Književne novine
СУОЧАВАЊА
Треба говорити отворено и истинито
Осврт на чланак „Јединство језика и националних култура“
НЕ БИХ СЕ ЈАВЉАО за ријеч у Књижевним новинама да нисам У њима под сумњивим окодностима споменут у броју од 24. маја у руб. рици Суочавања на стр,2,у Запис нику са стручног семинара наставника српскохрватског језика СР Црне Горе под насловом „Јединство је зика п националних култура“. Осим тога добро је неке проблеме јасније освијетлити него што је то учињено у споменутом записнику у којем читамо међу осталим „да није у опасности само наш језик и наша кул тура, већ и много шире и дубље Од тога“. Означени су и кривци за такво, по мом увјерењу предимензионирано приказано стање, и то на неаргументиран и произвољан начин којим се не може сагледати истина, па читав записник по својем тону дјелује као лезинформација, Стога се налам да ће уредништво Књижевних новина у жељи за што правих нијом опјеном проблема објавити овај мој осврт, толико више што имам на то право и по закону о штампи.
У каквој је то опасности нап јеаик и наша култура, па и нешто много шире и дубље од тота2 (Зар ваљда и држава2) О томе нам говоре у самом записнику професори Павле Ивић и Лука Вујовић тврде“ ћи да у Затребу „постоје тежње за цијепањем језика на двије самосталне варијанте, тј. за проглашавање тих варијаната лосебним језицима“ (Ивић), а „једпиство нашег језика ја сматрам. судбоносним у сваком. политичком и културном и сваком другом погледу... а не видим никакве користи за оне другове у Хрватској ако буду инсистирали на цијепању језика“ _ (Вујовић). Масупро“ томе, Бранко Бањевић „не вјерује ла Хрвати желе цијепање заједничког језика, напада став Матице српске који је дошао до изражаја у Речнику који се овдје афирмтше као ју“ тославенски. Матица српска претјерано инсистира на јединству, али каквом> Тако се ето већ на самом семинару појављују лва различна гледишта, а оптужба пада на неког трећег, и то неприсутног, на све Хр. ватске лингвисте. Чак кад се с јене стране поставља питање зашто није у предговору Речника речено да се ради и о језику Црногораца, с друге се стране ускраћује одговор и упућује питање неприсутним професорима Стевановићу и Пешикану. Мислим да је много боље товорити отворено и истинито јер се само на тај начин могу свладати тешкоће и проблеми повољно ријешити,
Шта то заправо желе хрдалски књижевници и филолози, к њи то новост у језику предлажу Ни“, какву новост, него само право да и даље употребљавају и развијају свој књижевни, штокавски ијекавски тип књижевног језика, какав су опћенито преџзели у другој половици 19. стољећа и у којем су под специфичним увјетима изградили својеврсну стручну и научну терминологију. Поред тога ијекавског типа књижевног језика постоји код Срба на истоку екавски тип књижевног језика ко ји има такођер специфичну стручну и научну терминологију. То су те познате варијанте књижевног језика које су већ признали и стручни и политички форуми као непобитну чињелицу, Али те варијанте служе функпионално као књижевни језици, па им према томе припадају посебна права, међу којима је најважније право да се једна варијанта не може самовласно замјењивати другом на њезину територију, да се не може против воље наметати и да обје потпуно равноправно представљају књижевни језик Срба и Хрвата. Стога је нужно да обје дођу до изражаја у службеној употреби савезних органа ако желимо да буле представљен читав језик, а не само један његов дио. Ништа се у томе
КАРИКАТУРА АУШАНА ПЕТРИЧИЋА
чињенично не мијења ни према си туацији књижевног језика прије пе десет, четрдесет, па и двадесет го: дина; мијења се само правна формулација и једнакост престижа у јавном животу за разлику од прија њег фаворизирања источне варијанте на ијелодржавном територију. А такву правну формулацију натлаштавао је и Новосадски договор истакавши јасно равноправност екавског и ијекавског изговора како су сео пи развили око два главна средишта, Београда и Загреба. Према тому нема ту никаква цијепања језика, него само фактично признавање онога што је већ прије. теоретски признато. Зато је бука око цијепања језика беспредметна и чини се да има свр. ху ла дифамира настојање око фактичног провођења права варијаната. Јелан језик, али не јединствен, него анигвистички са двије варијанте, које функпионално им политички имају сва права књижевних језика.
