Književne novine

_ (ВЕ поново · ЗАСНОВАТЕ НА ПЕСМИ

Миодраг Павловић: „Велика (китија“ |

„Свјетлост“, Сарајево 1969.

(ТУЛИЈА ()

А. ПИИМИЋУ.

Радован Вучковић; | „Преооражаји . преображења“

„Свјетлост“, Сарајево 1969.

БАВЕЋИ СЕ структуром песме иортанизацијом њених елемената код добрих песника неминовно смо морали

да утврдимо; продор у метафору це.

ле песме — ако о таквом нечем уолште може да буде реч — треба да омогућују поједини синтаксички односи, поједини језички инструменти који удружени дејствују; али, могућан је и реверзибилан процес: тек у метафори целе песме откривамо пуно значење појединих синтаксичких односа, језичких и вербалних инстру мената. Аналогно томе: анализа поје диних песама па, потом, кохерентно организованих циклуса може да нас доведе до значења целе збирке; али, и значење целе збирке, ако оно пол разумева једно евидентно опсежније песничко настојање, може да нас доведе до правог смисла појединих песама и циклуса песама.

Како је нова књига Миодрага Павловића „Велика Скитија“ очевидно део једне опсежне песникове духовне и артистичке акције, од двају, чини нам се, доста могућних путева приближавања њеном идејном језгру, 02лучујемо се за овај други. Опредељивање за први могло би нас, бојим се, довести до закључка од фрагментарног значаја, могло би нас довести до тога да се мимоиђемо са кључном песниковом _ преокупацијом. Могли бисмо, тако, поведени за извесним фактографским елементима 1 циклуса ове збирке исувише пажње обратити на његов привидно митски садржај, на онај део нашег искуства У њему који претходи националној историјској свести; дотодило би се, по свој прилици, да закључимо како је песник, некада привилеговани „бард који је штитио религијске тајне племена, данас, у времену погодном за губљење илузија, стављен пред дилему да измишља пове митове или да у старе удахњује свеж живот, учинио ово друго. Своју трагичну визију света и живота потврдио је откривањем постојаних философских истина · које митовима обезбеђују трајност п актуелност. Први циклус „Велике Скитије“ може да буде и то, али Павловићеве песме „о“ доласку Словена на Балкан „о“ губљењу старих богова, „о“ искуству са новом ситуацијом, „о" богумилима, итд. говоре неупоредиво више. Слична је ствар са 11 циклусом код кота бисмо се могли концентрисати на песме које се, између осталог, „баве“ и изве сним, кроз свест одређених субјеката пројектованим, сценама косовске епопеје а пи са ПТ који би се могао уумачити искључиво програмски, као циклус који стиховима о песми и песничком позиву открива меру веро-

КЊИГА „Преображаји и преображења“ Радована Вучковића је књижевнонсторијска и, истовремено, компаративна студија о Антуну Бранку Ши мићу, о његовоме књижевном делу. Већ самим тим је одређен понај специфични аналитички угао за који се аутор књижевне студије нужно мора. да определи, јер естетско-духовна чи“ њеница је у основи полисемична, па је сваки студијски захват — захват из једног аспекта. Захват чињенице у

тоталитету могућ је, изгледа, иманент |

ном анализом, кад се књижевна ак» тивност и њени резултати проматра као духовна активност 5ш1 репегј5, али и та активност је, с друге стране, условљена вишом целином чове“ ковог историјског света и свој коначан смисао отуда добија. Зато је мн чисто књижевна анализа, У крајњем изводу, анализа једне стране књижевног стварања. Коначан, потпуни смисао књижевне чиње нице није без остатка садржан у њој самој, јер она и није чињеница, не тооОднос, човеков однос, односно ље тово одређење властите људске позиције у историји, Испрпсти сва значе ња тог односа, то је могуће само онда кад се књижевност као књижев ност надиђе ради сагледавања те по. зиције која условљава књижевни 06ЛИК, Међутим, очито је већ после неколико прочитаних страница да се Вуч: ковић не упушта у такву методолошку проблематику, пшего да остаје у методичком књижевном кругу, где су релевантна радна размеђивања и избор адскватног метода. Вучковићева метода је унутаркњижевна метода,а то значи да ни у једном тренутку не доводи до проблематизовања саме књижевне чињенице, него се једино труди око њене историјско-компаративне интерпретације. Методолошко питање које је овде постављено изтледа, дакле, потпуно излишно поводом Вучковићеве књиге: то је замена у наановима интересовања или ни воима, што редовно онемогућује аде кватан критички суд, Али, Вучковић је ипак своју студију тако методички „поставио“ да је проблеме везане за Шимићево дело решавао у складу са полисемичношћу књижевне чињенице. Настојећи да да књижевноисто ријски и компаративни пресек Шимићевог дела, он је морао да се „сусретне“ са тим моментом и да та за себе реши, С обзиром управо на

