Književne novine

Антон

Краљић

ГАЛЕРИЈА КНУ

У КРАЉИЋЕВОЈ скулпторској визији наго женско тело јавља се као централни и уз женски портрет бар до сада једини мотив.

он га не идеализује нити мистификује, не придаје му ни мајчинске ни еротске садржаје, не деформише га нити копира, чак та много и не стилизује, За њега то је органска форма која се рађа по природном узору и од њега одступа онолико колико му се у ствари приближава. Сврха те форме је да се испита њено понашање у односу на физичке законитости мировања и кретања у простору с једне стране, и реатовање њене материјалности на физиолошке и хемијске процесе с друге. По томе експериментална, форма Краљићевог женског акта је или статична („Лежећа фигура") или пркоси земљи· ној тежи („Скакачица"), или је пуног, једрог и напетог волумена („Девојка"), или усахла, нагризена, подлеже лаганом процесу распадања („Лежећи торзо“). Фактура шлајфоване бронзе и скала црвоточних и буђавих патина дају свој асоцијативни допринос идеји о пролазности стања облика и трајности материје. (лободан Михаиловић

ГАЛЕРИЈА КНУ

У ЈЕДНОМ СВЕТУ који је померио себе из свога лежишта, најтеже је наћи свој мир,

своје прибежиште, своја четири зида наткри-'

вена бескрајем празнине. И бити, не срећан, јер срећа је непостојање жеља, већ једностав но бити свој. Бити сличан власнику кућерка зићућуреног у дну калдрмисаног дворишта на Црвеном крсту, који је с поносом написао на прочељу фасаде: „Мало, али је моје". И ме смета му сенка луксузне новоградње чију стабилност из темеља љуља пролазак сваког тролејбуса. Колико насељеног света на малом простору! Колико истоветних власника! Коли ко мрких погледа и прогутаних речи! А тле под ногама дрхти.

Бити сам, и свој, на свом тлу, међу своја четири зида, и с поносом написати: „Мало, али је моје". Није ли то девиза људског а заједно са њим и уметничког поштења>2 Није ли питање морала посезати кришом у туЂу баштинуг И ма колико то било смешно говорити о поштењу и моралу, о скромности и тишини у раскалашном и бучном граду, има људи који се тих начела макар и несвес но држе. Можда је то још увек неотуђени нагон самоодбране да се сачува људско достојанство, можда питање карактера и васпитања јединке, а можда утопијски покушај усамљеника да огољеном животу нађе неки дубљи и виши смисао2

Једино глува доба дана и ноћи знају за те напоре и незахвалне судбине, за те марљиве посленике нагнуте над својим ткањима снова, поприштима обичних стварности, над замагљеним огледалима својих потиснутих

ИЗ ГАЛЕРИЈА Е рри"- аи У

сећања, док крхка белина папира упија трахове и ожилљке, упија капи зноја, крви и суза као усахла земља проливено ведро, и обремењује се новим животом човека достојнијег трајања. Својом неизвештаченом истинитошћу у то уверавају и графике Слободана Михаиловића. (лавољуо Радојчић

ГАЛЕРИЈА ДОМА ОМЛАДИНЕ

РЕЦИ МИ ШТА СИ, фигуро ногата2 Јеси л' човек земни од крви и плоти, дошљак из свемира ил' домаћи лари2 Јеси ли фетиш, ил' знамење каквог Ембрио зачет у утроби тајне2 Хомункулус, кретен, идол са Суматре2 Да ~ те створи предак с дунавских обала из обаутка речног> Ил' рука невешта сеоског пастира2г Носиш ли ожиљке племенскога врача што магијом лечи ујед змије свете, злих очију урок, смртоносни убод отрованог трна2 Да ~ страх собом носиш, опомену, претњуг2 И/' заштиту пружаш молитви за узврат» Шта си: бог ил демон2 Ил“ њихово двојство у једном обличјуг Можда, само, човекр Зашто име носиш „Раскољников", „Ловац", „Укротитељ змија"2 Зашто: „Атентатор"2 Шта те људским чини, издваја од звери Злочин без разлога и похлепа худа2 Кошмарни сплет сумњи или ноћна мора савести нечисте2 Изазов усудуг Опасности неке наслућени мамац што никуд не води2г Савез са собом против самог себе2 Можда је твој изглед ништавила предзнак, симбол отуђења2 Белег ил љутура, тотем или маска налик на човека2 Шта си ако ниси и кад ниси шта си> Налич"је и“ лице Сенка или одјек» Чега, и од када2 И, напокон, зашто2

