Književne novine

МУ 2 ТУ пе

Наука и идеологија

ЗОРАН ГЛУШЧЕВИЋ

МОРА СЕ ПРИЗНАТИ да идеологија није само мртва схема идејних прописа и веровања, ограничења и наметања, него и жива творевина, живи израз бирократског менталитета. Отуда идеологија добија ознаке менталне структуре својих бирократских творитеља. Она је прожета духом секташтва и кастинства, јер тај дух интимно прожима бирократију и њиме се она ограђује од осталог света. Да би задржала владајуће позиције, бирократија је принуђена да с времена на време измишља замену за

изгубљену аргументацију, којом би систем привилеги- |

оправдала свој ја из периода административног ста пања партије и власти. Док се систем привилегија раније заснивао на заслугама, револуционарним и ратним, сада се апсолутни монопол на власт оправдава идеолошком свешћу, суперпрогресивношћу и свестраном политичком далековидошћу бирократије. У административној фази бирократија је употребљавала појам „политичке свести“ као критеријум свачије исправности и мерило за степен допуштеног суделовања у власти, сматрајући е политички најсвеснијим делом друштва. Шта је у ства ри тај појам „свест“ који је бирокра тија монополисала и обоготворила у политичком смислу2 Јасно је да је у питању апсолутни квалификатив који даје монопол на апсолутну власт. Али чиме се он може верификовати2 То није сазнање, јер је недоступно егзактној провери: кад се каже да је неко политички свестан а неко није, за бирократију је то ствар глобалне процене а не научне анализе. „Свесност' као апсолутни монопол бирократије у овом смислу није ни чиста интуитивност ни видовитост него неко тамно и нејасно наслућивање своје сопствене моћи, своје супериорности, своје изузетости Од других, неухватљиво, ирационално и хибридно истовремено, и управо том својом хибридношћу принуђено да најадекватније изрази АВОЛИЧНИ положај бирократије, њену лажну позицију између силе и демагогије, између демократских фраза и аутократских мера.

Наука признаје интуицију као елеменат стваралачких процеса, али резултате тих процеса, па и интуитивног елемента ако им је имплицитан, проверава искључиво егзактним и рационалним методама. Појам „свести“ као елеменат бирократске политичке валоризације хибридан је и инфериоран у односу на научну употребу интуиције зато што скрива ирационалне путеве свога порекла (а они су у привилегији и монополу "на власт) и што мистификује критеријуме свога проверавања, служећи се провидном демагогијом.

Бирократија сада полаже своје право на неподељену власт на основу „теорије“ да мањина увек више, дубље, тачније и благовремено (у односу на већину) открива суштину ствари и проналази адекватна решења. На основу своје „видовитости“, која је, као што знамо из богате историјске праксе, увек дар мањине, изабраних миљеника среће и судбине, бирократија полаже своје апсоАутно право на власт. Наука — обрну то: она не признаје видовитост или тенијалну даровитост као средства која оправдавају повлашћену друштвену позицију, јер владавина над Људима није само ствар сазнања, нето и добровољног уговора о карактеру владавине, у којем се произвоБач јавља као слободан партнер. Услед тога, све плодове индивидуалне или тимске даровитости наука не задржава за себе као основ своје привилегисаности или као свој извор“ експлоатације других, него их несебично, искључиво уз материјалну накнаду, која ни издалека не одтовара правој и трајној вредности створеног, ставља на располагање заједници. Пошто резултати научног рада у самоуправним условима не служе као основ за технократске позиције у систему власти, наука, с једне стране, нема потребу да од себе ствара мит и фетиш, а, с друге, наилази на осуду бирократије, јер не прихвата њену понуду за суделовање у власти на основу привилегисаности. Напротив, наука тежи да своју специјалистичку изолованост и високо стручну неприступачност превазиђе што већом практичном применљивошћу као и културним уздизањем средине ка себи, чиме би укинула јаз између себе и заједнице.

Бирократија, насупрот томе, користи лажну теорију о предности ма њине над већином као основу за стицање позиције трајне друштвене надмоћи и монопола власти, па је зато животно и кастински заинтересо-

БЕОГРАД, 15. МАРТ 1969.

Година ХХТ. Број 349. Лист излази сваке друге суботе.