Има ипак још нешто што неупућенима изгледа као новост, али је такођер већ предвиђено Новосал ским договором на који се критичари толико позивају, а то је да изван службене употребе назива језика сваки Србин пи Хрват има потпуно право да свој језик назива народним именом. Друга тачка Новосадских зак ључака дословно тласи: „У називу језика нужно је увек у службеној у потреби истаћи оба његова састевна дела". Док нам се у свједоџбама језик назива с оба народна назива, дакле српскохрватски, односно хрватскосриски, у другим меслужбеним употребама не смије нитко приговарати Србину да свој језик назива српским, а Хрвату да га пазива хрватским. То је природно право свакога народа, а ни то није цијепање језика, него су то само два назива за , који одговарају чињеничној ситуацији старој готово тисућу година. Стога се не смијемо чудити што је Вељко Петровић називао свој језик српским, а Владимир Назор свој језик хрватским. У таквим питањима лингвисти не смију наме. тати никаква неприродна, унитаристичка рјешења, јер уносе тиме немир у широке народне слојеве. Ез1 тодиз Јп хебив...
Дакако, имају своја права и Црпогорци и Муслимани, И опи су ва жан фактор у свему томе, па ће буауће вријеме ситурно и о том донијети неке закључке. Али најгора је метода негирати нечија права и про. лазити мимо некога као да га нема, Познато је свима да је у предтовору Рјечника српскохрватскога (хрватскосрпскота) књижевног језика фактички _ изостављено прногорско име јер је изостављена констатапија да је то језик Срба, Хрвата и Црногораца премда већ прва тачка Новосадског договора говори о томе да је језик Срба, Хрвата и Црногораца један; он дакле спомиње и Црно. торце. Познато је из наше штампе од прије двије и по године да су хрватски чланови редакције Рјечника предлагали да се у предтовору Рјечника истакне изричито да је то Рјечник језика Срба, Хрвата и Црногораца, али су то србијански чла“ нови редакције двапут за редом ол били не хотећи спомињати Црногорце. Не треба према томе ништа о том питати ни проф. Стевановића ни дра Пешикана, то је тако објављено и у загребачком Вјеснику пи у Борби и у другим нашим новинама у поз. натом писму Матице хрватске из т.
1957. Према томе ни ту хрватски чла-
нови редакције нису наступали ни анскриминаторски ни цјепачки, него признајући природна права, а то ни: је добро прешућивати, него ради правилне оријентације ваља рећи отворено и јасно. Каква зла има у томе ако и Прногорци желе свој језик називати црногорскимг И они су на род, они свој језик нису преузели ни од Срба ни од Хрвата, имају га одискона, па га могу називати како хо: ће, То је њихово суверено право. То не доноси никому никакве штете ни неправде; битно је да свој живот и културу развијају у складу с осталим југословенским народима, на начелима хуманитетним и социјалистичким. На тим начелима треба да почива јединство националних култура и живота југославенских народа, а језици су само средство.
Кад се питања расправљају чиње. нично, отворено и јасно, тада се ук> лањају мистификације и нису могућа неправедна објеђивања. Тада се ствара и здрава атмосфера. која по маже рјешавати и најтеже спорове. Најлакше је прешућивати чињенице и набацивати се негативним етике. тама које лако заводе читаоце, али тиме се не постиже ништа позитивно, него се само заоштравају споро. ви и не долази се до потребних корисних рјешења, А кад се још и пријетт тада рјешења нема.
Проф. др Људевит Јонке
(удеки известитељи
ПРАВНИЧКА и новинарска неписме ност одликује велику већину новинских извештаја са суђења, којима се попуњавају „судске рубрике“ београдских листова.
За ову општепознату _ чињеницу, као илустрација могу да послуже извештају објављени поводом суђења „Књижевним новинама“ пред београдским Окружним судом.
6. септембра београдски објавили су суђењу ову. серију бесмислица: 7 |
„Вечерње Новости“ јављају да је Окружни суд донео „пресуду“ а на суду је „Књижевне новине“ заступао „Душан _ Кокотовић-Јагњетин“. Сарадник „Књижевних новина“ се зо ве Душан Јатликин а ме „Јатњетин“, што је извештач могао да зна, да је икада читао овај лист. Осим тога, Окружни суд није донео „пресуду“ него решење, што је за овог „судског извештача“ једно те исто.
Ни извештач „Политике“, Бора Јанковић не разликује пресуду Од решења, иако обавештава целу Јутославију о судским стварима већ некслико тодина. (Човек мора и не хотице да се сети бриљантног „Политикинот“ судског пзвештача, локојног Миће _ Димитријевића, који је водио ову рубрику пре рата).
