Književne novine

MEC...

| In memoriam | i ue re eyareer·

Za dobar spomen na

TODORA , MANOJLOVIĆA

TODOR MANOJLOVIĆ, svestran pisac — Dpesnik, dramatičar, esejista, NOVI i umetnički kritičar, putopisac, prevodilac, umro je samo koji mesec posle proslavljene, osamdesetpetogodišnjice života, još ozaren poznim, toplim zracima priznanja. .

Telesno rastakanje, vidno i neumitno a suTovo i uvredljivo kao svaki znak gubljenja čovekovih moći, nije moglo da u istom nezaustavljivom ritmu sasuši njegovu mentalnu sv=žinu, Bio je još, sav, otvoren i prijemljiv za dragu reč, za dalekosežna sećanja, za podsticajan i vedar dijalog, još uvek tu, u stišanom vojvođanskom pejzažu, a noseći u sebi raskošja i obilja proteklih, dugih, dinamičnih decenija. j

a samom početku ukazao se dobar znak. _ Bila je to, sad znamo, ona godina, 1913., u čijoj sc zamućenoj atmosferi ratnih uništavanja već nagoveštavalo sudbinsko primicanie prvog svetskog požara. Sazvučje srpske književnosti ta godina je popunila autentično novim, moderno introvertnim, duhovno nemirnim glasom meditativnih Saputnika Isidore Sekulić. Pred složenim psihološkim stanjima te proze u nedoumici, u nekoj vrsti otpora, u nekoj situaciji nerazumevanja zastao je veliki Jovan Skerlić. Na drugoj strani, u Novom Sadu, jedan nepoznat pisac govorio je drukčije, saobraženije novoj fakturi i novim vidicima srpske proze. To je Todor Manojlović, u Letopisu Matice srpske, sa pouzdanim razumevanjem, sa mirnom „usredsređenošću i nekim ozarenim, radosnim spokojstvom pozdravljao novu svetkovinu reči koja je već neporečno bila i prodor u nove izražajne prostore srpske proze.

Bile su to, sad već istorijske, one prve godine posleratnih grozničavih prikupljanja snaga i emergija, ona presudna previranja u doticajima, suočavanjima i sukobliavanjima staroga i novoga, moderna strujanja i nove škole književne, kad je Todor Manojlović, u klimi podesnoj za celovit spoj erudicije i inspiracije, pevao svoje Ritmove i tražio ukrštajne linije slikarstva i poezije. Došli su docnije V atrometi i Bajkao Akteonu, pa rascvat njegovog dramskog stvaralaštva, sa Centri fugalnim igračem, sa Katinkinim snovima, sa mediteranskim sazvežđima i Ozarenom melanholijom, sa oduševljavanjima za »vedra, svetla čudesa ove naše zemlje«, sa »blistavim igrarijama duha«, sa snovima 1 OČI ma gladnim svetlosti i sunca. To je bilo njego: vo najplodnije razdoblje i najpunije učešće u stvaralačkom ritmu vremena. Istorija književV-

ESEJ

TODOR MANOJLOVIĆ

nosti tek ima da pokaže kako se ličnost i delo ugrađuju u ono što je duhovna atmosfera, što je izraz i suštastven dah doba. U tome svetlu će se videti sa izvesnošću koliko Todor Manojlović, u krugu tadašnjih naših modernista, onda kad su usmereni ka stvaranju novih vidika i traženju novih oblika, izgrađuje i jedan svoj, intiman, unutrašnji svet duhovnoga mira i do stvaralačka pobuda. .

Videće se, isto tako, da iz njegovih pla mtećih zapisa me odzvanjaju samo plahi koraci ulicom Kalcajuoli u Firenci, njegovoj i drugih naših pesnika, i ne dejstvuje samo saznanje da »život neprekidno ispisuje u nama — ftajnim nevidljivim slovima — jedan tekst« koji posle, ne zna se kako i zašto »naprasno usplamti, oživi, postane vidljiva, čitka« glava jedne čudesne celine. Dejstvuje u toj poeziji jedan osobeno doživljen pejzaž, upečatljiv sVOjim pojedinostima koje se prepliću i utiskuju u sudbinsku spiralu čovekovu: terazijski kestenovi (»U čijem se hladovitom lišću zaplelo toliko — od moje prve svesne mluladosti«) lipe Poenkareove ulice, jablanovi Nemanjine ulice, to majsko drveće Beograda, koje zajedno sa toskanskim i umbrijskim „predelima cveta u sunčanoj panori pesnikovog sećanja kao moćna stvaralačka pobuda:

