Književne novine

Advokatski lov u mulilnom

PRE KRATKOG vremena, na Prvoj konjerenciji advokata Jugoslavije, ovoj odgovornoj i značajnoj profesiji odata su svestrana i opšta priznanja. S pravom, i razlogom. Ovih dana, međutim, jedna advokatska ajeYva ponovo dovođi ovu profesiju u središte pažnje maše javnosti mnogobrojnim tekstovima koji su sasvim drukčije imtonirani, jer su mpodstakmuti medožvoljenim, radnjama mekolicine beogradskih advuokata, koji su svoju strast za sticajem lake zarade, po svemu, sudeći, verovatno tek delimično platili pred sudijom 2a prekršaje. Iako se o. tome dosta pisalo, nije nekorisno ponoviti celu priču, sa imenima njenih, protagonista. Adsokati Rista Zlatanović, dr Dušam Maksimović, Jovan Nimković, Vojislav Beleslijan, Dušan, Živković, sudski tumač Mihajlo Vuksanović i još nekolicina, neodgovoyvnih, prevaranata, iskoris}ili su odlazak naših radmika ma, vad u imostramstpo da bi ostvaril, visoke zavade. Od 20.000 do 700.000 dinara (starih) plaćalo je ovim, poznazvaocima zakona i propisa oko 7.000 radmika i drugih stručnjaka koji su, „stručnim“ advokatskim, posređovanjem, otišli da rade izbam, maše zemlje. Visoki honofari primami su 2a poslove koji su se obavljali protivzakomito i bez obvlašćenja. Posao je cuetao, i po svemu, sudeći, bio

dobro orgamizovan. Volju da se dođe do zapo |

slenja, u, mekom dalekom, nepoznatom podneblju, nisu, mogle da Pokolebaju visoke advokatske tarife. Advokatska sirasct za zaradom, prevugmula je mad projesionalmim, moralom, i ljudskom, savešću, nad, poznavanjem zakona i Dpropist koji su se, u drugim, i drukčijim slučajevima, potezali kao elementarna oruđa aduokatskog poziva. Cela ova medozvoljena, unosna rabota završila se, shvatljio, time što će i advokatima biti potrebni — advokati. Najpre su sudije za prekršaje beogradskih opština, Stari grad i Vračar kaznili zbog povreda Osmovnog zakoma o organizaciji i finansiranju zapošljavanja advokate-prekršitelje novčanim, kažnama između 100.000 i 800.000 starih dimara. Na tome se nije stalo. Na predlog opštinskih javnih tužilaštava protiv advokata je povedem, administrativho-kazneni postupak. Na taj mačim će cela ova nepoštena advokatska Yabota dobiti sboj rasplet i pred, sudom, ma procesu na kojem, će advokati biti dužni me da brame već da se brane.

Sa simpatijom je primljena odluka disciplinskog tužioca Advokatske komore SR Srbije da se protip ove grupe advokata, zbog medozvoljenog „izvoza“ radme smage, koji je dobio jedan za maše društvo mezamisliD i nedopuštem vid trgovine ljudskim, dušama, njihovim ambicijama, potrebama ili nevoljama, podigne optužmica. Advokatima će, ma, ovom, procesu, suditi njihove kolege. Nužno je zahtevati, u ime moralne čistote advokatskog poziva, da se hitnom i memilosrdnom, hirurškom, intervencijom, odstrani mezdravo telo koje je celom poživu moglo da nanese ozbiljnu ljagu.

Postupak mekolicie beogradskih advokata, sudeći po izjavama koje su dale njihove kolege, naišao je na oštru osudu. Pri svemu tome, međutim, treba postaviti jedno pitanje. Naime, prema izjavi predsedmika Advokatske komoYe SR Srbije neki kažnjeni advokati „tvrde da su mevini, i da su svi zajedno vadili po želji stramaka. koje su dolazile wı mjihove kancelarije e Zar je „želja stranaka“ mogla i smela iskusne pravnike da mavede na izigravanmje zakona š propisa koje poznaju i podstakme ma bavljenje delatnošću za koju nemaju ovlašćenja i koja je protivzakonita?! Razume se, mužno je složiti se sa predsednikom, Advokatske komore SR Srbije da „niko me može da diskutuje. odlučuje o stavovima i donosi odluke bez konkretnih činjenica i dokaza“, Sigurno je da mi sudije za prekršaje kazne nisu izrekli bez svih mužnih elemenata koji su za izricanje kazžzme potrebni; same kazne su postale opipljiva i značajna činjenica o jednoj mepoštemoj delatnosti koju je javnost primila sa gnušanjem i strogom, osudom.

