Književne novine

TURIJA

RAT O KOMU GUVUNI ma spccifičan. način Živojin Pavlović (kao i neki drusi mlađi romansijeri i pripoveđači) izgleda drukčije u njegovoj evokaciji nego u delima starijih pisaca. Kada raspravljamo o prisustvu ratnih tema u našoj savremenoj književnosti, mi ne vodimo dovoljno računa O ovoj umnogome bitnoj razlici. Lalić, Ćosić i Ćopić, na primer, slikaju rat i revoluciju kao učesnici u tim burnim događajima. Oni daju angažovanu, pristrasnu sliku i ocenu zbivanja i ličnosti. Rat za njih predstavlja aktivno, neprekidno dejstvujuće prisustvo, neku vrstu večne sadašnjosti. Vremenska distanca ne donosi smirenje; u »DeoDama«, »Prolomu« ili »Hajci«, međusobni obračuni, mržnje, proganjanja i bitke opisani su sa takvom temperaturom kao da su se oni tek dogodili; još se oseća usplahirenost i žestina, dini se još nije slegao, tresak bombi i granata još odjekuje. Pisci starije generacije prikazuju događaje i lica sa svog, ponekad uskog i jednostranog stanovišta. Zato se i srećemo u pojedinim njihovim ostvarenjima sa dosta elemenata crno-bele tehnike u prikazivanju složene ratne i revolucionarne problematike.

Pišući pre izvesnog vremena o »Vojnikovom putu« Radomira Smiljanića u ovom listu, imali smo priliku da ukažemo na suštinski preobraŽžaj ratne tematike u romanima i pripovetkama naših mlađih prozaista. Ono što je bila činjenica realistički opisana u delima prozaista učesnika u ratu i revoluciji, postalo je simbol i metafora kod mlađih autora. Sličan proces transformacije zapažamo 1 u knjizi izvrsnih propovedaka Živojiina Pavlovića, »Dve večeri u jJesen«. Mada je više na tlu konkretnog i realistički opserviranog sveta od Smiljanića, Pavlović isto tako rat posmatra i doživliava u svoj njegovoj složenosti i haotićnosti. Izbegavajući pojednostavljivania, on se koristi vremenskoni distancom na najbolii način. Prohujale godine svakako doprinose izgrađivanju jedne ironično-sumornc perspektive iz koje on govori O ratnim i prvim poratnim zbivanjima. Rat nije za njega neprekidna sadašnjost, već prošlost, prošlost, istina, koja se nikad ne zaboravlja, ali koja je ipak samo to: skup bolnih uspome-

na. Rat je, dakle, premešten u oblast sećanja i zato jc izgubio, i pored sve surovosti koju sadrže prizori Pavilovićevih priča, neposrednu grubost. Postojanje vremenske dimenzije bitno utiče na strukturisanje Pavlovićevog pripovedačkog sveta. Glavni junak knjige »Dve večeri u jesen« je pripovedač koji se seća svog ratnog, detinjstva i dečaštva i priča svoje iskustvo bez čežnje, cinično i tužno u isto vreme. Ali, ove priče ne nose pečat intimnog: autobiografskog kazivanja. Dečak iz tih priča je, u stvari, anonimno mnogosiruko biće, otelotvorenje detinjstva. Prikazujući različite doživljaje dečaka i njegovih drugova, Živojin Pavlović ne želi da govori o jednom parcijalnom viđenju rata. On stavlia nasuprot haotičnoj i surovoj stvarnosti rata Dečaka koji ic i jedan simbol ı konkretna figura. I samo zahvaljujući izuzetnoj veštini i snazi autora, čitalac prima ove simbole kao realističke slike prepune životnosti.

Ćopić je napisao niz priča o ratnom detinjstvu i dečaštvu u kojima je najuočljivija lirska i humoristička nota. Kod Pavlovića nema ni poezije ni radosti. Svet koji on stvara prepun je tame i bola. Dečak se sreće na svakom koraku sa svirepošću odraslih, smrt i nasilje su najčešći prizori koje posmatra. Još nedorastao da bi učestvovao u surovim igrama odraslih,

Rat u ironično – sumornoj perspektivi Živojin Pavlović: :

»DVE VEČERI U JESEN«, »Matica srpska«, Novi Sad 1967.