Tako je u svojoj lirici Todor. Manojlović spajao široke prostore svoje neutažive duhovnc radoznalosti sa prostorima Beograda i rodnoga tla, u evokativnom sjaju uzbudljivih snoviđenja i nataloženih saznania. Peeme mozga dvojnika su zaokružile tu putanju pesničkog putovanja kroz prostore, Snove 1 VIZ!}Ć, ispunivši je pitanjima na koje čovekovo biće traži odgovore radi prodiranja u tajne Života.

Boško Novaković

IO met=fizičkorr

z>zrneačmniu „Seobe“

Nastavak sa 5. strane

čaju komedijantu i misao o retkosti pravih susreta u ovom svetu, kao i musao O mađijama u ljudskom životu imaju, već na prvi pogled, istovetnu filozofsku inspiraciju. S. obzirom na to, u drugim »Seobama« se može govoriti o jednoj jedinstvenoj mreži metafizićkih komentara. ?

Odnos ove mreže prema bitnim tokovima književne strukture tako je zamišljen da jasno i definitivno svedoči o prisustvu metafizičke poruke kojom se ovi tokovi orgamizuju i usmeravaju. Sva čeliri čvorna mesta price o Pavlovom putovanju, zajedno sa epizodoni o Georgiju Tramdafiloviču, nenametljivo i skrovito, ali zato ništa, manje sigurno »gravitiraju« prema filozofskim komemtarima pisca i njegovog glavnog junaka.

Različiti oblici ovog »gravitiranja« gOoVOTe nam o tome da jc čitava struktura drugih »Seoba« pokrivena bez ostatka odgovarajućom mrežom metafizički inspirisanih iskaza. Ta čimjemica je najbolji dokaz da pred „sobom imamo ne Jedan, kako bi se to tradicionalnim i proizvoljnim jezikom reklo, »istorijski YCman«, već roman za koji bi trebalo upotrebljavati izraz »filozofski«.

Ovo tvrđenje lako je proveriti jednim sasvim jednostavnim i sasvim prostim razmišljanjem. Treba samo zamisliti kako bi izgledala idejna fizionomija drugih »Seoba« pod pretpostavkom da je pisac promenio etički is-

hod samo neke od onih posebnih priča od kojih se sastoji Pavlovo putovamje u Rusiju. Zamislimo, na primer, da

je Pavel Isakovič, posle mnogih „peripetija ipak stigao do imperatorice i da se iz audijencije vratio uveren da njega i njegove sunarodnike čekaju bolji dani. U tom slučaju, pisac se verovaino ne bi irag:čno ogrešio o psihološku i istorijsku verodostojnost umetničkog pripovedanja. Međutim, zato bi, bez ikakve sumnje, značenje piščeve poruke bilo u priličmoj meri izmenjeno. Umesto dosledno pesimističke umetničke vizije čoveka i sveta, dobili bismo jedno drugo, umerenije viđenje ljudskog života, sa izvesnom optimističkom notom.

Nešto slično desilo bi se i da je autor drukčije završio priču o Joki ili, recimo, priču 9 gospođi Femki. Pisac je mogao zamisliti Pa Vela Isakoviča i kao nekog bar donekle srećnog čoveka u ličnom životu, Isto tako, mogao ic zamisliti i gospožu Femiku kako se, umo!)ma i razočarana od svojih ljubavnika, pod starost vraća gospodinu Georgiju Trandafiloviču. Međutim, takvim raspletom poruka ovih epizoda bila bi bitno drukčija. U tom slu-

čaju, ne bismo smeli tvrditi da metafizički komentari romana »pokrivaju« svojim znace-

njem celokupnu književnu strukturu, miti bismo smeli tvrditi da metafizička, a ne, rec mo, istorijska ili psihološka dimenzija predslavlja ono dinamičko jezaro knjige oko koga sc organizuje čitava složena mreža. epizodi: »Seoba« u jedinstvenu literarnu celinu.

