Književne novine

_ KOUTPIKA

KAD UZMEMO u ruke jednu antologiju, proze ili poezije svejedno, odmah želimo da znamo ko je u, njoj zastupljen; sadržaj je stvar koja nas najviše privlači: ovaj autor je ušao, a onaj je izostao... Izboru sastavljača mi odmah suprotstavljamo svoj izbor. U tim trenucima najteže je prisetiti se svih imena koja bismo želeli da nađemo. Kritičar Milorad Stojović,. antologičar proze Crne Gore, olakšao nam je u tom pogledu posao; naveo je sve prozaiste koje nije uneo u antologiju. Tako nema potrebe da se s naporom prisećamo stvaralaca radi eventualne imaginarne revizije. Stojović je otvoreno i hrabro izložio svoja shvatanja, opredelio se za one pisce koji su po njegovom mišljenju najbolji, dok je mnoštvo ostalih (ukazujući i na njih na kraju knjige) jednostavno ispustio. Ovakav postupak LOL Og je duhovit i originalan, toliko je i maliciozan. Ali on nam ipak pomaže da se lakše snađemo u jednom antologijskom prikazu proznog stvaranja Crne Gore posle prvog svetskog rata. Merila Milorada Stojovića nisu regionalna, i to je dobro. Njegov antologičarski postupak uslov]jen je prirodom i obimom materije koju predstavlja čitaocu. Pored dela velike umetnosti morao je voditi računa i o prosečnim ostvarenjima. U ovoj antologiji ima i folklora, i preguste lokalne boje, i dijalekatske leksike. Ali važno je istaći činjenicu da SOTO nije uzeo ovu vrstu proze kao normativnu. U periodu između dva rata pažnju sastavljača privukli su najviše Nikola Lopičić, Risto Ratković i Dušan Đurović (koji je i danas aktivan). Sva trojica su

realistički pisci koji se bave slikanjem konkretnog života. Ratković je jedini unosio u pričanje izvestan poetski fluid, Ali taj liričar koji je napisao pesmu »Ponoć mene«, koja ula zi u gotovo sve antologije novije srpske poezije

OVOJ KNJIZI PESAMA, bogatoj iznenađenjima i kazivanjem, mogućno je prići na više načina, i đa svaki od tih načina ima realnog opravdanja.

Mogućno je biti eruditivan, pa pratiti liniju Zogovićevih uzora koju čine Njegoš, Majakovski, Lorka i Blok, i tu razgraničavati koliko je i kako svojevrstan, koliko i kako nije.

Mogućno je biti lingvistički profesionalan, pa, uz konstataciju da je očigledno simbolističko insistiranje na estetskom značenju asonance i aliteracije i da je još očiglednija futuristička briga za novu ili novoskovanu reč, otkrivati ono pesnikovo osobeno mediteransko osećanje za jarku boju vokala i reski ton konsonanata, ši. jedan bogat i svež jezik, često neočekivan, jako zgusnutog zvuka i smisla, nesvakodnevan.

Mogućno je, takođe, biti metafizičan, pa ovo delo videti, s jedne strane, kao čin protiv samoće ili parazitizma, proživ buržoaskih „avangardđista“ koji „buljukom, ispod ruke, prepisuju tuđe juče“ i protiv mnogih „nekon{iormista s po tri službe“ koji „meću na tebe londonsko-pariske svoje pritke“, S druge strame, videti ga kao opominjanje gavesti i odbranu svakodnevnog (kao naglašavanje da je svakodnevno bogatije od večnog), a njegovog tvorca kao pesnika povratka šumama, odnosno snu devičanstva teškom kao strast.

Mogućno je, dalje, biti impresionističan, pa u ovoj poeziji videti jednu prostu, jasnu, i strozu ispovest. Zaista, behu — „sutonska pričešća slobodom ili smrću“, šume partizanske i ulice bar:kadske, i „okupacija, internacije u smrt, potjere i ubijstva“; biva — „šta se to koga tiče“, i — kad nas ostave ljudi, zavolimo drvo, biće — „dah je moj zgusnut, do jecanja je dah moj zgusnut“, i — oporo saznanje nedovoljnosti zanosa i jalovosti žrtvovanja. Ali, pošto je neživotno biti tragičan i pošto bol ima opravda– nja samo kad „podjari potrebu za još i još oštrijm bolom“, ova sura pesnička pripovest o teškom bremenu jednog životnog i borbenog iskustva (kad se završava tamo odakle se nije smelo ni poći — umorom i očajanjem) biva, nadmoćno, zamenjena pojimanjem da za sve

