Književne novine
прошлост
БУГАРИ У БО
Ар МИЛЕНКО ФИЛИПОВИЋ
НЕЋЕ БИТИ РЕЧ о покушајима средњовековних бугарских владара да завладају Босном. Неће бити реч ни о оним Бугарима које су у Босни тобоже налазили старији путописци као нпр. Евлија Челебија и неки Французи (за Жана Шеноа, 1474, херцеговачка Церница је у Бугарској, а Фоча у Србији, а за Жака Гасоа, 1547, Херцеговина је Бугарска, а Фоча у Србији), Биће реч о правим Бугарима и бугарском имену у Босни у новије време. |
Иако је Босна доста удаљена од Бугарске, било је знатних веза између њих, и то обостраних. Било је знатног извоза гвоздене робе из Босне у Бугарску, а било је и исељавања из Босне у Бугарску: било је босанских Срба који су ишли као добровољци да се боре за ослобођење Бугарске и тамо остали, У 17. и 18. веку биле су живе везе између босанских и бугарских католика, и тада су поједини босански фрањевци обављали свештеничке дужности у Бугарској.
Бугарско име се често сусреће у Босни, али је неки пут врло тешко утврдити да ли се ради о правим етничким Бугарима, пошто се често Бугарима називају и Срби који говоре источним и јужним српским наречјима, затим Македонци, па и представници других балканских народа. Али, потребно је и то да се зна, баш ради тога да се утврди и покаже каквих све има заблуда. Стварно је етничких Бугара у Босни било мање него што то из гледа. према употреби и распрострањењу бутарског имена у Босни.
Једно село у северозападној Босни, у око лини Бихаћа, зове се Бугар. Оно је насељено односно обновљено иза 1878. Међутим, пе зна се ништа одређено о пореклу имена тог села.
Приликом пописа становништва 1953. било је у Босни пи Херцеговини 108 Бугара, и то 65 мушких и 43 женских. То је сасвим незнатан број, а велика несразмера између мушких и женских говори за то да се вероватно радп, бар једним делом, о печалбарима. На жалост, о тим Бугарима се иначе не зна ништа ближе.
Пошто су Турци освојили Босну, они су
у њу доводили муслимане с разних страна, особито спахије. Међу тим дошљацима у околини Сарајева крајем 15. века било је таквих који су дошли из Бугарске, јер су записани као: Ихтимануу, Филибели, Софијали. Извори не кажу да ли су они били понисламљени и потурчени Бугари или Турци који су били насељени у тим местима.
У Босни има и данас муслиманских родова са презименима која упућују на Бугарску, нпр. Ловчалија, Видинлија. Не зна се да ли су њихови преци дошли у Босну као Бугари или Турци или су били и сами из Босне па тако прозвани што су живели у тим бугарским местима или имали трговачких и других веза с њима. Било је, наиме, често тога да се неко прозове именог града или земље са којом је имао само пословних веза, као што су се нпр. често називали Стамболијама трговци који су трговали са Стамболом.
У пределу Рами живи муслимански род Хере у селу које носи име по њима, Хере. Те Хере казују различито о свом пореклу; једни кажу да су пореклом од Невесиња а Аруги да су из Бугарске односно да су дошли од Невесиња а да су даљим пореклом из Бугарске. Дошли су пре куге у Раму, а тб значи да су дошли вероватно у другој половини 18. века. Преци су им били православни,
Како су Бугари припадници православне цркве, они су имали највише веза са православним Србима у Босни, па с њима одржавали везе и међу њима се стално настањивали, Ево неколико примера. Год. 1808—1837, био је зворнички митрополит Гаврило, који је био родом из Сливена у Бугарској и по свој прилици био Бугарин. Год. 1841. постао је у Модричи српским учитељем Христо Марковић Самоковлија (тј. из Самокова у Бугарској), али је, изгледа, доспео у Модричу нешто раније и најпре био приватни учитељ; он је после учитељевао по другим местима у североисточној Босни. Један од предака моје мајке (њен прадед по мајци) био је Бугарин: он је доспео као роб Градашчевића у Бијелу
ут до архитек—
тонског остварења
ПЕБА РИСТИЋ
ДА БИ СЕ кренуло на неки пут треба да се зна куд се иде и којим се путем иде. У архитектури постоје утврђени путеви али не постоје утабани путеви. Ако бисмо се но инстинкту стада определили за законски пут, велико је питање да ли би тиме наша савест могла мирно да спава. Непознавање закона не оправдава нас у његовом непоштовању. Поштовање закона нам скида бриге пред властима, али на жалост, не бриге пред животом. Зато, кад се крене у пустоловину неке градње испада као да се креће на неки пут без циља, и да је најпаметније ништа не радити и тако не доћи у сукоб са законом. У овој пустоловини као и у свакој пустоловини није искључено да ће да се догоди нека срећа, али достижан рачун за то уопште не постоји, Зато као и свугде другде живот у архитектури припада храбрима, односно срећнима.