Istina je da bi neki drugi, optimističmuji Tasplet pojedinih epizoda u isti mah bio i psi-

hološki, a i istorijski manje uverljiv. Međutim, to samo pokazuje da sec pisac ne samo opredelio za jednu metafizičku poruku, nego i da ta poruka ima veće psihološko i istorijsko bogatstvo nego što bi ga mogla imati poruka nekog drugog tlpa. : 3 U tome je još jedno značajno SVOJSIVO '9nog fenomena gpravitiranja svih osnovnih ilis nija književne strukture prema metafizičkim komentarima autora i njegovog glavnog junaka. Psihološki i istorijski vid romana obogaćuje na ovaj način poruku knjige. Stoga se ta poruka ne može izraziti adekvatno običnim, svakodnevnim jezikom, ili eventualno, jezikom kakvog filozofskog traktata. Svaki takav pokušaj značio bi krajnje siromašno i nepotpuno izražavanje onog psihološkog i istorijskog obilja i složenosti literarne Ivorevine. U tome leži inmtelekimalna prednost književnog kazivamja nad svakim pokušajem filozofskog rezimiramja literarne poruke. Kada bi se osmovna misao što nadahnjuje druge »Seobe« svela samo na svoj filozofski ckvivalent, na jednu od onih formulacija kojima po navici često pnribegavamo, recimo na tvIđenje da se u Životu svi plemeniti naponi, pa i sve ljudske akcije uopšte, završavaju tužno, onda bi svaki pisac mogao biti s pravom Ooptužen da nam u literarnom obliku samo Dponavlja opšta mesta jedne pesimističke filozofije. i Međutim, to što se metafizička poruka »Seoba«, kao uostalom i poruka neke knjige uopšte, ne da adekvatno prevesti na svakodnevni, ili »stručni«, »filozofski« jezik, ne znači da u književnoj sfruktiuri ovakvih poruka nema. Ako, na primer, nismo u stanju da značenje neke rečenice napisane na kakvom stranom jeziku pretočimo u naš jezik, nc smemo Zaključiti da ta rečemica nema nikakvog „značenja. Misao o besmislenosti i uzaludnosti čovekovog postojanja, bogati se sa svakim velikim i istimskim umetničkim ostvarenjem, a oro Što je u tom ostvarenju posebno i.individualno predstavlja način na koji se pomenuto bogaćemije ostvamnuje. Zato istorijska i psihološka posebnost »Seoba« ne samo Što ne isključuje neku literarnu ponuku muetafizičkog tipa, nego je, ŠtaVI še, paradoksalno rečeno, tek ona čini autentičnom; to jest čimi je nečim Što Je mnogo više od kakve bilo uobičajene i banalizovane udžbeničke istime. Ovako shvaćen, roman Crnjanskog spada među one refike knjige u kojima se sva komkretna obeležja literame strukture, sa SVOJim |. posebnim značenjima, objedinjuju da bi Jednoj naizgled poznatoj i banalmoj ideji dala neslućenu dubmu i snagu. Tako se na sasvin specifičan, umetnički način potvrđuje Ono Hegelovo lucidno uviđanje izraženo u tvrđenju da ista reč nije ista u ustima mladića i uslima starca. Mađijom umetničkog kazivanoj na izgled poznatoj i banalnoj ideji dala nja izlizani i oveštali novčići svakodnevnog govora i svakodnevnih značenja pretvaraju se u zlatnu kovinu pesničke poruke. i

L| • 4 • ? 6 Nikola Milošević

+ o MOJE i MWL Bei. dalaoak GAA

beše

dana

iZ stari

· Jedan malo poznat prozni rad Tina Ujevića

- PRETURAJUĆI po svojoj privatnoj arhivi, pronašao sani

jedan prozni rad Tina Ujevića štampan pre blizu pola ve-

ka koji je, izgleda, zbog retkosti lista u kojem se pojavio, promakao i uređivačkom odboru Ujevićevih sabranih dela (Znanje, 1967), · 5 \

Taj članak pod naslovom »Sede vasionci za astalom« izišao je u beogradskom »Glasu naroda« od 26. novembra 1922., listu kratkog veka i skromnog tiraža, na čijoj je

