Književne novine
ii ~
- <= | | IJ —-——
LIRIKA U IPISTEV/OJIDU
GINTER GRAS
GINTER GRAS pripada onoj generaciji posleratnih nemačkih pisaca koja se afirmisala uporedo sa usponom nemačkog „privrednog čuda“, generaciji koja je upamtila strahote i iskusila posleđice nacizma, a nosilac je neobično protivrečnog i kompleksnog nacionalnog osećanja te prošlosti. Gras se rođio u Gdanjsku 19237. gođine, na ušću Visle, tamo gde su se odvajkada sretali Germani i Sloveni, preplitale i ukrštale njihove legende i mitovi.
Bio je zemljoradnik, rudar, kamenorezac i vajar u radionici prof. Hartunga u Berlinu. U književnosti se javio pesmama sa crtežima („Prednošt vetrovih kokošaka“, „Trougaoni kolosek“), a svetsku slavu stekao ie romanima „Limeni đoboš“ 1959, god. i „Fseće godine“ 1963, god, Romani su mu preveđeni ma više od dvadeset jezika, između ostalih i na srpskohrvatski. Poezija. mu je mahje poznata,
Gras je pisac od eksperimenta i rizika, Majstor nemačkog jezika, jezika feudalne mistike i vojnika, MHelđerlina i· Bena, grubog, amelodičnog, preopširnog, retoričnog, sa bezbroj kovanica i složenica, još više mogućnosti; Gras je večito na ivici između poezije i satire, groteske i liturgije. On se titra, smelo sklađajući jezikom, vođen nekim čudnim instinktom. Često skraćuje reči, izostavlja slova i slogove, ključne reči ma kraju rečenice, tako đa to ponekad liči na neodgovornost ili histeriju. Tu je i bezbroj aluzija, ciničnih podataka i žaoka. Njegovo ruganje ponekađ prelazi u svojevrsnu burlesku. Ali, visoko iznađ svakog priviđa, Gras, majstor lirske ironije i ironične lirike, veruje đa se novi i meotkri_ veni sadržaji mogu iskazati samo jednim movim jezikom. Zato ga mnogi, sa razlogom, upoređuju sa Džojsom.
'Askeza
G OVORI mačka. Šta to mačka gobvoyi? Oštrom, olobkom, meveste i smeg senči, voli sipu boju, pod tmurnim, nebom živi.
Govori mačka.
Šta to mačka govori?”
Ođevaj se u večernje mobime,
% platno za džakove kao krompir, i to ođelo stalmo prevrći
i nikad TnovO nemoj obući.
Govori mačka.
Šta to mačka govori? Iskusi mornarnicu, trešnjevaču, mak...
i krvaremje iz nosa, ispod ome astave brođi
š pepelom, pospi geramije. ”i, mačka govori dalje, : od bubrega samo, slezine i jetre,
ođ, mlohavih, kiselih, pluća,
od, mokrvaće što w bubrezima gusne žaktečema, ođ. starih, slezina, i žilavih, jetri,
% sipom, lomeuw: tako Živi.
osialJ
T ma zidu, gde je mekađ meprestamo zelena: slika, zelem, preživala,
fwojom, zaoštyemom, olopkom
TAskezu ispisuj, piši: TAskeza. – Tako govori mačka: viši 'Askezža.
Mali poziv velikom otvaranju usfa ili Pljuvač vode govori K O ođ one truleži Koja dugo traje posle zubne paste, foće da se oslobodi, đa izđahme, mo?a otvoriti usta.
Mi otvaramo usta, da vđave zlatne zube, KM . koje smo mrtvacima čupali i trgali,
predamo wlastima.
Debele očeve WO
— sađa, + mi već očevi i uvek deblji da bi ođbacili i ispljuvali,
usta, se moraju otvoriti:
ko naša deca jednom, što će otvavati usta i, veliku, trulež, vđave zlatne Žube, debele očeve, ispljuvati, odbaciti.
Dijana — ili
predmeti K AD desnom, Tukom . . sa desnog Yamema tobolac dohvati, levu mogu isturi mapred.
Kad, meme pogodi, , pogođi mjem predmet moju dušu, duša ko i predmet je.
To su majčešće predmeti koji miyuju, ma čijim, se postavama moje kolemo vaspinje. +
Ali ona, u svom lovačkom, sjaju samo se wu trku 5. među, psima maslikati može.