a ne više tako mali da ništa ne bi shvatao, on se nalazi na pragu života zrelih ljudi; oblast u koju stupa prekrivena je pomrčinom. Mržnja, podmuklost, sebičnost i grubost: to su obeležja ljudskog ponašanja u ratno vreme. Dečak neće videti i osetiti ni herojstvo. ni radost pobede, već samo beskrajnu tugu. Kada pročitamo »Oceve i decu«, »Sablju«, »Skitnicu«, »Pucanj«, »Priču o slobodi«, »Rat« i druge priče, nametnuće nam se slika rata kao nečeg halucinantnog i nepodrnošljivog. Pavlovićev pripovedač, koji se seća svog detinjstva i dečaštva, oživljava, u stvari, svoje košmarne uspomene, On vidi samoubistva i silovanja, tragične pokušaje dečaka da svojim igrama učine svet odraslih boljim i humanijim. Ali ništa tu ne pomaže. Zbrkana i preteća stvarnost pritiskuje nemoćno biće junaka knjige, koje se pasivno, zgranuto i nemoćno kreće pred našim očima između Korica ove zbirke priča.

Ono što treba naročito istaći u Pavlovićevoj izvrsnoj knjizi, to ie jedan siguran, čvrst, dobro pogođen stil lišen apstrakcija i retorike (koiom je posebno obilovao njegov sasvim prosečan roman »Lutke«). Pavlović ne zapostavlja svet konkretnog, i to je dobro. Ne težeći stilizaciji ı veštačkoj simbolici, on stvara prozu

koja je ovoga puta i umetnički sugestivna i Životna. Ta dva kvaliteta, lepota književne forme i sočnost, neposrednost životne materije, stapaju se u celinu. Zakoni književne vrste kojom se služi Živojin Pavlović (dobra priča pretpostavlja, naime, sažetost, dominantnu ulogu dijaloga, bogati podtekst), poštovani su u knjizi »Dve večeri u jesen«, ali ne kao obavezno pravilo koje sputava, vć samo kao okvir za 3pontano književno stvaranje. Priča »Nada« možda najbolje pokazuje osobine Živojina Pavlovića: smisao za detalj i za uočavanje njegove simbolične dimenzije istovremeno, osećanje životnih temperatura, dar za direktno suočavanje sa stvarnošću i za njeno upečatiljivo evociranje.

Vladajući tok u našoj prozi je sav u znaku estetizirajućeg lirizma i refleksivne simbolike. Pripovedač Živojin Pavlović (mogli bismo mu pridružiti i nedavno oikrivenog i magrađenog Dragoslava Mihailovića, autora knjige »Frede, laku noć«) obnavlja realistički izraz. On donosi nešto oporo, tvrdo, teško, iz zemlje izvađeno. To nije tradicionalistička narativna literatura u kojoj su anegdota i opis glavni elemcnti; to je Živi, moderni realizam koji nalazi mesto i za suva fakta i za iragičnu viziju, modernog doba. Takav jedan preporođeni realizam · koji ne zanemaruje postojanje moderne proze u našem veku, ne potiskuie i ne treba da potisnc ostale prozne tendencije. Svojim prisustvom, i to u slučaju Živojina Pavlovića veoma darovitim, on čini naš prozni izraz u ovom času samo raznovrsnijim i bogatijim.

· I pored već ranije objavljenih pripovedaka, među kojima je bilo i veoma dobrih, Živojin Pavlović je do sada bio poznatiji kao filmski reditelj (»Buđenje pacova«) no kao pisac. Ne potcenjujući nimalo njegov doprinos našem modemom filmu, ipak mislimo da će on posle knjige »Dve večeri u jesen« biti više cenjen kao pripovedač; jer mu njegove najnovijc Priče, po našem mišljenju, obzbeđuju jedno od Pprvih mesta u mlađoj jugoslovenskoj prozi koja inače nije siromašna u talentima i dostignućima. Pavle Zorić

GOVOREĆI o »slijepin: silama« Dukađina, Niko Jovićević pripoveda više o samom slepilu negoli o slepcima ili zaslepljenicima; više O Dukađinu nego o Dukađincima. Sve te sile koncentrisanc su u društveno-kulturnoj zaostalosti ili primitivnosti. I, prikazujući ovaj njihov istorijsko-geografski koncentrat, autor ne Pportretiše toliko likove i ličnosti primitivaca, koliko slika samu silu primitivizma. Usred ovakvog »tamnog vilajeta« primitivizma, čak i glavnu enklavu civilizacije ćini njen najprimitivniji, majvarvarskiji sastojak — policija: »A iza svakop ugla zure oči prikrivenih tajnih agenata, policiiskih povjerenika i drugih tajnih saradnika«. Pa i najviši policajac — sreski načelnik Sredoje Glavan — deluje manje kao ličnost no kao oličenje policije: manje kao Sredoje no kao sreski načeMnik. Jer, i on je primitivac svoJe vrste. A ličnost primitivca je contradictio1n ađdiecto, pošto primitivnost kao takvu definiše upravo bezličnost, to jest uraslost jedinke u neko nadindividualno telo, pa bilo to pleme. porodica, crkva, ili policija, U predratnom Dukađinu (Kosmetu), ličnost ie mahom utopljena u »mrtvo more« etničko-religiozne zaiednice: zato, među svim »slepim silama«, jedna od najmoćnijih i najpogubnijih jeste baš sila samoga slepila, verskog i etničkog.