Posebno je pitanje da li o ovakvim, i sličnim, beskrupnkloznim špekulacijama i poslovima trebo erbilinije (la se pozabave i drugi društveni, Pa i politički, faktori maše socijalističke zajednice, Jer ovakve i slične radmje udaraju. po našem, Ynišljenju, u same temelje mažeg društvemo-političkor; myeđemio koje je, no svojoj

suštini, »esnovamo ma odlečmnoj borbi mrotiv svake mre korupcije i eksploatacije ljudi i tuđeg rada. ·

Godina XVIII Nova serija Broj 275 BBOGRAD, 14. MAJ 1966. List izlazi svake druge subote

M Cena primerku 50 para (50 dinara)

peđinea

BELA VRANA

ŽIRI IZDAVAČKROG: PREDUZEĆA „Otokar Keršovani“, u sastavu Vlat ko Pavletić, Milan Crnković i Nodeljko Fabrio, dođelio je prvu nagradu za najbolji roman o moru mladom zagrebačkom romansijeru Kreši Novoselu za delo „Sivinov povratak“. Na konkurs, koji je otvorilo ovo izdavačko pređuzeće stiglo je deset romana. Od toga dva na slovačkom „jeziku tako da ih zbog toga žiri nije uzeo u obzir za ocenu i nagrađu. Dva romana svoO~-

| jom tematikom nisu zadovoljavala

propozicije konkursa i žiri je predložio izdavačkom preduzeću da ih, eventualno, objavi u nekoj ediciji mimo ovog konkursa. Četiri roma-– na zbog slabog kvaliteta su odbijena, dok je nagrada, jednoglasno, dodeljena Kreši Novoselu za „Sivinov povratak“.

Ono što u ovom slučaju treba pozdraviti jeste činjenica da je žiri detaljno obrazloženje, sa ocenama svih prispelih romana i sa razlozima koji su ga rukovodili da donese određene odluke, stavio na raspolaganje redakcijama dnevnih, nedeljnih listova, književnih publikacija itd., sa izričitom molbom da se integralan tekst odluke žirija, ukoliko to redđakcijske mogućnosti dopuštaju, objavi i da se na taj način javnost upozna sa metodima i principima rada ovog žirija.

U vreme kada većina žirija donose odluke o nagrađama pod, najblaže rečeno, misterioznim okolnostima, kada je njihov rad obavi jen velom tajni i kađa na njihove odluke često utiču i razlozi koji ni-

su prevashodno umetničke prirode,

PEĐA — TAJ ZALJUBLJENIK: SVETLA I PRUSTOVSKIH HARMONIJA PRIREDIO JE OVIH DANA IZLOŽBU SLIHA IZ NEKOLIKO FROTEKLIH FAZA. BEZ LAŽNOG PATOSA, BEZ ŽELJE DA ZAPANJI EKSTRAVAGANCITJOM, OVAJ ZNAČAJNI UMETNIK: NAGOVESTIO JE SVOJIM SLIKAMA. DOLAZAK PROLEĆA, OSVEŽIVŠI VEĆ POMALO MONOTONU OPSESIJU. TRAUMATIČNIM VIZIZAMA. KOJE JOŠ ČESTO NASELJAVAJU NAŠEM SAVREMENO SBLIKARSTVO. BILO JE PRAVO ZADOVOLJSTVO VIDETI NA JEDNOME MESTU IZLOŽENA DELA TZ RAZLIČITIH FAZA PEĐINIH — OD ONE KOJU OZNAČAVA „JUGOSLOVENSKA AMBASADA U FARIZU“, DO POSLEDNJIH, NA KOJIMA SE MOSTAR POJAVLJUJE KAO SLIKARSKI MOTIV, „„ŠdOE

postupak žirija izdavačkog preduzeća „Otokar Keršovani“ — koje + inače poslednju godinu-dve, daje podsticaj mladim „piscima, i kao malo koje od naših pređuzeća vodi brigu o plasmanu domaće knjige — treba pozdraviti i takvoj praksi dati punu podršku.

Bilo bi dobro da žiri „Otokara Keršovanija“ ne ostane bela vrana

među desetinama i desetinama ra-

znih komisija i žirija koji donose odluke iza zatvorenih vrata.

START „PARADOKSA“

SKORO da smo se već bili odvikli od ozbiljnog humora i pomirili s paradoksalnim siromaštvom i sivilom humorističke produkcije. A onda se iznenada pojavio »Paradoks«, list za humor i satiru (ili, kako stoji u podnaslovu, »list za ozbiljna pitanja«) i svojim drugim brojem potvrdio čvrstu nameru da nastavi s izlaženjem. Intencijama i karakterom ovaj list u znatnoj meri popunjava prazninu koja se dugo osećala u našem kulturnom životu i izdavačkoj delatnosti.