Ona 'kad: kaže" i pogađa, gađa predmete u, prirodi ' · ali ispunmjeme. ı
Ja sam, wvek odbijao da dopustim, neka, mestvayna, ideja . ; · da ozleđi moje semovito telo. |
“4 fi, Dijama, sa tvojim lukom ab za meme si stvarna i odgovo?na.
Preveo Gojko ĐOGO
IO
f
FIŠU: LJUBIŠA ĐIDIĆ, BISERKA RAJČIĆ, ALEK-
SANDAR POPOVIĆ I GORDANA
NAŠI RAZGLEDI
Cankarov publicistički rad POVODOM 90-godišnjice Can karovog rođenja majski broj „Naših razgleda“ je doneo odlomak iz studije dr Frana Vratovca, koji se odnosi na jedno ne sasvim ispitano Dodručje Cankarovog rada: na
publicistiku,
Prvi koji je Cankara otkrio kao publicistu bio je Boris Ziherl — kaže Vratovec. U tom vremenu Cankar je bez sumnje „najbolji, „najdosledniji publicist radničkog pokreta u Sloveniji“. Njegova burna, op tužujuća misao oseća se u svim njegovim spisima, predavanjima, govorima i člancima. U njemu su tinjale sve dispozicije za uspešnu revolucionarnu publicističku dinmamiku: bila je bezgranična nje gova ljubav prema slovenačkoj zemlji i njenim ljudima. Njegova dramska publicistika u Sloveniji bila je ravna satiričnoj ulozi Branislava Nušića kod Srba i Miroslava Krleže kod. Hrvata. Vratovec dalje navođi niz svedočanstava. Cankarovog govornog publicističkog komuniciranja koje su izazvale pažnju slovenačke napredne javnosti. O slovenačkoj kulturi, odnosima sa Austrijom, o idejama za. jugoslovensku „repulliku govorio je Cankar na predavanjima u Ljubljani (1913, 1918) i Trstu (1907, 1918). Posebnu interesaninosk u odlomku ove studije jesu DOGCdaci u Cankarovim pismima koje je pisao svome bratu Karlu, gde je često iznosio svoje poglede, teškoće i želje. „Kada bih mogao imafi svoj list i kada bih mogao da pišem kako ja hoću“, uzvikuje u jednom pismu bratu. Pa ipak Cankar je pisao u broinim slovenačkim, hrvatskim, i beč
kim časopisima i listovima socijalistički
„Naši . zapiski“,
SLOVANSKE; POHILIADY
O najmlađoj generaciji slovačkih pesnika
KRITIČAR Jan Štraser pod naslovom »Borba za sebe« u majskom broju bratislavskog mesečnika »Slovanske pohladya«a piše o izvesnim fenomenima najmlađe generacije slovačkih pesnika.
Štraser odmah na početku kaže da se posebno u socijalističkim zemljama, već Pprilično dugo odomaćila fraza »borba za čoveka«. Šta znači borba za čoveka, pita on? Koliko je to uglavnom. fraza Vvidi se po tome šta ta borba označava. Borbu za idealnog. čoveka, čoveka koji je apstrakcija „naših „predstava, borbu koja zanemaruje čovekovu individuu. Međutim, većina mladih slovačkih pesnika teži u svojoj poeziji da spozna unutarnji Život Kkomkretnog ı složenog čoveka kao što je današnji. Ako se setimo pesnika, koji pripadaju tzv, grupi konkretista kao Jan Staho, Jan Ondruš, Jozef Mihalkovič, Mikulaš Kovač, Vlastimil Kovalčik i njihove zbirke videćemo da je u pitanju poezija, čija su vrednost ı moć pored otkrivanja modela sveta subjektivna i realna analiza modela toga sveta. Zbirke: »Dvorameno čisto felo« (Staho), „»Ludi mesec« (Ondruš), »Zimovnik« (Mihalkovič) predstavljaju upravo takvu amalizu. Tako pesnici pripadaju istoj grupi oni ma različite načine ostvaruju fu analizu. štraser hoće da pokaže njihovu različitost i sličnost. To različito što ih spaja je prema njegovom mišljenju tragika ı traženje mogućnosti njenog tblažavanja, potiski-
„vanja. To osećanje tragike
je glavno što ih razlikuje od
ostalih slovačkih pesnika pa čak i od nešto starijeg Miroslava 'Valeka. Na primer tragika J. Mihalkoviča je meobično duboko usađena u čo-
veka. Niegov čovek je običan,
njegov životni stav takođe. On · jednostavno nema potrebu da ga analizira, jer ga emo-
e i | VV YE
MAJSTOROVIĆ
„Družbeni koledar“, ljubljanski „Zvon“, „Dom i Svet“, „Slovan“, „Slovenka“, „Domači prijatelje „Zofke Kvedrove“, celjski „Ilustrovani narodni kalendar“, „Život“, „Die Zeit“ itd.). Sa gnevom u srcu sarađivao je Cankar i u dva glavna slovenačka građanska dnevnika: u liberalnom „Slovenskom narodu“ i klerikalnom „Slovencu“, ali je odbio da u njima piše o politici. U mnogim drugim listovima Cankar je široko pisao o kulturnoj društvenoj problema= tici slovenačkog življa. U „Der Sudenuć“, listu koji seu godina ma 1898. i 1901. zalagao za privredne i političke koristi Hrvata i Slovenaca, Cankarov najznačajniji prilog predstavlja sažeti istorijski pregled slo venačke književnosti.
