Književne novine

иностране ТЕМЕ

Једна тридесетогодишњица

Марина Цветајева и њен чешки циклус

У ПОЕЗИЈИ Марине Ивановне Цветајеве чешка тема је продрла широко, неодољивом снагом. МИ то пре три деценије, у времену грозном за Чехословачку — у времену кад је она била себично, плашљиво, кратковидо жртвована Хитлеру и хитлеризму минхенском нагодбом.

Тада је настао последњи циклус стихова велике руске песникиње, један од најпонорнијих у мелом њеном стварању — „Стихови

невиних

ДАЉИНА

за Чешку". Чини се да изван домена чешког и словачког језика ниједан значајни поета није осетио тадашњу трагедију Чехословачке тако дубоко и на тако високом ступњу унутарњег учествовања као Марина етајева. Петнаест песама циклуса „Стихови за Чешку“

— то су петнаест крикова бачених право у

лице безочној, рушилачкој, потпуно рашчовеченој нацистичкој сили, Али то су и стихови вере у будућност земље Чеха и Словака. Маја 1939. године (тј. у трећем месецу фашистичке окупације Чехословачке) пише Марина Цветајева, која је тада живела у Француској и спре МА се за повратак у Совјетски Савез, песму „Шума“;

Да, секу шуму. Раст Мдара. Храст по храст. Ен: но узаман,

уми је васкрс дан. Шта може шуми смрт! Кад прође минут крт, Рећи ће цваст: не мрех!

Тако — не гине Чех.

Тематски омеђен збивањима од септембра 1938. године (тј. од минхенског споразума, који, упркос небулозним надама тадашњих француских и британских властодржаца, није умирио „фирера“, него је одиграо управо супротну улогу) до марта 1939, када су Хитлерове трупе окупирале земљу драгу и блиску Марини Цветајевој, њен чешки циклус трајно остаје као потресно сведочанство о међу. собном прожимању поетске и људске ангажованости. Речи осуде и надања, „плач гнева и љубави“, бујице јарких, несвакидашњих, разобличујућих метафора и директних казивања теку кроз читав циклус. За Цветајеву су људи Чехословачке — гласници свих ши-

МАРИНА ЦВЕТАЈЕВА

“ “ “ У

Сузе у очима — узаман! Плач љубве и гнева мрви! О, Чешка у сузама! Шпанијо у крви!

О, чарне горе слеме

Што помрачи светлост јарку! Време је — време — време Вратити творцу карту.

Одбијам да — бивам.

У Бедламу с нељудима-лудацима Одбијам да — живим. На тргу са курјацима

Одбијам да — завијам.

С ајкулама равница и међа Одбијам да пливам Надоле — струјом леђа.

Не треба ми дупљи ушних

Ни пророчких очних — доказ. На твој свет, безумљем заглушен, Одговор је један — отказ.

15. март — 11. мај, 1939.

Превео Данило Киш

рина, жива оличења гранитне чврстине и постојаности. Стога песникиња кличе „народу чистом као кристал“ и, у исти мах, жигоше

ос асова

Уређује Владимир В. Предић

НА ПЕСНИЧКИМ фестивалима ретко се рађају песници. Обично, већ фор“ мшрани потврђују своју вредност. Први. Фестивал младих песника-радника, одржан 25. маја. у Баричу, изу. зетак је у многом погледу. Пре свега, реч је о првом фестивалу поезије који је одржан под покровитељ ством и у организацији једне привредне институције (предузеће „Прва искра"), о песничком фестивалу чије одржавање је помогао цео низ привредних и друштвених организација. Овакво инвестирање у културу дди:

ста је примевно, а требало би да буде и подстицајно. Један диван, меценатски покушај, који има све услове да прерасте у традицију, пружио је 70стопримство младим песницима из целе земље и, верујемо, омогућио некима од њих први корак ка афирмацији. Овом приликом представљамо првопаграђеног.

Уместо да млади песник, како је уобичајено, о себи, о својим интересовањима, о својим емоцијама, о сво.

јаим мислима. товори стиховима, али и неколиким допунским реченицама, нека овај пут о песнику говори само њетова песма. Јер, реч је о зрелом песнику! „Ловћенској песми" Наталије Новаковић одиста није потребна ни допуна, ни било какво објашњење. Она је део нашег општег људског искуства, она је део нашег трајања и наше пролазности, нашег. супротстављања и наше немоћи пред временом, она је једна изванредна мисаона и формална, вербална и рит“ мичка кондензација.

Ловћенека пеема

Звони камен тврдоћом пун Рани жбун — пожути Рани дрво — оћути

НАТАЛИЈА

НОВАКОВИЋ Рани ливаду

Људи та сложе у ограду

АРАГОЉУБ ГОЛУБОВИЋ: Разговори са људима који мисле

лаж у таолетама пстине

Маставак са 16. странс ! ШТА МИСЛИТЕ о разним национализ мима и „измима"2

ТА САМ под покровом једног појма једне нације која се зове српска, односно наџионалности српске и ја се лично осећам Србином. Зашто» Свака нација вреди толико коанко својом културом допринесе оној универзалној стичкој и културној слободи развоја. чеовечанства. И ја сам поносан на појам Хаи влада мојим народом, мојом културом: „ емој сине говорити криво. Ни по бабу ни по стричевима, већ по правди Бога истинога. Немој сине изгубити душу. Боље ти је изгу бити главу, него своју огрешити душу.

