Književne novine

а раван У

КУЛТУРА У СВЕТУ

И. Б. Сингер.

ПОСЕД

Тће Езгаге; Багтаг, 5шац5 апд С!тоцх, Мем Уогк 1969.

И. Б. СИНГЕР

РОМАНОМ „Тће Езтате" („Посед") 1. В. бшдег наставља и приводи крају повест започету у роману „Јће Мапог" („Имање“), о којем су „Књижевне новине" својевремено писале (бр. 340, од 9. новем бра 1968), препоручујући га паж њи наших издавача. Сада, када се дело у целини налази пред чита оцем, открива се прави смисао Сингеровог настојања да оживи једно давно прохујало време, оме Њено с једне стране пољским ус танком против Руса 1863, а с дру ге последњим годинама ХТХ века. Оно што се збивало у забитим пољским селима, где су традиционалне јеврејске заједнице Исто чне. Европе већ почињале да губе битке с временом које је било окренуто будућности, и међу еман ципованом омладином Варшаве која се већ сматрала делом те бу „ахћности, постало је, по Сингеро вим речима, „основа социјалних преокрета и ужасних разочарења нашег времена". „Све интелектуаане и духовне идеје модерног времена имале су своје корене у свету тог доба — социјализам и национализам, ционизам и асими лационизам, нихилизам и анархи зам, сифражетство, атеизам, слаб љење породичних веза, слободна љубав, па чак и почеци фашизма." Ове пишчеве речи, исписане у уводној белешци романа „Тће Мапог", јасно показују у којој је мери Сингер писао о прошлости мислећи на садашњост или на она што јој је непосредно претходило. УМ првом делу ове хронике у средишту пажње била је личност „патријарха“ Калмана Јакобија

„који, у времену наглих промена.

изазваних развојем науке, успева, у својим пословима да ухвати ко рак са захтевима тренутка, али се истовремено опире свему оно ме што својим рационализмом и потенцијалним | превратништвом прети да угрози вековне традици је и стара животна веровања гра ена на јеврејској вери; у другом роману ситуација је друкчија: ос тарео и истрошен, повукавши се из послова, Калман живи у својој вери и за своју веру, потиснут У Арути план. Многобројни припад-. ниџи његовог племена, синови и унуци, крећу се путевима који немају ничег заједничког с вред ностима којих се држи њихов ро доначелник. Њихова вера постаје рационализам, њихов бог наука, њихов идеал социјална револуци ја; док једне још муче недоуми це изазване сукобом васпитања и наслеђа и потреба и усмерења тренутка у којем трају, други, У којима разочараност и. незадовољ ство подгревају веру у хуманис: тичке идеале, кују заверу против тиранског режима и завршавају у тамници.

Сингер пажљиво прати судбин

ска кретања десетак главних лич ности, чији се путеви повремено

"укрштају да би се потпуно рази шли, и своју хронику завјумава .

смрћу Калмановог зета, рабина из Маршинова, у чијим симболичним акцентима одјекује посмртно зво но једном схватању живота, јед ном начину живљења и једеој традицији.

"Слика живота остварена у Син

· теровом роману сачињена је 0л

обиља најразноврснијих збиваља која чине људску свакодневицу:

рада и доколице, брачне љубави | и брачних неверстава, самоуџбиста

ва и силовања, усхићења и разо чараности, истина и заблуда, стра сног трагања за уживањем м за

КВИЖЕВНЕНОВИНЕ 10.

