Književne novine
ez
Svetozar KOLJEVIĆ
esej esej esej esej esej esej esej esej
PARADOKSALNOST Servantesovog umetničkog sveta potiče otuđa što je „Don Kihot" lirsko-ironično tkanje privida i jave — prikazivanje stvarnosti u njenoj komičnoj i dirljivoj prelomljenosti Wroz različite ljudske svesti. U ime vlastitog snoviđenja života, u ime svoje stvaralačke volje Servantesov srednjovekovni vitez ide sa svojim štitonošom po stvarnom svetu i nastoji da menja njegov poređak prema obrascima vlastite mašte i uma. Vitez i njegov štitonoša ne kreću se, dakle, kod Servantesa — kao u srednjovekovnim viteškim romanima i romansama — među ratnicima, moćnicima i čuđovištima, nego među običnim, svakodnevnim svetom Servantesove Španije, među kozarima i mazgarima, krčmarima i berberima, seljacima, kočijašima, popovima i ftrgovcima. 701 ljudi su uvek mudri u vlastitom interesu: po tome su oni „stvarni“ i zato među njima Don Kihotova nesebičnost često izgleda, a ponekađ i postaje sumanuta. Ali stvarnost tog sveta = kao područje na kojem Don Kihot određuje svoje viteštvo — nije samo komični način na koji živi i na koji se ismeva (to je kod Servantesa često isto) njegovo bezumlje; ta stvar– nost daje Don Kihotovom zanesenjaštvu dirljiva humana i socijalna obeležja, Po tim obeležjima Don Kihotovo viteštvo se razlikuje od feudalnog riterstva kao istorijske i moralne društvene kategorije; ono nije nadahnuto idealom službe nego odanošću ideji uprkos stvarnosti — pre svega utopijskoj ideji O pravdi na zemlji. Zato je ovaj roman tako smešan,
Don Kihot lako nalazi zajednički jezik 5 kozarima i čobanima — iako nikako ne može da se sporazume s popovima, krčmarima i trgovcima. U jedanaestom poglavlju, na primer, on u razgovoru s kozarima evocira zlatni vek pravde u kojem ljudi nisu znali za reči „moje“ i „tvoje“ i poziva Sanču da „bude jedno s njim, da jede iz njegovog ftanjira i pije iz njegove čaše: „jer za lutajuće viteštvo može se kazati što se veli za ljubav, da izjednačavn sve“. U majširem smislu, dakle, „Don Kihot" govori o sukobu čovekove volje sa svetom društvenih činjenica koji bi ta volja htela da preobrazi da bi stvorila od hladnog univerzuma i podlih društvenih odnosa svet dostojan čovekovog humaniteta, a to će reći čovekove sposobnosti da zamišlja život, U predstavljanju tog sukoba Servantes je svestan snage s kojom realnost ismeva ljudsku sposobnosk zamišljanja: činjenice na svakom koraku ismevaju njegovog junaka. Ali ako je taj svet stvarnosti nekakav sud o junaku, i junak je nekakav sud o tom svetu: Don Kihotovo suprotstavljanje stvarno sti nije zaludno makar u tom smislu što izo_'bličuje njenu prirodu. Zato za čitanje ovoga romana nije dovoljno znati se smejati. Iako, dđabome, Don Kihotove oči viđe „cvet lepote“, „senjoru njegove duše“, „nesravnjenu Donu Dulsineju“ u običnoj se> ljanki koja je „imala najpodesniju ruku za soljenje svinjetine“. Iako, dabome, prva krčma na koju nailazi za njega predstavlja zamak mjegovih snova, a krčmar viteza koji će i njega uvesti u viteški red u toku noćnog stražarenja kraj pojila. Već u tom prizoru nazire se karakteristični način prikazivanja sveta u „Don Kihotu“: očigledno je, naime, da pojilo nije oltar, kao što se to čini Don Kihotu, đa krčma nije zamak, đa on nema šlem nego parče kartona, da mazgari koji mailaze nisu vitezi. Ali Don Kihot nije tu predstavljen samo kao čovek koji je smešan zbog svojih iluzija; on je i usamljenik koji korača na mesečini DO napuštenom dvorištu, čije iluzije jzražavaju reductio ađ absurđum ljudske potrebe da se nešio obožava, da se nečem stremi, da se nešto čini. Komični prodor SORTj u trenutku kad mazgari dolaze da napoje Svoje životinje na Don Kihotovom „oltaru“ samo je, i doista je, jeđan od biknih elemenata obreda na kojem se Don Kihot zaredio u viteza,