_ poslednjoj strani, ispod zaključne crte, stajala oznaka da je odgovorni urednik Milan Vojinović, Resavska 84, da se štampa u štampariji M. Karića, Kraljev trg 25, pa i to da ije šef administracije Momčilo Antić.

| Za »Glas naroda« uverio sam se da nije zabeležen ni u Stanojevićevoj »Narodnoj enciklopediji«, koja je, inačc, registrovala listove i časopise od prvih „početaka pa svc do njenog objavljivanja (1925—1928) i u koju, teško oprostivim propustom, nije ušao ni sam Tin Ujević. Isto tako

" list »Glas naroda« nije zabeležen ni u novoj »Enciklopediji Jugoslavijes«. Uverio sam se naknadno da ni Narodna biblioteka u Beogradu, čiji je fond listova obilato koriš| ćen za podatke Bibliografije Leksikografskog zavoda, nec poseduje brojeve »Glasa naroda«. A svakako da su ti podaci bar delimično upotrebljeni i prilikom sastavljanja Ujevićevih sabranih dela.

Radoznalost i sumnja naveli•šu me da proverim da li je ovaj Ujevićev prozni rad (članak, kozerija), kakvih je on više napisao, ušao u njegova sabrana dela i pregledavši bibliografiju radova u pPoslednjoi (sedamnaestoj) svesci uverio sam se da je članak svakako promakao uređivačkom odboru pri njegovom teškom i ne malo složc-

Sede vasioneci za astalom

Evo, nađosmo se opet tu, u već poodmakloj jeseni, za istim kafanskim stolom. Možda se mmogi nisu ni micali odatle, pa se ipak tek sada pravo prepoznajemo, jer tek sada dolazi prava zimska sesija, za koje se može ozbiljno razgovarati. Ili ozbiljno ćutati, kako se hoće, jer ne marim da neko bude previše veseo i duhovit bez saglasnosti ostaloga društva.

Fragmenti modernizma, ostaci i razbacani članovi ekspresionizma, kubizma, futurizma i dadaizma u Jugoslaviji. Mnogo nezadovoljnika. Istina, g. Josip Kosor boravi u Parizu, a g. 8. Stanoje Stanojević, Jovan Dučić, Marko Car, Ivo Ćipiko, Veljko Petrović dolaze ovamo ne pobuđujući vrlo velikog interesa mladih i najmlađih. G. Vinaver, posle mnogo trenutaka bezuspešne i dobro glumljene retorike sračunate na razne efekte, dospeo je već i u Germaniju. Ja sam nisam stigao, barem do sada, za tri godine Što boravim u Beogradu, dalje od Zemuna i od Novog Sada. Ali, evo ovde, u »Moskvi« a katkada, ređe, i u »Grandu«, vičamo Siba Miličića, Rastka Petrovića, Mimu Dedinca, Radu Drainca, Mitkovića, slikara Milunovića, Gustava Krkleca, Zaharova, Kavaju, Radu Parežanina, Tošu Manojlovića, ponekada i Ranka Mladenovića. Ovde se pojavio za dva ti:dama ı Ljubo Vizner, pa onda Karlo Hajzžler, Krešo Kovačić... Tu je i Dragan Aleksić, i Mihajlo Petrov, ge. g. Palavičini, Bijelić, Križanić, Božidar Kovačević, Stojanović, i mnogo mnogo drugih. I ko bi ih sve poznavao? A ja ih uistinu poznajem dosta. Imamo i zanimljivih ostataka. starih grabancijaša, ljudi kao što su Krunoslav Žanko ili Stjepan Vukadin. Mnogo ljudi, mnogo novinara, mnogo pisara, mnopo umetnika. šta ćete! Možda svi mi i nismo tako veliki, možda na kraju veliki broj nas neće mičega učiniti, ali svejedno, ovde jc Život previrao.