То је оно што мој народ, моја националност Доприноси једној хуманијој, широкој, бољој, правој култури и правом прогресу " слободног човека. Ја сам поносан што исто“ рија мога народа нема заједничког са ЕН страшним људСКИМ примерима, као на то мер, крсташким ратовима, када неко путу) недељама на коњу, под оклопом са једним

Почиње игра камена Брду низ рамена планини низ

Отисне се стена А камен прихвате људи За нове темеље кућа.

Па сиви.

Почиње буна. камена

ТРУДИ Брда се иситне

Ломи и сиви А човек живи Живи на камену.

ДХаљине да око замори

убеђењем да, ако дође и освоји Исусов гроб, да ће бити све у реду на овом свету. Али, када је дошао у Јерусалим, тај исти је убијао децу.

Да ли су нам потребна психолошка истраживања друштвених појава

КАКО ВИ, дакле, делите људе2

МИ ПАТИМО од заборавности, Велики умови су већ поделили људска бића, не само људска бића, већ и народе, нације и културе по томе да ли узимају више од друштва него што му дају, или дају друштву више нето што узимају од њета.

МИСЛИТЕ ЛИ да је то права подела људи2 -

ЈА МИСЛИМ најправичнија, до сада мени позната у подеди људи.

МАЛОПРЕ смо говорили да постоје по. литичке филозофије и да постоји свет човека ц бића, биолошки и антрополошки, са свим његовим реакцијама. Да ли се сви људи под истим условима понашају на исти начин

НЕ! Ту и наследство игра велику улогу. Сигурно је да се у неповољним условима јављају неповољне реакције, па чак и најјачи капитулирају, јер један генијални миш, или један глупи миш — иста им је судбина у мишоловци.

ДА ЛИ СЕ друштвена понашања могу објаснити једино економским фактори“ ма, или су потребна у овом и сваком друштву и психолошка истраживања2

ПСИХОЛОШКА, социолошка, антрополошка. Једино се мора тражити равнотежа са природом, јер поред свих наших акција, реакција, едузимања и чуда, природа је потпуно инди ерентна према нама.

КАКО СЕ наша савременост одражава. у садржају свести човека и да ли дово“ ди до неких поремећаја. и каквих

ТЕШКО ЈЕ БИТИ индифербнтан и миран ако

етнеш човека који је за један дан убно 1,250 људи. Тешко је остати чист и невин ако слушаш једно људско биће које каже да је

Планине испрскају пећинама Ломи се камен у дубинама

Има овде од камена до камена Близине да корак заболи

ничим им

Тишине да и хајдука збуни Овде време све круни И може.

Има у овом камену брзине до страха

Спорости од стене до праха

И златне средине да човек проживи

И од камена и година посиви

Овде време све падживи

И може.

убијало децу — за једап минут једно дете, хватајући га за ноге и ударајући детињом главом о бетон. То је једно. Али, с друге стране, има тако лепих примера људскости, хуманости људског бића. Ми смо у развоју, ми смо у пеленама — ја се ипак надам да ћемо ићи напред у културној, биолошкој и хуманој еволуцији.

Шта треба радити да не полудимо

ПРЕД СВИМ оним чега смо сведоци у свету који нас окружује, шта треба радити да не полудимо2

ЖИВЕТИ у сагласности са природом, Шта год ми радили, природа ће сигурно победити,

КАО ЧОВЕК из праксе, слушајући испосвести Ваших пацијената, до каквих закључака долазите2

ДА СМО ПОСТАЛИ преосетљиви, немирни,

· сами, и да паша психичка интеграција нема

мира, значи наш вегетативни нервни систем, вал ендокрини систем мора да реагује, а то значи; девијације, болесне рсакције.

ДА ЛИ СУ неурозе у порасту и како се манифестују

РАЗЛИЧИТ је појам неуроза, дефиниција неуроза, Да ли су то права обољења, или су то само реакције на животне условег Ту има и моде, ту има и реакције, ту има и обољења, и, што је најстрашније, има паћења — људско биће пати.

КАКО ОБЈАШЊАВАТЕ да се у тим „животним условима" човек данас све више осећа усамљен, несхваћен, одба“ чен, да носи осећање безвредности, праз« нине, нехорисности и дубоког незадо“ вољства собом»

ЗНАЧИ да у цивилизацији има пуно заблу“ да м да не радимо у координацији са три

; родом,

ЗНАЧИ ЛИ ТО да нема много новог у овом светуг

ЈА САМ ВАМ већ казао да патимо од забо. равности, Негде пре више хиљада тодина,

неизмерним гиушањем стравичну „прну планину“ нацизма, иза које се назире тмина што прети целом свету. а

Тада, пре тридесет година, Цветајева није имала где да објави циклус „Стихови за Чешку“, као што није могла објавити ни мноте друге своје текстове. Доиста окрутна била, је . судбина те песникиње чије за живота штампане књиге ни издалека нису испрпле њено веома обимно, значајно и (упркос свим заблудама, несналажењима и унапред промашеним отпорима у почетним послеоктобарским годинама) поетски егзистентно, непоновљиво, особено дело.