Није нам, далеко ни тешко да се ставимо у положај једног нашег бескућника и његових потреба. Пре свега, он је толико гладан да као гладан не може да буде густатор. Он није ни у стању да бира шта хоће од свог стана, да ли да то буде архитектура, класична, рустична, модерна или експериментална, или жели да то буде стандардна утилитарна серијска и индустријска, или оригинални уметнички уникат. О вези са природом и баштама и изгледу зграде данас се у нашој пракси готово и'не говори, п све ове стварни ппсу ни предвиђене законом, Навешћу редом све апсурдности. ЛАрхитектура уопште, пре свега, као уметничка, ства» ралачка делатност нема одговарајући стату. По закону пројекат за зграду може само да ради овлашћена пројектантска организаџија која се третира као и свака друга привредна организација. Сваки по природи нужно индивидуални архитектонски пројектантски рад је, према томе, илегалан, Тако тржиште архитектонских идеја није уопште разјашњено, јер индивидуални архитекта стваралац пе сме много да се рекламише, Архитекти ствараоци су тако изоловани Би“ ше него што треба им, не знају једни за друге, а и сам инвеститор нема преглед тржишта идеја, јер у илегалним условима за једног нестручног човека нема могућности да се искристалише шта је добро а шта није, Стручан испит који је у нас обавезан за све архитекте који потписују пројекат пред стручном организацијом обухвата само познавање
закона и норми у архитектури, у ствари онога што се много опширније учило на факултету. Тако архитекта са стручним државним ислитом лостаје; сарадник закона и др“ жавне администрације, а не слободни витез свога еснафа. Познајем многе архитекте великог талента и потенцијалних могућности који су сасвим подбацили и разочарали после запошљавања у пројектантским организа цијама и полагања државног испита, Тако, архитекта Института за испитивање материјала . Михајло Чанак који је пројектовао п извео у име института можда најуспелије зграде у Новом Београду, ради све далско испод својих могућности, Од две алтернативе, да ли да изабере илегални живот сло“ бодног уметника и да у овим тешким условима можда никад ништа не оствари, он је изабрао миран живот чиновника који сатире огроман рад у безлично жарело администрације, градећи дисциплиновано онако како му се пропише и нареди, За узврат до. бија редовно своју плату која га, релативно, ослобађа животних брига. На друго питање како је са његовом уметничком савешћу, и какав има сан, одговориће у име слободног духа можда тек на страшном суду, јер
%
ма
МОШЕ САФАДИ ПОРЕД СВОГ ПРОЈЕКТА ХАБИТАТА, СТАМБЕНЕ ИНДУСТРИЈСКЕ КОШНИЦЕ СА СВОЈСТВОМ ИНДИВИДУЛАНИХ ВИЛА. ЗА ОВАЈ ЕКСПЕРИМЕН ГАЛ. НИ ОБЈЕКАТ НИКАДА СЕ ЛО НАШИМ ПРОПИСИМА НЕ ВИ ДОБИЛА ДОЗВОЛА. ПО НЕКИМА ОВАЈ ЕКСПЕРИМЕНАТ НИЈЕ УСПЕО, АЛИ СЕ, ИПАК, У СВЕТУ ВЕЋ МНОГО ПРОЈЕКТУЈЕ НА ОВАЈ НАЧИН, САФАДИ ЈЕ АПЧНО УЧИНИО, СВЕ ШТО ЈЕ МОГАО, БЕЗ КОМПГОМИСА КОЈИ ОГШЕРЕЋУЈУ САВЕСТ,
"пре више година. Ми данас немамо
под Мајевицом, вероватно почетком 19. века. Најзначајнији такав дошљак међу босанским Србима био је зворничко-тузлански митрополит Дионосије П Млијевић (1865—1868 и 1872 — 1891), родом из Берковице у Бугарској. Додуше, он се је сматрао Србином и био велики српски патриота, па је и то био један од
„разлога што су та аустро-угарске окупашноне
власти свргнуле и отерале из Босне. Он је био довео у Тузлу и неке своје сроднике.