„Борба“ од овог датума Јагликина — Јатњетина проглашава за адвоката, иако је он хумориста, што значи да овај извештач не познаје ни београдске адвокате, а ни хумористе. „Експрес политика“ председника већа Радовића, који је судио овај предмет прекрштава у „Љубомир Радаковић“, Вероватно да би ма који од оних неколико _ стотина — дипломираних правника, који не могу да нађу запослење, или се налазе на „Бироу
за посредовање рада“ боље и струч.
није обавештавао читаоце „судских рубрика“ о суђењима него што то чине приучени пили недоучени извештачи. М. 1.
Како не ваља – говорити!
О Матичиној књизи „Како не ваља како ваља писати“, коју је написао Радован Видовић
МАТИЦА ХРВАТСКА издала је ове године нешто попут језичког савјет ника, који, по Далибору Брозовићу, „долази управо у прави час!., Нисам примјетио да се нетко осврнуо потање на то дјело, а не чини ми се то“ дико „поуздано" као што се хоће, па бих радо „започео дискусију“. Натме, читајући Видовићево „Како ва ља. — како не ваља писати“ појављи“ вали су се отпори у мени, па би их
.
листови.
радо приопћио. Испричавам се због своје несуставности, што је уосталом, и недостатак Матичине књиге, Наглашавам ово Матичине, јер је превидљиво да се хтјело дјеловати ауторитетом баш Матице хрват ске, и да је та књига дошла „у прави час" зато што није било поголније за садашње парбе око хрватског језика и рјечника, Успоредити је, брзоплето, с Маретићевим „Хрватским или српским језичним _ савјетником" свакако је нескромно, Маретићево је дјело — научно, образло. жено, а ово је компилаторски рад (пабирци по Маретићу, Јонкеу и властитом, да не кажем сплитском, слуху за дух хрватскога језика). Маретићев је Савјетник био „хр. ватски или српски", а овај није ни хрватски ни српски, мада му се намјера зна: кроатизирање. Је ли баш Радован Видовић позван да ту повијесну мисију обави, нека закључе они који боље познају „структуру кадра" на овој нашој хрватској страни. По моме, тај се човјек није до данас својим радовима истакнуо толико да му је ваљало додијелити улогу „великог суца". Међутим, учињено је. Једна провинцијална књижица подигнута је на највиши ступањ, она се сада добро продаје а вјеројатно и утјече на лекторе, релакторе, новинаре, писие, наставнике језика. Она, изгледа треба да заустави „бујицу с истока". Тахо Видо вић долази да испуни једну „ружну празнину" и нитко „никада неће по-
· тртјешити" ако та посауша.
А је ли баш тако како Брозовић == фразерски — истиче. (Успут: „ука-
- дупљеност и сиромаштво језика" уп
раво су значајке Брозовићева прел говора, нпр: „Увијек је био незахвалан посао ратовати с језичном некултуром, то више што је она готово увијек само одраз какве друге некултуре: и сваке некултуре, али ипак треба на том пољу упорно ратовати, резултати се покажу кад — тад.")
Ово је, помало, п „ратовање" с локтиком и с јасноћом м с добрим стилом. Готово да једна таква реченица одузима право „судјеловања у дискусији". Али нека, није у питању" Брозовић него Видовић. Велике ријсчи о рушењу препрека према свакој цивилизацији и култури такођер пот. врђују неназочност духа при писању
о луху језика. Изгледа, нису „језича-.
„»
ри" мајпозванији да бирају ријечи — које да, које не — да препоручују своје идиоме, одбацују „неприхватљиве" метафоре које су се у то ворење и писање увукле. (Видовић, чини се; раставља говор од писма, јер поучава само „како ваља — не ваља писати". Видовићев савјетник не ослања се на одређен рјечник као Маретићев који је допуна Броз-Ивековићеву Рјечнику хрватског језика. Њему је основно, што на једном мјесту и каже, нормирати „хрватску варијанту", Маретић је истјеривао туђице и туђинске склопове рече. ница, он је био против русизама, терманизама, романизама, турцизама на што се до данас — затирући влас тити језик — источна страна — одн ста. — оглушује. Ту се унеколико полударају Видовић и Маретић, само је Видовић бојовнији, њему су на памети искључиво ти „срцедрапатељ ви" „србизми". А ту ујсано и почиње основни проблем, проблем лексике. Наиме, не видим разлога што се ру“ сизми-србизми стављају у реченице кад се жељело упутити тек искључиво на „хрватску“ ријеч, а не и на Аух језика нашега. Нађу се свакако п такви примјери, али су рјеђи. Дапаче, на неким је мјестима дух паше га језика заборављен, није то овај пут било најважније. Осим тога, мпоге је препоруке, поготову онако необразложене, тешко прихватити, неке су и посве промашене, мислим и по грешне. Зачуђује ме што су то рецензенти (главни је вјеројатно био А, Брозовић) оставили — помишљам да се слажу са свиме.