Драгослав Борђевић

6

Спектакл Раоле Баро

ГАРГАНТУА МЕБУ КЕЧЕРИМА

БУЛЕВАР РОШЕШУАР, срце Пигала, Светлеће рекламе најављују најузбудљивију циркуску представу године, сензационални стрип-тиз, филмове језе и страве. Ваздух је импрегнисан мирисом помфрита и пржених кобасица. Атмосфера празнична, вашарска, у коју се изванредно уклапа Елизе Монмартр, светилиште кеча и бокса. На улазу изнад ка. се натпис: „Забрањено је уносити помфрит у салу“. Стрме степенице, попут таванских лествица, воде у пространи локал подељен сценом у облику крста на четири дела. Сала недовољно осветљена, седишта са свих стра-

на окружују сцену. Посетиоци покушавају да пронађу своја места у том лавиринту, нестрпљиви да виде резултат заједничког напора два велика уметника — Раблеа и Жан Луј Бароа. Зидови су покривени ликовима Раблеа, Еразма Ротердамског, краља Франсоа Првог, Кафке; цртежи и портрети упућују гледаоце на оно што ће видети у току представе.

И представа почиње. Три традиционална ударца палицом о под замењена су ударцем о гонг, као на рингу. Ту почасну улогу Жан Луј Баро је задржао за себе. Од првог тренутка гледаоци су силовито повучени према сцени, покушавајући истовремено да прате Раблеову мисао речену језиком некада блиским народу, данас архаичним и далеко разумљивијим ерудитама, него обичним посматрачима и да не пропусте ништа од Бароовог тенија, који Баволском спретношћу управља читавом војском глумаца, статиста, играчица, а и сам Баро се повремено укључује у игру.

Можда је требало претходно прочитати текст који је припремио Жан Луј Баро, или, још боље, још једном прелистати странице „Гаргантуе и Пантагруела“, јер ако има сцена које су довољне саме себи, друге би биле много разумљивије ако би се боље познавало Раблеово дело. Ништа није неважно у тој представи, на први поглед налик на фарсу која има за циљ само да насмеје публику. Она се дотиче свих најважнијих проблема једног друштва, проблема који су своју актуелност сачували до данашњег дана: политике, религије, васпитања, слободе и, изнад свега, љубави према животним радостима и задовољствима, оним најелементарнијим. И Раблеов језик је елементаран, пун животних сокова, ослобођен лажног пуританизма средњег века, здрав и неотесан, али на махове танан и поетичан.

Из обимног Раблеовог дела Баро је припремио за сцену: Гаргантуино рођење, пикроколинске ратове, рођење Пантагруела и смрт Бадебек, странствовање ПМанургија и његове дружине, путовање на Звониострво и у краљевство Грипеминол. Он има право када сматра да тај класични текст звучи чудесно ново и истинито и да је у овом тренутку тешко наћи писца, ако изузмемо можда Џојса или Женеа, који би имао храбрости да нападне људе и институције које је Рабле нападао и које би, са малим изузетком, требало и данас нападати. Друштвени системи се мењају, друштво еволуира, мењају се и друштвени односи, али људски пороци и глупост одолевају вековима и остају увек исти.