Ukoliko se izvesni likovi profilišu i izdvajaiu iz dukađinske primitivne bezličnosti, samo njihovo izdvajanje po sebi je neka emanc'ipacija, odnosno — negacija Oovc prinijtivnosti. Tako, spontanije i reljemmije od ostalih, izdvaja se naseljeni težak Nikola Crnogo-

rac, jedan crmogorski Jov u međuratnom Dukađinu. Samom svojom individualizacijom i samosvešću, ovakvi likovi Dukađinaca negiraju. zaostali Dukađin. Ta negacija nalazila je svoj najviši i najdelotvorniji izraz u komunizmu, — koji je tu dobijao ton nekop osobenog poliiičkog romantizma, ton kakvim su intonirami stihovi prostodušne i prisne narodne pesme: »Veselite se zanatlije, radnici i seljaci... Ne samo svojim tonom, već i smislom i duhom, takva. romantika je organski vezana za istu onu primitivnost protiv kojic sc ustremljuje: kao što se klasika odomaćuje u kulturi i Civilizaciji, tako romantika u svim oblicima teži

AKO JE OSNOVANA MISAO da je poezija jeik, jer je on u njoj vršilac i sadejstvenik nekog racionalno-emotivnog impulsa, i ako jc određena postavka da jc poezija u jeziku upravo ono njegovo suštinsko svojstvo, onda ja vidim u pesmama Petra Gudelia ovaploćenje ncke bitnije materijalne verbalne struje koja se opravdava i drži u gusto perfektuiranoj, uvek metaforičnoj narodnoj leksici. Ona, narodna leksika, uvek tražeći sliku i težeći njoj kao da drugih mogućnosti i nema za svoj izražaj Viđenja i razmišljanja, tu sliku je, kanda, stalno i nalazila lako i nedvosmisleno kako je i sama bila vizuelno sazdana i opredeljena. I Kka«la je narodni pevač, pevao o potrebi jedne imaginarne stvarnosti slikc kako bi se domosvao neke realne stvarnosti čovečnog, onda ic on, zaista, imao u vidu metaforiku kao plamen kojim sc izvesno stanje duha prenosi kao autentično i nedvojbeno. Istu gustinu, zvučnost, težinu i odredljivost nalazim u Gudeljevoj knjizi koja kao da je sva, jednim ali nezanemarljivim vidom svog sastava, ispevana u slavu naše leksike i u slavu naših sintaksičnih kon· strukcija:

»Nabio Rkan zemlju mladićima. Oko Rkanove kuće sedam hektara kaldume od muških lubanja, Zaprla lubanja u lubanju, ne da lemešu u zemlju. Ciče crtala, konji potkovama tjemenc kosti provaljuju. Iz njivc izlaze s četiri lubanje na kopitima«, (»Nabio Rkan zemlju“)

Ne ulazeći u značenje slike koja bi bila fumačena sposobnošću asocijativnog prepoznavanja, poistovećivanja, odgonetanja, i gradila sc katkad i na »pogrešnom« čitaočevom nastojanju da je vidi kao svoju, deo one Životvornost! kojoj materija duguje dup opasan put ka sebi, a ulazeći u nju (sPku) kao u odredljiv predeo.gdc je nesvesnost postala svest organizovana kroz vulgarne padove i samozaborave, dolazim do zaključaka opšte važnosti jednmop meomipliivop ustroistva Kkoič ic haidukovanje rečima koliko fina tankoglasna iznijamsiranost, fil'gran i ružino ulje. Ovde pribcžišta —usm slu onog kako? i zašto?-— nema; SVe se isceljuje maglom poetskog zal jubljenog tva valaštva za smislovima cgzistencije i spasavinija egzistentnosti. Onog oduvek mucčnog ı u različittm vremenima različito i tumacenor biti, postojati, a dodao bih ovom i Vo\oti, ukoliko to nije suvišno, ukoliko Ba pret: hodni stav već ne sadrži. Kao da jv to pero bi lo iščupano iz krila same poezije, kakvc tajske