Taj renesansni prodor neođoljive vakodnevice u svet duha — prodor koji ismeva, ali i oblikuje smisao ljudskih snova —o još je očigledniji u sleđećoj epizodi: umesto ogledanja na turniru Don Kihot je u svom prvom viteškom pothvatu suočen s jednom stvarnom ljudskom situacijom, sa surovošću seljaka koji je vezao svog čobanina za drvo i nemilosrdno ga batina zato što se čobanin drznuo da traži platu koja mu po dogovoru pripada. I pored svih svojih zahirenja (zbog kojih u seljaku vidi drskog viteza) Don Kihot jasno sagleda ljudsko jezgro te situacije: upravo zato što njegov DbOgled nije naviknuf na svakodnevicu i stvar-
nost, njega pogađa i uzbuđuje čobaninova ne- i
volja i nepravičnost te situacije i, shodno svom zavetu da štiti potlačene, on oslobađa dečaka. Običniji čovek možda ne bi osetio tqaliko moralno uzbuđenje pred tom situacijom da bi ga ono pokrenulo 'na akciju; ali Servantes suviše zna o ljudskim odnosima, društvu i životu, a da bi poverovao da je ovakvo, ma kako istinsko moralno uzbuđenje dovoljno da otkloni nepravdu. 'Zato posle Don Kihotovog odlaska u uverenju da je „uništio najveću uvredu i nepravdu, kakvu je igda izmislila ludost i svirepost izvršila“, seljak ponovo veže čobanina za drvo i „izdeveta ga na mrtvo ime“. Kada se čobanin kasnije ponovo srešne s Don Kihotom, on mu kaže ovako: „Tako vam boga, gospodine viteže i gekitnico, ako biste me još kadgod sreli, pa da vidite đa me na komađe seku, ne pritičite mi, niti me pomašite, nego me ostavite sa mojom nesrećom, jer ma kakva ona bila, opet će manja biti od one koja bi mi došla od vaše pomoći...“ Dakle, u svetu s dubokim korenima nepravde i surovosti Don Kihotov plemeniti i pravični čin povećava zlo i donosi čobaninu još više batina. U celini ta situacija je paradoksalna i parodična. Paradoksalna zato što daje dva suprotna mišljenja o istoj pojavi, a svako od njih sadrži bitne elemente istine. Parodična
1) Citali iz „Dom Kihofta" đati su u prevodu Tiorđa Popovića; Migel de Servantes Saavedra, „Veleumni plemič Don Kihote ođ Manče“, Nolit, Beograd, 1964,
KNJIŽEVNE NOVINE
igran slike | iskustva
| | esej esej esej esej esej esej esej esej esej esej esej esej esej esej esej esej es \
je u svom uobraženju tako zamišljam kakvu
je želim“. I najzad, upravo zahvaljujući toj
POVODOM 350-GODIŠNJICE SMRTI
MIGUELA DE SERVANTESA
nivoa realnosti: postoji realnost konjskog pojila i realnost usamljenika na mesečini, pravednička realnost Don Kihotovog pothvata i realnost batina koje čobanin prima, realnost Don Kihotove vizije ljudskosti u okovanim zatočenicima i realnost njihovih navika. Ceo roman je u stvari satkan od ispreplitanja raznorodnih realnosti; na taj način nastaju u njemu situacije koje su u isti mah i delovi jedne avanturističke priče i metafore o položaju Don Kihotovog duha u svetu. Zato je Don Kihot i dečja knjiga i roman u kojem svaka epoha sebe.
„E, JA SE USUDIH, UČINIH ŠTO MOGOH, BIH OBOREN...“
zato što je Don Kihot, za razliku od onog što se dešava drugim vitezima u viteškim romanima, suočen s jednom stvarnom i običnom, a ne fantastičnom i veštačkom situacijom i zato šio on na kraju postiže suprotno od onog što želi.