достојности којом песма овековечује(7) то митско и то историјско. То би, несумњиво, могао да буде начин тумачења „Велике Скитије“ ко. ји би неке резултате и неке Павловићеве домете откривао — али он неби дао Одговор на кључна питања. На питање, рецимо, откуд такво песниково усмерење и зашто баш у том митском и историјском миљеу песпик тражи потврду својих уверења о смислу историје и о смислу пое зије»

Говорећи о другом песпику, како то често бива, песник говори о себи. Мислим да се нећу много преварити ако смисао извесних Павловићевих теперализација, формулисаних у дру-

тој прилици, пренесем и на њега самог. , „Увек је било песника — каже Павловић

— који су желели и умели да певају о најширем могућем простору људских искустава, и увек је било песника које смо волели баш зато што су се опредељивали за јелпо своје индивидуално и споцифично доживљавање света. Виктор Иго је, на пример, био песник који је несумњиво хтео да пева о свеукупности Амчног, историјског и политичког _ искуства човека. , Бодлер је бно његова супротност: КУЧОР заправо једне књиге песама, као што је познато, он је писао поезију, заправо само да би наглашено исказао специфичност, јелинственост свог доживљаја света". (, Поезија Јована Јовановића Змаја“, предговор избору из Змајевих стихова „Певанија“ 1968).

| Нисам далеко од тога да — имајући на уму приручни значај и условпост тог поређења — Павловића ипак видим управо међу оним, модерним, песницима који су „своју посебност изградили. на ширини тематских обдасти у које су продирали, међу онима који настоје да певају о пајширем могућем простору људских искустава, 0 свеукупности личног, исторпиј ског и политичког дожив љаја света. Таква песникова позиција даје и одговор на питање које се обичпо „примарно поставља: зашто је природа песничког језика у Павловићевим стиховима таква каква јесте2г Она није, мислим, само производ супротстављања нашој одређеној песничкој традицији; његов хлалан и уздржан тон не произлази само из одбијања да се усвоји традипија наше неприродне осећајности и емфатичности, његова наоко сува пес: ниска фраза, логички развијана и свођена, по законима тотово нормативне синтаксе, није таква само зато ла би се конфронтирала " традинији орнаментарности у нашем стиху ипо. вијој опсесији фигуративношћу. При“

тај моменат Шимић је, можда, један од најинтересантнијих песника у хрватској и српској књижевности нагпег столећа: ниједан песник за тако кратко време није толико метаморфозирао а истовремено остао себи доследан, ни код једног није тако очигледан

утицај са стране а истовремено и поетска изворност. Несумњиво, то је за Вучковића

био онај основни проблем који јерешпавао током целе студије и решио га тако што је узео у обзир да је књижевна чињеница пре свега однос, да је њено значење садржано у од носу који песник успоставља према традицији, савременицима, утицају са стране итд. Друкчије речено; значење књижевног дела је дато у одређивању властите егзистенцијалне позиције, и ако је та позиција обликована, инкарниран у књижевној фор ми, без обзира на све могуће утицаје, пред нама је аутентичан стваралац у језику. У складу са тим се поставља п задатак књижевноисторијског п компаративног изучавања: у студији „Преображаји и преображења" једна песничка појава и тен развој проматрани су напоредо и као нешто самоникло и као условљено ширим сплетом околности.

