Književne novine

8

POVODOM GODIŠNJICE SMRTI VELJKA PETROVIĆA DONOSIMO TEKST DRAGUTINA OGNJANOVIĆA O SUSRETIMA

SA VELIKIM PISCEM

intervju intervju intervju mtervju intervju intervju intervju intervju intervju intervju intervju intervju intervju intervju intervju intervju intervju intervju

usreti sa Veljkom Petovićem

KADA SAM 8. APRILA 1966. godine prvi put okrenuo telefonski broj 50-971, dobio čika Veljka i kazao mu da bi naši učeTuci 1 nastavnici želeli da ga vide i čuju u Svojoj školi (Učiteljska škola u Beogradu), malo promukao ı puni glas samo Je upitao koja je to škola i u kojoj se ulici nalazi. Pristanak da dođe neobično me je obradovao. Želeo sam da susret sa našim književnim bardom bude organizovan što je moguće bolje. Odmah sam otišao u Narodnu biblioteku kod dr Aleksandra Pejovića (Pejović je doktorirao na književnom stvaralaštvu V. Petrovića), i zamolio ga da u sažetoj uvodnoj reČI za pretnaestak minuta nešto kaže o književnoni profilu Veljka Petrovića. PoŠto je Pejović prihvatio poziv, otišao sam u biblioteku »Đorđe Jovanović« i ponudio bibliotekarima ove ustanove da zaJednički priredimo izložbu čika Veljkovih dela i periodike u kojoj su obiavijivana pojedina mjegova dela i kritike o njima od najautoritativnijih naših knjiiževnih kriličara, istoričara i drugih književnih poslenika i umetnika. Pošto su rado prihvatili da zajednički aranžiramo izložbu, ostalo mi je, po zamisli, samo da još pronađem dva glumca koji bi pročitali nekoliko njegovih pesama. |

Sutradan sam se ponovo javio čika Veljku da se dogovorimo o vremenu i načinu dolaska. Kad sam mu izložio zamisao susreta membrana na. slušalici je jače zatreperila:

. — Auuh! — podrhtao mu je glas i promenio boju. Njegovo tamno i dugo »u« zahučalo je kao iz podzemlja. — To mi se ne sviđa! ]zložba?! Miriše mi to parastomo! — Tu kao da se zagrcnuo, ali je posle kraće pauze nastavio: — Vidite (imao je običaj ovu reč da upotrebljava kao uzrečicu), ja sam još uspravan! (podvukao D. O.) a ako i dozvolim da neko o meni nešto kaže, bez obzira ko jc u pitanju, dok ie rečo meni ia neću ulaziti u salu pred publiku (podvukao D. O.) a što se glumaca tiče... možda bi oni i lepo pročitali, ali... (podvukao D. O.).

Za trenutak smo obojica ućutali. Bilo mi ic veoma neprijatno što ie izložbu njegovih dela »parastosno« protumačio. Usudio sam se da mastavim „razgovor i objasnio mu da izložbe dela stvaralaca koji dolaze u našu školu redovno priređujemo, da odnos prema njemu miučemu, u tom pogledu, nije drukčiji od uobičajenih oblika upoznavanja učenika sa knji ževnim stvaralaštvom drugih gostiju. Glumce sam odmah »otpisao« jer je onim mjegovim »ali« iskažao jedno svoje shvatanje: da jedino pesnik zna da da pravu boju i intonaciju svOje misli sopstvenim rečima i glasom, bez ulepšavanja, patosa i afektacije.

Jedan od naših profesora ponudio je da ode da ga doveze. Kada sam mu i to rekao samo je odgovorio:

— Zahvaljujem, doći ću sam. Još dobro pešačim (podvukao D. O0.).