Анализа епизода које је Баро издвојио из Раблеа додајући им нову, своју естетику, није предмет овог написа. Њиме се само жели истаћи да се цела представа одвија са оном истом лакоћом и свежином са којом и почиње. Глума, пантомима, увек присутна, музика младог композитора Мишела Полнарева, Сао да прати развој догађаја или да се намеле бучношћу, игра дивних девојака ангажованих из редова играчица познатог париског ноћног локала »Стаху Ногзе«, изванредно духовити и успели костими сликара Матијаса, разуздана веселост рефлектора, који зналачки осветљавају право место у правом тренутку, сав тај свесни и смишљени хаос чини да посматрач постаје учесник у игри. Глумци се појављују са свих страна, пролазе поред Вдалаца, иза њих, испред њих, седају међу њих да се одморе у тренутку предаха, поново излазе на сцену и публика је повучена неодољивом жељом да им се прикључи, да узме учешћа у том празнику. Тако све до велике завршне сцене, халуцинантног дедиријума, тде рефлектори, помамно се окре. упи, о љавају играчице — изванредну лепоту млад с тела у покрету и истовремено оцртавају чу

десне сенке по зидовима.

И, наједном, крај, исто тако спонтан као што је био и почетак. Сви са жаљењем напу1 тају салу уверени да Бе доћи још једанпут, јер то је најузбудљивији и најкомплетнији спектакл, какав Париз одавно није имао прилике да види, спектакл који неизоставно треба видети два пута.

Љиљана Петровић-Меденица

ОДРИЦАЊЕ

УЗ ПРВО ИЗВОБЕЊЕ „КРАЉЕВИЋА МАРКА“ БОРИСЛАВА МИХАИЛОВИБАМИ ХИЗА

У ЈУГОСЛОВЕНСКОМ АРАМСКОМ ПОЗОРИШТУ

ИСТОРИЈА није право, а ни обавеза са којом би морао да рачуна савремени театар. стински аутори одбијају њену рационалност, не верују у хронологију, задржавају резерву према легендама и од заноса и покорпости бране се стваралачком слободом, индивидуалношћу, истинама и њеним људским значењима, храброшћу, стварном егзистенцијом и човеком свога времена. Отуда је евокација условљена реалношћу и могућностима које се у њој човеку указују. Уместо да у прошлости откривамо нашу животну аутентичност — суочавамо се са сопственим светом док не утврдимо да је он већ сам по себи историја. Није ли то начин превазилажења и покретања будућностиг Насупрот оваквим схватањима, тежњама и прижељкивањима стоји — „Краљевић Марко“ као анахронизам и пркос свему жељеном на сцени. Борислав Михајловић — Михиз се, заправо, овим текстом одрекао оних својих некадашњих настојања да се из литературе одстрани традиционализам, ефемерност и тривијалност како би изворним делима биле афирмисане и нове вредности. „Краљевић Марко“ је написан без разлога — уколико се ово капитулантство не прихвати као оправдање. Драма лишена страсти, трагања за истином, без сржи и поезије, става и форме — делује уз све то као импровизација која око себе шири досаду, вређа укус и унижава театар. Да није у питању једна посебна појава у нашем позоришном животу — можда би било најбоље 1ито пре заборавити дан када се „Краљевић Марко“ представио публици. Ј ер, у нашим водећим кућама има људи који, скривајући стваралачку немоћ и инфериорност, обмањују себе и друге убећђењем да се подилажењем најнижим страстима могу препунити гледалишта. Уметност се свесно жртвује демагогији тако да не би требало да изненади утисак да ова представа Југословенског драмског позоришта пре припада прошлом него овом веку. Оне које поштујемо и којима смо се често дивили — готово да не можемо препознати, све се суновратило: Љуба. Тадић није у себи успео да нађе лик Краљевића Марка. Хтео би да то буде снажан али и несрећан човек, свестан свог бедног положаја, горд и племенит у очајању, помирен са судбином, груб и нежан у исти мах, веома рационалан али и импулзиван, саздан од контраста и свега људског, да буде сасвим одређен и уопштен до симбола, синоним некаквих наших заблуда, патњи, искупљења и оправдање капитулантства и издаје. У питању је монолог са илустрацијама и исповедањем у коме Марко најчешће описује самог себе. Помешано је нешто историјских факата, песама, легенди и необавезних или измишљених призора и сасвим је разумљиво што глумац

у њима не може да осети жеђ за истином.

