Književne novine

О НИВЕС И ДРАГОШУ

Галерија Дома омладине

ПО ТРЕЋИ ПУТ су се прошле године састали млади уметници из Аустрије, Италије и Југославије у старом замку Рецхоф код Лајбница. Састали и радили, Стрпљиво и са страшћу сликали, цртали, секли метале и бојено дрво, правили објекте у простору и нешто наЛик на душеке гумене. И по обичају изложба њихових дела прошетала је кроз Грац и Беч, Љубљану и Загреб, и сада доспела у Београд, на путу за Венецију и Рим. Не зна се тачно ко бира те младе људе. Сасвим свеједно. Не греши, Бар наших што се тиче, Нивес Кавурић-Куртовић (Загреб), Драга Калајића-Дратоша (Београд—Рим) и Штефана Планинца (Љубљана). Нивес и Драгоша налазимо и на изложби београдској, Штефана само у каталогу. Нивес, са пуно њених дивних поетских прича за одраслу децу која нису заборавила да сањају чак и кад траже смисао бесмисла јер кловновима дају предност у трци трајања по богазама мисаоних завијутака. Драгоша, само са једном сликом али горљиво речитом и за преостале три што их каталог. крије, речитом по сликарској свежини, спретности, вештини, по уложеном труду, озбиљности, знању. Нивес, затворену у бели простор апсурда у коме блага иронија одзвања, Дратоша, отвореног и гласног, предано ангажованог у политичкој драми данашњег света. Налазимо лирске гротеске као — пројекције Нивесиног унутарњег виђења и Дратошеву садржајну актуелност пи провокативну визионарност у име буђења успаваних људских савести. Њих саме налазимо, Нивес и Драгоша, у тим сликама, и не заборављамо их. Ни слике, ни Нивес и Дратоша,

ДРАГАН РОГИЋ Галерија Графичког колектива

БИО ЈЕДНОМ један сликар који је сликао само флаше и то му нимало није сметало да постане велики и славан. Звао се Моранди. И за нашега Драгана Рогића читав свет може да стане у свега неколико малих и на изглед безначајних тема: аутопортрет, телефон, кошаркашку утакмицу. Рекло би се оно што му је надохват ока и то варира кроз разне технике. Час је то црната слика, час сликани цртеж, час опет графика. Данас, када је уметницима видљиви опсег живота и ствари постао скучен и недовољан, па посежу за 0ностраним, смртном духу невидљивим светом, Рогић се задовољава само телефоном. Има нечег чудног у томе, чудног али и објашњивог, уз могућност грешке. Читав свет је у мени, ја сам довољан себи, те према томе један једини телефон на столу може да ме изрази и више него што желим. Или, када се све великосветске замршености сведу на једну тачку, човек угледа себе у својим очима као у огледалу. Физички бол у прсту тренутно је јачи од узнемирености због вијетнамског рата. А живот је саткан од самих тре-

из гллЕРИЈА Др -б

нутака. Зато се кроз себе увек видим када год гледам. Када спавам, искључим телефон, заборавим на утакмицу, затворим очи и више ничега нема, само ноћ, мркла ноћ заборава и на себе самог. Или, закон економичности и максималног учинка влада производњом. Освоје се два-три производа, сведу на меру потребе, а затим се сталном редукцијом упрошћују до једноставности дечје играчке. Ко има смисла за игру и једноставност не схвата као сиромаштво, купује их, уз могућност грешке, обостране. Или...

МИЛАН ЦМЕЛИЋ Галерија КНУ

Т. С. Елиот: „Кад би се само чуо клокот воде, не цврчак, ни песма суве траве, него клокот воде преко камена где пустињски дрозд у 6боровима пева... али воде нема".