Можда их је било и 'раније, али поуздано у другој половини 19. века има по босанским градовима и у приградским насељима Бугара „баштована" који су се бавили производњом поврћа за потребе градског становништва. Били су печалбари, тј. живели ту ин радили неко време па се враћали у свој крај. У Сарајевском пољу их је било још у годинама после првог светског рата (а ја их се добро сећам из година пре првог светског рата). Нарочито су производили паприку. У Тузли је било тих Бугара баштована, изгледа, под крај турске владавине, и још почетком 20. века биле су „бугарске баште" источно од града. Од бугарских баштована У. Сарајевском пољу научили су и преузели баштовапство српски сељаци и данас их има приличан број који се тим баве. Отуда. је било и тога да су у Босни баштовани називани „бугарима" и кад нису били Бугари.
У Ливну, у западној Босни, израђују се, тешка ћебета. Израђују их мештани ћебеџије. Међутим, тај занат у месту није тако стар. Један старац ћебеџија казивао ми је, 1961, како су „у турско време" (тј, пре 1878) У Ливно преко лета долазили „Бугари“, који су израђивали мутаве и „биљце" (ћебета). Били су из Лесковца и других места. Нисам могао да утврдим да ли се ради о правим Бугарима из Лесковџа у Бугарској или о „Бугарима" из нашег Лесковца. У нашем Лесковцу био је веома развијен мутавџијски али не'и ће беџијски занат. •
О трговачким и културним везама Босне са Бугарском говоре и ове чињенице. Све до првог светског рата у североисточној Босни
радећи све по закону, немајући храбрости да се упусти у авантуре не верујем да би био искрен, Уметник пре трпи од гриже савести када нешто не покуша, тш када не учини нешто што је могао да учини, што му је у његовој стваралачкој имагинацији било могућно да провиди, него ако покуша да то оствари па не успе. На страшном суду тада без икаквог оптерећења може да изјави; „Покушао сам све што сам могао!"
Ово је дилема самих архитеката, који плату за свој став добијају на овом или оном свету. Инвеститори, међутим, зависе потпуно од случаја, и врло је тешко да су у нас могли да створе било какав циљ или вредност којој теже градитељи у ширем смислу, Негде далеко, у некој другој земљи, можла тако нешто и постоји, У пашој земљи, градитељство је пустоловина без циља. Циљ .се увози из иностранства. Апсурдно би било да се каже да су циљеви предвиђени урбанистичким плановима. Сви циљеви се доказују достигнућима у иностранству, које ми треба да достигнемо за толико и толико година.
Друга тачка апсурдности до циља архитектонског остварења је наш апсурдни урбанизам. У нас су урбанизам п урбанистички закон сами себи сврха. Ни у самој првој категорији индивидуалног уметничког стваралаштва, где јак појединац може колико-толико да илегално оствари неко дело, у колективном тимском урбанистичком раду то је немогуће, јер урбанистички завод као гломазна организација мора да буде легалан и он не може да обједињује званично илетална остварења неовлашћених инпливидуа, Зато је у нас урбанистички план симбол озакоњења беспућа, Утабаним путем никуд се не стиже! Ако неко има новаца и има жељу и потребу да тај новац утроши на градњу свог крова њему је то малтене немогуће, а свакако закопски пут није утабан него је трновит, Годинама се чека на локацију, ако ју је уопште могуће добити; када се добије нема бирања, људи су толико. гладни станова да им није до бОнрања. Најчешће, да би се нешто закопски урадило мора да се учини читав низ прекршаја. Овакав урбанизам, и у свом најнозитивнијем доститнућу, може највише да достигне другоразредиу. копију онога што је већ рађено у иностранству О ниједан стамбени урбанистички комплекс којим бисмо се могли дичити, Нисмо, ипак, ивепособии, Јоти пре рата, на пример, у много неразвијенијим условима, ми смо изградили у Београду читаве уроанистичке“ стамбене комплексе индивидуалних вила, које још пи дан-данас изгледају као нелостижан сан, Тако су. пре рата никла насеља за људе са малим примањима (Канарево брдо), за људе са средњим примањима (Професорска колонија), а са високим примањима (Дедиње). Ако то упорсдимо са оним што се после рата изградило на Дедињу, далеко је испод опога зшто се зидало пре рата, а да не говоримо о новим индивидуалним _ пасељима, рецимо. на Ба новом ОрАду или било тде другде, која су још више симбог. архитектонског ужаса“ него најцрњи блокови у Новом Београду или Иви јићевој улици, Узмимо сада у обзир да је за све ове објекте издата грађевинска лозвола што значи да је све по закону, да је зграда у урбанистичком плану, да је про-
__ јекат радило овлашћено предузеће са овлашњ-
ћеним архитектом.
