Književne novine
ЈАН КОТ
ПРЕВЕДЕНИ
Ку |
у ПО М МУ |
МЕНЕ УВЕК фасиинирају драме без јединства, оне у којима је јединство донекле скривено, или оне које имају друкчије „јединство — јединство које нарушава Аристотелова правила. „Ајакса су увек веома мало ценили стручњаци за класику. "Значајно је да се исто одсуство одушевљења може наћи у кри тици „Гриола и Кресиде" или Еурипидовог „Ореста". Све ове драме. крше правила, или управо иду против теорије класичне трагедије. Оне су сличне бастардима — природним синовима незаконитих веза између трагичног и комичног; оне не изазивају ни катарзу ни смех од срца. Оне су непријатне, а ова реч непријатне за многе научнике значи једну другу реч: неморалњг.
„Ове три драме су саблажњиве. Али шта значи „саблажњиве"2 Саблажњиво значи одсуство закључка, свет који остаје таман, где граница између добра и зла, вере и гнушања, сми" сла и бесмисла, реда и анархије остаје двосмислена. Поредак, "црква, научници мрзе све што је двосмислено. Они обожавају систем и правила; они се плаше друштва без начела; у њима свако одсуство закључка изазива нелагодност. За њих је двосмисленост нешто најгоре. Крај једног поретка није револуција, него двосмисленост вредности. Грех је бољи од сумње; сваки грех се може толерисати под условом да је ограничен на своју злогласну област.
__ Исто ово важи за научнике. И они воле хијерархију реда депо конструисане комаде, строгу разлику између жанрова, слично расној подвојености. Чак се и лудост толерише ако је ограничена на клинику. Они толеришу фарсу, али не и фарсу која тежи да буде трагедија. Могли би толерисати гротескно, кад би се гротескно могло дефинисати. Али гротескно нема Дефиниције. Гротескно убија строгу подвојеност, не само жан ра, него и вредности. Гротескно је, са моралног становишта, опасно јер је пре свега двосмислено. Трагично и комично дезинтегришу у гротескно. Конструкционо речено, гротескно је крај класичног јединства. Филозофски речено, гротескно је покрет, процес разарања, двосмислен однос између реда и хаоса.
На пример „Ајакс". „Ајакс" је веома добро компонована трагедија која се завршава, према свим правилима, смрћу главног јунака. Али ова добро компонована трагедија је само половина комада. Јунак умире, али се комад не завршава. То је саблажњиво. Научници другу половину „Ајакса" зову комадом после комада. Али шта је, управо, комад после комада> На позорници то није ништа друго већ дискусија. Ајаксово тело лежи између војсковођа, Агамемнона, Менелаја и Одисеја, између Ајаксових пријатеља, његове љубавнице, његових војника, његовог брата. Расправа се води око сахране. Коначно ће Ајаксово тело бити сахрањено. У оквирима заплета, то је крај приче, али шта је, управо, била прича2 У „Ајаксу" имамо две приче, не једну: причу о Ајаксу и ратну историју. Брехтовски речено, расправа над Ајаксовим телом има дејство алијенације. Брехт је био ужасно неаристотеловски; за њега позориште није било представљање акције, него процес У овом комаду после комада имамо, у ствари, два различита процеса. Један се одвија на позорници, кад грчке вође суде да ли издајник може или не може бити прописно сахрањен; на другом процесу судије смо ми, ми, наиме публика. Ми просуђујемо смисао Ајаксовог самоубиства и смисао рата. Просуђујемо на основу сопственог искуства.
У прологу се појављује Атена, док је у другом делу небо празно. „Ајакс" није ни религиозна драма, ни трагедија судбине. То је политички комад, по мом мишљењу елизабетанскији од свих грчких трагедија. У читаво ово ткиво људског делања упетљана је историја, и проблем апктрактног хероизма нагло се претвара у оштар спор о могућности хероизма у прљавом рату. Ово је битно — не само рату, него прљавом рату. У свим трагедијама јунак је доведен у ситуацију избора. Ајакс мора да бира између срама и самоубиства. То је тачно, апстрактно речено, али у чему је смисао срама у срамном светуг Ово је почетак двосмислености, оспоравање вредности. Први део „Ајакса" био је трагичан, други гротескан.
