Književne novine

+ | | Godina XX Nova serija Broj 331 BEOGRAD, 6. JUL 1968. GODINE | i .

List izlazi svake druge subote

Cena primerku 50 para (50 dinara)

LIST ZA KNJIZEVNOST UMETNOST

- MIRHG III

(191 —1958)

Pavle ZORIĆ

VUKADIN IL.i TIIJIUNVI GLUPOSTI

DANAŠNJI ČITALAC često doživljava pravo razočaranje kada ponovo čita neke srpske realiste. Mnoge njihove stranice on više ne može da prati sa aktivnom pažnjom. Prilikom takvih ponovnih susreta hlade se mmogi zanosi i pa: daju mnogi oduševljeni, u školi napamet naučeni sudovi. Ali ima jedno delo koje godinama He gubi svoju vrednost: to je Sremčev »Vukadin«. Šta više, čini se da je ova opširna pripovetka privukla još veću pažnju posle Diščeve smrti. Vukadin je jedan od retkih tipova srpske realističke književnosti; karakterističan Je ne samo za svoje vreme, za osamdesete godine prošlog veka; on pokazuje čudesnu vitalnost, preobražava se, dobija nove karakterme crte, ispoljava se u drukčijim životnim situacijama, ali je u osnovi neuništiv. Onakav kakvog ga je Sremac dao, Vukadin je trajan lik, simbol jednog rasprostranjenog Životnog raspoloženja i društvenog stanja. Sremcu svakako ni ma kraj pameti nije bilo da stvara večne tipove. On je realistički opisivao jednu sredinu, mastojeći da je prikaže što ubedijivije i konkretnije. Ali Sremčev talena“ stvorio je mešto što mije bila njegova svesna namera: junaka sa kojim se i mi svakodnevno srećemo, sa kojim će se najverovatnije Ssrctati i naša deca. Preslikan iz života, dočaran maštom pisca, sa usredsređenim „osobinama koje ga karakterišu kao izraziti književni tip, Vukadin je nastavio da živi u novim vidovima stvarnosti svoj vlastiti život. Otpale su sve lokalne, konkre*ne pojedinosti (koje su zaveic nieke kritičare i učinile da oni vide u Vukadinu | samo jednog smešnog Užičanina koga je Sremac hteo da izvrgne ruglu) i os“ala je njegova suština: glupost, lukava dobroćudnost, ulagivanje, čežnja za ukazima i strast za denunciranjem. Ovako nabrojane, Vukadinove karakteme crte izazivaju odvratnost. U Sremčevoj pripoveci Vukadin ih izražava u svoj njihovoj složenoj životnoj punoći. Zahvaljujući autorovom humorističkom daru, naše gađenje nad Vukadinom prožeto je blagim osmehom: prepoznajući u njegovim rečima i postupcima bla"to'života, ipak me možemo 'da ga shvatimo i doživimo kao #čistu, apstraktnu mnegafivnost. Ukoliko je njegovo ponašanje, dvolično ı prepredeno, vulgarnije, utoliko ga i mi posmatramo kao sasvim običan trivijalni lik. Ali u Sećanju i pri ponovnom čitaniu Vukadin se sve više nameće kao opsesija. Na mahove” izgleda kao da su se Vukadini opasno razmnožili, kao da se baruština života koju oni predstavljaju, svugde raširila, gušeći nas svojim smradom. Ukratko, Vukadin postaje sve više tip ı Ssimbol. Vukadinovština je jedno duhovno stanje. Sa iščezavaniem niegovih sporednih obeležja (govor, poreklo, itd.) nestaje svake, makar i prividne, pitomosti: jezgro Vukadinovog bića pokazuje se onakvo kakvo, u stvar, jeste: primitivno i opasno. . Nastavak ma 8. strani