Са књижевнонсторијске тачке је посебно интересантно како се индпвидуални стваралачки палор односи према ономе што би се могло пазва-

"ти налотом добаза што је дато као

прихваћена форма књижевнога изражавања. Стил епохе је надређен индивидуалном стилу, али, са друге стране, индивидуални стил је увек инегација или нарушавање претходнота. У отклањању од прихваћене, опште формуле очитује се субјективно-ства ралачки моменаг. Стил. епохе је конвенција или заједнички језик, а конкретно песништво је говор, оно је условљено општом комуникативиом схемом, али тако што песник успоставља однос са том схемом. У различитом успостављању односа смештен је индивидуални стил. Радован Вуч ковић је у тол смислу и осветлио песништво А. Б. Шимићба. Најинтересантнији моменат његове студије, бар за мене, и јесте у томе: све пара леле, сва општа места, сва „угледа. ња“ на која је наишао у Шимићевом делу он је истакао, али тиме ни најмање није страдао непоновљиви кон тинуштет једног песништва. Напротив: осветљењем општих места још

рода његовог песничког језика, рекао бих, готово неминовно проистиче из песникове концепције ! поезије. Ако песник, паиме, по унапред одређе ним ступњевима једног историјског континуитета, испитује фундаментално људско искуство — а Павловић је од „Млека искони“ тако подесио своју песничку оптику — ако он испитује саму суштину наше историјске свести, ако ради на једном модерном епу који урања у магловите пределе прапочетка племена и прапочетка песме, онда је савим природно да ол своје речи изгавара са дистаноираном мирноћом, са достојанственом мудрошћу, да их изговара гласом у коме има и епске патетичности. У питању је, дакле, песникова усмереност ка пспитивању исконски старих и, у исти мах, готово непроменљивих, суштаствених проблема чо» векове егзистенције, ка испитивању сазнајне могућности поезије да У дубину тих проблема проникне. Сасвим би, зато, погрешно било песму „Просечан кнез се сећа“ (11 циклус), рецимо:

Ма сјајну моју кострет

устремила се коњица азијска

ко усов песка.

Са брда је народ видео

сечиво на моме врату

и голуба у лету за њим.

Посечен бих,

и толуб ми застаде у трау

цркви се с рамена сливала кр»,

Зона су звонила с атлантских мора, а тладву су моју носили

на југ и север,

с врха копаља на врхове кубета. Жруги су је тражили према звездама као да је острво

и налазили је у кладенцима

тде с водом родне речи гртољи,

Храбро сам поднео смрт,

но каква је у томе врлшна2

Остаде врат мој

ко суви пањ у пољу.

Претеча, рекоше ми,

но смрћу сам и роч своју претекао, а зар је врлина то

са речима ненисказаним

низ лепшу страну страдања отићи2

— тумачити искључиво као тран“ спозицију историјског искуства, или, ренимо, песму „Вереник“ (Ш пнклус) Гледао сам те јутром Како одевена у бело по камењу силазиш:

Хтео сам да век проведем крај младог кестена снове о теби причајући.

Разбојници те зграбили на кладенпу, оденули у црвено,

више се истиче сната песниковог из ворног доживљаја. Тек онда кад се издвоје општи оквири конвенције, општа места књижевних школа, тек тада се може осетити снага која је песнику била неопходна да би дошао до новог поетског облика,

. Интересантно је да је Вучковић јасно подвукао разлику између теоријскокњижевног и практичнокњижевног код Шимића. На теоријско“ ме плану су утицаји у свим развој. ним фазама уочљивији пи директнији: стање у немачком експресионизму, на пример, непосредно се одражавало у Шимићевим књижевним ставови. ма. У студији су такве паралеле недвосмислено убедљиво извучене. Али Вучковић је ишао и даље: он је опште духовно стање, заједничко ширење уметвичких таласа у поратном периоду веома прецизно препознавао у Шимићевим изменама. ставова. Пе. сник и критичар мењао се и развијао у вези са општим стањем време на, Шимић, како је показано у стуДдији, не само да је критички деловао у зависности од књижевних иде. ја које је налазио код Немаца и не само да је свој однос према домаћој књижевној традицији мељао у складу са њима, него је и општа концеппија његових песама зависила ОД њих, Тематика која је налазила ме ста у његовим песмама и њихова конструкција, спољња структура, зависиле су непосредно од узора којс је њихов аутор имао пред очима. У свему томе као да се губи Шимићева изворност. Вероватно ће се утом смислу чути одређени приговори од оних којима је увек стало до педефинисане домаће самониклости, Али, самониклост је у литератури једно од најтамнијих места, са изванредним условима за књижевне мистификације, Међутим, унутарња структура Шимићеве. песме остала је изван спољ њег утицаја. Вучковић је мање-више ледантним анализама успео да тај унутарњи профил Шимићеве песме издвоји и истакне иманентан, несводЉив ни па шта спољње, развој његовог песништва у целини. Тамо где се сукобљавају и прожимају поетичко и поетско, концепт и чин, формална конвенција и формативни акт, тамо је Вучковић откривао изворног песника. Општа схема и немири доба уступају пред натоном осамљене дуце да језичке форме прилагоди властитим патњама. Душа се не излива

НРИТИКА

у лађу убацили,

прско мора продали у робље. Сад те у башти видим

где лсжим па мпилашеном лишћу и руке голе дижеш, тело ти толе у врели мрак. Ја сам био тај камен

и разбојник па кладенцу

и лађа на мору

и онај ка те целу показао сунцу као труду рођене земље,

Само мрак нисам био,

но реч што се без краја понавља у сузама, у куту моје колибе.