Tačno u zakazano vreme u 12,30 časova 14. aprila 1966. godine, dok su učenici i nastavnici naše škole još vrveli po hodnicima qdlazeći u salu, pojavio se stasiti stari književnik pomalo zadihan izlazeći uz stepenice ka auli. Pritrčali smo mu i odveli ga u direktorovu kancelariju gde je ostao sa nekolicinom naših profesora, a ja sam sa Pejovićem otišao u salu da oglasim početak. Pejović je držao predavanje, čika Veljko je čekao da se završi. Kada sam sišao "u kancelariju da ga pozovem bio je vrlo raspoložen, pričao je našim profesorima puno štošta čega se sećao iz ranijeg svoga Života. Kad se u sali začuo aplauz, rekao sam mu da možemo da pođemo. Izišavši uz stepenice, prolazeći pored eksponata njegovih knjiga, ispred sale, i ne okrećući se, samo je ležerno skrenuo pogled i dostojanstveno produžio. Kad se pojavio pred publikom, učenici i profesori naše škole, Škole za vaspitače i neki gosti 1z grada, spontano su ustali i pozdravili ga dugim aplauzom. (Ja nikad nisam video da je takvini spontanim oduševljenjem publika dočekala ijednog našeg književnika.)

Predstavljati čika Veljka nije bilo potrebno. Ipak, uobičajenih nekoliko reči, njemu su bile dobrodošle da sedne minut-dva i da iz svoje skromne (skoro đačke) tašne uzme »KTIJatu grudu zemlje« da bi pročitao »Starog borca« i još jednu pesmu. Posle njegovog čitanja zavladalo je malo zatišje, pribiranje slušalaca, a onda je nastavljeno sa razgOvVOrom. Čika Veljko odgovara podrobno, zanimljivo i duhovito o literaturi, o umetnosti uopšte, posebno slikarstvu, kazuje neka svoja sećanja, govori o slikarstvu Đure Jakšića i njegovoj reikoj sposobnosti da bojom dočara na platnu

ljude, njihova raspoloženja, prirodu. Na pitanje šta je neposredno na njega uticalo da se posveti istoriji slikarstva odgovara:

— Kao devojka moja Mara (čika Veljkova životna saputnica) odlazila je u pančevačku Crkvu svetog uspeća. Tamo je često zastajala ispred neke naslikane madone i plakala. Kad mi je to kazala otišao sam da vidim šta je u pitanju. Obrisavši prašinu sa freske zapazio sam jednu veoma retku umetničku ivorevinu., Ta Madona je bila delo Konstantina Danila,

Nešto izvrsno. A za tu sliku skoro niko nije . renina» NFEJ i epa Bas at "83" FyrCOreart ze 13 fihi azra ariaeriE—i 2mae ie Car NL eine una umu r auu muzara eca Glavni i odgovorni urednik Tanasije Mladenović. Sekretar redak cije. B vić, Drapo!jub S. Ignjatović, Bomd"n Kalafatović, Momo Kapor, Miodi ! ist izlazi svake druge subote, Pojedini primerak 50 para ; čko preduzeće »Književne novine«, Beograd Tekući račun broj 60812081. Štampa »Glas«, Beograd Vlajkov.ćeva

Smilianić i Branimir Šćepanović.

(500 starih dinara). Za inostranstva dvostruko. List izdaie Novinsko-izdav, ljenje i administracija).

znao. Od tada me jc zainteresovao i ovaj slikar i slikarstvo uopšte. Tako sam, proučavajući slikare počeo o njima i da pišem.

Na molbu jedne učenice da nešto ispriča o nemilom događaju iz prvog svetskog rata, kada je osuđen na smrt, samo je odgovorio:

— Toga se nerado sećam i ne bih želeo ništa da kažem jer ljudi koji su bili sa mnom nema više među živima.

Neposrednošću, blagim osmehom, izvrsnom akcentuacijom onoga Šio naglašava hipnotisao Je slušaoce koji su ga nepomično gledali. Pričao je puna dva sata, epski široko, kozerski duhovito. Videći i sam da je slušaoce osvojio kao mag, bio je sve raspoložemiji. Njegovo ozareno lice kulminacija zadovolistva postiglo je kad su mu jedna naša učenica i prolesor likovnog vaspitanja poklonili svoje likovne priloge.