М. Цмелић: О, наћи једног дрозда распеваног и пустити га да слободно лети, да крила шири над овим мртвим улицама и напуштеним насељима људским. Да му пев дивни кроз дрвене капке очију мртвих у собе безнађа уђе и перо слети у двориште пусто. Да од ветра крила му малених затрепере огласи смрти и са зидова голих падну као заборава лишће. Да глас му проструји као клокот воде кроз дупље мрачне прашњавих магаза и жубор живота се проспе над предграђима гтлаувим. Да се узнесе високо, високо, до самор

свода плавог п сунце замоли за мало топли- ,

не... Никла би биљка пред вратима старим, зашкрипале зарђале шарке а суморно окно са неког поткровља узвратило осмех и самоме сунцу. Чуо би се и шум устрепталих крошњи што са крововима другују, заиграле сенке по камену хладном, прокапала чесма, лулнуло сандуче црвено. О, наћи једног дрозда распеваног и пустити га да ватру живота пронесе улицама мртвим...

Т. С. Елиот; ,..·Али воде нема".

М. Цмелић: Ни дрозда, такође.

Драгослав Борђевић

РАЗЛОЗИ

УЗ ОВОГОДИШЊУ ПОЗОРИШНУ СЕЗОНУ

ЈОШ МНОГО ПРЕ завршне представе пресахле су биле, чини се, многе наде, узбуђења и неизвесности везиванс за ову сезону. То није тешко разумети када се зна за нашу стару навику да све оно између септембра и јула посматрамо као целину за себе, посебну представу или рад испочетка, Под утиском који нам намеће тренутно расположење ипак вије лако вршити поређења са догађајима из ранијих година, издвајати вредности трајнијег значења и градити чврст континуитет у нашем театарском развоју и животу. Да ли је стога могуће да критику схватимо и прихватимо као свеобухватније доживљавање од оног у самом гледалишту2

Статистичаре и дотматичаре интересују само три податка: колико је представа играно, каква нам је била репертоарска политика и да ли су била пуна гледалишта рслативно скромних капацитета2 Зна се да овакви налази, када су и релативно задовољавајући, не говоре много о бити стварања, његовим могућностима и стваралачким хтењима. Крај сезоне је зато и прилика да се успротивимо мистификацијама и подвођењу свега виђеног под некакве опште појмове којима је данас готово немогуће одредити право значење. Ма колико да смо као посматрачи логични — позориште нам измиче јер је својом природом ближе свету имагинације и поезије него педагогије и науке, Све нас то упућује на потребу да упоредо са истицањем захтева сцени припремимо и другачије приступе оном што се догађа под рефлекторима.

У театру је све дозвољено уколико води креацији и уметничком чину. Из те перспективе нема појава које бисмо могли у свему да негирамо. Током сезоне једини спор избио је око поставке „Косе" у Атељеу 212. Представа је махом оспоравана у име некаквих устаљених норми и морала по коме је вултарна еротика неспојива са правом уметношћу. Хвале пак нису долазиле толико од истинских поклоника авангардизма колико од људи жељних екстравагантности, подређених моди м не баш истанчаног сценског укуса. Истина је остала негде по страни, тако да ће се публика ин критика тек на јесен одређеније изјаснити о еротизму на савременој сцени. Заправо, нико не може бити против самог феномена — али се поставља питање смисла оваквих аранжмана: да ли су скидање и сексуалне импровизације саме себи сврха мли — може ли да се превазиђе егзибиционизам који је за сада сасвим евидентан и од парола о слободи пређе на креирање заиста целовитих и необичних а у исти мах снажних структура2 Током целе сезоне овај ансамбл је био више концентрисан на репродукцију светске хит-продукције него на стварање властитих вредности. Ако се њиховим представама приђе без уобичајених предрасуда — а израз ослободи вербализма у коме доминирају речи као што су: апсурдно, слободно, необично, ново, агресивно, неконформистично, убрзо ћемо увидети — да су сценске структуре веома сиромашне и једноличне. Конвенционалност и технички маниризам су далеко чешћи него изразита индивидуалност, па је у суочавању са представама тешко продрети у разлоге због којих се оне управо овако исказују. Информативност и репродукција замењују изворни доживљај — тако да остварења са аутономним интегрмтетом уопште и нема. Атеље је сличан модном часопису — допадљив, понекад шокантан, отворен за све лудости — а не моћан да се, када треба, одвоји од свега тога. и покуша да од обећања начини егзистенцијалне вредности савременог театра. Његова испољавања су толико контрадикторна да их је веома тешко свести на одређене сценске модалитете, пронаћи .унутарње везе и просторе на којима се врши самоизбор и перманентно усмеравање ка још невиђеном и неоствареном изразу. Недовољно се експериментише, ризикује и држи до сопствених форми храбрости и ентузијазма. Све је срачунато само на то да задовољи нашу радозналост и стога мало шта опстоји као стварна вредност.