Cankarova žurnalistička saradnja se posebno ogleda u tri novinarska kruga: „Rdečem paporu“ (ovde je posebno zna čajan njegov uvodnik „Krvavi dani u Ljubljani“ — napad na septembarske „događaje godine 1908) tršćanskom „Delavskom listu“ i socijalističkom dnevniku „Zarja“.
Kompleks prividne protivrečnost u Cankarovom gledanju na novinarstvo se rasplinjuje. Tačno je da se brani od ponuda buržoaskih redakcija. Ali ne i socijalističkih. Tu ništa ne izbegava: du= boko umače pero u mastilo, jer može da piše od srca i mo že da iznese ideje svog smelog duha.
No bez obzira na ovo, Cankarovi snovi o svome časopisu ostali su neispunjeni..U zori novoga vremena — kaže na kraju Vratovec — zaćutalo je njegovo pero. Zauvek. A ipak, njegovi publicistički snovi su oživeli. Realizovao ih je Etbin Kristan u avgustu 1937. kada je osnovao u „američkoj Ljubljani“, u Klivlendu, napredan časopis „Cankarov glasnik“. U crna vremena drugog svetskog rata „Can karov glasnik“ je bio jedina napredna slovenačka Kkulturno-politička „revija. Vredna Cankarovog. imena.
cionalno shvata. Njegova tragika je individualna; mjemi uzroci su opšteljudski. Uglavnom, fu su u pitanju ljudsko nerazumevanje, nepoverenje, čovekova usamljenost, jednom rečju stanje kada »čoveku biva fiho/ danima«. Međutim, Mihalkovičeva definicija ljudske tragike je u slovačkoj poeziji jedinstvena. To je težnja da se spozna čovek, koji je otuđen, i ima osećanje neke unutarnje nepotpunosti. Drugačiji je Staho. On istupa sa krikom koji simbolizuje oslobođenje čoveka užasne napetosti. U isti mah taj krik je i izraz tragike. Kod Staha je evidentan napor da se ona spozna i prevaziđe. Osnovni simbol spoznanja čoveka za Staha je krv. Da bi je otkrio mora da preseče vene, oseti je kako teče, kakve je boje, mirisa, a na njegovim rukama. To odgonetanje tajne krvi je odgonetanje ftajnc ljudske egzistencije i suština čitave Stahove poezije. Da bi se do suštine dospelo mora se proučavati model svog čoveka i posle završenog spoznanja ponovo stvarati prema svojoj slici. Kod Jana Ondruša spoznanje čoveka je zajedničko većini ljudi. Ondruš ne spoznaje stvani mi više ni dublje, samo što ih spoznaje drugačije. Ipak, tu nije u Dpitanju meki izuzetni kvalitet. Dok je za Staha krv bila osnovni simbol za Ondruša je ožiljak. On kod njega označava rane, koje su u prošlosti postojale. Ožiljak znači i akt, dejstvo poezije, jedine suštine, koja svojim postojanjem uspeva da zaceli ranjeni ljudski organizam. I ta akcija po Štraseru je jedna od najvećih vrednosti Ondruševe poezije.