Она ни писцу, а ни редитељу, није била: потребна м зато је Љуба Тадић само навукао жељену маску. Испод ње тешко је било и наслутити било какав доживљај — тако да су се на сваком кораку сусретали овештали гестови, заборављене романтичарске позе као оне са стално отвореним устима, наглим бацањем главе на раме, испуштањем неартикулисаних гласова као израза одређених осећања, колутањем очију, звучног моделирања

тединих расположења, неразумљивих „хаПо вских медитација у браау и ПН придржавање старих и одавно 3 бор пина шаблона, па је Сава ан и сабластан Љуба

ко лажан, па Пара мора бити Пи та све његов таленат, зрелост У у , бити прихваћено као стил и

прави "израз. За овакве наступе постоји само је азраз: бахатост. "а а М тезом су се сви повели па ЗаруЈуВИ му априори — тако да „Краљеви а - и није ни подвргнут озбиљнијој лит рарној 5 сценској анализи. Помпезност и пре И ог ност су ту да заведу и усхите глед ! Од њега се стога и не очекује да разМицИла рашчлањује односе, проверава речи - уде непрекидно у домену суштинских 35 самог збивања. Тиме је, међутим, и нехотице откривено да у делу не постоји стварни мотив за акцију и да је збивање крајње произвољно. Зато се ваљда учесници овог представљања и труде да све буде споља наглашено и накинђурено.

Ако је већ писац безличан и ван литературе — требало је очекивати да бар редитељ својом вештином да простору привид стварног и поступцима актера обезбеди интензивније и одређеније деловање. Креацију је заменила мистификација тако да смо сведоци жонглерских призора у којима се поистовећују истине и легенде. Уз то се непрекидно наглашава одсуство потребе за аутентичном историјском чињеницом! Где су онда разлози за све овог Да ли у гледалишту треба да се разбуктају некакве потиснуте страстиг Морамо ли баш да оплакујемо Маркаг2

Владислав Лалицки је под Марковим чадором начинио читаву конструкцију од прућа, окитио позадину разним предметима, довукао делове тешког намештаја и тако удесио цео краљевски кабинет. Претапање овог амбијента у цркву, гле се одржава сабор српске круне, врло је песпретно изведено тако да га је немогуће правдати потребом да се оствари утисак о преламању сећања и реалности у свести јунака, То је утицало на веома штуре сценске кретње и фронтално постављање главних личности у сукобу око престола. Пријатни за око једино су били костими Уроша, Вукашина и Угљеше које је успешно са фресака пренела искусна Божа на Јовановић,

Овај неочекивани промашај делује као колективно одрицање од искуства, маште и свега истински модерног у театру. Остала је једино огољела амбициозност — а њоме се не постиже много. Призван је у помоћ и стил за који смо веровали да је давно заборављен. Откуд одушевљење за патетику, извештачене романтичарске манире и кичерску тривијалност> Немогуће да је по среди незнање! Пре би се могло говорити о зарази која може бити веома погибељна за наш позоришни живот ако се разбукта помама за делима и драматизацијама у којима се призива дух прошлости и опасних страсти.

Зато — спасавајмо писце, редитеље, глумце и ансамбле ако у њих верујемо!

Петар Волк

ние виши ит амаримлрисе це ианивитешашиеиизеииииииу ви ЧиоенииниеланеРе китови ин литтвеншителирееиви талент сте травертин 1 зиишгттливвањившивемо

СЦЕНА ИЗ СПЕКТАКЛА „ТАРГАНТУА МЕБУ КЕЧЕРИМА“

игала мини

=