nije ipak u romanu »Nevidbog« tako dobar romansijer kako to Stojović, preterujući, tvrdi. Od prozaista afirmisanih u DO S OOU periodu Stojović se najviše zadržava u svom zanimljivom predgovoru na Ćamilu Sijariću i Mihailu Laliću. Sijarić, koji je u jednom trenutku izazvao pravo oduševljenje, postao je poslednjih godina predmet čestih nipodaštavanja. Kao što je pre nepravedno uznošen i veličan tako je sada, isto tako nepravedno, potcenjivan. Treba pročitati njegovu priču »Bunar« koja se nalazi u ovoj knjizi, pa uvideti da je ovaj pisac uprkos svim svojim nedostacima (nespretnost u komponovanju, zastarelost formalnog postupka, itd.) itekako sposoban „da se dovine do autentične umetnosti pripovedanja i da nadmaši izvornošću lirskomnaivne vizije sveta mnoge pisce koji bolje znaju kako bi trebalo pisati no što su u stanju to da urade. Ocena Mihaila Lalića je zasluženo visoka. U dosadašnjim kritikama Lalić je uglavnom Dposmatran van crnogorske tradicije. Stojović želi da ga postavi u konkretniji, životniji okvir. Ovaj interesantni ugao posmatranja objasnio je sledećim rečima: »Lalić započinje put modernijeg, kompleksnijeg umjetničkog tretmana čovjekove sudbine u našem vremenu i prostoru, da bi se nešto kasnije, u »Hajci« i »Lelejskoj gori«, domogao svog najvećeg misaonoestetskog dometa i univerzalnih značenja literature. U Lalićevo djelo kao da su se slili svi

za

što je bilo i za sve Što jeste, u iskustvu i van njega, nije potrebno kajanje: bilo je kako je bilo, možda slučajno, možda neumitno... Mogućno je, konačno, biti estetičan, pa Zogovićevu poeziju razumeti kao naročit vid pesmom zasnovane poetike. Razumeti, najpre, da, po Zogoviću, pesnik koji je, slično reci Gangu. „zamučen, lišen dubine i dna“ — ne umc niti može „nebesa da odrazi“, odnosno da to može samo onaj pesnik koji je „Dpisar narodnog gnjeva“, i koji, kao svetionik, „u nebiću se ofima sa nebićem da vrati svjetlost i biće sebi samome, školju, delti“. Razumeti to i fako — znači biti u pravu. Jer, Zogović je nedvosmislen u svom stavu. „Od napora i od sebe“, kaže oh, istinski pesnik fone, ali ne, po navici, u jOĐOVsko-jeremijadna intimisanja ili salonske žongleraje, niti u „otmenu tugu“ i „tihi bol“, već uistinu. A istina se ne đa poseći sekirom, ni spaliti lomačom, kao što se ni pesma ne da nništiti. Ona je dugo s čovekom, i naučila je da se, u feškim trenucima opasnosti za duh i Žži-

—– J.(· JJ | ——— cc —rčl.ı].KR

AKO LITERATURA doista prevazilazi umetnost kao takvu, onda se io događa, prvenstveno, u savremenom romanu. Otuda, ovaj roman predstavlja izvesnu mentalnu leguru, koja se Organski opire čistoj estetičkoj analizi, tako da se estetski kvalitet romana Mne da potpuno ižzoOlovati i razlučiti od njegovog moralnog potencijala. Takva legura podrazumeva „posrednu ili neposrednu, ali u svakom slučaju nužnu identifikaciju pisca sa junakom romana. U Perovićevom delu (izuzimajući Epilog), pripovedač je takođe izjednačen sa junakom pripovetke: Mujova povest ispričana je u prvom licu jednine. U datom slučaju, dakle, čak i najvisprenija književna analiza bila bi defekina i promašena, ako bi zaobišli bitni ljudski problem, koji delo pokreće. Najposle, uklanjajući sebe kao posrednika između svoga heroja i čitaoca, romanopisac bitno skraćuje razmak između ove dvojice.

