Književne novine

) Ловћенском маузолеју

Академик БОРБЕ ЛАЗАРЕВИЋ

ВЕЋ СЕ ДУЖЕ ВРЕМЕ расправља преко дневне и недељне штампе о Ловћенском маузолеју. Ово расправЉање некад постаје и жучна полемика. Готово се свака прилика користи да се добије пажње вредно мишљење од интервјунсаних.

И поред тако чЧестог писања о овој ствари, не би се рекло да је једиоставно образовати објективно мишљење о томе да ли оно што радимо — радимо како то најбоље олтовара ошеву споменику; рекло би се, многе његове поруке нису нам ЊЕ > баш КЕ свете,

олико се сећам, почело је одлу· ком Општинске скупштине а да се Маузолеј Њетошу подигне па Ловћену. Успротивила се црква. Онда су демонстрирали Ђаци; па је интервјуисан митрополит Шрне Горе. ве се некако одвијало како се то у свету не ради; а и Њетош то не би одобравао.

Поштоваоци Његоша почели су да дају прилоге за грађење маузолеја. Прочитао сам да је и Општинска скупштина Цетиња то учинила, Намерно не износим приложене новчане износе — бојећи се да нису по. грешно дати. И нема разлога помињати укупне износе прилога, или њихове појединачне величине, јер јавности није позната предрачунска сума потребна за грађење овог монумента. Подаци о коштању маузолеја — из прича са антитезама о њетову грађењу — могли би можда навести на нову полемику. Наиме, вели се да се ради о потреби милијардских сума.

Шта јавност зна о маузолеју, овако се приближно формулише.

Постоји Његошева фигура израЊена од клесара по Мештровићевим скинама и моделима; она је натприродне величине и од вредног је јабланичког црног габра. Из изјаве митрополита _ цетињскот, капелу је подигао сам Владика П. П. Његош, са. поруком да у њој буде сахрањен. Првог -су- светског. рата Аустријанци капелу запалили и делом срушили; краљ Александар је обновио капелу, а Урош Предић осликао... Тобож је краљ Александар и сам био у преговорима са Мештровићем за израду маузолеја, али да му је грађење биАло скупо. Даље није ништа битно.

Нека наша гледања из дискусија о овој ствари прилично збуњују; она су ме натерала да се и ја неким својим погледима придружим дискутантима. — Нека је речено даље нешто о битнијим међу њима.

— У полемици се говорило да црква није „прави партнер у овакву дијалогу". ___— Сматрају заступници тезе о по дизању маузолеја на Ловћену да самоуправљачи имају право да сами суверено одлучују у овој ствари. Постоје експертизе комисија стручњака; оне се не износе, али се у неким основним ставовима оповртавају неприхватљивим тоном.

= Није ближе дат податак јавности о пројекту. и предрачуну за грађење маузолеја. Једна перспективна скица је све што је као цртеж објављено; и још нешто поменутих неких детаља, — то је све... Веровати је да објављена скица не даје тачну представу о маузолеју, иначе би једва било вредно пажње говорити 0 концепцији коју она приказује.

На ове се идеје могу као антитезе изнети следећи ставови.

У 'нас црква има свој статус највишим законима загарантован. Може и она бити онда легитиман „партнер у дијалогу". — Боље је било цркви да се обратила на примену закона, место полемике са Општинском скупштином, — Против кога и зашто су ђаци демонстрирали, нису листови јасно изнели.

Изјава цетињског митрополита о Његошеву грађењу капеле на Ловћену није нико оповргавао, или дао тачније податке о њој. Не би према томе никако било на месту тражити нова решења и тиме уништити аутентични споменик, ма колико да је он скроман. Његош није оставио опоруком мале суме на хумане сврхе; њему је само таква капела одговарала на Ловћену. Дата је она са пуно мере да респектује Ловћен, који је у ствари природни главни монумент; капела је само поента што симболише Његошеву поруку. Његошеву духу би вероватно највише одговарао споменик у виду макар респектовања његових порука, ако не и њихово пуно поштовање.