Na stranicama »Paradoksa« malazimo raznovrsne vidove humornog i saftiričnog izraza (stihovi i proza, karikature i crteži, fotokarikature). Tako svi prilozi nisu na istom nivou, a neki čak odudaraju od opšteg tona, urednicima i saradnicima se mora odati priznanje što su već od prvog broja Dpošli neizvesnim, a po svoj prilici i nezahvalnim putem afirmisanja istinskog stvaralaštva na ovom području. No kao ohrabrenje može i njima ı nama poslužiti činjenica što na stranicama ovog lista pored

——

(sa Š TRN

PRO ana

ZEKO MSM SOS

već poznatih imena srećemo i radove većeg broja mlađih ili nedovoljno poznatih saradnika. Takođe je zanimljivo da se nekoji od već poznatih literata različitih generacija smelo otiskuju na neistraženo more vedrine — s ograničenjem da i sama ova vedrina nije odveć vedra: Njom caruju crni humor, sarkastičan i gorkosatiričan ukus.

Zato s razlogom možemo očekivati da će »Paradoks« na svoj (ne) ozbiljan način doprineti rasvetiljavanju ozbiljnih pitanja. Napredak postignut drugih brojem u odnosu na prvi još više nas podržava u tom uverenju.

T. Šš. LEC JE UMRO, ŽIVEO LEC ZAISTA postoje ljudi o čijoj bih

smrti radije pisao nego o smrti Stanislava Ježi Leca, poliskog pesnika. Tu dozu mizantropstva dozvoljavam sebi zato što postoje veće i manje smrti, i što je smrt, probiračica. mogla da uzme i nekog drugog. Satira u socijalizmu smanjena je za jednog Leca, oduzet joj je način mišljenja, neverovatno kratak i precizan pogled na svet; pala je u stvari jedna misaona struktura, čoveka koji je činio čast stvaralačkom slobodarstvu jednog od dva vladajuća misaona dominiona koji upravljaju svetom, oduševljavajući oba.

Lec se, imam utisak, čak i stideo svoje oštroumnosti, izjavljivao je, fu i tamo, da je on lirski pesnik, da je duhovitost njegov sporedni kolosek. Lovio je misao šetajući, pisab je u hodu, beležio je to što piše u jednoj varšavskoj kafani. Lec nije voleo literarne gnjavaže, iz samilosti je „ubijao“ svoga čitaoca jednom jedinom rečenicom.

Novih rečenica više neće biti.

Omalen, debeljuškast, živih sujetnih očiju kao svi nemirni stvaraoci, lažno lukav, bio je pristalica kulta — misli. Imam utisak da nije umro. Kađa sam čuo za njegovu

smrt (telefonom, tim neprijatnim instrumentom, neprijatnim glasnikom) palo mi je na pamet da život nije napustio Leca nego da je on napustio život, pomislivši: hajde, živećete i bez mene.

Lec je umro, živeo Lec!

Brana CRNČEVIĆ

KOMEMORACIJA JELISAVETI MARKOVIĆ

UDRUŽENJE PREVODILACA SRBIJE održalo je i2. aprila 1966. godine komemoraciju svome najstarijem i svakako najzaslužnijem članu, nedavno preminuloj Jelisaveti Marković. Njena smrt i njena komemoracija predstavljaju, na jedan određeni način, i potresan podatak o tome kako jednom životu koji je bio sav posvećen u mefnosti prevođenja i jednom čoveku koji je iza sebe ostavio čitavu biblioteku prevedenih knjiga nisu odata priznanja kakva zaslužuje. Kao što je rad Jelisavete Maryković gotovo celog njenog živofa prolazio od javnosti nezapažen i bez dužnih priznanja, tako i. njena smrt nije obeležena na onaj način na koji bi svakako zasluživals. Kada ovo kažemo svesni smo i svoga sopstvenog ogrešenja o uspomenu Jelisavete Marković kojoj ni u

našem listu, sve dosad, nije odata.

ni najnužnija počast.

O životu, radu i ljudskom liku Jelisavete Marković na komemoraciji je govorila Jugana Stojanović koja je, između ostalog rekla: „Jelisaveta Marković n'je bila mehanički podražavalac originala, ona je. ulazila u samo srce stvarnosti fajanstvenih poeiskih svetova koje je rekreirala i u te svetove je Uuvodila nas, čitaoce njenih prevoda.

ne dopustivši da ostanemo pred" njihovim spoljnim licem. Ali ma koliko podstaknuta emocionalnim

impulsima da otkriva lajnu onog šio je šire od reči, ona je istovre;

Nastavak na 2. strani