Književne novine

-

ciki i;

PISACA SREDNJE EVROPE

PRE NEKOLIKO dana, u Gorici je završen prvi susret pisaca iz zemalja srednje Evrope. Inicijativu za ovaj sastanak, kome su prisustvovali književnici iz Austrije, Čehoslovačke, Savezne Republike Nemačke, Italije, Jugoslavije i Mađarske, dali su italijanski pisci ı kulturni radnici, đok je pokroviteljstvo nad susretom imao UNESCO, čiji je predstavnik, istaknuti italijanski pesnik Đuzepe Ungareti, predsedavao prvoj inauguracionoj sednici, održanoj u svečanoj sali drevne tvrđave u Gorici.

Ideja o sastanku pisaca iz srednjoevropskih zemalja, koji su svoj susret posvetili dosta širokoj ali nedovoljno preciziranoj temi „Današnja poezija«, predstavljala je nov pokušaj okupljanja intelektualnih i kulturnih radnika različitih zemalja. Organizatori susreta, okupljeni oko časopisa „Iniziativa Isontina“, želeli su da ostvare jednmu novu koncepciju međunarodnih susreta književnika i intelektualaca, što im je, u velikoj meri, i pošlo za rukom, zahvaljujući, pre svega, izvanredno povoljnim uslovima kojima su raspolagali i koje su pružili učesnicima sastanka. Izvanredan italijanski smisao za organizaciju, kombinovan sa poslovnošću turističkih velemajstora, bili su osnova gostoprimstva koje su punih pet dana, od 19. do 22. maja, uživali pisci nekoliko susednih zemalja.

Izlažući svoja shvatanja o savremenoj Dpoeziji, učesnici konferencije svoje govore usmeravali su, uglavnom, u dva pravca: u pravcu informativnog upoznavanja učesnika konferencije sa tokovima i strujanjima u nacionalnim literaturama, i u pravcu rasvetljavanja onih pitanja koja su zajednička svim narodima a koJa su sadržana u prirodi i karakteru savremene poezije. Čehoslovački i jugoslovenski predstavnici na konferenciji svojim izlaganjem zadovoljavali su obe tendencije, i informativno-kritičku i teorijsku. Dok su češki i slovački pisci Adolf Kroupa i Miroslav Červenka govorili u-

avnom informativno o strujaniima u moder- ||

noj češkoi i slovačkoj poeziji, njihovi zemljaci Jozef Bžoh, Stanislav Šmatlak i Petr Kabeš tumačili su one ideje koje predstavljaju pokretačku snagu savremene poezije u češkoi i slovačkoj književnosti. Sličan nastup imali su i jugoslovenski pisci; koji su, prema oceni italiJanske štampe, dali jedan od najzanimljivijih priloga čitavom sastanku. Nikola Milićević i Mateja Matevski govorili su uglavnom informativno o hrvatskoj i makedonskoj poeziji, dok je Ciril Zlobec u svome referatu o današnjoj slovenačkoj poeziji eksplicirao izvesne opšte postavke o strujanjima u modernoj slovenačkoj literaturi, ne pominjući u čitavom referatu nijedno ime nego samo probleme. Miodrag Pavlović je svoje izlaganje Kkoncipirao još šire i principijelnije: iznoseći svoje teze o perspektivi razvika savremene poezije, on ie diskusiju pokušao da podigne na. viši, teorijski i estetički nivo, što mu je, u velikoj meri, i pošlo za rukom, pošto su njegove vrlo originalne ideje izazvale živu i zanimljivu diskusiju učesnika, nekih mlađih italijanskih avangardista s jedne, i istaknutog nemačkog kritičara i esejiste Hansa Holthuzena, 5 druge strane. Veliku pažnju privukao je takođe i referat nemačkog književnika Kurta Hohofa o modernoj „nemačkoj lirici, koji je, po oceni većine učesnika, bio najsadržajniji i najpotpuniji u informativnokritičkom smislu: Od italijanskih pisaca, koji su često uzimali reč sporeći se između sebe i sa drugim učesnicima konferencije o nekim opštim pitanjima pesničkog razvitka danas, zanimljivija izlaganja imali su Bijađo Marin, Andrea Zanzoto, Ugo Fazolo i predsednik konferencije, istaknuti italijanski pesnik Mario Luci.

Sastanak pisaca srednje Evrope, održan u Gorici, bio je značajan pokušaj okupljanja književnika različitih zemalja u smislu njihovog još boljeg upoznavanja, zbližavanja i razumevanja. Iako bi nešto konkretnije određena i utvrđena tema možda bolje poslužila kao osnova za razgovore, nema nikakve sumnje da je i protekli sastanak dao korisne i značajne rezultate. Pre svega, to je bio jedan živ, otvoren, prijateljski dijalog različito orijentisanih pisaca, pesnika i kritičara, o pitanjima savremene poezije, i taj duh solidarnosti i prijateljstva, stvoren i prihvaćen na sastanku, vredna je tekovina susreta, čiji su progresivni duh pozitivno ocenili napredni italijanski listovi, pre svega »Unita«, videći u njemu jednu novu mogućnost zbližavanja naroda i nacionalnih kultura Evrope.