КАРИКАТУРА БРАНКА ЦОНИЋА

Неки су за компромис: уз капелу направити маузолеј.

Други су: пренети капелу пред кућу песникову у Његушима; на Ловћену подићи маузолеј... има ваљда још компромиса, Тешко је рећи кад су компромиси на месту; овде сигурно нису.

Како би то примила светска кул турна јавност, врло је проблематично; тек хваљења сигурно не би за служили. Порушити материјализовану поруку ради подизања нечег другог, свакако би било најтеже огре“ шење о аманет овог генијалног, пе“ сника — владара — владике Црне Горе. Аутентичност нема це не, вет много десетина милијарди динара троши ради спасавања нубијске аутентичности у Египту. Ми трошимо стотине милиона динара да сачувамо аутентичност једнот историјског записа у камену, не уметничког дела, — ђердапску Тројанову таблу.

_. Самоуправно друштво збиља има право да одлучује али не мимо компетентних тела и колектива стручњака. Скупштина је имала право да одлучи да да налог да се изради документација и испитају услови подизања споменика, а не да донесе „Ннеопозиву" одлуку о подизању маузолеја по сваку цену. Кога би могла Скупштина обавезати да изграђује споменик ако он — рецимо — кошта пуно више но што се прилозима мо„же уопште сакупити2 На што се она, „неопозивост" односи2 · Ае РЕ Какве су судбине комисијска ми: тшиљења и анкетни одговори виђених уметника и других реномираних људи, познато је само онима који су Као неки из управних органа непосредно упознати са маузолејским предметом. У подизању маузолеја треба да се добровољно антажују сви поштоваоци Њетоша; и то из земље и ван ње. Неопходно је онда да сау-

· "рао

чесници у овом делу буду потпуно осавештени о свему, и то од компетентних тела. Општинска скупштина Цетиња у овакву случају само је иницијатор, не и прави инвеститор; тек су за праве инвеститоре по нашим законима резервисана одговара јућа права, ·

Можда је занимљини је дан конкретан предлог.

Цетиње има тако много потреба и могућности да покаже тде је стварао Његош, тај не само генијални песник већ и велики човек. — Интиман невелик трт у околини Биљарде, са Мештровићевом фигуром Његоша пред неком и ликовно новом хуманом установом — много би више одтова-» песниковим идеалима, но спо меник какве су обично велики само дршпи журили себи још за живота да подитну, По неким приближним проценама о коштању оваква маузолеја, може се закључити да се тим средствима много хуманих и култур-

них установа може. саградити на

том тошевом _ непретенциозном .

тргу. То би — у нашим размерама

— могао бити као некакав Његошев културни центар, пандан Линколновом у Њујорку. Оваквих ће споменика све више бити но данас, у свету данашње реалности у објективна мерења стварности. За такав би се споменик нашло сигурно и много више приложника средстава за његово с тапно остварење. Такав би споменик био свету "приступан. преко“ целе године. Колико би био дана годишње приступан маузолеј на Ловћену, знају добро сви Црногорци. Носећи Ловћен поносно у државном грбу, они му одају пажњу као својој светињи, заједно са Његошевом капелом на њему. — Требало би да Ловћен — и због Његошеве поруке — буде за нас као Фуџијама: за Јапанце.

РАЗГОВОР СА САВРЕМЕНИЦИМА

небо нема БЕЗ ГРОМА ПИЗЕШУ

РАЗГОВОР СА ПЕТРОМ ПЕТРОВИЋЕМ ЊЕГОШЕМ

Савременици су нам смртни, или бесмртни.

Сви великани Људске мисли и Људ ског дела су нам савременици,

Петар Петровић Његош је наш савременик.

„Благо оном ко довијек живи

имао се рашта и родити!"

У састављању питања за овај раз говор са Његошем помагао ми је наш народ — народним пословицама.

Његош је одговорио на сва питања која сам му поставио.

Његош има одговоре и на оно што нисам питао.

МИЛОВАН: |

Тежом земље спутани и слаби. Данас човек ка месецу траби.