Комад почиње усред рата. Хектор је мртав. Ахил је мртав. Ајакс је последњи од великих ратника. Њему је преваром одузето Ахилово оружје, јер је гласање било намештено. Рат је прљав. Свако, од великих вођа до обичних војника, то врло добро зна. Слом херојских вредности очигледан је као у „Трон лу и Кресиди". Први пут у грчкој трагедији имамо потпуно реалистичку ситуацију у тој размери. Од почетка до краја.
Комад почиње подједнако сурово, бруталним прологом као код Шекспира. Богиња, Атена, појављује се у првој сцени, али је за Одисеја она невидљива. Оно што је важно то је Одисејево понашање. Он је уплашен. Велики заповедник, велики војсковођа из главног штаба је бедна кукавица. Сви се плаше Ајакса:
Одисеј: Не зови та. Атена: Буди миран и не показуј да си кукавица.
Вероватно први пут у грчкој трагедији, Софокле покушава да хор укључи у радњу, Да прекине са принципом разрешености; у хору су морнари, Ајаксови пријатељи и његова телесна стража.
Текмесин портрет је такобе много реалистичнији него што су обично портрети жена у грчкој трагедији. Она има своју биографију, одређени друштвени статус; она није само Ајаксова љубавница, него и некадашња грчка заробљеница. Ајаксов пад за Текмесу није само крај љубави, него и потпуни губитак друштвеног положаја за њу и њеног сина.
„Ајакс" није драма апстрактног супротстављања, апстрак тних дужности, него сукоб људи лишених илузија у току другог рата. Храбар војник, глуп војсковођа, тврдоглави атлета постављен је у најпреломнију ситуацију свога живота, Он се пита: „Шта је човек> Шта је бог2 У чему је значење храбрости2 оданости смисла живота" Он је постављао велика питања јер је луд. Одисеј, Агамемнон, Менелај — они немају сумњи; они су људи од акције, практични људи. Такав је био и Ајакс, али је сада луд. Његова лудост је луцидност — гранична ситуација. То је иста врста лудости као у „Краљу Лиру". Ајакс је у својој махнитости поклао стоку. Овај чудни Ајаксов чин није ништа друго него верна метафора голог рата, голе бруталности и садизма. Ајакс је био кољач, али цео рат није ништа друто него кланица. Од самог почетка стргнуте су све маске, и ово је вероватно највгће Софоклово откриће. То би могла бити тема за Брехта; трагедија кољача међу варалицама и кукавицама, трагедија лупидног кољача — луцидног пошто је луд.
Атена: Видиш колика је моћ боговаг У једном једином дану може се срушити или обновити све што је људско.
Одисеј: Видим, стога га жалим, мада је непријатељ. Човек је само авет, бестелесна сенка,
Атсна: Зато избегавај охолост ако си јачи или исправнији од других, Мудар је онај кога богови воле.
ЧОВЕК ПРОТИВ ИСТОР ИЈЕ О „АЈАКСУ“
Овде постоји једно могућно решење — рећи једноставно да је човек само авет, бестелесна сенка. Шекспир је једном рекао исто то:
Ми смо грађа | Од које саздани су снови, и наш мали живот Изједначен је са сном.
Али сврха Ајаксове лудо-луцидности је да одбаци ово решење; он је најјачи човек у грчкој војсци — најуспешнији у бипи, освајач. Он сада пита; „Ако сам само авет, мој успех
4 др
и моја моћ само су дар богова — тад нисам ништа друго до оруђе у њиховим рукама", Али Ајакс је један од првих грчких јунака који ће затражити свој део одговорности. Он се
пита за свој рачун: | !
Сине, рекао је. његов отац, одлучи да се извојује победа твојим копљем, али увек уз помоћ богова.