Na taj način, on primorava čitaoca da se angažuje u tretiranju „neuralgičnog“ problema oko kojeg se lome koplja i kosii u romanu. Drugim rečima, čitalac je prinuđen da izađe iz lože posmatrača, te da se uživi u ulogu aktera, pa i da se opredeljuje u dramatičnim sukobima Perovićevih junaka. Na primer, on mora da bira između komandanta Muja i njegovih brojnih žrtava, kao što su partizan Španac ili komesar Metalac. Ovaj izbor je utoliko neizbežniji i tegobniji. što pisac — uglavnom — samo postavlja problem, dok čitalac mora da ga rešava sam. Povrh toga, ovaj problem se ne retko ukazuje kao neko „granično“ pitanje, na koje čitaoćeva svest mijć uvek sposobna da odgovori, ali koje savest log istog čitaoca ne može da ostavi bez odgovora. Inspirisan ciljem reVolucije, komesar Metalac „stalno ponavlja: ljude treba voleti — to je jedini lek“. Nasuprot tome, opsednut mukotrpnim putem iste revolucije komandant Mujo u stvari ne voli nikoga, jet

u svakome — čak i u vlastitom, najbližem saborcu — naslućuje mogućnog izlajn'ka ili pritaienog zlotvora: „Sumnjm, druže Metmlac, —

uči on komesara. — 1o je vrlina komunista“. (Štaviše, on izričito i odlučno izjavljuje da i

“NJIŽBVNE NOVINE

sama dijalektika postaje štetna za vreme borbe: „Zakone dijalektičke ćemo posle“). Da li praksa revolucije opravdava stav komandanta ili stav komesara?

Spolja, Mujovu dramu rezimira i poenlira vojnička katastrofa: njegova dva odreda U Pustoj reci — u Srbiji podđ okupacijom — bivaju satrvena bez ostatka, dok on sam ostaje žiV, pa se time izvrgava prećutnoj, ali teškoj optužbi da je kriv što je — živ: „I kako se desilo da {i opet jedini ostaneš živ?“ pita ga jedan partizan pred rasplet drame, Međutim, vinovnik katastrofe nagonski odbija da za poraz okrivi sebe i okolnosti; odgovornost za to on pripisuje tobožnjim izdajnicima u svom odredu. Doduše, on na mahove nazire da je dopustio neprijatelju da mu jedinicu tuče odelito, po delovima, te da je tako i potuče. Ali, od ovoga naziranja njega boli glava: stoga on traži druge razloSc katastrofe; ovo traženje dovodi ga do kobnog zaključka: „Našao spm rszloga — izdala“. Up-

. ravo taj zaključak obeležava tačku na kojoj se

Zanimljiv antologičarski posao

Milorad Stojović „ANTOLOGIJA PRIPOVEDAČKE

PROZE CRNE GORE (1918—1965)“, „Obod“, Cetinje 1965.

najvažniji tokovi i mitovi Crne Gore. Aforističnost i snaga jezika Njegoševe i narodne poezije, legendarno čojstvo u djelu Marka Miljanova, suptilnost izraza Rista Ratkovića, revolucionarni humanizam Nikole Lopičića, epske vizije Dušana Đurovića... Poslije Njegoša ni ko nije bolje i potpunije kazao Crnu Goru«. Lalićevo delo (mislimo uglavnom na »Lelejsku Goru« i »Hajku«) je sinteza dosađašnjeg plodnog stvaralaštva Crne Gore, a istovremeno i početak jednog bitno novog i modernog načina pisanja. Njemu je pošlo za rukom da dosegne nivo univerzalnog, a da pri tom ne prenebregne konkretnu tematiku. Ono što su pokušavali da postignu njegovi prethodnici i vršnjaci, ostajući ipak samo slikari »sredine«, Lalić je.uspeo

WD u u uGIIJUSG A" _____ aa

da ostvari tek posle nekoliko godina traženja svoga puta.