Југословенско драмско позориште настојало је да хиперпродукцијом премијера поврати примат који је неповратно изгубило. М томе има доста старомодне кратковидости — с обзиром да није могуће наћи тематску, емоционалну и изражајну сродност између свих тих представа. Ако је нешто ново, онда је то извесно отварање куће према другачијим схватањима сценске експресије. Једна или две свежије и занимљивије представе настале из таквих иницијатива још не могу да одреде нови стил — поготово што структурална рашчлањавања свега. виђеног недвосмислено идентификују присуство ранијих схватања и тенденција које су ближе оном што је некад било актуелно него самој оу" дућности. Обезвребене су старе изражајне вредности — а нових нема, тако да је тренуг на ситуација доста неодређена: где наћи сопствене могућности Потреба за преображењем не односи се само на спољне околности што условљавају представе већ и на оне унутрашње, како редитељске поставке и сама игра глумаца не би биле оптерећиване важношћу која реално не егзистира. Традиција се овде јавља као оптерећење а не као временски факат, па целом ансамблу пред стоји не обнова већ потрага за сопственим идентитетом. Поготово, што у језику њихове сцене нема довољно виталних елемената и интензивнијих трансформација које би уверавале да се развој креће у овом правцу. Југословенско драмско позориште мора себе да преобрази у сасвим нови театар и цела сезона је доказ оваквом уверењу.

Амбициозност није довољно наглашена у драмском репертоару Савременог позоришта. Истина, две или три представе задобиле су пуни уметнички интегритет и трајање Ми али се тиме ни издалека не испрпљују моћи овог ансамбла. Израз је доста свеж, разнолик, и у његовој скали налазимо веома често недовољно искоришћен потенцијал. Глумци га схватају као целовитост у КОЈОЈ су обједињени искуство, комуникативност и потреба за непрекидном присутношћу у истински савременом театру. Између таквих тежњи и репертоара не постоји, очигледно, пуна са-

гласност — тако да се стварају недоумице око тога чему тежи овај колектив. По извесним делима — У првом плану као да је информативно-образовна делатност, затим је приметно колебање између класичног и савременог, односно дела која треба да првенствено пуне дворану и оних што могу послужити као подлога за самопотврђивање у артифицијелности. Обуздавање, свесно неистицање и безразложна скромност су само неке од карактеристика тренутног стања у коме се налази овај колектив. Репертоарска опредељења не могу да се заснивају само на импровизацијама, ограниченим циљевима или попуњавању простора на коме други недовољно делују. Уместо да још више наглашава своју присутност у нашем театарском животу — ово позориште као да је прикрива, тако да је потребан одређен напор да би се сагледале његове стварне вредности. Најдоследније својим ранијим тежњама било је и ове сезоне Народно позориште. Иако јубиларни тренутак није најпогоднији — све је учињено да различите потребе, активности и сам израз буду до те мере усклаБени да оно оставља утисак упечатљивости, Не само импресије, него анализе, па чак им структурална рашчлањавања, уверавају да је овај ансамбл нашао свој прави пут: он се не заноси авангардизмом, али у својим

најбољим представама нимало не заостаје за станлардима према којима одређене сценске форме идентификујемо као савремене, има сасвим јасан однос према своме времену и налази равнотежу тако да природно тече сажимање искуства, оног што је могуће и што би требало да буде перспективно обухваћено театарским стварањем. Народно позориште је у контакту са својом традицијом, али она та не спутава у потреби за одређеним кретањем — тако да је ово можда један од ретких ансамбала који не лута, не колеба се и постепено зацртава линију успона прихватљиву не само за публику него и критику. Оно у свему налази меру својих могућности, тако да није никакво изненађење што нуди и представе на нивоу који је

МОМИР М. ВОЈВОДИЋ

Биљарда

На сјеверном зиду отисак чела. Човјек и камен с очима времена, Уплетени у бруј извирања пепела. Догоријевају свици из камена.