Slično je i sa ostalim pripadnicima konkretističke grupe.. Najvažnije je da je u pitanju poezija, koja ne deli lekcije kako čovek treba da izgleda, već ga analizira takvog kakav je. (B. R.)
Lj, Đ. .
IZLOG
CASOPISA”
NEUB DEUTSCHBE LITERATUR
Ima li roman budućnosti?
TSTOČNONEMAČKI časopis „Nova nemačka literatura“ prenosi iz „Pravde“ delove opšimog članka sovjetskog naučmika TL. Jakimenka u kome se ovaj bavi pitanjem da li roman kao literarmi žanr ima budućnosti i kaže da se od 1956. godine u Francuskoj, Ttaliji, Velikoj Britaniji, a i u mnogim drugim zemljama, di-
” skutuje o sudbini i razvojnoni
putu savremenog romana. Ali ovakve diskusije su održavane ne samo na Zapadu, nego i u Sovjetskom Savezu i u drugim · „socijalističkim zemljama, Na pitanja časopisa „Nuovi Argomenti“, poznati italijan= ski pisac Alberto Moravija je odgovorio da bi trebalo manje govoriti o krizi žanra, a mnogo #iše o knizi odmosa modđenne umetnosti prema sadašnjici. Moravija misli da ta kriza prožima i umetnost socijalističkih zemalja.
Da li je to tako? — pita se autor i odgovara da se o krizi savremenog građanskog romama očevidno može govoriti s izvesnošću, Čovek wu društvu, čovek u ličnom i Ssocijalnom jedinstvu „nestaje“, a roman se ruši. Pošto se odriče sinteze velikih životnih. slika i udaljava od sfere podsvesnog, patološki labilmog itd. roman postaje zakom za posvećene, dok za masu čitalaca ipak ostaje nerazumljiv.
Osnov krize „savremenog građanskog romana je očevidno pre svega u krizi sadržine. Pri tome je reč upravo o građanskom romanu koji se otkinuo od realizma, jer savremeni inostrani roman Koji je povezan demokratskim tradicijama uspeva i razvija se. U. tom „pogledu. dovoljno. je
_ ukazati na istakmute romsme
Luja 'Aragona, Alberta Moravije, Džona Stejnbeka, Hajnriha Bela i drugih, koji su se pojavili poslednjih godina.
Razaranje fabule, gubitak unutrašnje umetničke logike i raspad oblika mastaju tamo gde nedostaje slika sveta u sebe zatvorena, gde ljudski život „izgleda Katastrofalam, slučajan i neobjašnjiv, gde se realističko istraživanje stvarnosti ofkriva kroz subjektivističku samovolju i kroz vilovnjačke snove.
Jakimenikko veli da su disku, sije o savremenom Tomamu Sovjetskom Savezu i drugin socijalističkim. „zemljama snovane ma sasvim. a. uzrocima. Diskusija o došla je do izražaja ka ami stavak jedne veoma oštre v_i tike na mjegovu monumena}, nost i njegov epski kara}
U pojedinim člancima Uupra i:g je određemo zvučalo Suprob stavljanje takozvane lirske proze monumentalnom
nu. Tu je rečeno da m postaje vodeći žanr našeg VI, mema itd. Te teze — 7.
ı kimenko — ne odgovaraju M činjeničkom stanju maše _a vremene literature ni jenjn istorijskim. dostignućima, No, mam je veoma osetljiv Prema promenama i društvenom ži, vofu i promenjenim odnosima. Ali je on i polagan. Da bi s stvorili mmačajni romani, DO. trebno je vreme. Ali ako činjenice sabrane i DPromišlje, ne, onda roman čini, u gledu na prodiranje u sada, šnjost, pri njegovom skom ovladđavanju, takav ko, rak unapred, kakav je m guć bilo kojem. drugom ž Roman postaje, kako je bi dokazano poslednjih g
sve više posmatrajuće del, To je jeđan od pulova njes govog učvršćivanja i nm pretka.