Под небом смо као под куполом. Икарова снага мери л' се са болом»

ЊЕГОШ: |

Тешко ли се у полет пуштати на лађици крила распетијех, без кормила и: без руковоћђе,

у бескрајан океан воздушти, · ђе су сунца само капље св'јетле, а мирови једва видне искре...

МИЛОВАН: '.

Судбина ли ветар из далека Чудан конац за лутку — човека2

ЊЕГОШ:

Ко: ће вјетар луди зауздатиг ко л' пучини забранит кипјети> ко л траницу жељи назначити»

МИЛОВАН:

Више виде очи, него око. : Ветар јачи кад престати хоће. Све што лети пе зна бити соко. Кад слобада буде зрело воћег

ЊЕГОШ:

Истина. је сви бесмртни дуси да свободе праве уживају, свашто раде што је њима драго по лакоме ц светом правилу. МИЛОВАН:

Грех нам кажу, а грешника неће Кад се ћуран као паун шећер

ЊЕГОШ:

Небо нема без грома цијену; у фукаре очи од сплачине.

МИЛОВАН:

Да је вина и стрина би пила. Је л' им — народ јака је кобила»

ЊЕГОШ:

Пучина је једна стока грдна —

добре душе кад јој ребра пучу.

МИЛОВАН:

Старо сунце најављује дане. Шта је народ са народне стране2

ЊЕГОШ:

Тврд је орах воћка чудновата не сломи га ал' зубе поломи.

МИЛОВАН:

Лудом махни, а луд се пиомами, Шта је звезда но жишка у тами»

ЊЕГОШ:

Вјечна зубља вјечне помрчине _ Нит' догори нити свјетлост гуон.

МИЛОВАН:

Забун. не зна да је у забуни.__ Свака младост има л неки јуниг

"дајевича Толстоја.

зашто споменик на Ловћену;

КОМНЕН БЕЋИРОВИЋ

Париз, јула 1969. . СВАКОМЕ је већ одавно јасна нај. основнија истина да песнику и не треба други споменик до онај неру котворни, како вели Нушкин, што га је Његош, као и сви велики ствараоци, сам себи подигао, то јест захвалност, љубав и дивљење у души поколења.

Осим тога не може се теже о не. кога отрешити, било да се ради 0 великану или обичном човеку, нето кршећи његову последњу вољу, пре прављајући му гробницу коју је сам себи одредио и за живота саградио. М људском моралу тај чин се зове профанисање.

Куд ће скромнији и неугледнији споменик него хумка у Јасној Пољаниз Али никоме живоме, па чак ни Стаљину, није пало па памет да уз: немирава земне остатке Лава Нико. АИ,

Шта би рекао Владика да за тренутак, колико је потребно духу, ос тави предворја Дантеовог пакла, где та у скупини мудраца најрадије замишљам поглед Лукреција и Паскала, па да дође међу своје племе и види шта се чини од његовог земног праха ин како се почитује његово последње завештање2 Замислимо да се

ЊЕГОШ:

Тек што вучад за мајком помиле, играјућ. се страшне зубе своје већ умију под грлом острити; тек соколу прво перје никне,

он не може више мировати,

него своје размеће гнијездо: грабећ сламку једну и по једну с њом пут неба бјежи цијучући.

МИЛОВАН:

Што је било уме да се врати. Све изнова треба превазићи. Треба л' старе добро послушати, А за њима узбрдо не ићи ЊЕГОШ;

Куд ћеш више бруке од старости! ноге клону, а очи издају, узблути се мозак у тиквини, подјетињи чело намрштено... МИЛОВАН:

Дизао се и кров без основе2 ЊЕГОШ:

Враг ћаволу доћи у сватове... МИЛОВАН:

Мењају се мене и времена2 ЊЕГОШ:

Разлучи се земља на племена. МИЛОВАН:

„Данас често могу видет ока Ваденицу граде без потока»

ЊЕГОШ; Оли челе хватат у капицу

да уљаник у тори заметнеш» нико меда отле јести неће!