To opiranje stvarnosti ljudskoj volji da promeni svet, ma kako dobronamerna i snažna motivacija fe. volje, ogleda se i u mnogim drusim epizodama — na primer, u prizoru u kojem Don Kihot oslobađa razbojnike. On opet gleda zanesenjačkim očima — zalio ga njegov pogled vara, ali zato mu omogućuje i da vidi ono što obične oči ne bi mogle videti. Jer on u razbojnicima vidi pre svega ljude — i njemu se čini da ljudi nisu stvoreni zato da se vežu u lance i da vezani veslaju na galijama, njemu se čini „svirepo da se od onih pravi roblje koje su bog i priroda stvorili slobodnima“, on smatra „da nije ni lepo da su pošteni ljudi krvnici drugim ljudima“ — i kako bi se, dojsta, moglo poricati da on ima pravo? U ime te vizije čovečnosti u razbojnicima Don 'Kıihot ih oslobađa od njihovih stražara i moli ih da pronesu glas o njegovom delu po svelu i Dpo-
sebno da obaveste njegovu Dulsineju od Tobo-,
za, Ali ako su razbojnici u zatočeništvu sagledani kroz Don Kihotove oči i kao ljudi, oni sc sada na slobodi predstavljaju ne samo kao ljudi nego i kao razbojnici; Servantes ih ne slika u nekom lažnom filaniropskom svetlu: ne samo što svaki od njih ima svoje prestupe prošlosti, u kojima su oni i žrtve i počinitelji, nego oni na kraju zasipaju kamenjem svoje Ooslobodioce. I Don Kihotova pustolovina sc završava smešno i tužno u isti mah: „Sami ostaše magarac i Rosinante, Sančo i Don Kihot; magarac sa opuštenom glavom i zamišljen, ovda-onda potresajući ušesima, valjda misleći, da još nije prestao grad od kamenica koje su mu uši gađale; Rosinante ležeći poređ svoga gospođara, jer i on se stropošta od jedne kamenice; Sančo u košulji i strepeći od svetoga bratstva; Don Kihot što zlovoljniji, videći da tako ružno s njim postupiše oni kojima je učinio toliko dobra.“ Ukratko, kao slika zaludnosti Don Kihotovog čina, ali i kao slika koja izaziva saosećanje s njegovim plemenitim mpothvatom, ovaj prizor izražava paradoksalni humanizam Servantesove vizije: svest da ljudima nije mesto u lancima, ali i svest da filantyopija ne Vraća ljudima njihov iragično izgubljeni humanitet, Svo jom komičnom formom u predstavljanju jednog fragičnog sadržaja scena izražava renesansnu slobodu gledanja stvarnosti u oči: stvarnosti ljudskog postojanja u istoriji koju nikakva dobronamernost ne može mađioničar– ski preobražavati, Na ovaj način „Don Kihot“ se oslvaruje kao roman u kojem zbivanja imaju po nekoliko
vidi: prosvetiteljstvo komediju srednjovekovne fantastike, romantizam tragičnu bespomoćnost i usamljenost plemenitog duha, dok dvadeseti vek nastoji da analitički prodre u njegovu višeznačnost i sveobuhvainost. U tom naporu sagledamo da i oni najkonkretniji prizori Uu romanu imaju neki potresan metaforički smisao: kad paroh, berberin, krčmar i rabadžija zatvore Don Kihota „za njegovo dobro“ u kavez od letava, čitalac u isti mah strepi da li će vitez uspeti da iziđe iz tog kaveza i pita se šta ta zagonetna slika govori o stvarnosti kao komičnoj, neumitnoj međi Don Kihotovih iluzija. I kada opet, nešto kasnije, Don Kihot visi, namagarčen, s vezanom rukom za prozor od štale i pokušava da nekako dosegne nogama zemlju, jedan ubedljiv realistički opis opet izrasta u metaforu, u sliku koja govori o njegovim naporima da ostvari nešto što izgleda u isti mah i tako lako i tako nedostižno. On visi „tako blizu zemlje, đa je palcima od nogu dodirivao zemlju, što je za nj tim gore bilo; jer kako je osećao da mu ne freba mnogo, pa da je na zemlji, to se mučaše i otezaše što većma da bi dospeo na zemlju, kao ono koga su metnuli na muke na otezavicu, pa stoji i ne stoji, a sam sebi uvećava bol time, što bi da se većma istegne, u varljivu nađanju, ako se još malo istcegne, đa će domašiti zemlju“.