SVIREPO 1 NEPRIHVATLJIVO je da zastave jedme generacije moraju tako rano i tako često da padaju na pola' koplja. Svirepo je i neprihvatljivo i to da smo prinuđeni da svetkovine stvaralačkih napora, izložbe zakazane za bliske datume, pretičemo odavanjem po-

smrine počasti autoru. Bolna·je i porazna činjenica da se ovog trenutka “oprašta-

mo od Aleksandra Tomaševića, čoveka koji je u dvadeset i pet godina zajedničkog rasta, rada i prijateljevanja bio izuzetno vitalan, nošen dragocenim immpulsima svoje prirode, plahovit i borben, dakle najmanje čovek za koga smo, uprkos povremenim mnjegovim gorkim saopštenjima, mogli poverovati da će nestati u Jednom jedinom trenutku, naglo, nepovratno.

Suočeni sa smrću, priznajući je i me Ppriznajući, treba. da se prisetimo da je Aleksandar Tomašević, „okrenut svim bićem' Život, bio ne samo linijom svojih životnih opredeljenja, nego dubokom unutrašnjom vokacijom, borac protiv smrti, u neposrednom kontaktu sa njom kao čuvar kulturmog blaga, konzervator majvišeg ranga, koji je prahu, zemlji, koroziji, vremenu i smrti oteo dragocena dela naše prošlosti. Bilo je veliko zadovoljstvo, u godinama generacijskog traganja za izvorima naše umetnosti, pronaći Tomaševića pod svodovima Studenice, Sopoćana, Sve:e Sofije ı drugih spomemika naše kulture i videti kako brižno, savesno nmeguje obolele zidove, kako leči i otklanja davno nastale rane. Međutim on, koji je vraćao stvari životu, obezbeđivao im trajnost, bio je nedovoljno čuvar

sopstvenog Života. A istina je, za mjega YVero-

| DRUŠTVENA PITANJA

III

vatno uvek prisutna i meosporna, ono Š{O sec daje rodnoi zemlji i ljudima ne može se sačuvati za sebe. To je bio smisao njegove posvećenosti velikim istorijskim zadacima ove zemlje.

. Javivši se u toku rata u krugu sa kojim je tesno ostao povezan, zračio je čistotom svoje mladosti, visokim svojim moralom, zrelošću svojih zaključaka, bistrmom svog uma i oka. Bio je na Akademiji za likovne umetnosti, između 1944, i 1950. jedan od onih koji su znai da pristup stvaralaštvu, put u umetnost ide pre svega preko rizika i slobode. Iskazivao Je odlučan otpor zastarelim a vladajućim koncepcijama, znao je da zaprepasti odlučnim i jednostavnim intervencijama i zauzimanjem stava. Imao je snage i hrabrosti da se u trenutku kada su breše bile probijene, kada su se otvorili putevi slobodnog izra zaMvrari tradiciji i da izgradi slikarstvo zasno vano na poukama svojih studija našeg srednjo vekovnog slikarstva. Zauzeo je tako značajno mesio u savremenom likovnom stvaralaštvu i dao svoju boju stvaranju beogradskog Kkruga, posebno naporu koji Je bio iskazan u delovanju Decembarske grupe. Ulazeći u petu deceniju Života, na pragu pune stvaralačke zrelosti, stvorio je nekoliko ciklusa koji su samo jednim delom poznati javnosti. Taj prkosni, sklon riziku čovek bio je u isto Vvrcme ljudski zauzdan i skroman i mi ćemo tek vremenom, oslobođeni mnogih tereta, saznati Šta je sve ostalo kao trag njegovog dragocenog prisustva u našoj sadašnjici i budućnosti. Stojan Ćelić

DANA

NAŠ UVODNIK

U »„SEVILJSKOM BERBERINU«, jezuit Bazil savetuje Bartola da grofa Almavivu skine s vrata klevetom. Bartolo ne razume, odbija, nalazi da je sredstvo sasvim bezopasno. Bazil samo sleže ramenima:

»Kleveta, gospodine! Ta Vi i ne slutite šta odbijate: najčestitije ljude, — pa sam gledao kako se pod njom savijaju. Verujte da nema gadne pakosti, nema strahote, nema apsurdne izmišljotine, u koju besposleni velikovarošani neće poverovati, samo ako se vešto poslu priđe; a mi imamo

ovde veštih ljudi ..... da veštijih nije! .. . S početka slab šapat, nisko nad zemljom, kao lasta pred oluju, hita pianissimo, šumoreći, a putem seje otrovno seme. Nečija ga usta prihvate, pa vam ga piano, piano šanu vešto na uši. Zlo je začeto; sad klija, puzi, putuje rinforzando od usta do usta, juri kao pomamno. Odjedanput, pogledate, a kleveta se uspravila, nadula, brekće, raste na vaše oči; zaleće se, širi svoj let, vitla, uvija, čupa, krha, huji i grmi, dok naposletku, nebu budi hvala, ceo svet ne grakne, ne zahuče opštim crescendom, ne zagrakće universalnim chorus-om mržnje i osude. Ko bi đavola mogao tome odoleti!« (Bomarše: »Seviljski berberin«, čin II, & scena).

KAMERA KAO SVEDOK

IZLOŽBA FOTOGRATJJA 10 TUSIBva Peterneka u holu beogradskog

Doma omladine spada u one retke doživljaje, koji vraćaju poverenje u svevideće oko kamere, što se sve više angažuje u propagiranju losiona, a sve manje u slikanju istime. :

Ovaj daroviti fotoreporter našao se sa svojim aparatom u centru burnih događaja vezanih za studentske nemire. dlzlažući se opasnostima, on je uspeo da snimi fotose, koji po svojoj dramatičnosti stoje ravnopravno uz najbolje fo:ografije ovoga žŽanra, snimljene od 27. marta 1941. godine, Sutjeske pa do danas u ovoj zemlji, koja je fotografima uvek umela da pokloni motive za uzbudljive snimke. ;

Jednoga dana, ako ne i ranije, fotografije Tomislava Peterneka predstavljaće dragoceno svedočanstvo o, događajima „koji su počeli da menjaju ne samo ljude, nego.i svet.

Što se tiče njihove formalne strance, ova dela pripadaju porodizi dokumentarne fotografije, koja više pažnje obraća suštini događaja, a manje formalnoj obradi plože., Njihova vrednost sadržana je Dre svega u sposobnosti da se fiksura trenutak iz koga gledalac, svaki na svoj način, izvlači smisao ili poruku.

Još nešto — Peternekova izložba ie Jedna, od retkih beogradskih izložbi u junu, koja se nije gledala samo kao umetnost — nego i kao događaj posle koga se ne snevaju lepi snovi. (M. Ka)

SEMINAR O SAVREMENOJ MUZICI U SVETOM STEFANU

SAVEZ „KOMPOZITORA JUGOSLAVIJE u zajednici sa Fordovom fondacijom organizuje u Svetom Stefanu od 6. do 14, jula ove godine jugoslovensko - američki seminar o muzici. Na seminaru će uzeti učešća jugoslovenski i američki muzičari, muzički kritižari i muzikolozi a razgovori će se voditi o trinaest aktuelnih tema od kojih je svaka, na izvestan način, u žiži interesovanja „savremene muzičke javnosti. Razgovori će početi diskusijom o finansiranju savremene muzike i školovanju mladih kompozitora, da bi se završili razmenom mišljenja o problemu nacionalizma u udžbenicima, člancima i opštim studijama iz istorije muzike. Govoriće se i o odnosu muzike i masovne publike, lakoj i po-

pularnoj „muzici, kao što će izvestan broj referata biti posvećen

narodnoj i tradicionalnoj muzici, njenom uticaju na savremenu muziku i mestu koje etnomuzikolopgija zauzima danas u etnologiji i muzikologiji. Od naših kompozitora predavanja su prijavili Vojislav Kostić, Milo Cipra, Predrag Milošević, Emnriko „Josif, Ivo Supičić, Dragotin Cvetko, Miloš Velimirović, Ivan Klemenčić, Milivoj Kerbler, Andrej Rijavec, Cvjetko Rihtman, Zija Kučukalić, Radmila Petrović i Krešimir Kovačević. Sa izuzetkom predavanja o muzikološkim studijama, gde su oba referenta Jugosloveni, koreferate daju amce Zički muzičari.