оним што се зове људска срећа; и кобног сазнања да „човек не може да буде мудрији од судбине". Сингер је мајстор детаља, а изнад свега чаробњак приповедања. Свестан да се излаже опасно сти да буде проглашен старомод ним, он је пошао путем књижев них великана ХТХ века који су причање приче сматрали својим основним задатком. Прича, каже Сингер, „има много функција. По пут историје, она прошлом време

· ну не дозвољава да ишчезне без

трага. Она у слушаоцу, или чита оцу, ствара посебну врсту напетости која је потребна духу. Она описује индивидуално, јединствено, неутилитарно, неупоредиво и оно што је, следствено томе, иму но од уопштавања. Права прича је пуна изненађења. У причи, као у“ људском животу, човек никад не може да предвиди крај са свим његовим варијацијама.“ Ове Синтерове речи објашњавају раз Лоте његове преданости традици онализму и чине боље схватљивим суштинске вредности његове литературе. Вредности и изузетност те литературе учинили су Синге ра једном од највећих вредности књижевне Америке на донекле парадоксалан начин: он пише на јидишу, језику оне јеврејске заједнице која је ишчезла у душегупкама другог светског рата, оних људи који су најчешћи ју напи његових дела. Међутим, ње гове многобројне књите објављене у ауторизованим преводима на, енглески језик учиниле су овог остранца" једним од најпопуларнијих америчких писаца и навеле највећег живог америчког крити чара Едмунда Вилсона да истакне Сингерову кандидатуру за Но белову награду.

Душан Пувачић

Нови путеви америчке

прозе

КАДА СУ СЕ 1962. године, у Америци појавиле књиге аргентинског писца Х. А. Борхеса, књиге које су биле „фикције“, оригиналне креације, мање рефлексије а више субверзивна испитивања. реалности, лавиринт попут Кафкиних, приче које то и нису биле, јер су лабораторијски истраживале непостојеће земље, јер су ингениозно коментарисале непостојеће књиге, јер су, најзад, превазилазиле реално искуство — био је то догађај изванредно значајан за америчку читалачку публику, али и догађај који је омеђио једну епоху у америчкој прози и отворио другу. 5

Данас у америчкој прози — пише у књижевном додатку „Њујорк-тајмса“, поводом публиковања књиге Доналда Бартелма „Градски живот“, познати критичар и професор Колумбија универзитета Морис Дикстајн — готово да и нема књиге која би се бавила животом на традиционаАистички начин. Књига Доналда Бартедма сама по себи потврђује да су, у овом тренутку, у аме ричкој прози нови покрети, да је једна битно нова акција у то-

- ку. Она, у ствари, потврђује уве-

рење да се од 1960. године развијају два различита али повезана правца, два бунтовничка правца који се супротстављају традиционалној форми, обазривом реализму и психологизирању који су до рата у америчкој прози доминирали. Први правац пред стављају књиге Џона Барта, Џозефа Хелера, Томаса Пинчена, па,

на известан начин, и дела Норма-

на. Мајлера и Филипа Рота књите које сирову историјску

_ грађу, политику, литерарну тра-

дицију и идентитет _ личности транспонују у фантазију, црни и опсени хумор и апокалиптични дични израз. Очевидно је да ти писци нису више реалисти у традиционалном смислу речи — они траже гротеску или разиграну (али тачну) слику које ће бити еквивалентне реалијама које су саме по себи фантастичне. Они, поред тога, потврђују ширину и снагу утицаја својих литерарних претходника, Селина, Хенрија Милера, Набокова, Женеа, ита. Током последње три године Дошао је до. изражаја други експериментални правац који овај кри-

' тичар назива борхесовском фазом

у америчкој прози, иако сам Бор. хес није био једини његов Модел, већ повод који је омогућио да се на плодном тлу остваре и дАРУги утицаји, утицаји Кафке, Бекета, · Роб-Гријеа. — Најзначајнији

представници те друге оријента дије су, поред споменутог Бартедма, Вилијем Х. Гас, Роберт Кувер, Леонард Мајкл, Курт Вонегат и др. Критичар Дикстајн Бартелма сматра најкарактеристичнијим ми, уједно, најбољим представником те оријентације, а његову литерарну еволуцију типичном за еволуцију читавог тог правца. Правца који је, превазишавши само литерарно бунтовништво, постао слика духовне културне и, великом мером, социјалне климе у данашњој Америци, који је превазишавши формализам и литерарну прециозност, фантастику зачињену аутентичним и