Тако Ђиловић нападајући затребачки „Вјесник" (за то, иначе, има довољно разлога, у посљедње вријеме визе), од „градско сутра" прави „градску сутрашњину“, не увиђајући Како је изрекао бесмислицу, јер је Настазак на
Берислав Никпаљ
страни
РАДОСЛАВ ВОЈВОДИЋ
КАА ЧОВЕКА обузме страст — о: се губи и раздваја. Раздвојен 40 век, више није слободан! Страст сведочи о губитку целосности човечије природе, каза Берђајев; стота је страст нечиста. То је Берђајев извукао из Достојевскота. Одакле је, исто тако, и Томас Ман подоста изналазио баш о нечистом, о страсти, која обузима човека У пролеће. О опседању страсти, па човек више није чист, и није слободан! Речено је, једном, још у поводу Свана: „Ни су љубавници једине личности које доживљавају пораз зато што су сво. ја надања положиле у друга А“ ска бића, што су локушале да своју личну унутрашњу стварност протегну на спољашњи свет...
Жеља и дужност оно што не схватамо
У АВОБРОЈУ 7—8 часописа. „Форум" изашла је готово књига песама да. нас најбољега млађега песинка у Хрватској Влада _ Готовца; посвећено Вјерном Зупи. Две краће имају насло. ве: „Жеха пол жност“, једна а „Оно што не сехваћамо" друга. Нису баштнарочнте, али се песник им у њима о предељујс, отвара, опседнут, љубав љу; употонљен у своју особу , па ка. же: „Испуштам крикове тајне, а у првом стиху: „Одвише осјећајан за ово доба"... Готовац, песник интелектуалног смера, даровит, осебујан, сензибилан, који се већ у толиким књигама остварио, као да је, у но вим песмама посве к себи урањао, затварајући се, прес свега, у својој малој улици, чепајући јој, сентиментално, трађански, натетично, То већ прелази у опседнутост, па слобода уметникова пропада. сени
Ма неколике изврсне песме, ов“ де, „Лице у мени", „Икар и тегова
драга", „Анина и моја љубав“ „Гле дајући прозоре завичаја", које показују да се и Готовац мења — у пр:
ви план избијају и стихови опсел“ нутости и собом, и собом у којој се живи, улицом, домовином. _ Ранија ГТотовчева поезија имала је упивгрзадне митове и мотиве као потекст, као жилу куцавицу, као рану, као љубав. Сада Владо Готовац „у ређује своју собу", а када баци „Мета. физички поглед па улипу" оп види сусједу на прозору п дан који је прошао и осећа:
„Ових ме тодина није страх.
Тако се добро држимо сви У нашој улици, А само мало даље ништа се више
пе разабире"..; Има у том урањању у себе, у своју
собу, у своју улицу — нечега уско. та, мутнога, неслободнога. Има тескобе, трагике и туге, и
радости неке опоре,.у тој обузетости, у љубави према домовини (Моја мала Хрватлска/ Тако рџјетко радосна), има у томе м нови знак, но ва лирскост и родољубивост, дакле, нова нота овога космополитскога песника. Значи, оп се обнавља, што је лепо од љета!
Провинцијализам, потом
ШТАМПА је широкогруда, нашки, о судила један нашпе у холандском не баш угледном листу, који је осудио Југославију, као земљу без слободе, стегнуту војском, чизмама, редом м поредком _ суровости. Па шта» Зашто да не2 Човек пије у праву, ре: чено је. Добро, то ће му рећи његови земљаци, који су били овде. Зашто се бранитиг Ко се брани, лола му се верује.
Али, ми пе бисмо били ми — кад ме бисмо, у своме провинцијализму, у тупости својој, у тужној пецивилизованој несрећи својој — пошли даље, низа страну. Како2 Па, једноставно: ономе типусу, тамо њему, што нас иападаше (као да је то не обично) одмах понудише авионске карте, бесплатан боравак, уз разна тотово извиљњавања, понизно, клечећи на коленима, молбе похиташе уреднику листа „Де Телеграф" да доЊе у пашу милу земљу, У тај рај, да се увери: како он није у праву!
Па, ето, могло је да се чита, већ на првим странипама листова (не првој) „За госте из Холандије обе» беђеме карте". Речено је о том По: том: представник ЈАТ-а рекао нам ЈЕ да у њиховом представништву У
Наставак на 19. страми