Цена 1,50 динар

вана да истине о друштву, као и инструменте њиховог сазнања, задржи у што ужем кругу, да право арбитрирања изабране мањине, која саму себе бира, и критеријуме те одабраности сачува као своју основну привилегију и повеже је са богомданом „видовитошћу“ мањине. Отуда жестока и трајна нетрпељивост бирократске врхушке у административном социјализму према било којем облику критике. Е

Разуме се, своју нетрпељивост према критици бирократија мистификује на разне начине, заодевајући је у своју нежну или сурову спасилачку забринутост за судбину земље; "државе, друштва, али иза све те мистификације присутан је јасан смисао: бирократија не подноси критику зато што ослобађање критике руши њен мит о непогрешивости, а непогрешивост је друта основна привилегија бирократије на власти. Да су њене намере неискрене а аргументација неодржива показује и то што бирократија није спремна да своју тобожњу универзалну моћ арбитрирања платонски размењује са заједницом која користи плодове њене арбитраже, него је богато надокнаЂује позицијом властими системом привилегија.

То није случајно.

Позиција власти обезбеђује максималну моћ манипулације већином, на чију се „сагласност“ бирократија дематошки позива с времена на време. Но, основно је теоријско и практично питање које бирократија не може научно да разреши: шта су објективни критеријуми за избор персоналног састава суперпрогресивне мањине2 Откуда знамо да је тај избор пао на праве људе ако не постоји могућност објективне критике бирократије, ако се кадровска политика планира на врху и ако врх држи сву власт у својим рукама2 Шта је објективно, научно и егзактно проверљиво мерило стварне прогресивности те мањине ако та иста мањипа, која себе сматра најпрогресивнијим делом прогресивног друштва, сама поставља своје критеријуме прогресивности и не допушта њихову објективну валоризацију2г |

Са научне тачке гледишта и по самоуправној логици ствари, неодржива је теоријска претпоствка бирократије о праву на власт на основу предности изабране мањине над осталом споросазревајућом | већином, пошто та „теорија“ не даје никакве наде произвођачкој већини да ће једном моћи да смањи јаз у погледу политичке свести између себе и мањине, јер таман „већина. сазри и уздигне се до усвајања идсја мањине,

а стварност се толико измени да 'ус-.

војена слика свести више не одражава тачно стање. ствари, те видовита мањина опет може да заплеше свој спасилачки футуристички плес, којим се издваја од већине и намеће јој се као арбитрирајући чинилац. Јасно је да тако подржаваки јаз између мањине и '"ћине пружа мањи-

ни могућности за разне згоупотребе

власти.

Позивање изабране мањине на

своју привилеговану даровитост да | доноси праве и једино решавајуће | одлуке, у самоуправном друштву мо-

ра' заменити егзактно проверљива моћ научног предвиђања. За савремену науку не постоје ни: изабрани по-_

__ДРАТАНИ РОГИЋ:- ЦРТЕЖ

јединци ни изабране мањине које могу, насупрот савременим, научноистраживачким методама и инструментима стављеним у службу произвођача а не бирократије, да поставе боља, савршенија и интересима са-

мих произвођача адекватнија реше-

ња. Веровања у богомдану интуицију појединца спадају, психолошки, у давно превазиђени архајски арсенал људске свести и примитивног менталитета (у научном смислу речи), а политички — у бирократску категорију кастинског секташтва и аристократске искључивости, што нема ничег заједничког са прогресивним духом нашег. времена. је

Идеологија је у ствари објективно и несвесно, али некипут свесно и рационално (што све зависи од степена (бирократске стопљености са њеним властитим привилегијама и монополом власти, тј. од њене способности да их издвојено сагледа) прикривени израз неверице у самоуправни социјализам, у научну веродостојност и позитивну егзактну проверу и доказивост социјалистичког Аруштвеног концепта. Ако је концепција социјалистичког развитка научно заснована, нема никаквог разло га за прибегавање ненаучним инструментима. Само бирократија која, не разаучујући свој интерес од општег интереса произвођача, подешава концепт и деформише односе према својим сопственим интересима, интересима владајућег и арбитрирајућег слоја друштва, има неопходну потребу да се прикрива идеологијом као универзалним плаштом свемоћи,

ми

претварајући је у нешто мистично, подједнако неприступачно рационалним разлозима егзактног мишљења као и самоуправљачкој самосвести.

Бирократија је принуђена да од иделогије ствара мит и табу као што су то, у ранијим епохама, чиниди од религије владајући слојеви Аруштва. Идеологија у административном социјализму представља ону чаробну моћ и магичну формулу коју је у ранијим стратиграфским слојевима свести представљала религија. И као што су верски прописи и одлуке црквених концила имали обавезну моћ, а доносили су се без икаквог утицаја верника, тако бирократија у административном или њени остаци у самоуправном социјализму покушавају грчевито да одрже монопол на власт служећи се идеологијом као инструментом који не подлеже никаквој провери, ни егзактној ни самоуправљачкој, и који је, снатом свог ирационалног порекла, своје неприкосновености и тобожњом синтезом општих интереса произвођача, постао највиши арбитрарни облик свести, пред којим падају сви разлози живота и стварности, духа и мисли, самоуправних права и логике хуманости.