публицистичким фактима постао,

литература стилске виртуозности, али и литература која медитира о идејама што се у данашњем свету конфронтирају, интелектуална и, могло би се рећи, интеЛектуалистичка али и животна, актуелна им, чак, сатирички ангажована. Маклуан и маклуанизам

ШТА КАЖЕ ГУРУ ТЕЛЕВИЗИЈСКЕ ЦЕВИ

ЈОШ САМО пре десетак година, вико у САД није ни сањао да ће се један узјогуњени Канађанин, тада писац „Механичке невесте", мање-више незапажене студије о фол клору и скривеним побудама у цртаној реклами, наметнути америчкој авангардној мисли својим збуњујућим учењем о дејству средстава масовног комуницирања на човека и друштво.

Данас ће већ и бубуљичави јеепуђоррег, пробуђен усред поћи у било којој паланци телевизијског завичаја, знати да скрпи приближно тачан одговор на питање ко је Маршал Маклуан. Напослетку, његова „Гутенбергова галаксија" и (још више) „Разумевање медија" колали су у међувре-

'"мену сумњиво дуго као подземни

бестселери по колеџима и универзитетима САД, дижући прашину и измамљујући углавном 'усхићење. Маклуанове сликовите метафоре (чије је порекло сасвим извесно: јер је видовити Канађанин раније био професор књижевности; ту скоро, објављена је и збирка његових литерарних огледа под насловом „Унутрашњи предео")

ушле су на главна врата у оптицај, поставши најпре мета нестрпљи-

МАРШАЛ МАКЛУАН

вих цитата а онда и обичних поштапалица у говору.

Да је Маклуану пошло за ру. ком да поштено узарма духове, доказ је и анимозитет с којим су та дочекали неки критичари на. зивајући га: др Споком пог-културе; канадским Нкрумахом који се придружио јуришу на разум; и првосвештеником поп-мисли ко. ји држи црну Аитургију за дилетанте пред олтаром историјског детерминизма.

Темељно начело Маклуановог система представља учење о главној одредници историјских промена у друштву, култури и човековој психи. Ти процеси, тврди он, настају у крајњој линији због промена у карактеру преовлађују ћих средстава комуницирања. Сваки медиј је већ сам по себи порука; дејство садржаја је наводно увек слабије од дејстава медија. Ствар донекле компликује и околност што Маклуанова веома широка дефиниција медија укључу“ је практично све оно што у преносном смислу продужује људско тело и чула — од поткошуље ДО рачунара. Према овом теоретичару, технологија, у целини узев, има својство златоносног додира краља Миде; чим једно друштво развије неко своје продужење, све друге функције тог друштва почињу да испољавају тежњу ка сопственом преображају како би се прилагодиле том новом облику. Кад је већ једном продрла, технологија насићује сваку установу и тако револуционише друштво.

Фонетско писмо, као продужење ока, треснуло је попут бомбе у друштво племенског човека, и избацило овога из чулне равнотеже. У усменој култури те заједнице, осетљиво ухо играло је важну улогу; чула додира, укуса и мириса — такође. Хладно и неутрал. но, око није богзна колико доприНОСИЛО осећању племенског сродства и међузависности у том затвореном свету трибалне дубине. Главно средство споразумевања био је говор, те ниједан човек није знао приметчо више или мање него било ко други. А пошто је изговорена рем емоционално бре-

· менитија од оне на хартији, племе

ник је морао бити спонтанији од свог цивилизованог потомка. Фонет

· ско писмо је уништило сав тај

склад, и успоставило строгу хијерархију чула, при чему је оку припало почасно место. Због тешко нарушене равнотеже сензоријума, свест је почела да излучује нека од најважнијих подручја нашег чулног искуства.