Naša štampa osim jedne krafke, uopštene informacije, nije zabeležila ovaj događaj.

Pr.

NA PREPUNOM STADIONU JNA, 25 MAJA, POTPORUČNIK. JUGOSLOVENSKE NARODNE ARMIJE MIRKO ANŽEL FREDAO JE PREDSEDNIKU REPUBLIKE JOSIPU BROZU TITU ŠTAPETU MLADOSTI KOJOM MU NARODI JUGOSLAVIJE ČESTITAJU SEDAMDESET ČETVRTI RO-

ĐENDAN. ŠIROM CELE NAŠE ZEMLJE DAN MLADOSTI PROSLAVLJEN JE KAO JEDAN OD NAJVEĆIH I NAJRA-

| DOSNIJIH PRAZNIKA,

”

TRN U OKU DAVIČOVOM

„Ne gleda se zrikavo tuđim, nego svojim očima“.

(O. Davičo, „Vjesnik“ 15, V 1966)

U »ZEMLJI NAJLJUDSKIJIH SLOBODA« Oskar Davičo, još jednom, i po ko zna već koji put, u ime te iste, kako sam reče, »najljudskije slobode«, otpočinje s novim hajkama i ličnim obračunima u zagrebačkom »Vjesniku« od 15. maja. Ako Davičo tako shvata tu svoju (a valjda i našu) samoupravljačku »najljudskiju slobodu«, ako zamišlja da je njemu nešto dozvoljeno Što drugome nije, ako pretpostavlja da javne tribine treba da služe jedino negovanju kulta njegovog neizrecivo velikog genija, a da sve one koje se usuđuju da, 5 ” vremena na vreme, podvrgnu kriti"ci njegovu inače, uglavnom javnu, književnu i društvenu delatnost, treba da budu zbrisane, ukinute, uništene, onda mu možemo jasno staviti do znanja da je u potpunoj zabludi. i bi

Oskar Davičo je, dajući intervju »Vjesniku«, i odgovarajući na prethodno postavljeno pitanje Dobrice Ćosića o takozvanoj pojavi „inflacije reči“ u nas, ispisao, ili, usmeno formulisao, sledeće rečenice: »..I od svih kultova ličnosti najopasniji je onaj koji bismo mogli nazvati okultizmom izmišljenih i bezličnih lica. Ona, nemajući afiniteta za fenomene umetnosti i kulture, a svojevremeno nametnuti njima i zaboravljeni ili nametnuvši se odskora, doprinose izjednačenju bezvrednog, otkrića i kiča, smisla i besmisla. To je u Beogradu počeo da čini Tanasije Mladenović sa svojim K. Novinama još pre trinaestak godina. Izmenile su se redakcije svih časopisa u zemlji za to vreme. Samo K. Novine

” izgleda da ne mogu bez monumentalnog, „duhovnog prisustva

Godina XVIII Nova serija Broj=3%6" BBOGRAD, 28. MAJ 1966. List izlazi svake druge subote

Cena primerku 50 para (50 dinara)

Ona Pain ir aaa qyaiitrsUUyroerrirunanara parite;

DANA

njihovog direktora koji se pojavljuje svakog prvog po platu. Čini se da nikom ne smeta što se takvim radom od literature pravi ono što jedino može — pačvara. Razume se nije on jedini koji bez osećanja za vrednost devalvira sve čega se dotakne«. I tako dalje, sve u istom ili sličnom stilu o Miri Trailović i Ateljeu 212, o Josipu Vidmaru i Mateju Boru, o udruženjima književnika i Društvu književnika Hrvatske posebno, o jezičkim diskusijama koje se vode u poslednje, vreme kod nas, o pojavama šovinizma i razgovorima o njima — odsečno, osiono, sa Olimpa nepogrešive isključivosti.

U Oskara Daviča je, za svakog onog ko je pažljivo pratio liniju njegovog uzdizanja do spomenutog Olimpa, mnogo štošta laž, Dočev od same njegove javno publikovane biografije. Ako neko u ovoj zemlji devalvira estetske vrednosti, i neguje inflaciju reči, onda je najbolja ilustracija za tu tvrdnju književna i publicistička evolucija Davičova za poslednjih deset i nešto godina, to jest od famozne »Nove misli« do danas. Upravo u »Književnim novinama«, i upravo od Ppisca ovih redova, svojevremeno su kritikovana neka njegova književna ostvarenja i njihova jasno ispoljena_ anarho-sitnoburžoaska pozicija. Upravo Davičovi romani i njegova proza, počev od romana »Beton i svici« pa do tetralogije o robiji, predstavljaju pravu inkarnaciju, inflacije reči, pa su, kao takvi, na stranicama ovog lista i ocenjeni od kritičara i prikazivača koji se ne plaše bilo čijih monumenfalnih «titula i pozicija. U Oskarovoj esejistici i prozi u kojoj se udvaranje državi i Partiji meša sa sladunjavim i bljutavim seksualnim i panseksualistič-

kim scenama — našli bi'se divni”