KNJIŽEVNE NOVINE

nedokucčive ptice ili iz krila ovozemaljskog petla koji, obezglavljen baca svoju težinu, gustu, lepršavu i raskrvavlienu, po kakvom seoskomni dvorištu dok nož sa odrubljenom glavom završava jednu ruku čije su bore uočljive. Mada je grozomora kojoj Gudeli uzima najlepše lice, kao da uzima lice samoga Hrista maramicom trađicije, grozomora lepog, apologetska i nezaustavljiva na putevima svevažeće humanosti, vidim da je ona iz roda onih čudesnih zbivanja unutar deseterca gde podrhtavaju odsečenc dojke hajdučice koja je izneverila hajduka, gde se materinje mleko sisa kroz zmijski ujed, gde su tri srca u junaka na jednom od kojih spava guja-lepotica, i gde je, najzad, lepota ukleta, te devojke umiru nedonesene na konjskom sedlu do doma mladoženjinog. Tako i Petar Gudelj ima svoju vladičicu iz čijih rebara njuška štakor i iz čijc dojke proviruje poskok. Izvesna elementarnost kao elementarnost oblaka, peskaplaninc i ljute vode mora, ona koja će moći da se porekne jedino ako se raščoveči te se stane gledati na nju kao na upitnik koji je imao svoje odgovore ali koji su, isto tako, usled neopreznošti, drugojačijih sudbina, kataklizmi ljudskih duša, izgubljeni. Pod ovom uvlementarnošću pledam mogućnost jezika koji se me iscrpljuje jer ne ostaje u sopstvenim stogama već kao krik traži osmišljenje u trevavoj značajnosti vokala:

»Tebi, Goro moja, Moje su ruho tanke, smriničke, Isus ih neće rnu-

jama Dprikovati #a ivoje litice. Isus Čiji te gnjev obasjava, Goro moja, i pogledi oblivaju gromovima, U

Polet u kvrgama zaostalosti

Niko Jovićević: »SLIJEPE SILE-«, »Naprijed«, Zagreb 1967.

prirodi i primitivnosti (>plemenitom divljakue«, »primitivnom mentalitetu«, arhaičnoj umetnosti, i tako dalje).

Kao hroničar, Jovićević prikazuje Dukađin iz perspektive posmatrača; međutim, ukoliko uočava i predočava emamcipaciju pojedinih Dukađinaca od zaostalog Dukađina, njegova posmatračka perspektiva dopunjuje se bOzicijom učesnika: u suštini, on se iziednačava sa emancipovanim jedinkamza, poglavito sa komunistima. On se moralno angažuie i opredeljuje u borbi takvih poiedinaca, a niegovu SDisatelisku angažovanost može, u hronici, da simbolizuje »poveći snop bapira i pribor za pisa-

Fenomen jezika Petar Gudeli:

»PAS, PSA, PSU«, »Revijla«, Beograd 1967.

Septembiyuy u tudoj Sjevećnoj zemljj, Visoko te diže4m na dlanovima, i tvoji kopci i poskoci pađaju mw moje oči, TI krijepe me moždjani sunca, koji se niz tebe u Cetinu slivaju, za duge dane izgnanstva, čame, leda, Goro od lubanja mojih djedova, 8 kojih poskoci pjevaju, okomljeni nad Sređozemljem, Goro u istini, ,

Goro muke JIsusove, gledah ie kad mi je bilo četiri godine. IL vidjeh Križ.zabijen u tvoje tjeme, niz kojo se slivala krv. \ ;

Otac je moj brdo kostur,

· majka je moja kuća milošti,

A ti, Goro?«

(»Tebi, Goro moja)

T iematski vezan za zavičaj, kao istiniti barc u čijem se domu nadmeću gusle i oluja, priroda i stvarnost te prirode, Gudeli peva bojeve i krst, tamu i proroke, sitnu kamenttu isposničku zemlju, krv, devojčice i poskoke, žitna zrmca koja se u nekoj dalekoj viziji migolje u vlati u ustima mrtvih braće i sestara. On peva, isto tako, so i kosti čoveka koji jeste čovek ovog našeg eblja gde se. ukrštaju vatre buna i razboljenosti, meke sentimentalike i grubosti rana, vojnikovanja i smrti. Taj prodor iezika u živo tkivo vizije koja se vezuje za konkretno svojim oblicima da bi to konkretno izlilo stravu svojeg prisustva u mlađu dušu komunara, ratnika i ratara kamenitog oskudnog predela, kućnog praga, malene njivice i otočja pod zvezdama, širi tu istu snohvaticu vizije kao krila nad stratištem na kom se vodi lepa Sutrašnia bitka za poeziju kao.za vrhunsko pravo pravdoljubivosti, čojstva i uklanjanja bes-

mje kao oružje koje ne treba kukavicam aa. Autorova angažovanost menja smisao njegove reči: ova više nije puko svedočanstvo već i optužba, pa i osuda. Najzad, i sam oblik kazivanja preinačava se shodno fakvoj promeni smisla: hronika biva romansirana. Hrowičar prestaje da bude posmatrač koji opisuje zbivanja; on postaje učesnik koji, nepovezano pa ipak uzbudliivo i zanimljivo, priča o delovanju svojih saboraca i protivnika.