Nekritičko opisivanje, „Zlye o čemu se u poslednje Vreme često govori, ne 'može se pre. brođiti ni „dinamizmom“ć, a još manje „lakonizmom“ i „psihologizmom“. Pravo ume ničko delo nastaje kroz sinfe. zu, kroz temeljno Spoznavanja odnosa između vremena i pps jedinih ljudskih ličnosti, kre shvatanje epohalnih #filosofs skih aspekata. ya Savremeni sovjetski roman — po autoru — podje istražuje različite mogućnosti, zahvata različite oblike žan? i stila, od epskih u njihovom „čistom“ obliku do' subjeklivno-lirskih, a naročito često ostvaruje i preplitanje, 'izvestan način sjedinjavanja u nb vi kvalitet na cpskoj i lim skoj podlozi. „4 M mPreneseniydeo J akimd vog izlaganja završava se me što autor kaže da je pis potrebna „visina tačke po smatranja“,. koja mu omogih ćava da se uzdigne do izlaga' nja glavnih problema vreme na i da dospe do otkrivanja raznovrsnosti onih veza kojč postoje između čoveka i ep0he. A roman nudi mogućnos ovakvih uopštavanja. Iz tih razloga pitanja žanra postaju pitanja ideologije, ona-se pOvezuju s putovima daljeg ral“ vitka literature. (a AE
KNJIŽEVNOST
Njegoševa estetička filozofija
MIODRAG POPOVIĆ u članku „Njegoševa estetička filozo fija“ objavljenom u majskom broju „„Književnosti“ prilazi Njegošu kao prevashodnom liričaru. Osnova Njegoševog stvaralaštva je subjektivni doživljaj sveta, a njegovog filozofskog saznanja — osećanje. Na emotivnom opredeljenju za stvaralačke snage sveta, koje u Njegoševom delu „simbolišu borci za slobodu, „Crnogorci, izgrađen je Njegošev estetičko-filozofski sistem. I pesnik kao mali tvorac oblika iz haosa, svetlosti iz mraka, hbarmonije iz opšteg nereda, stvara lepotu za koju se srcem opredeljuje, jer lepota je oblik,
. a oblik ie svetlost; svetlost je
sloboda naroda Koji se budi. Pobeđu svetlosti nad mrakom simbolišu Srbi u borbi s azijatskim haosom — Turcima. Oni su i simbol progresa antičke i hrišćanske Rivrope, Opredđeljenje za nacionalnu slobodu u Njegoševom delu ima univerzalan karakter, čak kosmičko značenje, a u Popovićevom članku o Njegošu strogo naučnu intonaciju koja sim bolima kao što su Dušan, Miloš Obilić i Karađorđe, oduzima objektivno istorijskn značenje. Interesanino je u tom smislu i Popovićevo fumačenie Miecoševe ideje Dpreegzisteneiie, Sećanje na narod nu slnvw i duhovnu veličinu pre Kosova nameće Nijegošu ideju o preegzistenciji. On jie,
ne”
~ dakle, ne preuzima mehanički od drugih filozofa. Ova Popt• vićeva teza još više otkriva dubinu njegoševskog osećanja svetskog bola. Po Popoviću Njegoš nosi u sebi bol misli koji njegov Weltschmerz specifičnim u odnosu na ostale romantičare. Stalna smena dd. bra i zla u životu, čaše medi i čaše žuči, uklopiće se u OP štu harmoniju preko duhoV" nog, stvaranjem harmoničnt slike sveta. Zato je pesnik mš li tvorac. Haos u svom duhu on prevodi u harmoniju.
U osnovi Njegoševog estetl kog optimizma, po Miodrafi Popoviću, stoji poetsko viđenje stalne pobede lepih oblika nad mrakom i neredom. Emotivno etičko opredeljenje pesnika na tai način postaje i estetički.
Miodrag Popović ukazuje niš sličnost stavova Njegoševe P0“ etike sa Kročeovim estetičkim pogledima. Njegoš je po Pop?” viću svoje stavove o borbi oblik razvio pre Kročeove 0 tetičke teorije o formi ume“ ničkog dela.
U Popovićevom prilogu Njegošu teze o filozofskom estetičkom kod Njegoša DPI?" ističu jedna iz druge i se logično kao celina u sistemi estetičkih impulsa NjegošeVć filozofije. Takav je stav stvaranju kao o ukidanju #9 nica. Kao o letu u beskona wi novo. Stvaranje je pobediv“ nje mraka, rat sa Erebom, teški čin. Pesnik je večiti bo“ rac za oblik, ti. za lepotu,” nobedu sve{losti nad mrak Time i Njegoševi stihovi „Piš lrmnje je mati pesme divne „Bez muhe se pesma ne isp" in“ dohiiaju estetsko-filo?0 sito znnsženio.
G.M.
KNJIŽEVNE NOVINE