Ovakve i slične scene su u isti mah i deo jednog komičnog konteksta u fabuli, i deo jednog tragičkog konteksta u metaforičnoj strukturi romana kao slike Don Kihotovog života i sudbine. Na taj način one realistički i metaforično žive — i vrhunac tog dvostrukog života roman ostvaruje možda u epizodi u Montezinosovoj pećini koja je i komična priča o čoveku koji se, onesvestio u rupi i jedna od najsloŽenijih pustolovina Don Mihotove svesti.
Ali ne samo da brojne situacije u ovom TO manu dovođe u bogate međusobne logičke i tonske odnose različite principe realnosti, nego je i svaki od važnijih likova isto tako sazdan od mnogih paradoksa. Don Kihot je, na primer, očigledno zanesenjak kojem se stvari pričinjaju, ali zar nas i on često ne iznenađuje svojom svešću o prirodi svojih iluzija? Kadđa ga Sančo Pansa uverava đa berberinova posuda nije Mambrinov šlem, on mu odgovara da on zna da je to „samo“ berberinova posuđa za Sanču, ali da za njega to ipak ostaje Mambrinov šlem i da jedino bog sveti zna šta bi to moglo biti nekom frećem! Štaviše, on čak prozire i svoju vlastitu iluziju o Dulsineji od Toboza: karakteristična je u ovom pogleđu njegova priča o udovici koja se zaljubila u jednog kršnog mladog iskušenika, U toj priči manastirski starešina se podsmeva udovici što je izabrala jednog glupaka među tolikim doktorima bogoslovija, a udovica mu kaže:
„Vi se, gospodine moj, vrlo varate.. ako mislite da sam rđav izbor učinila sa onim čeljadđetom, iako se čini da je glupak; jer za ono za šio ga ja potrebujem, zna toliko filozofiju kao Ari-
E stotel, pa i više.“
Na isti način, dodaje Don Kihot govoreći O
svojoj ljubavnoj iluziji, „za što mi treba Dulsi-
neja od Toboza, ona mi toliko valja koliko i
najviša princeza na svetu“, odmosno: „ja sebi
zamišljam da je sve onako kako kažem“, „pa
svojoj zabludi, svojoj sposobnosti da u stvarima vidi i ono što u njima „objektivno“ ne postoji, on je spreman na akciju i menjanje sveta onako kako to berberi, krčmari, parosii trgovci nika dame bi mogli da budu. Štaviše, njegove „zablude“, kojih jeon često ironično svestan, ne pokreću samo njega: one imaju katkad i istinsku snagu pokretanja onog što je izvan njega, Dovoljno je, naime, da Don Kihot obeća Sanči da će imati neke koristi od viteškog bezumlja, pa da sluga počne da deli gospodareve zablude. I to sluga koji nije rođen da „živi umirući“ nego da „umre Žžvačući“, sluga kome se spava kada bi njegov gospodar hteo da sluša pastirske pesme, sluga koji je toliko razuman da „ume da otrpi svaku uvredu“ jer ima „ženu i decu da hrani i odgaja“ — sluga čije je čak i ime izvedeno od reči koje znače „tirbuh“ i „dustaban“! Čak i takav sluga čija je veličina, reklo bi se u prvi mah, u tome što u vetrenjačama vidi vetrenjače, u stanju je da poveruje u ono što je za njega smislio Don Kihot. A kađa Sančo jednom poveruje u obećanje đa bi možda jednoga dana i on mogao postati gubernator na ostrvu, i za njega priviđenja postaju stvarnost. Kad neka iluzija i njemu nešto obeća, i on u nju veruje, pa čak i njegova pojava postaje smešno obojena tom verom: „Sančo Pansa na svome magarcu beše kao kakav patrijarh, sa svojim bisagama i mešinom i sa velikom željom da sebe vidi već kao gubernatora ostrva koje mu je njegov FOSDpOdar obećao.