Под страховито тешким притиском депресије, мучена и гоњена осећањем потпуне усамљености, одвојена и од супруга и од кћерке, које је талас неоправданих сумњичења и прогона био захватио убрзо по њиховом повратку у СССР, Марина Цветајева је извршила самоубиство крајем августа 1941. године, онда кад су Хитлерове армије још низале варљиве успехе на совјетском тлу. Одузела је себи живот после евакуације из Москве, у малом граду Јелабуги.

Тек петнаест година касније, 1956, ве публикације у московском алманаху „Дан поезије“ упозориле су пријатеље великог песништва да се у Марининој књижевној заоставштини налази блистави циклус стихова упућених Чесима и њиховој земљи. Касније, 1961. и 1965, објављивање истог циклуса је настављено и проширено у двема књигама с именом Марине Шветајеве на корицама. Још не обухвативши читав њен песнички опус, та издања, а нарочито потоње, знатно обимније, ипак омогућују да се добије јаснија представа о крупном, изразито својеврсном доприносу Шветајеве савременој руској и светској поезији. У московско-лењинградском издању 1965. године објављено је педесет и пет дотле непознатих Марининих песничких текстова, а међу њима — две почетне песме чешког циклуса. Тако је он тек пре непуне четири године штампан у целини (чак са скицама недовршених песама такође надахнутих чехословачком темом).

Иза осам стотина страница изабраних песама, поема и стихованих драма Марине Цветајеве оцртавају се и сплетови четири судбине. У првом плану је, наравно, судбина. саме песникиње, коју је срећа заобилазила тако упорно да ни најтужније странице биографи ја славних поста не делују болније него Маринин животопис. Па онда, зла судбина њеног супруга Сергеја Ефрона! Не прихвативши октобарску револуцију, он је учествовао У борбама против Шрвене армије, али је касније, у емиграцији, коренито преиспитао и из менио своје ставове. За време грађанског рата у Шпанији борио се под заставом сло боде. И, као што је већ речено, нашао се на списку жртава тадашњих „репресија“ у СССР. Кћерка Маринина и Сергејева, Аријадна Ефрон, такође је осетила тежину опаке сум њичавости, мада се борила у Шпанији, Ипак је судбина Аријадне Сергејевне била боља од судбине њеног несрећног оца: 1955. године она се вратила из Сибира у Москву. (Сачувала је највећим делом архив Марине Цветајеве, и позната је као врсни коментатор тексто“ ва своје мајке).

Од њих четворо, данас је у животу једино Аријадна Ефрон. Њен брат Георгиј, који се родио у Чехословачкој 1925. године, погинуо је за време рата као борац. ·

Седамнаест емигрантских година Марине Шветајеве и њене породице било је густо проткано патњама, невољама, полугладовањем. Али и за песникињу и за Сергеја те године су значиле постепено, све брже и од: аучније одстрањење пређашњих варки. Обоје су избили на широке путеве слободе, хумани“ тета, сазнања о неопходности отпора мрачња“ цима и мрачњаштву. У Марининој свести и стваралаштву почео је тај процес унутарњег ослобађања још пре четири и по деценије, за време њеног трогодишњег пребивања на чехо. словачком тлу, А свој највиши, пајцеловитији одраз и израз добио је знатно касније — кроз циклус „Стихови за Чешку".

Лав Захаров

људско биће препуштено самом себи, у от штем дебаклу се пита;

Коме да говорим данас

„О чему да говорим данас, када нема до брих људи. Коме да говорим данас, када је земља у рукама злих. Коме да говорим данас када сам пао у беду и када сам без пријатеља. Коме да говорим данас када зло бије моју земљу. Нема ли излаза2 Данас ми се смрт представила као лек за болеспика, као шетња после удеса. Данас ми се смрт представила као мирис тамјана".

Много је већи број људи који се данас овако осећа, и на Истоку п па Западу, сигур“ но већи него што га показују све званичне статистике данашњице.

ТДЕ ЈЕ ипак излазр

ИЗЛАЗ ЈЕ у откривању, прошнривању етике, универзалне етике и њихових законитости,

КАКО ПОМОБИ човску који тражи по, моћг

„СЛУШАЈ с" благонаклоношћу који се тужи. е брецај на њега док излаже оно што је наумио да ти каже. Несрећник воли да олакша своје срце, Више но да добије оно за шта је дошао",

ОДАКЛЕ ВАМ овај цитат» ИЗ ПОЕЗИЈЕ древног Египта.

речи онога

НА КРАЈУ, — у каквом свсту, дакле, живимо.

ЖИВИМО У СВЕТУ довољно перазумљи“ вом, непознатом, несхватљивом нашем уму и сазнању. |