— Znači, ja ovo bogato naplatih, — našali se čika Veljko. |

— Danas sam bila učenica Velika Petrovića, — prilazeći mi kaže jedna naša stara profesorka. A on naistarijoj profesorki u kolektivu pri izlasku, sećajući se drugovanja sa njenim ocem, spušta ruku na rame, i kaže:

— E, dete moie, to je davno bilo...

Reporter »Borbe« je ranije izišao da uradi fotose, a reporter »Zadruge« ga neprekidno snima. Blic samo bljeska. Silazeći niz stepenice Čika Veljko će, u jednom Trenutku, smešeći se i okrećucći sc prema učenicima:

— Ovo... ovaj cvet mladosti slikaite. Ostavjte mene matorog... Vidite, — okteće se nama, silazeći niz stepenice, — zbog mladih ućčiteljica smo mi svojevremeno propevali.

A kad je sišao u aulu nastavlja misao:

— Idu njih dve, lepe. vitke, lake. kao srne. Za mjima nas dvojica. Osećaju da ih pratimo. Ponosne su i gorde, a hod im sve zanosniji. Cipelice udaraju u kaldrmu tik-tak, a mi vrhovima svojih cipela nastojimo da nagazimo gde su one zgazile, da ih i tako doživimo...

A onda, odmahuje rukom: — Dosta je bilo. Onaj koji je želeo da me doveze mogao bi sad da me vrati kući.

Čika Veljko se pozdravlja, prati ga mahanje buketa ruku onih koji ostaju. Izlazi, kola kreću. U školi se komentarišu njegove reči, govori o njemu sa „Simpatijama, pijetetom.

Koncem avgusta 1966. godinc, zamoljen od urednika novopokrenutog lista »Tok« u Prokuplju da odem kod čika Velika za intervju, pripremio sam nekoliko pitanja i poslao mu da bi pismeno na njih odgovorio. Posle nekoliko dana javio sam mu se telefonski da upitam šta je bilo. Rekao je da me želi da odgovara na pitanja jer su ona Takva da bi na njih pre trebalo da odgovore »kompeteniniji«, književni kritičari i istoričari, Pitanja su se odmosila na pojedine njegove savremenike, na uređivanje književnih Jistova i časopisa, ma izdavačku delatnost, na kritičare i njihov u:eo u formiranju đuhovne klime jedne sredine, O savremenoj literaturi, o prevođenju na strane jezike, o Izmirenju pesnika, proznog stvarao ca i istoričara umetnosti u njegovom slučaju, o odnosu stvaraoca prema sredini iz koje je ponikao i slično. I pored toga, rekao mi ic da odem k njemu da jednostavno razgovaramo bez ikakvog usmeravanja razgovora. Pošto je tih dana u našu škoju došao mov profesor srpskohrvatskog jezika Čedo Nedeljković pozvao sam ga da zajedno pođemo čika Veljku. Kada smo stigli bio je prilično namrštem. Kasnije sam razabrao da ie takav bio zato što ga O dolasku druge osobe nisam obavestio. Pošto smo u njegovoj radnoj sobi posedali i, pomalo uplašeni takvim njegovim držanjem, popili donesenu kafu, posle kraćeg ćutanja, zamolio sam ga da mi nešto kaže o Toplici i Toplićanima ukoliko je imao kakve veze sa njima.

— Za vreme prvog svetskog rata sam počeo: je — kao dobrovoljac bio u Moravskoj diviziji drugog poziva. Upoznao sam se sa ne: kim ljudima iz Toplice koji su, kao ohiciri ı podoficiri, bili u tom moravskom delu vojske sa kojim sam bio i ja. Sem Moravaca ı Topličana bilo je i Užičana. Izvanredna kombinacija: Topličani izdržljivi, gordi, hrabri i dobri guslari; Užičani epski raspevani, rečiti ı skloni šali; Moravci ponosni, izdržljivi i neustraSšiyvl. Video sam tad Moravca od rane rascvetamog,

· sveg oblivenog krvlju. Kada mu je prišao le-

kar Milan Savić iz Prokuplja i upitao ga kako se oseća, ovaj je samo smešeći sc „odgovorio: »Ujede me Švaba!«. Eto, takvo Je bilo to naše društvo.