Na Terazijama i oko »Moskve« bilo je ovoga leta življe i gušće nego na velikim pariskim bulevarima ili na samome Monmartru. Života, mnogo Života, kakav govori svima aveniristima, povrh svih knjiga i tradicija, pa makar on bio često i brutalan i grub i čudmovat i bolećiv. No uvek života, života, nad kloakama i kosturnicama. :

Gvido Tartalja je već počeo da, na jedan dosta humorističan i zavidan načim, piše fragmenftarnu i letimičnu hroniku ovakvoga jednoga stola gde se ekscesivno mnogo troši samo nerve, duvana, kafe i alkohola. A tu bi besumnje našao materijala i jedan Matoš ili, posle njega, Udalriko Donadini (čovek kojemu su se dogodile mnoge nedaće kao i Čerimi).

Život gledan sa kafanskoga stola! Kroz ova već muhna i vlažna stakla!

No znate šta mi se dogodilo? Došao je ovih dana jedam redaktor da mi traži, kao i nekim drugima, biografiju: Ja ni sada,,u principu, nisam bio sklon da ga odbijem, ali sam mu kazao ovako:

— Biografiju? Ja je nemam, a ne mislim da je putni list garantija za ulaz u beslutnost. Ne odobravam 1ıdeje Panteona, jer jedva razumem samostane za Žive ljude, a najmanje za pokojnike. Sa malim glasom koji imam ja sam Jedva neki međumagp, Pošto nemam zaslug: ni za književnost ni za umetnost ni za nauku, sasvim bi pravilno bilo, kako ubuduće ne mislim da pišem dela, da budem član kakvc akademije, bilo za književnost, umelnost ili nauku. U ranijim egzistencijama, utvaram secbi, bio sam Buda ili vladar Egipta pod imenom Mehemet Alije, a ovo se poslednje nije dogodilo ni Đovanjiju Amendoli. U dubokoj vezi sa time, Ja sam se već pred nekoliko godina proglasio suverenim vladarom u više evropskih država, i rekao sam: »Uzakonjeni vladar pyrotivnika ima — u meni.« Inače, Ja sam dosledan teoriji futurizma, umro u tridesetoj godini u Budi, da se zatim u Budi preporodim na nov život, Jer Je supstancija stan onih koji sc sami ubiju, a oni — bez. plaćanja kirije — provode vreme u sfeničnoj nirvami. Ja sam ovde dublji mrtvac ı dublji ubica. Univerzalista i kosmopolita, obratio sam se suncima isto koliko. i zcmlji i rekao sam: a i:

»O čuj me, zvezdo Danice,

daleki ivoj sam sin, ~

i ne znam ljudske granice ·

što dele san i čin.« Ali i sada volim mladost, novost, nezadovoljstvo, proletarijat i dobre verlibriste. Ja sam jedan od prvih građana naše zemlje koji je došao na ideju da se, u interesu kosmičke solidarnosti, kolonizuje mesec.

nom .poslu. Jer, između 36 bibliografskih jedinica za |

godinu taj se prozni rad ne nalazi. Kako pomenuti bi& zni rad nije ušao u ovo izdanje, ako su, razume ši i iz opšteg registra izostala neka od imena koja se u fn radu pominju, kao Stanoje Stanojević, Palavičini, Zaharoy Sreten Stojanović i drugi. ı ,

Taj podlistak izdvojio sam u svoje vreme i sačuvan zato što sam, pored većeg broja lica iz tadašnjeg kultur, nog Beograda a posebno njegove boemije, i sam u njemu pomenut kao autor književno-satirične rubrike koju Tam pod naslovom »Kafanski sto« vodio u to vreme u b | skom »Novom listu«, čiji je urednik bio novinar Mirko Cvetkov, docnije izdavač i urednik vrlo reprezentativnog almanaha »Raška#.

Smatram da je svakako šteta Što ovaj prozni rad alje ušao u sabrana dela Tina Ujevića kao jedan od knjižey, nih priloga iz vremena njegovog bavljenja u Beogradu tj, iz vremena kad je objavio svoju najznačajniju zbirku pe. sama »Lelek sebra«.