Оче, уз помоћ богова, најништавнији човек може извојеват победу. Ја сам сигуран да до славе могу доћи и без њих.
– Ајакс је најпре дошао до славе, затим до срама. Он је одбацио судбину — удео богова или удео историје у својим делима. На почетку комада он је сам — сам против богова, против грчких вођа, против историје. Привидно он треба да се суочи, као цар Едип, са својим чудним делима; понижен је као Едип, као Едипа, чека га суђење. Као и код Едипа, велики проблем је признати или не признати кривицу. Признати или не признати кривицу не само за овај апсурдни и Ауди чин клања заробљене стоке, него признати или не признати кривицу да си целог живота најзећи кољач у грчкој војсци. У чему је смисао овог избора2 Признати кривицу за Ајакса значи одобрити постојање богова и њихових неразумљивих дела и одобрити смисао рата и кодекса части. Не признати кривицу аначи одбацити сву своју прошлост, спасти свој живот по цену срама, изабрати потпуни узмак. Овај избор је присутан у његовим луцидиим монолозима лулила.
За самог „Ајакса, овај коначни и свесни избор је немогућ, самоубиство није избор, није ништа друго већ бекство. Самоубиство је гест негације и револта, али је немогућно рећи против кота је овај гест намењен. Против (богова, против вођа, против самога себе.
Многи стручњаци били су запањени чудном конструкцијом комада који се није завршио јунаковом смрћу, али је Софокле врло добро схватио да Ајаксово самоубиство не решава ни једно питање. Ајаксово самоубиство, тужни јунаков крај, могло је бити трагично, али у стварном свету, у стварној историји, у стварном рату, у прљавом рату нема места ни за шта трагично; има места само за гротескно. Глупи коЉач кога су обманули љубоморни ниткови изврши самоубиство. Модерно европско позориште открило је грчке трагедије веома касно, тек у ХЛХ веку у колико-толико значајном обиму. Али у чему је смисао овог открића2 Сем неких стручњака и ретких студената класичне књижевности, не само позоришни људи, него чак и веома културни и независни читаоци познавали су само четири или пет грчких трагедија — оне из универзитетског семинара. Списак је веома кратак: „Електра", „Антигона", „Цар Едип", „Едип на Колону", „Агамемнон". Једна од најнеобичнијих, највиолентнијих Еурипидових трагедија, „Орест“, није никад, колико је мени познато, изведена на професионалној позорници: „Ајакс", „Баханткиње", „Хиполит" изводе се ретко, па и тада само у универзитетским позориштима. У Грчкој, разуме се, изводе се многе драме, на модерном грчком језику, али ове представе се приказују у огромним амфитеатрима и изводе у ужасном старонемачком стиау инспирисаном најужаснијим Рајнхартовим операма. У наше време, Шекспира, оног суровог и црног Шекспира, изгубљеног и зашећереног викторијанским пуританизмом и неоромантичним идеализмом оног Шекспира, од крви и меса, енглеско позориште је открило тек у току последњих десет година. Сада нам је у Европи и Америци веома добро познато да модерно позориште не може да буде живо без Шекспира. Грчке трагедије су још мртве, као стара ремек-дела скривена у музејским подрумима. Оне се морају открити по други пут. Ово откриће изискује и тражи велики колективни напор Прво, да се грчке драме поново читају са нашим модерним знањем и искуством — не само стручним познавањем класичне традеције, него са нашим сопственим сензибилитетом за трагично и гротескно, за суровост и страх — а још више са нашом модерном стрепњом пред грмљавином непостојећег бога. Друго, да се нађу подесне алатке, облици и језик за превођење. Мени се чини да за публику која говори енглески велики пример треба да буду преводи Еурипида Виљема Ероусмита. Треће, да се нађе храбрости и упорности да се ови комади рекреирају у позоришту. Све је пред нама, од сценографије до дикције, од нове глуме до нове режије. Мора се открити функција хора; трагедија не постоји без хора; хор је био ритуалистички и литургијски, али нема смисла стимулисати мртви ритуал — позориште није археологија. Треба да се определимо за литургију, за ритуал који још има могућности да саблазни и фасцинира.