Ово „зло" је устостручено проналаском штампарске машине као крајњег продужења фонетске писмености. Маклуан оптужује Гутенберга бар за туце сасвим дис паратних појава; нови медијум тај „линеарни, једнообразни, поновљиви" слог — преиначио је читаву човекову средину, и непосредно условио национализам, реформацију, текућу траку и његово чедо индустријску револуцију, картезијански и њутновски поглед на свемир, перспективу У уметности, приповедну хронологију У књижевној прози. Штампарски строј је омогућио и невиђени про-

ат специјализације учинивши смешним такве енциклопедистичке личности какав је био Бенвенуто Челини, златар — сштп кондотијер — сшт — сликар — сит вајар — сит — писац. Занимљиво је како Маклуан објашњава Гутенбергов незаобилазни удео у инаугурисању индустријске револуције. Најважније својство штам пе, каже он, јесте њена поновљивост. Посреди је визуелни исказ који се може до у бескрај умножавати, а поновљивост је сам корен механичког начела које је, од Гутенберга наовамо, преобразило свет. Тиме што је произвела прву једнообразно поновљиву робу, типографија је створила и Хенрија. Форда, текућу траку и масовну производњу. Покретни слог је био архетип и прототип за сав потоњи индустријски развој.

Добу штампе откуцао је читуљу телеграф, први од медија који ће најавити револуцију у електроници, односно помрачење Гутенбергове галаксије и наилазак Марконијевог сазвежђа. Стари медији, засновани на механичком начелу, продужавали су само једно једино чуло или функцију. Точак: ногу. Одећу : кожу. Електрична сред ства масовног комуницирања — радио, филм, телефон, рачунар и телевизија оспољашњили су наше централне нервне системе, итако преобразили све видове друштвеног и душевног постојања. Маклуан са одређеним разлогом спомиње једну карикатуру на којој неки дечак каже својој забезекнутој мајци: „Кад порастем, бићу рачунар." Па ипак, телевизија је та

којој припада најважнија улога:

да укине превласт ока толико својствену целокупној механичкој технологији. Али, зар ТВ није превасходно визуелни медиј, запитали су Маклуана.

Наравно да није, устврдио је он. Телевизија је, изнад свега, продужење чула додира. Тајна њене тактилне моћи лежи у томе што призор на малом екрану представља слику ниске дефиниције. За разлику од фотографије и филма, видео-слика не нуди никаква подаробна обавештења, већ уместо тога хвата гледаоца 'за гушу. Њу сачињавају не само водоравне диније него и милиони сићушних тачака, од којих је гледалац физиолошки кадар да забележи само педесет или шездесет: помоћу те више него скромне грађе, он обликује слику допуњавајући сопственом уобразиљом оно што недостаје, и водећи непрекидно стваралачки дијалог са иконоскопом. Гледалац, у ствари, постаје екран, док се човек у биоскопу поинстовећује са камером. Тако испада да иконоскоп тетовира своју поруку на самој нашој кожи. Сваки телевизијски гледалац је, несвесно, поентилистички сликар какав је био Сера.

Није никакво чудо што су Маклуана увек више парафразирали него анализирали. Криве су за то бар две околности: (1) што је Канађанин уобичајио да барата недовољно разграниченим појмовима „врућих“ и „хладних" медија; (2) што је његов презир према старомодној, „линеарној", ка — штампаној — речи — оријентисаној рационалности добио од: товарајући израз у његовом стиау. Сада изгледа да су у вези са првом ствари неспоразуми отклоњени. Томе је допринео у највећој мери један скорашњи интервју са теоретичарем средстава масовног комуницирања. У основи, рекао је он, врући медиј искључује, док хладни — укључује. Код врућих медија гледалац или слушалац једва и да учествује у АОпуњавању поруке; код хладних медија, то учешће је високо. Врући медиј продужује једно једино чуло

„каже он,

са високом дефиницијом. Висока ефиниција значи да сам медиј обезбеђује готово све податке, без иоле значајнијег учешћа публике. Фотографија је, на пример, врућ медиј са високом дефиницијом, док је карикатура — хладан, са писком дефиницијом. Телефон, који уху пружа сразмерно мало по. датака, ваља схватити као хладно средство, баш као и говор: оба захтевају од слушаоца да поруку сам допуни. С друге стране, радио је врућ медиј јер обезбеђује вели. ке количине аудитивних обавештења високе дефиниције.