— A Drainca sećate li se? a

— Bio je dobar pesnik. Lepo Je svirao na violini. Imao je sreću da ga zavoli najveća pesnikinja Balkana Elisaveta Bagrjana, trostruko inteligentnija od njega... | |

Opet je ponovio: — Na pitanja koja ste mi uputili ne bih želeo da odgovaram. Znate kako je... Izricati sud o nekome... Neka to čine kritičari... I ja spremam knjigu,

Na to Nedeljković upita:

— Zar vi, Veljko Petrović, da prezate od izdavača? .

Čika Veljko je samo ugnuo ramenima a zatim skrenuo razgovor: :

danas štampa. Ljudi

— Mnogo se i svašta as Šš se prihvataju poslova za koje nisu. Slabo . se uređuje, ima se traljav , odnos prema jeziku. Na sve strane vrvi od štamparskih grešaka. U pojedinim listovima: i časopisima toga ima isuviše. Ili imate slučaj: hartija blještava, tehnički supermoderno, ali sadržinski nije na VIsokom mivou. Danas ne razumem jezik kojim pišu mnogi naši pisci. Nikako, na primer, nc mogu da shvatim šta jedan pesnik želi da ka-

že rečima »zvezde ciče«. Ili, čujete ili pročitate:

Rukopisi se ne vraćaju,

~

ea

<

%

»Radmila Bakočević je imala nastup«. Pomislio bi čovek da je imala padđavicu. Na televiziji se može videti malo onog što liči na kulturu. Ono što se emituje ide, ali, ljudi moji, ako smo sinovi ovoga naroda, ireba ga Dpoštovati, treba davati i ono što je za njega, za selju na njivi i radnika u fabrici i u rudniku. Srpski narod ima poslovicu: »Ako si i majka, pokrij se«, a ja bih dodao: »Ako si i sin, pokrij se!«. Nose se duge kose i kratke suknje, govori svesno izveštačemo. A ja, čim čujem narodni čistu reć, zasianem, osluhnem, zamislim se.

VELJKO PETROVIĆ

Koliko joj se samo nepravde manosi! Naša štampa vrvi od grešaka; nepoznavanje jezika, njegove prirode i duha svud je uočljivo, A jezik je svetinja, religija. Za njega treba imati sluha, negovati ga. Najgore je to što ga kvare i izopačuju baš oni koji bi trebalo da ga najviše neguju — jnfelektualci, Gubi se. osećaj sopstvenosti, U govor nam se unosi sve više stranih reči, pa se sa čuđenjem pitamo: da li je to onaj Vukov jezik, odnegovan na narodnoj, guslarskoj, svetosavskoj ı hajdučkoj tradiciji? Mnoštvo stranih reči treba istrebiti kao korov iz našeg jezika. Treba sačuvati duh narodnog govora koji nam omogućuje da mjime izrazmo događaje u zbivanju (podvukao D. O.), jer je naš jezik pretežno glagolski, za razliku od nemačkog, recimo, i drugih jezika koji su imenički. Ljubitelja čistog narodnog jezika ljuti ta poplava stranih reči. Nije tačno ono što se danas često čuje da je naš jezik siromašan da se njime izrazi bogata skala misli i osećanja. Još je Vuk ovu zabludu osujetio i pokazao upravo suprotno. Oni koji govore o siromaštvu našeg jezika — sa njima nešto nije u redu. Tako valida govore zato što nemaju dovoljno u glavi. Valjevac Ljuba Nenadović, jedan od najkulturnijih Srba svoga, vremena, čovek koji je pisao o istim problemima o kojima su pisali Francuzi, i na nivou na kome su oni pisali, umeo je da jezikom čistim kao suza opiše i dočara lepote Napulja, susrete i razgovore sa Njegošem na neponovljiv način. Dučić koji se često, valjda iz idejnih razloga, dezavuiše, svojevrsno je osveženje i ogromno bogatstvo u pogledu kulture i jezika. I običan naš čovek iz naroda, prosto, sažeto i upečatljivo kaže ono što mu je u mislima, na srcu i u duši. A umetnici reči se šegače sa jezikom. Molim vas: pravi se most da se premosti reka, podiže se građevina da se u njoj Živi i radi, pa se dugo i savesno proučava, ispituje, merl.