biseri (povampirenog) orakulskog stila koji je svojevremeno bio Kršten diringovštinom. Upravo, je Oskar Davičo onaj pisac koji je, kao

~~~

Lbi 0 8 62% • M

što je jednom delu javnosti pozna-

to, primao neko vreme platu na blagajni »Borbe« ništa ne radeći 1 nemajući nikakvo zaduženje, ukoliko se zaduženjem ne smatra to što je u Africi, kuđa je išao opet o trošku »Borbe«, gutao pacove za dobro jugoslovenskog socijalizma ili u diskusijama sa šoferima kamiona izmenjivao citate iz Kardeljeve knjige »Socijalizam i rat« (biva: vidi kako Crnci čitaju naše teoretičare i kako se ležerno frljaju citatima!)..Upravo... ali kud bi nas odvelo uzaludno nabrajanje! O fenomenu O. Davičo trebalo bi napisati knjigu, ukoliko bi se u nekog našlo energije i za to. Njegovi pogromaški i drugi ispadi, sve češći ı sve Žešći u poslednje vreme, njegove otvorene diskriminacije či lavog niza ljudi kreću se od nipodaštavanja i omalovažavanja ličnih i moralnih kvaliteta drugih (uvek tih drugih!), pa do proglaša-

vanja za crnostotinaše svih onih.

koji neće pod njegov estetski i monopolistički šešir. Njegova i Javna i tajna potkazivanja nekih pisaca zaslužuju određenu pažnju, određenu javnu analizu i ocenu u jednoj posebnoj i samo za to određenoj prilici. Nadaimo je da će se to uskoro i desiti. Postoje o tome i pisani dokumenti i Živi svedoci, kao i o svima drugima, te „sudu javnosti neće moći niko da izbegne, pa ni Davičo, ma kako snažno bio naduvah balon njegovog tako sjajnog: i tako neumitnog genija.

T. MLADENOVIĆ

IZJAVA MIRE TRAILOVIĆ

PRBNOSIMO iz „Vjesnika“ od 22. maja odgovor Mire Trailović na deo intervjua O. Daviča koji je objavio isti list 15. maja ove godine, da bismo svoje' čitaoce, koji ne prate zagrebački! „Vjesnik“, što potpunije informisali o Davičovoj smišljenoj neodgovornosti.

Poštovani druže uredniče,

napad Oskara Daviča u Vašem listu: od:15.' mhBja o. g.. u ođilomku koii se odnosi na mene. ne zanima mr kao napad na moju ličnost, i ne podstiče me i iz tih razloga na ovaj odgovor. Oskar Davičo je dovoljno poznat beogradskoj javnosti po svojim pogromaškim istupima, na koje se više niko ozbiljno i ne osvrće, iako je vreme da se na njih argumentovano

. odgovori. Iako je meni potpuno ne-

jasno zašto sam ja uvrštena u slavni red žrtava Oskara Daviča, teško mi je da sa njim polemišem, jer su 'publicistički istupi Oskara Daviča obično kombinovani od ljubavi prema domovini i mržnje prema ljuđima. I zato na njegov poslednji napad ne bih odgovarala da njime nije povređeno pozorište u kome radim, i kojim rukovodim, i za koje pred javnošću odgovaram. TI ne želim da branim sebe, nego težak put svih nas koji smo tokom deset godina verovali u Atelje 212, i pomogli mu da stekne ugled koji danas ima, Rezultati Ateljea 212 su plod sapadnje, mišlienja, materijalne pomoći zajedice, i stava prema umetnosti

„čitavog niza ljudi: umeinika., redite-

lja, pisaca, a pre svega istaknutih javnih radnika koji godinama dđelaju u savetu. Ateljea 212, kao i u njegovim upravnim organima. Precenjujući ulogu moje ličnosti, Oskar Daviča negira osnovne principe i rezultate samoupravljanja. Svodeći. delatnost

· Ateljea na nivo mog, po njemu lo-

šeg ukusa, Oskar Davičo osporava “u isti mah ukus i dugogorlišnjim save{nicima Ateljea Dušanu Matiću, Mi-

. hizu, Perviću, Enriku, Dedincu, Mati

Miloševiću, Draškiću i drugima, kao i plejadi najistaknutijih glumaca koji su'prošli, i prolaze i danas preko scene Ateleja 212.

Tvrđim, da Oskhar Davičo ne poznaje,rad Ateljea 212 (između osta-

log iz intervjua se vidi da ne zna

čak ni kako se taj teatar zove). U našem pozorištu je viđen za deset godina 3—4 puta, pa ja postavljam pitanje: koji je to opšteobrazovni nivo i moral jednog' pisca, ranga Oskara Daviča, da tako govori o temi koju ne poznaje i za koju je diskvalifi-

' kovan, jer po sopstvenoj izjavi đatoj

u više mahova na javnom mestu:

pozorište u principu ne voli, u njega

ne odlazi, i o njemu ništa ne zna. Oskar 'Davičo izjednačava nivo

· mog privafno ukusa (koji nb po-

7nnje) sa; nivoom reperfohrn” Afeljea

212 (uzgred rečeno on se obračuna-

va sn”listom „Politikin bazar“ kao sa Nastavak na 2. strani