На крају, хтео бих просто да цитирам Антонена Артоа.
„Питање које сад морамо поставити гласи да ли, у овом клиском времену које се само убија не примећујући то, може да се нађе језгро људи способних да наметну ову супериорну идеју о позоришту. људи који ће повратити свима нама природни и магични еквивалент догми у које више не верујемо".
Превео: Ладислав НИНКОВИЋ
9%99%%%6%%е699+%е%е6е%%0о%%%%%+%%%%%%4 > 2999%%%%%%9Ф09%9%%%%%%%%%%%%6%%%%%%%%6%%6%%%%%%%%%%%%9%%%9%4 999%6%9 9999%+%%%%%%%%%%%%%%%%%%%%4%%0%%%%%%9%%%%%%%%%%%94>99%%%%%%%%%%%%%%%%%0%%%9оФ6.66%% сео 464
АРТУР ГРЕГОР
(уо робник
бровнику ме је узбудило . ен тееноставно, нешто човенцо: пари службеник на аеродрому који одлази
места да би ми донео телефонски именик,
сту чамцу дент у своме
који ме позива на вожњу, као да сам му давнашњи пријатељ,
уске улице невидљиве присутности —
прошлост, још једна прошлост, па још једна
прошлост
и сенке људи у тим умирујућим тминама:
склад што се рађа из додира града и неба, из људске жеље која се погледу што чека.
3
без страха упри“.
Везан за све што ме окружује, ||, растворен у свему што ме окружује, моји се удови одазваше
као талас што се одазива ветру. Пчела је зујала крај мога образа. Густа месечина . привлачила је море. Доридујем твоју руку, твоју косу
као талас, као пена
невидљива. Држећи се за руке, устадосмо из траве.
Пред нама је град, утонуо у мрак, опасан зидовима. 1. Растали смо се. Окренусмо се, једном. Између нас је мост, море,
улице, континенти.
Једва сам познавао овај град
у коме смо се срели, али сам осетио њетову човечност
као да су његове тајне . полетеле у сусрет мојим тајнама.
Закорачио сам у сан. Твој. Свој. Отишли смо као што смо и дошли. Море удара о камење.
Бруј живота
прекрива ме као сан.
4
Та бујица онога за шта немамо имена, та дубина скривена иза видљивих призора, тај лив у коме смо ухваћени,
то је осмех на лицу које срећемо у сновима, осмех среће урезан на лицу од дрвета;
требало је да прођу векови
да би један град могао
да доспе до тог осмеха, као што се из улице, кроз узак пролаз,
доспева у врт | са каменим клупама, чесмом, дрвећем.
Лист што плови низ матицу.
Живот, опуштен, плута.
6
Сједињење духа и земље.
Сачињено од битака
једног времена које пролази, другог које долизи, од смрти, од крикова
када се небо пролама, од времена:
ове заравни им стрмине крај мора где се човек осећа тако присно као да је то све
само у њему —
а он покретни мост што отвара пролаз људима и бродовима.
Без овог налета прошлости, камења, неба
сиромашан, сиромашан сам:
без додира на мојој руци
без додира у мојој шаци
додира толиких прошлости
додира оног што је изван времена како се руке крећу
правци се гранају.
Без њих сам само бескућна сенка
пред сан, пробућена у ноћи,
сенка, без предела тако потребног бесаном присуству. Август 1968. (Превео Јован Христић)
АРТУР ГРЕГОР је један ОА истакнутих млађих америчких песника. Пореклом Аустријанац, он у својим песмама веома успешно спаја америчку и европску књижевну традицију и идиом, 1948. добио је награду познатог часописа „Поезија“ за своје прве песме, а његова последња књига песама, Прилика у вратима, нррлотарира, га је као песничку личност која сг у данашњој америчкој поезији тешко може заобићи.
ка У
и