—

ogdan A. Popović. Tehničko-umetnička oprema Dragomir Dimitrijević. Redakcioni odbor: Božidar Božović, “ag: Kolarić, Mirko Kovač, Đorđe Lebović. Borislav Pekić, Predrag Protić, Dušan Pavačić, Dobroslav Smilianić., Radomir (50 dinara). Godišnia pretolata 10 novih dinara (IOOO tech dinara), polveodišnia 5 novih dinara Fran=vska 7. Telefoni: 627286 (redakcija) i 626-020 (komercijalno odu-

i most i građevine bi se srušili, A zar pri pisanju ne treba mere?! Jezik ima svoju meru, i onaj koji piše treba da ima ose. ćaj te mere. Može vas začuditi, ali ja sam pred prvi svetski rat otišao u Sarajevo da slušam govor i učim jezik naroda, ier sam školu učio na mađarskom jeziku. Ranije sam čuo kako govore neke sarajevskc age, pa sam, čim se ukazala prilika, potegao u nekadašnju Tvrrikovu prestonicu Vrhbosnu da se nauživam i na. slušam melodičnog, slikovitog i ČIstog narod. nog govora. Nemarnost je najveći greh prema jeziku. Jezik nije pričam ti priču,- cinci-linci, već nešto mnogo dublje i više. Umesto da jezik učimo u narodu, da više silazimo u narod i upoznajemo njegov život, ugušili smo se u mastilu, mirišemo na štamparsku boju.

Onako zavaljen u naslonjači, ruku opušte. nih lako preko kolena, sa šalom oko vrata, papučama na nogama, u kućnom kaputu, zazidan knjigama među kojima se oseća bezbedno, ovaj klasični tip lepote i muškosti, koji ume da priča dugo i nezadrživo, ı ČIC Sc TeCI.trajno pamte, ustaje i nervozno šeta da bi nastavio: : Ry 2:

— Dobra knjiga, pisana lepim i svežim jezikom, za mene je pravo uživanic. Dok sam 1909. godine radio u redakciji »Srbobrana« u Zagrebu prispeo je jedan primerak novog izdanja »Čojštva i junaštva« Marka Miljanova. »Zdipio« sam ga (ćuo sam da i danas u redakcijama tako rade), poneo kući i počeo da čitam. Dok sam čitao ježio sam se, kosa mi se dizala na glavi. Danas pozove prijateli prijatelja u pozorište da gledaju Šekspirovog »Otela«, a ovaj odmahne rukom: »Gledao sam to jednom!«, A, vidite, ja sam Marka Milianova onda čitao deset puta i nikad mi ga nije bilo dosta. Uvek sam u njemu nalazio nove vrednosti i lepote. Čitajući ga, zamišljao sam gai video njegovu ručerdu koja ic Čvrsto držala šešanu, a koja je, pišući, podrhtavala, grčevito stežući pero ı mučeći sc njime. Ali on. e brusio, rezao. Njegova rečenica nema vazduha — sve je rečeno jednostavno, zgusnuto i sna#no, ni manje ni više nego koliko je potrebno. Šetajući zagrebačkim parkom, jedan Dubrovčanin i ja smo zaneseno raspravljali o »Primjerima čojštva i junaštva« u tremutku kada ie gospodstveni plemenitaš Dragutin Domianić, koji je pevao o hrizantemama, stazama u par kovima i fontanama, prolazio pored nas sa još nekim. »Klađim se, Veljko, kaže Dubrovčanin, da nas ova gospoda ne razumeju. Vidiš da su im oči kao dugmad«. |

Čika Veljko se smiruje i ponovo seda u naslonjaču.