Nastavak na 2. strani

UPLATOM 10 NOVIH DINARA NA NAŠ RAČUN BROJ 608-1-208-1 OBEZBEĐUJETE REDOVAN PRIJEM SVOGA LISTA »KNJIŽEVNE NOVINE«

Ca S

Vesna PARUN

Disanje ljepote

U dah tišine

Ti si me, lišće, d He uvijeni OsJetila.

mnaučilo da dišem. Ja dišem pjesmanua kao ti tišinom. Dugo, dugo spava. Pa izdahhem san mekahog lepršahnja,

Mi smo spavači P tug: krila.

a začaranoj odaji lebdenja dodira, duge uspomena. TIzdahntem vimu

neke doline,

Udahnep: malo svijeta, plavičasti YVez .

izdahnem cvijet. ispupčenih bedema,

Udahnem duboko.

Izdahnem zelenilo. Udahtem veće?. JIzdahnem, neku

Udahneni lišće blagu osamu

i zatvori. OČI. koje više nema.

Moja duša

Znam da se ništa ne dešava odjedanput: ljubav sazrijeva dugo ispod smrzmute kore naših djetihjih dlanova

i poslije dugo boli. i

Naše je rođenje obilježeno obično | smrću neke travke koja je umijela da voli.

Znam da se sudbina sastoji poput ogrlice od crhih i bijelih kamehčića koji šute.

Znam da je jesen raskršće, proljeće gukanje grlice

i da se sunce od nas udaljuje svake minute u bilo koje godišnje doba; moja sahnlosti ti si moja duša,i u tebi voćnjaci žute.

Ti si moja duša koju oblaci slute.

Da, ili vratašca proljeća

ah, them

Ako nan se nasmiješe baš ničep

ako HapL OtVOTe ona Vratašca

za kojima nema hHičeg

t moglo bi iza njih da stoji tako plavo 1 DTYOZIYMO

jedno proljeće.

recimo: da! I me pitajmo zašto

iza onih vratašca „ +

Zatvorit ćemo oči Teško je probuditi ohoga koji spava, a ne Ma

na kom je brijegu zaspao, hi što je Stlom svojim htio.

Teško ic tvrđavu razoriti ako je samcata i trijezha,

lu plicu koju plaši noć

kamenom tko bi uplašio!

A vrata su tako plava

Recimo svatko svom stcu: to se ne Može, i gotovo.

Mnogo toga smo započeli svi mi, ne sluteći kraj trenutka.

Samo da još zavirimo u Otto, da pohnesemo bar

još ovo...

I tako se nad crnim Šihama uspavalo dijete i lutka.

Protutnjio je vlak, a mi smo zatvorili oči.

Zašto jure lokomotive noću kroz mesretna sela?

4h, da sam bdjela, da sam te jače voljela možda bi sve bilo drukčije, zemljo!

Ne boj se, skoči

u proljethi bezdan, cvijete! Zatvorit ćemo Oči.

Smrt i jeka boja

Okrennt ću se sebi i pozvali SUNCE neka dođe brzo 1 usMm?rtfi sve boje.

Najprije ću skinuti

sa svijeta modru bĐojti. Oprosti, pbplaveti!

7i nam poznaš djetihjstvo.

Zatim ću skinuti jarko žutu boju. Oprosti, suncokrete! To bješe naša misao.

Moj glas će trčati

More će naći u Yaspuklini jeku.

Od toga će se u ktistalu

Tada će me gledati zelena boja stravično mježho, opkoljena mirisima.

duše vremena

sastavifi opet

fri samotne boje. Nepozhate lišću,

u meni već dogorjele.

Neću se usuditi da dodirnem. pupoljak.

po oskudnim liticama.

LINOVNI PRILOZI U OVOM BROJU SU REPRODUKCIJI

SKULPTURA MILANA TRKULJE