Mlađa generacija prozaista izdašno je zastupljena u Stojovićevoj antologiji. Sastavljač je tačno uočio da je tek sa njom proza Čiji su autori rođeni na crnogorskom tlu, postala, ne računajući Mihaila Lalića, prvi put tehnički izgrađena u izuzetnoj meri. Za jednog Miodraga Bulatovića, Kiša, Kovača, šćepanovića, Pe-

ća ili Asanovića više se ne postavlja pitanje da li je proza folklorna i živopisna anegdota, ili je umetnost. Neki od ovih autora ubrizgali su svežu krv u naš savremeni roman i pripovetku. Koncepcija Milorađa _Stojovića lišena je uskogruđosti. On piše: »Pisci Crne Gore vuku korijene iz jedne specifične, užarene istorijske uslovljenosti čije umjetničko transponovanje podrazumijeva jarke boje i simbole. Slikajući podneblje zavičaja i gradeći svjetove makar i sa dalekim prizvucima tog podneblja, naši prozni pisci, integralnošću misaonih i stilskih vriječnost u svojim najboljim djelima prevaziaze i ukidaju svaki privid regionalnosti«. Mnogi autori koje nalazimo u ovoj knjizi objavljivali su sa podjednakom radošću u »Stvaranju« i nekadašnjim »Susretima«, kao i u »Savremeniku« i »Delu«, u Titogradu i na Cetinju isto

tako kao i u Beograđu. Književnost Crne Gore nije nikada bila zatvorena u sebe. Njeni najbolji pisci čine podjednako čast i literaturi Crne Gore, i srpskoj i jugoslovenskoi literaturi uopšte. Prelistavajući Stojićevu antologiju nemamo utisak, sem retkih izuzetaka, regionalizma i folklorne egzotike. To je izbor tekstova autora koji su poznati i od kojih se dva-tri nalaze u samim vrhovima naše proze danas.

Pavle Zorić

zenu BuuuuuInanuezunu ea ————

Poezija

• • ı protiv Radovan Zogović:

„NBARTIKULISANA RIJEČ“, „Prosveta“, Beograd 1965.

voli Bonaša ratnički i osvetno: da ne' prašta i ne popušta. Na svaki” 'divljački, podlački ili” mantijaški nasrtaj — ona uzvraća mržnjom i strašću uništenja, postajući, tako, što dalje to ubedljivije, življa od života, jer — beznadđežnija od klonuča, mračnija od mraka i ljućča od zla..., itd...

Svi ovi pristupi, međutim, kao i njihovi rezultati, u manjoj ili većoj meri, bivaju sporedni. Glavno je ovo:

Prvo. Zogovićeva stvaralačka polazišta nisu ni vulgaristička, ni lakirujušča, ni proizvoljno masovička. Naprotiv. Čitamo: „I sve je... stratište i zgarište, znoj, groznica, spazma žkiva“, sve je — „bol što biva, opet biva, samo biva bez stanke i bez kraja“. Sve liči na bitku i sve podseća na okršaj. Maina, mir, spokojstvo — nisu ništa drugo do lažna skrama i opasan veo. Nema pritajenosti. Ako i jedno srce bije, ako i jedna suza sazreva — oni pripremaju udarce koji će nas uspraviti. Zato pesnik na-

Junak

prestupnilk?

Milivoje Perović: „ČETIRI MUJOVE VOJSKE“, „Bagdala“, Kruševac 1966.

Mujovo revolucionarno delo posuvraća u nedelo.

Umesto da bije neprijatelja, on počinje da ubija sopstvene borce, u kojima „otkriva“ izdajnike ili uljeze, i pri tom ih ubija, često, na mučki način: iznenadnim metkom u leđa. Tako, u Španca pušta „rafal iz zasede“; zatim, udešava da pogine omladinac Mile; i tako redom. Što je najmučnije, izgleda da on odista veruje da te vojnike Revolucije tamani — u inferesu Revolucije: suprotno Geteovom đavolu, on čini zlo u nameri da urađi nešto dobro. Njegova apstraktna i apsolutizovana vrlina izvitoperuje se u svoju negaciju: u porok i prestup. Taj monstruozni apsurd ispoljava se, poglavito,. u satiranju Mujove „treće vojske“. Na kraju, Partija odstranjuje apsurd o kome je reč, Ona to čini na jedini mogući način; fizičkim uklanjanjem vinovnika apsurdne katastrofe. 7

Društveno-istorijsku okosnicu čitave drame obrazuje zamršeni problem odnosa između čoveka i revolucije. Suočen sa ovim problemom. Gorki je stao na gledište da ne postoje ljudi

značava: „zločin tuge“ i „diverzija sna“. Ili ogorčenje — ili tišina!