Многи индивидуални · пнвеститор-тралитељп зато неће да знају за законе, па долази до масовних огрешења. Овакво несигурно стање беспућа и авантура доводи до све
увелико је употребљавано мрко сукно за из. раду сеоских сукнених хаљетака, особито гуњева, које се увозило из Бугарске и звало „бугарија". По мом мишљењу, таквога је значења и „бугар-кабаница из наших народ. них песама. У старије време је ношен и гуњ „загарија" (Загора у Бугарској). М у Босни су била позната ћебета „јамболијс (по Јамболу у Бугарској). Мада су у старије време по такву робу одлазили трговци којима је она била потребна, врло је вероватно да су и трговци из Бугарске долазили у Босну; њима је требала роба из ових крајева, првенствено гвоздена.
Необично је, али је од особитог интереса да сеоско становништво у северним деловима Босне назива Бугарима пи представнике румунских Цигана, тзв. Каравлаха, којих има у неколико села у том делу Босне. Они су „Бугари", а њихова падалишта (места на којима подижу своје привремене станове преко лета кад се крећу ради израде и продаје дрвеног суђа и прибора) су „бугаришта , и тако се онда неко место прозове и трајно зове Бугариште. |
У северној подгорини Мајевице у Босни. било је цинцарских насеља (Бијела, Зовик, Поребрице), али су ти Цинцари посрољени, Недавно сам од једног представника те групе слушао да је његов род пореклом из Црне Торе а да су у Зовику били „Бугари", кад је његов род дошао из Црне Горе и да се је задржао код тих „Бугара".
У варошици Лопарама у самој Мајевици живи род Стефановићи, чији је предак дошао из Прилепа у Македонији, под крај турске владавине, Околина их зове Бугарима, нако они то нису ни по свом пореклу ни по осећању. А у селу Лопарама живе Бурићи, који су пореклом из Херцеговине а и њих околина зове Бугарима. Објашњење је да их тако зову стога што су ниска раста, пргави, љути „варнице"! (Слично томе Македонци и бал кански Турци зову „Вошњацима" родове који немају никакве везе с Босном него се истичу тостопримством и са.).
икимлрете
већег заоштравања ситуације; с једне стране закон, и то све оштрији, а градитељи постају све више и више дивљи. Многе дивље градње успеле су да се илегално озаконе, и зато се пробушени закон све безобзирније свети на неким несрећним индивидуама, које у овим пустоловинама градње нису има ле среће. Скоро смо преко телевизије присуствовали спектакуларним рушењима дес правне градње. Животна потреба натерала је ове просечне људе да се упусте у авантуру. Цео урбанистички систем није им омогућио да схвате и изаберу шта је добро, Јер на крају крајева ништа није ни било могуће. За локацију се чека годинама, а архитекти као личности не постоје, индаустријска производња станова је скупља(2) него Ли пипдивидуална и не улива неку сигурност. Радећи поштено овакав мали човек никада и не би у догледном времену могао да дође до стана на законски начин,
„. О свему овом крајње је време да се дубоко и без предрасуда размисли, Ја бих пред. ложио нешто смело и целисходно, и апеловао бих на надлежне да ово размотре без страсти,
Као прву меру предложно бих отварање вентила сигурности. Наиме предложио бих да се у свим урбанистичким комплексима, оваквим какви су данас, предвиди једно ме „сто које би се могло звати експериментални полигон. а које би било изван. свих данас прописаних пормн. У том пасељу могао би да пројектује неовлашћени архитекта а зидало он се оез грађевинске дозволс пи плана Од неовлашћених предузећа. На тај начин омогућило ди се, пре света малом човеку, да себи назида кућу, својим личним радом за мале паре. Затим, омогућило би се архитектима да стварају слободна уметничка инднвидуална дела, као ин свима онима који су за 10 способни (Корбизије никал није имао диплому), Омогућио би се екснерименат у архитектури, јер нема микаквог — напретка без експеримената. Сада су експерименти племогући, јер пове ствари не моту да бугу предвиђене ни планом ни зсконом. Ово бл нам омогућило да створимо нешто да те бисмо увек били дАругорааредна нација која копира инострана искуства,
Као другу меру предложио бих да нал лежни у свом копирању достиглућа у мно странству извуку искуства из свих достигну ћа у свету, и да погледају ла Токио, на пре мер, као највећи град на свету нема ни уљ банистички“ завод ни грађевинске прописе. По свом менталитету ми смо ближи истоКу него крутим немачким нормама које напе досадашње норме и закони копирају. Зато бих; предложио да се озбиљно размоТри укидање свих наших урбанистичких завода и закона.