Јасно је да се тим мистификовањем и обоготворењем идеологије бирократија заштићује од било каквог критичког приступа, спречавајући демократско одлучивање произвођача о најбитнијим проблемима друштва. Отуда је скидање вела мистификације и табуа са идеологије један од пре судних задатака науке и културе у борби против бирократске аутархије

О почетку

СВЕТОЗАР ВЛАЈКОВИЋ

НА ЗНАК ИНСПИЦИЈЕНТА светлости се гасе, чека се неколико трекутака да гледалиште утихне, затим се диже завеса, прораде звучне и светлосне команде, појаве се глумци и представа је почела, бар кад је реч о класичној позоришној представи. За саму публику доживљај представе, према искуству стручњака, почиње нешто касније. Најчешће недовооно припремљена публика у први мах не препознаје ликове, не разуме

„односе, мучи се да из интелектуалне

пасивности за кратко време уђе у пуну концентрацију како би разумела текст и смисао игре. Тек после десетак минута публика почиње да прихвата сценску илузију, (почиње да сарађује са протагонистима, да реагује емоционално, да тако доприноси ритму, да делује као критичка непосредна моторна снага тог уметничког бића које васкрсава пред њом. Тад је представа одиста почела, ако је реч о примера које нам савремена позорница нуди.

Овде ће, међутим, бити говора о оним малобројним представама које почињу пре но што су гледаоци испунили гледалшште, чији почетак ни је пуко конвенционално речење већ суштински, креативни, психолошки тренд. Није претерано рећи да реше ње самог почетка представе данас у већини случајева одређује дефинитивно сам смисао представе и њену улогу у савременом театру. Према почетку се најчешће већ може знати да ли представа припада класичном (реалистичком, психолошком, поли-

тичком, документарном) позоришту или се може убројати у нове тен-

· денције (суровости, паника, нови ре

аливам, нова фитгурација итд).

а за самоуправна права произвођача. Кад јој се избије тај инструмент из

руку, бирократија се мора појавити“ на попришту идеја као произвођачи- |

ма равноправан партнер који обезбеБује свој утицај на ток ствари“ оној мери у којој успе да привуче на своју страну стварну снагу аргу: мената.

Према томе, алтернатива идеоло гији, у којој се најкомплетније и најригорозније изражава секташки.“

дух бирократије као носиоца својих

парцијалних друштвених интереса,

није наука, јер она је само највиши _

облик систематизованог метода сазнања, средство, парцијална иако егзактна визија ствари и односа, него самоуправна социјалистичка демократија. Али она демократија у којој

идеали хуманизма и духовног тотали- _

тета треба да се споје са подруштвљавањем права на арбитрирање и социјализацијом саме све док култура буде била на буџету административне бирократије, све док наука и култура не постану оруђе политичке свести удружених про-

извођача, бирократија ће користити

науку за учвршћивање своје власти и друштвених привилегија.

Ако се у социјалистичком систему не развије и не учврсти самоуправна демократија, бирократска аутократија и научна технократија створиће савез који ће отворити ново, мрачно поглавље духовног поробљавања и политичког обесправљиваља, према којем ће досадашњи системи ропства представљати обичне: импровизације. Х

представе

Тако је Јозеф Шајна, редитељ и сценотраф „Хладног туша" од Маја ковског своју представу започео још на улици, пред самим театром. Гледаоци су при доласку нашшли на сто вариште лутака постављених у разне протескне ситуације: ту је лутка ко ја се, пресечена напола, купа у лавору, ту је и пар заљубљених лутака них за ноге о грану једног дрвета, ту су и главе које се котрљају по бетону итд. У полуосветљеном гледалишту било је, такође, раз них предмета. Сцена отворена, са де сетак мердевина које употпуњују на рочити амијент овог сценског тотамитета. Убачен у такву средину, пре но што се ишта изговори, ишта изве де, гледалац је већ избачен из конвен ционалног односа према будућој представи: она је у ствари за њега већ почела а да он тога није свестан, Појава глумаца је природни наставак доживљаја који је већ започео: позортшште је изненадило овог гледа-

енутк н од позоришта у: пале ле сива викакво изненађење. Разумљиво је да су многи отпори, које гледалац има према позоришним конвенцијама, тако непријатно видљивим и све теже подношљивим, разлабављени. Редитељ је омогућио да сви каснији догађаји на сцени имају свој интегритет, 0могућио је и себи и гледаоцу, једном речју, да се играју до миле воље, а да то не буде лажно. Не треба под влачити, чини се, колики је значај таквог потеза.

Има разних примера специјално рађених почетака; сваком комаду би у ствари требало смислити почетак који најефикасније уведе гледаоца у представу. На томе данас раде нај-

Наставак на 2. страни

|

СЕ | -

културе, јер.

4