnfehe štammne, ome U koioi ne ka»yujie svoiu reč same šakn liuđi iz rednakriie, već strenicče ustoummn mom'innlno svim gradanima, realno iedmnm prebiti tih grnđems. istn fako krcata omnsnmonstima kolko i ona melmdašnin Štamnanie slušain'ih i mnekommnetemteih mišliemia o 7načainim wifamilma miie demokratija: ne može svako odlučivati ni n iyboem mesfa i vremena »zB izgrnnnin orve noimenynme eleVi+eičme centrale. en ni o fTeko sifmnom witaniu kama Šfa le ocena. recima, jedne Wniiee niko n feme nile kveWfikovsm da daie sud. ili ako je, slučajmo, baš diskvalifikovan da ga daje. . Postoji i treće pitamie, mimalo beznačnimo, u vezi sa ovim procesom demohratizacije štampe. Ime u novinnma, slika, javno štampbano mišlienje, donose čoveku popularnost, i to ne samo kod mas. Svi su građani ove zemlie pred zakonom ijednnhki i imaju podiednaka prava (osim ako ih je sud, putem primene zakona, nekih prava lišio), 1 dobra je što je fako. Ai kad je reč o etici, nisu svi jed-

naki, kao što nisu ni sva mišljenin takva da ih

treba propagirati. Opasno je na sebe stavljati, sebi ·

prisvajati (i čak silom okolnosti pomalo uzurpirati) bravo odlučivanja koje je mišljenje ispravno » koje ne — ali takav je posao novinarski: u podeli rada u društvu, koje koliko može ma to utiče. novimarima je brepušteno da presuđuju koje mj~

šljenje ide u slog, a koje~u ređakcijsku korpu za |

otpaške, Kad je već tako, onda se Woliko o mišlienjima toliko i o ljudima mora voditi računa: kome ustupa jeđan list prostor, čije mišljenje citira, nije svejedno. 17

Tinove povelje

Književna grupa „Tin”.w Zagrebu ustanovila je wodiščnje književno priznanje za poeziju. prozu i esej. To: pismeno priznanje nazvano je Timovom pboveljom 1 dođeljivaće se svake gođine ma dan smrti pesnika Augustina Ujevića Osnovni kriterijum za dodeljivamje povelje je vernost fradlciji Tinova duha i sfilm, Iznimno, prve povelje odnose se nm& najbolja ostvac renja u proteklih deset godina, a dobile su je ova dela: “

~ za poeziju „Balađa uspravnog čovjeka” Zlatkm Tomičića;

— za prozu „Osamljent čovjek w tiglanglu“ WjeRkhošlava Majera:

~ za esej „Premišljanja“ Tomislava Ladđana.

Ova priznanja potpisao je sledeći žiri: Gustav Krklec dr Ivo Hergešić, Zvonimir Kulundžić. WMivoslav S. Mađer, Branislav Glumac i Divna Zečević.

Tinove povelje uručene su dobitnicima na khomemoraciji pod naslovom „Tin sa Selske ceste“, održa noj 17. decembra u trešnjevačkom kKazalištu,

oOži okretali nebu. One su, razume se, upravljene zemaliskom tlu, za koje vezujemo svu veru, sva nadam 'a, i na kome, kud puklo da puklo, moramo isterati svoju pravdu.

Nije nas briga za nebo; zamima nas zemlja Jer mi smo — komunisti.

Ipak, jedna ispravka. Nas ne treba da se tiču na nebesa sveti Ilija, sveti Fetar, sveti Pavle, jer ne postoje. Ali Ilija, Petar i Pavle koji nisu sveci, niti bilo kakve mitske ličnosti, već ljudi kao i mi i koji se, u razn"„ svojim funkcijama, zahvalju uči razvoiu tehnike, voze nebom iznad naših glava, ne bi smeli olako da iz'đu iz kruga naše pažhje. Naročito ako se državnim letilićama voze za državne pare. ,

Starešina jedne vojne vazduhoplovne jed'nice je, znamo, koristin helikonter u privatne svrhe. Takve pojeđinosti su, moguće.

Zato — i ne samo zafo — kađ mem zazuji. kad nam zazvrči metalna ptica nad glavom, slobodno Se zapitfaimo da li to zuji i zvrči za narodnu pot rebu ili je neko krenuo na piiac ,ha izlet, na svadbu, samo da mu kaput vidi put.

Jedan i jedan jesu dva

SBST' ČLANOVA upravnog odbora poštanskog pre> duzcčaš u Titograđu našli su se pred teškim zađat< kom da odluče o nodeli šest novih stanova članovi= ma svoga kolektiva.

Neke molbe su odmah odbiiene zato što ih Tmo> ljoci · nisu ofkucali nego nabisali rukom. II za deseftins osfalih se mPšln rasloem da budu odbijene, Kao dovoljno Mitke i hilme pokazale su se jedino molbe členova umravmop odbora, Đa samo one budu povoljno ocenieme i da im se udovolji bez velikog natezania malo je dopr'mela i m8* tematika. Taman zgodno: Šest članova — šest stanova. O

Da ne' bi ispalo da članovi upravmoe eodbors titodradskog poštamskog preduzeća ne misle sam na sebe nego i ma druge, oni su — kmko piše „Komunist“ — drup'ma ipak dodelli nelolko sta+ nOVa za koje se „prefmosfavlja da će biti obez> biieđeni u dos!edno vrijeme“, .

Opet povod za razgovor o zemlji 1 nebu, samo mal. drulcčiii: ·

U stara vremena jedni su otimali sve zemalisko, sva dobra sveta, obećavaiuć' nstal'ma raj na dru> some svetu. Pore na nebu. U nmsšim savremenim · uslovimn grebež često omet hoće da se koristi verom drusih liudi u mešfo uvyvišeen Ne verom u nebo nego, sacčle, varam u — TEwedwćmnet. Svom ogoijenom ružnočem žitogradski slučaj na takve pojave baš lepo upozorava.

Onako, uzgred Unorneeriiše Za .Ravoaorikniu noć:

„Drugovi, nemoni?fe voziti levom stranom +— tako . nećete stići u budućnost,

KNJIŽBVNE NOVINE

ODN