На јужном излазу мртви соколари, Из руку им излијећу крилате даљине; Његоша износе да мртав остари

На врху свијешћу освећене висине.

Мртва глава на столу билијара, У њој се мјехури свијести гасе; Освета братска У срцу господара, На штап. билијарски наслања се.

Плави путир неба у висини кључа, Земно вријеме уковано у синџире. људску свијест гавран на крову руча, Вјетрови из тавних пушкарница пире. •

Вријеме испред и вријеме иза зида, Дан пресјечен на глави. димискијом, Од које се у земљи и сну извида Срце, настањено каменом и змијом.

Судбино људска, звијездо над: Биљардом, Пуне се каменице росом .и очима —

Ко рана од сабље на мјесецу младом, Румени се осмјех Раду на устима.

још пре извесног времена био готово незамислив у тој кући. Високи интензитет сценског доживљаја поститнут је одмах на по. четку сезоне и са извесним колебањима задржан до краја, тако да се може сасвим аргументовано доказивати да је једино ово позориште не само испунило своја обећања

очекивања намећући

него и превазишло сва у се тако својим уметничким остварењима јав-

ности више него остали. Ови појединачни успеси, међутим, не дају нам за право да целом сезоном _ будемо посебно задовољни. О позоришном животу се, сасвим сигурно не може говорити као о компактном театарском стремљењу и испољавању — поготово што не постоји међусобна усклађеност ансамбала како у погледу репертоара тако и начина игре. За Народно позориште се зна шта и како игра, Атеље се видно колеба, Југословенско драмско се дишило свога идентитета, а Савремено позориште сваки час мења стил — из чега произ лази да и нема стила. Основна карактеристика свих ових збивања је, према томе, шаренило и извесна стихијност на коју пресудан утицај имају редитељи. М низу случајева на програм не долазе комади зато што од говарају потребама времена и могућностима појединих колектива или помажу да се на чини онај нужни заокрет ка сложенијим и атрактивнијим изражајним формама — него стога што управо њиховим поставкама желе редитељи да себе потврде. Они диктирају и сценографска решења, па чак и настоје да утичу на глумачки израз — тако да свако има своју концепцију театра која се супротставља свим осталима. У таквим приликама — тешко је правити планове а још теже је борити се за њихово извршење. Вртимо се у кругу — па нам сезона личи на многе раније: виђено је понешто заиста модерно и ново, али и много шта старо и одавно превазиђено. Свака седма премијера остаје у сећању — док остале тону у заборав не обезбедивши себи трајање са позорнице.

Неки од ових закључака су већ раније можда изречени. Због тога их сада узимамо за повод да се уздржимо од било каквих прогноза. У нашем позоришту је то незахвално, и једићо нам остаје да сви заједно окружимо сцене атмосфером у којој ће ствараоци сами бити суочени са собом — лишени сваке сентиментадности, обзира и конформизма и присиљени да се за сваку представу боре као форму живота. Они су, заправо, пресудили сезони — стављајући себе између оних неколико правих представа и свих датих, а непнспуњених, обећања.

Петар Волк

На сјеверном зиду бистри се јава. Пију видици маглу, понору у славу; Слијепи вјетар помно рашчешљава Игумана Стефана бијелу главу.

РАНКО РИСОЈЕВИЋ

Крнору зввица

»Дај ми своје руке, дај ми своје руке, дај ми своје руке" Јоргос Сеферис

Време се враћа У врт завсјан снегом хладне одаје куће у стубове Реко уских стаза исмисаних бегом Време зар поново у старе вртове

Урес неки други затим ипак прави роток у плавети пој сунчаног сата спрекинут усклик одјек у дубрави Кораци кораци отварање врата

Не крин не Ђурђевак не раскошне леје Само дах присуства само спокој хода Покрет руком застој увек мирно све је Над вртом дугин лук — лук нашег опхода