Drugo. Idejno-ideološku strukturu umetničkog ostvarenja najbolje otkriva izbor predmeta obrade, pod pretpostavkom, razume se, da je taj izbor političan, a sam predmet neoskrvnut falsifikovanjem. U slučaju Radovana Zogovića ova pretpostavka (kao ograđivanje) otpada, pa se uočava da su objekti ispoljavanja njegove poezije gradovi revolucionarnih nemira i crvenog otpora i podviga, prostori paroksističkog koštaca dva sveta, dve ecpohe (Šangaj, Madrid, Kuba, itd.). Pesnik bira one sudbi-

ne bića i stvari s kojima se može potrešno ili .

borbeno identifikovati, od kojih može stvoriti simbole svoje komunističke vere. Bira, na primer, moskovsko nabatno zvono kojem su „za plotun ustanku, da više bunama ne plotuni do resice jezik izasjekli na odreske“; bira i iz" jednačuje se sa maslinom koja se „izubijanim, skrutnutim korenjem“, grčevito, kandžasto, Uhvatila za kamen — da bi “uspravno, prosto stajala“, bira za svoju najjednostavniju ljubav drvo grab zato (zapazimo!)

„..„Što pitom nije, ni savifljiv, ni raspiljiv ili.

e štićam,

već krut i kvrgav, ćoškast i čvorav, ljut i pogan. Što gužve ne daje, ni jarmove, ni taljige, toljage ili bičalj,

ni obluk samarni, ni kundak, ni klade. — Samo

+

oganj! Treće, Ništa tako ne karakteriše pesnika

kao njegovo određenje smrti. Prihvatanje, odnosno neprihvatanje života, razumevanje, odnosno nerazumevanje tokova postojanje i značaja čoveka — srazmerni su kvalitetu i strukturi pojimanja smrti. Kad Zogović peva: „Da smrt proslavljam kao vraćanje u prabiće, tišinu, pokoj — nijesam ni na plačljivom početku, niti potad! Jedina smrt koju slavim, to je: umrijeti ncslabićem u bici i na muci — u ime slobode i života.“ Nastavak na 4, strani

Dragoljub S. Ignjatović

rađi revolucije, no da se revolucija vrši radi ljudi. Bez ikakve sumnje, Mujo izvrće ovo gledište naglavce. S jedne strane, on svodi prev“ rat na oružani obračun; s druge strane, tako svedenu revoluciju proizvodi u nekakav apsolutum, prema kome svaka ljudska veličina iz“ gleda ravna ili bliska nuli. Po njemu, revolucija je biblijski bog, koga čovek ne može videti, a da ne umre: „Svaki čovek koji se drzne da je vidi, Revoluciju, celu, — mora umreti“, U ime takvog svog „boga“, ili Moloha, Mujo streljaj između ostalih, i jednog Jevrejina koji beži ispred fašističkog pogroma, jer ovaj nesrećnik beži — „bez veze“ (naime, bez partizanske veze). Zbog svega foga, komandantu se svaki čovek ukazuje kao „neproračunati element Revolu= cije“, kao elemenat koji mu samo zadaje glavobolju. Čini se da on shvata Revoluciju u suštini isto onako kako je prikazuju njeni protivnici, samo što je oni odbacuju, dok je on prihvata kao takvu. Može biti da je takav Mujov malograđanski stav umnogome lomogućen socijalnini sastavom njegove vojske, u kojoj gotovo i nema autentičnih proletera: Perovićev protagonist diže u stvari — jednu seljačku bunu koju vode intelektualci, mahom đaci. U tom kontekstu je logično što komandatt radi o glavi komesaru Metalcu, razumnom i čovečnom radniku, koji samim svojim prisustvom i dejstvom vraća Mujovu borbu u korito socijalističke revolucije. Uostalom, Muju staje na put ne samo Partija u liku Metalca i Mileta, nego i Darod koji VO» juje protiv okupatora: tako se seljaci-partizani ustežu da streljaju svoga druga, koga je Mujo prestrogo i olako osudio na smrt.

Masakrirajući svoje drugove, Mujo čini proestup protiv revolucije kao i protiv elementarne čovečnosti. Ova inkriminacija, međutim, obuhvata jedan tajni, na izgled nerazrešiv, „aniropološki“ ili ljudski problem, koji se javlja kao pitanje o relativnom udelu prestupnikove subjektivne volje i udelu njegove objektivne situacije u samom prestupu: koji je od ova dva ude la pretežan u konkretnom slučaju? Mujo je iz-

Nastavak na 4. strani

Radojica Tautović

Š