— Svaki načitan i obrazovan čovek ı da napiše roman, recimo. Jednostavno Oe tip za glavnu ličnost (ličnosti imaju i trup i noge i glavu), tu će biti ljubavnih veza i li ubakanja, umešaće se i neko treći... orntthi sve Je u redu. Međutim, nije tako. Delo treba ZIL VOTIH) ličnostima udahnuti život, dušu ,..

1 neko, na primer, sa omalovažavanjem goO o Njepošu, ja to osećam kao ličnu uvredu.

sam da je neki Nemac u nekom časopisu potcenjivački pisao o njemu. Tražio sam od »Matice srpske« da mi pošalje jedan primerak tog napisa da vidim šta mu taj Nemac zame6 TOO kao maturant _ somborske gimnazije

” butujući vozom ka Beogradu, pročitao S u ondašnjim »Beogradskim „novinama« članak o Njegošu koji je potpisao neki anonim Duja Nikolaj. (Kasnije sam saznao da je to bio. Dušan Nikolajević koji je takođe bio maturant.) I, zamislite, on se okomio na Njegoša — tvrdi da Njegoš nije veliki pesnik, da je, eto tako, sakupio po narodu lepe izreke i Doslovice i napisao svoje delo. Mene, poklonika Njegoševe poezije, to je ražestilo i uvredilo. To je bilo pre više od šezdeset godina, a, etD i danas se nađe po neko da opovrgava NjegoOvu O OVE Isti LOOSU JI Nikolajević, kad

asnile upoznali, objavivši od desetak Stranica delce bod svučnita VČHE vom »Buda — Muhamed — Hristos«, dao mi ga je sa JOraeIOini Drskost, smelost i prepotentnost! Tako krupna tema, na tako malo prostora! Ljudi se zanesu, precene svoje moći, Nikolajević ie bio jedan od takvih zanesenjaka koji smatraju da rešavaju najkrupnija pitanja sveta, Oe Jedino „oni mogu i znaju da ih reše. staje.

— Krajem prvog svetskog rata, 1918. godine, sa jednim prijateljem sam otišao u pozorište u Parizu sa željom da na francuskom doživimo Korneja, Rasina i Molijera. S obzirom da nismo mogli najbolje da osetimo i razuniemo suptilnu francusku reč i frazu, nastojali smo, barem koliko se moglo, da dobijemo bolja mesta. Na Sceni su bili glumci koji znaju svoj posao, ali su neki gledaoci kijali i kašljali, neki zato što je vladao grip, a drugi namerno jer nisu mogli da osete i shvate dramu. Finl i kulturni Francuzi diskretno su se okretali i pogledavali: to im je smetalo. Kad se na sceni pojavio jedan glumac, za koga smo kasnije saznali da je bio slep, čim je izgovorio prvu reć na pozornici, u pledalištu je zavladao tajac. Prestalo je kijanje i dobacivanje, sve je vezao nekom hipnotičkom, magičnom prodornošću. Imali smo utisak da svakom pojiedinačno govori, da se svakom posebno obraća. Bio je slep, a činilo nam se da nas sve gleda i vidi bolič nego svaki čovek koji ima oči. Gledajući i slušajući ga, zaustavio nam se dah; nametnuo nam se snagom sugestiie da smo zaboravili da sc nalazimo u pozorištu. Preneo nas je u život. Takva sugestiia je retka, a ona je kod pravih i velikih umetnika ona moćna snaga što OsVaja. Takav je slučaj i sa književnicima.

Mali zastoj, premošćavanie pauze, koncentracija na novc reminiscencije:

— Stari Grci su gajili spolini, telesni kult lepote. Dostojevski postupa suprotno — traga za unutrašnjom ljudskom lepotom koja se če: sto skriva pod spolja grubim i izmučenim li-

Da toga nije,

Svršetak na 9, strani

arena apear niiiyiia ranu eeuiaune a ina on igi aan La ai a S LAN

Fe.

Zoran Glušče-