“ Ta komedija crkvene veličine gubernatorstva, bisaga i mešina nastavlja se u različitim oblicima. Tako na primer kad Sančo ljutito ustanovi da nema bisaga na magarcu (jer mu ih je krčmar skinuo za neplaćeni račun), on pomišlja na povratak u rodno selo „pa ma izgubio i ... nadu na upravu obećanim ostrvom“! U drugom trenutku on opet strepi da mu gospodar „ne dobije volju da bude arhibiskup“; naime, iako već uveren da bi mogao biti gubernator, Sančo ipak još ima izvesnih sumnji u svoje sposobnosti za biskupa odnosno, ne toliko u svoje sposobnosti, jer kao „mali čovek“ on veruje da bi mogao raditi sve što ma ko drugi radi, nego u svoju'situacjju: „ja nisam za crkvu, jer sam oženjen, a kad bih sad tražio razrešenja, da bih mogao imati dohotka od crkve, kako imam ženu i decu, nikad ne bih došao do kraja“. Drugim rečima, i Sanču je već ponela vera da je i njemu sve mogućno i da mu je za duhovničku karijeru jedina prepreka što je oženjen. Ovo je, bez sumnje, satira puteva duhovničkih karijera u Servanftesovoj Španiji, ali isto tako i satira Sanča Panse koji u svojoj sitnoseljačkoj lakomosti počinje da misli o razvodu braka kao o jednoj birokratskoj zavrzlami koja je nezgodna jedino zato što bi pređugo trajala! I doista paroh tada primećuje Sanči da mu se „uvrtela u glavu ista ludost kao i njegovom gospodinu“ — i niz situacija u romanu govori o toj ludosti. Tako na primer posle Don Kihotovog obračuna s „divom“ (u stvari mešinama vina) i Sančo ftraži po zemlji divovu glavu, a kada ga krčmar upozorava da su to mešine, on odgovara ovako: „Ne znam ja ništa ... samo to znam, da će me i ta nesreća snaći, ako ne nađem tu glavu, đa će mi se istopiti moja grofovija kao i so u vodi“. Tako Sančo, dakle, delimično izgleda razborit narodski čovek u odnosu na svog ludog. gospodara, ubrzo nam se ofkrivaju i naličia njegove seljačke silnosopstveničke psihologije. Ali on nije ni samo bistar, lukav · seljak koji će i sam pomeriti pameću kada se pokaže neki dobar mamac njegovom kRkoristoljublju. Sančin lik, prikazan kao figura malog, prosečnog čoveka, ima u ovom delu ipak i neku svoju vekovnu, herojsku veličinu. Čak i kad se smeje ludostima svog gospodara, Sančo ceni njegovu plemenitost: on vidi da njegovog gospodara pokreću drugačiji molivi nego ostale ljude. Tako je Sančo postao štitonoša iz koristoljublja, on ostaje odan svom gospodaru jer i on na neki prostodušni, neodređeni način sluti veličinu ideje u čijoj je službi: on je odan toj ideji ovaploćenoj u njegovom gospodaru čak i.kad to više ne izgleda u njegovom interesu, čak i kad njegova pamet ne može. jasno da obuhvati zašto bi trebalo da bude odan. U svoj svojoj prosečnosti i neukosli on je auicntičan čovek jer ima autentična čula života: ne samo smisao za vlastiti interes nego i sposobnost da nasluti plemenitost i da se veže za nju tamo gde parosi u berberi vide samo ludost. Ukratko, njega istinski pokreću svi autenilični fenomeni života; u svom vekovnom, odbrambenom oklopu tvrdokornosti, on je ipak ponekad i nežan i saosećajan. Tako na primer kada se jednog jutra budi u planini i ne nalazi svog ipak donekle teši gospodarevo obećanje da će dobiti tri druga magarca! Sančova bumanost nije manje „istinska zato ' što je pomalo i koristoljubiva i smešna; to je ona humanost Zbog koje se Sančo oduševljava — i poređ tri obećana magarca — kad ponovo ugleda Sivca: „Kako ti je bilo, dobro moje, oči moje, sivče druže moj?“ U toj dirljivoj i smešnoj slutnji zajedničke sudbine sa svojim Sivcem, kao i u trenucima odanosti svom gospodaru kojeg SanČo ne=može „da ostavi ma koliko da on luduje“, Sančo ostvaruje svoj humani identitet. U fim trenucima Sančo izrasta iz malog koristoljub:vog seljaka u neku boskrajno širokogrudu i nesebičnu ličnost; vrhunac Tog izbnstanja ostvaruje se u času kad Sančo doista postaje gubernator, kad se oslvaruje njegov
Nastavak na 9. strani
1