једнот пролећнот јутра вине уз АОР

ћенске стране и нађе на врху своје драте планине некакво чудовиште од цемента, камена и туча, уместо мале црквице коју је себи саградио још док је био од овог света. Не знам како би могло да се одговори на Владичину тугу, ако не овим стиховима Васка Попе, из једне песме испеване у славу ловћенског самотника;

Греју ли те Господару громови

Служе ли те висине девице. И облаци крилаши Верније него ми' пусти

И грешни са свога незнања.

Не само капеда која крунише Ловћеп, него цела планина је сама по себи споменик, у оном смислу у коме су споменици Синај и Голгота, А подизати неки други спомених Мој сију на Синају или Христу на Голготи, било би обично безумље, као што је безумље подизати споменик Његошу на Ловћену. То би значило разаратн знамен који оличавају та света и велика места. Јер ако је Синај знамен првог сусрета оожанства и човека, ако је Голгота знамен страдања и мучеништва, Ловћен је, бар за нас, а донекле и за цео словенски свет, знамен песништва и слободе.

А што се тиче капеле која већ постоји, она само наглашава, подвлачи то знамење али једва приметно, складно пи ненаметљиво, попут хелен ских храмова. Њена је величина управо у њеној маленкости, скромности и једноставности, Баш онаква каква је, капела на Ловћену делује величанственије него било какав ма. узолеј, пирамида или катедрала, Она је храм поезије, обитавалиште тенија. Светилиште. – Мењати, преправљати, тобоже у крашавати и увеличавати оно што су тако дивно створиле, ускладиле, украсиле и увеличале природа. и-неторија, и то постављањем некаквих асирско-египатских | грдосија, значи жигосати традицију, калемити Јој нешто јој не одговара, што јој је спољно, страно и туђе, Уосталом, зар се рушењем капеле п ловћенскот врха не разара и уништава национално обележје, црногорски грбг

Ван овога што смо казали, посто“ ји и једно важно питање, спорно, нерашчишћено, подложно распри и стота отворено. То је питање Мештровића као уметника. Хотимично или нехотимично, пре одлуке петињских градских отаца, ово питање није било изнето пред сул јавности, тако да је ова одлука била нека врста свршеног чина. Треба напоменути ла у свим земљама света тако зна. чајне одлуке припадају не само јел“ ној општини, нето целој нацији, Сем наравно, ако се није дошло дотле да се п Његош сматра као општински човек.

На. упућенијима од нас је да кажу своју реч о. Мештровићу уметних ку, као што је то на пример -недавно бриљантно учинио · Лазар“ Трифуновић у „Нину", али је сигурно да је Мештровићева _ уметност _ потпуно страна веку Шагала, Хенри Мура и Бакометија. А све и да није тако, не заборавимо, да је свет препун дела мештровићевског духа, пи то оригинала из прве руке, а да не постоје сем један једини Ловћен и ловћенска капела.

МИЛОВАН:

Малена је тица препелица. Мален. лончић брзо се и преспе. Мален човек маленог. је лица. Шта се збива, а да дити не смер

ЊЕГОШ:

Не смијемо чинит што чинимо, не смијемо јавит што је јавно; неке мисли на врат товаримо ка да посла до мислит немамо, ка да чинит што треба не знамо.

'" МИЛОВАН:

Ко не таји мачку гаји мише; И некад се састанци чинише>

"ЊЕГОШ:

Кад ме жена, пита Ђе сам био, казаћу јој да сам со сијао; куку њојзи ако не вјерова!

МИЛОВАН:

Тако ситни да и не постоје, Кликају се кликери и клике, Неки. Игор и неки Радоје, Прекрати им празне полемике2

ЊЕГОШ:

Дивна писма јади та. убили, красно ли је на карту сложено, као да су кокошке чепале.

МИЛОВАН:

Узлететџ неће који гмижу.

"Ти изабра Ловћен и капелу. Теби данас маузолеј дижу Ловћен хоће посећи по челу2

ЊЕГОШ:

Кб на брдо, ак' и мало, стоји, вшив види но онај под брдом ја повише нешто од вас видим, то' је дала срећа ал' несрећа. |

ПС. - 5

"За разговор се искључује надлеж• пост уставног. суда! Е

Разговор водио Милован Витезовић

~