Ispričano delovanje usredsređeno je na stvaranje komunističkog i revolucionarnop pokreta u Dukađinu, tačnije — u »čeivrtoj deceniji ovoga vijeka u Dukađinu«. Nasuprot »slepin silama«, takvo delovanje ukazuje se kao delo jedne zračnije snage što se upinje da razgiba »dukađinski vremestoj«, to će reći stvarnu i maćehinsku istoriju koja ie ovde samu sebc zaledila u primitivnoj, uglavnom — etničko-rcligioznoi, i ubitačnoj mifologiji. Ova ŽivotVoOrma snaga se oličava i deluje, najčešće, u »ncdoučenim đacima« sa sela, u tim divnim i žrivovanim mladićima kojima je naša istoriia počev od Svetozara Markovića — dosudila da budu učitelji naroda. Pri tom, Jovićevićev realizam uspeva da zahvati i rasveili naličje tih pozitivnih likova, koji samosvesno kažu: »Mi pripadamo žŽrtvovanim „generacijama«. Možda i spontano, Jovićević pokazuje kako u samom romantizmu ovakvih »revolucionara YOmantičara« počinje da klija potonji birokrat-

Nastavak na 4. strani

Radojica Tautović

misla. svake vrste, Tako pesnik: otima rečima njihovu surevnjivu snagu ı okiva je slikama prvorazredne intuicije i moći. Pribežišta jednog: gorštačkog mentaliteta utisnuta u zoru reči

' a da ni jednog trenutka nisu pokolebana, izvi-

toperena i neusaglašena sa sposobnostima asoofjativnih varijanti, verzija, transkribovanmja prirode i stanja duha. I kada jekne teškim Yitmom ljjevićeve »Svakidašniec iadikovke«, Gudelj kao da·irna u vidu živi izvor iezika koji je i utoka istovremeno svake misli kao u jedmoi pesmi sa podužim naslovom iz koje navodima zvučni početak:

s»Suznim ću Kvlom MKurikmuli

u oči Bogu živomu: Gospođine, dan je jesenski

| predvečerje žalosno.

Zapalio sam deset prstliju: pred tobom Žudan izgaram,<

On, naravno, neće izdržati do kraja istim dahom i obdaren istom milošću kao što ni ovom knjigom neće uvek doći do najblistavijih trenutaka, već će se gubiti ili u prozaičnostima ·— stihovima mlake mlitave inspiracije — ili tL preopterećenju nekom potrebom za izrazima teškim i sebi dovoljnim što će ga odvesti upravo u retoriku vulgarnog, u jezičku slavu nekog obesvećivanja sakralnog krhkog ljudskog tela i postojanja. To jc opasnost koja se donekle domogla ovog ponovljenog eksperimenta, ali koja se tiče delova knjige te je fragmentarna, \U svojim najboljim pesmama Gudelj se oslanja o onu Živu autentičnost tradicije Gorana, Ujevića, Tadijanovića, kao na primer u ovim vedovima:

»Kako si ležalo, tijelo moje, uz vitka bijela tijela žena,

U septembarska sumračja padalo je lišće, krvavo, na

- ivoja usta, u aprilu zore s njihovih sisa obasjavalc li čelo. Prsti su tvoji otključavali njihovc ključne Kosti,

i uvijek se znalo: to je zemlja, zemlja i šljunak. Klc-

čale su pred tobom, gole, i mjesečinom iz svojih sisa

ispirale ti oči, Čulo si zvuk mjedenih gradova Sredozemlja dok su se tebi svlačile i govorile riječi toplo zaklane ptice, Pod usnama tvojim budila se zemlja, . rogovarala. Zemlja jc govorila da te voli, o ubogu , tijelo moje, i sam» zemlja“, · Svojim jezičkim napregnutostima i neodsiupanjima od nepomućenih tokova narodne Vibranine i uzbudljive leksike knjiga pesama Petra Gudelja okrenuta je tradiciji bolnog i uzncmirenog poetskog doživljaja.

Aleksandar Ristović

3