Zato verujem da će »Književne novine učiniti uslugu svojim čitaocima, kako onim starijima boji pamte vra. me o kome autor piše, tako i onim mlađim koji znaju za kulturni i posebno boemski život Beograda iz onih dana samo iz retkih publikacija i po kazivanju, ako objaye ovaj skoro sasvim nepoznat književni rad, zanimljiv u pr vom ređu po onome što autor govor O sebi, tj. kao vre. dan prilog boljem upoznavanju ličnosti našeg velikog

pesnika. , Gvido Tartalja

Šalu na stramu, ja mislim da i u ovakvim. hiperbolama živčamih stanja ili imaginacijama može da ima deo ljudske istine. Ja volim iskre. ni humor jednoga Križanića koji može da priliva, da i u građanskom listu bude karikaturom osloboditelj, naime branilac potištenih, potči. njenih i uvređenih. Ali najviše cenim lepu i dostojnu ozbiljnost, i žalim ovaj riktus koji nagrađuje kod nervno ozleđenih ljudi lepotu ozbilinoga misaonoga lica.

Od čega dolazi ovaj tragični osmejak novog čovečanstva?

Pošto sve ima svoj koren u društvu, u isto: riji i ekonomiji, vrlo verovatno od toga Što, kada su sile koje su devedesetih godina polpisale Džentimens Agriment prolile nesmotreno reke krvi da razruše stare istorijske formac;ije kao što su bile Centralna Evropa i Španija, one same kao i narodi koji su s njima bili u veri, nisu uspeli da stvore ništa dalje, solidnije i du. gotrajnije, te se ekonomski i moralni dezekvi. librij Evrope popeo do neviđene visine. Ne. saglasnost između planova i izvršitelja, između utopije i mogućih rešenja, između istorije i ideologije kulminirale su i odjeknule su u sva koi savesti, izazivajući vrlo često mentalni i sabranost, živčano rastrojstvo i Uuhdatrašnje konflikte, uvećane stradanjima, neiskrenošću i korupcijom. Savremeno čovečanstvo je dobi. lo svoj bolni i trpki osmešak, koji muči, ubi ja i probada, i koji je ekspresivniji od ikakve suze za njegove palnje. Čirevi na lažnoj Oosnovici kao što su oni u Versaju, Sen Žžermcnu, Nejiu i Sevru nisu mogli i ne mogu da udovolje mučne naknade savesti ı ekonomija. Dikta: turc ljudi kao Klemanso, Lojd Džordž pa Masarik i Bonar Lo mogu ovde da izgledaju, na svetlosti ovih revelatorskih znakova, samo kao orgije pred katastrofu. Rusko reakcionarsko društvo se još slirašnije i besomučnije zabavljalo pred samu provalu katastrofalne, zemljotresne revolucije. Ne samo ekvilibrij Evrope nego ni ekvilibrij evropskih savesti nije došao do snage. Pravo ravnovesje će biti ostvareno, čini se, samo sa nastupajućom pobedom pro duktivnih radnih masa.

A dotle, dok čovek u kafani o tome ra mišlja, sve više i više glava provaljuje u ka fanu. Koliko nas ovde ima pismenih, koliko literata? Ne znamo. Svaki, i najmanji, i najneznainiji, ima svoje nove socijalne ideje i nazore kojih će se težina i važnost jednoga dana ispoljiti. Diplomatska neiskrenost, klasne roeakcije, nacionalni šovinizam dobiće svoj odsudni udarac. Građansko društvo evolvira prema starinama, a s njime državni, vojni, crkveni prim cipi, autoriteti i hijerarhije.

Ovo društvo u kafani ćaska frivolne, neznatic, komičnc, na oko i površne stvari. Ali se deći, mnogi su postali sedi. Oko nas su mnoga zdanja razrušena, i nova će zdanja trebati da budu podignuta u mirosazdanje Slobode do svih granica. Granice padaju. Koji će čovek da bude Omir Revolucije? I hoće li Revolucija predati svoje futurističke Omire? Oseća se, Ve ruje se da će ona doći. To znaju i prosjaci, | invalidi, i udovice, i siročad, i studenti. Prole Ttarijat teži da izradi svoj bogoborski i bogoubilački, kapanejski ı prometejski titanizam.

Pred vratima požari, a skoro i magla: i sneg. A kroz bure i mećave društvo za vinom 1 Ce vapčićima u Skadarliji govoriće i sanjaće OD ovome islome kao i društvo za crnom ka{om u zpradi Rusije.

Ljudi sedc i misle, ćaskaju i smeju SC, Na vralima čeka smrt i život, a možda. i Tri 60

TCĆL 5 KME Tin Ujcvić

KNJIŽEVNE NOVINE