— искључиво као песнички доказ имагинативне природе поезије која са такозваном стварношћу и такозваном истином, са узрочнпим искуством, има само посредне везе. Обе те Павловићеве теме у ствари су део задат. ка да се тројство мит — историја —' поезија испита на једном јединственом терену, на извору самог његовог настајања, „Велику Скитију“ зато треба посматрати и туматичи у њеном интегрнтету. Веома ће тешко читаоцу промаћи да Павловић малтене у сваку своју песму, без обзира на њен „логађај“, уводи певаче, оне који ће у стаблима језика гајити мед, песме, кости које се певањем плоде, реч, коле даре који певају, говор који тежи даље од локве крви, итд. итд. Сасвим је јасно да јереч, говор, песма за Павловића одистоветног значаја кво п мит пи псторија и сасвим је, такође, јасно да његову сумњу у нашу могућност да сазнамо прапочетак:

Све што си видео на Балкану беху само привил-лађе на мркој пучини прапочетка,

прати сумња у могућност песме да тај прапочетак овековечи:

Певачи су још далеко,

под изпор-каменом у гори,

док стигну амо

од кнежевог лика

остаће само гар на зиду.

Песма је могућна као увек нов почетак („Почетак песме,"), као увек нова трагична епопеја о смрти и про. лазности („Певач из древног рата“), као увек пови локаз љубави и поновног ствараља, („Путник“). Или, како месник каже коментаришући песму „Почетак песме“. ма

„ ..- после побуне засновати нову КМАСКУ заједницу, све поново засновати на песми одједном постати сасвим стари нензбежен као сећање“.

Наставак на '5. страни

Богдан А. Поповић

у припремљене форме, него их изну. тра трансформише. Она је њихова кохезиона снага, она их пи чини ор“ тански сврховитим. Не конструкција и функционалност, него органичност једне егзистенцијалне муке, студији је јасно дистингвирано измеЊу конструкције коју је Шимић на лазио у узорима и коју је одбијаом органичности његове песме, Тако се долази до два развојна тока: спољ“ њи, који подлеже књижевној доктрини, општем стилу, ми унутарњи, који одговара иманентном развоју једне песничке егзистенције.

Та два тока је Вучковић доследно провео кроз целу студију и на тај начин настојао да реши онај проблем који се налази у самој замисли књиге: у каквом је односу изворан песников доживљај, стил једног пе сништва са стилом школе, правца, епохе, Песник полази од опште фор. муде, од најближе конвенције и пре ма њој се одређује, да би на крају допро до себе сама, до сопствене ви: зије. Супротно од онога што би се иначе очекивало: први песникови по. кушаји најмање обликују непосред“ не доживљаје, најчешће варирају општа стилска места, и обратно. Ши мићев пут до властите поетске фор“ ме, до инкарнације властите егзистен цијалне визије, Вучковић је пратио У многим видовима његовог метамор“ фозирања. Али, за оваква танана ди“ стингвирања између општег п инди. видуалног стила, за праћење спољ, љих пи унутарњих метаморфоза У структури једног песништва – неоп. ходна је веома прецизна терминоло. тија. Оно што у Вучковићевој студи. ји непријатно изненађује јесте честа непрецизност им немарност управо у терминологији. У том погледу јело себно карактеристичан уводни део, тде се ауторове импресије мешају са прецизним формулацијама и где због тога долази и до нелогичних спрего. ва. Чак се п у наслову студије, у ње говој таутологичности, налазе трато. ви такве непрецизности. Вучковић је у изванредним компаративним анализама показао велику меру прибра. ности и опреза, увек спреман да чи. њенично и критички провери власти. ту импресију, па је зато несхватљиво ово неконтролисано мешање импре. сионистичког метафорисања са неопходним терминолошким дистинкцијама. Новица Петковић