Већа невоља је са Маклуановим стилом. Његове књиге на раз

_ не начине одступају од уобичаје-

них облика излагања. На први поглед, његова два главна дела из гледају обично. Али поглавља. „Ру“ тенбергове галаксије" су махом кратка, необележена бројевима,а снабдевена предугачким насловима. Ови су'покаткад прави афоризми, у сасвим лабавој вези са самим поглављима. Слично је и са. завршним деловима „Разумевања медија", где читалац мора да рачуна са текстом који подсећа на прибелешке пропуштене кроз машину за млевење меса. Веза је ту више у асоцијативним скоковима него у Аогичким карикама. Маклуан и Од својих читалаца. очекује да му приђу на „нелинеаран" начин почињући и са краја књиге — ако им се тако више свиди. „Гутенбергова галаксија" је, напослетку, „мозаичка слика", »а не низ погледа на стврднуте односе у пикторалном простору".

Наша електронска сутрашњица, пророкује Маклуан, донеће нам и ново друштво. Биће то Глобално Село, чији ће житељи. захваљујући новим медијима, повратити равнотежу свих чула, и, ретрибализовани, закорачити у је дан митски свет веома сличан оном племенском. Магија ће поново добити у значају. Радозналост младих за астрологију, видовитост и окултизам, према томе, није случајна. Електрицитет ће омогућити ванчулно опажање, са свим оним што тај појам подразумева: доћи ће, наиме, до амплификације људске свести у светским размерама, тако да ће потреба за говором сама по себи отпасти. Да бисмо ту неизбежност приправно дочекали, ваља нам прибећи некој врсти стратегије. Маклуан дозива у помоћ Поову причу о морнару који је упао у Мелстрем, и који се спасао тек кад је схватио законитости вртлога. Како ствари стоје, у овом тренутку мало ко је свестан праве природе електронских медија. Ако мислимо да их обуздамо и подредимо, морамо их најпре разумети. То би био први корак. И пола добијене битке. Други корак, можда,и не постоји. Јер, према Маклуану, за лично и друштвено спасење, човек не мора стављати главу у торбу, нити издржати 500 сати психоанализе; биће довољно да прочита неколико књига; да учини, дакле, нешто што би и Гутенберг благословио.

Воја Чолановић

Књига о насиљу

У недавно објављеној књизи Хане Арнт „О насиљу“ основно тежиште стављено је на разлике између власти и насиља. Власт је колективно организована и институционализована акција без које ниједно друштво не може да функционише. Насиље, међутим, служи као средство принуде. Док власт ствара колективне вредности, насиље може само да уништава. Кад људи осете да су у опасности да изгубе власт они додазе у искушење да је за мене насиљем — као за време демократске конвенције у Чикагу. Међутим, тамо где власт не подупире и не обуздава насиље, оно постаје немоћно. Иако насиље не може да уништи власт, оно Ни. када не може да је рекреира. „Насиље се јавља тамо где је власт изложена опасности, али, препуштено само себи, оно се завршава ишчезавањем власти“ каже писац ове књиге. Приступајући овом проблему нашег времена, у којем облици насиља добијају нове и разноврсне форме, Хана Арнт се не препушта помодном веровању према којем се из вори моћи налазе у бурету озрута. Она у насиљу открива и позитивне функције. Оно може, на пример, да драматизује неправду и на њу скрене пажњу јавности: али, истовремено, писац упозорава поборнике насиља: насилна средства могу да надвладају циље- | ве за које су употребљена. „Пракса насиља... мења свет, али највероватнија промена до које до дази је свет у коме има још више насиља“.

Хана Арнт спада међу оне ми

" слиоце које Дејвид Дризман, чу-

вени амерички социолог и писац, назива „контрацикличним“: она настоји да се супротстави свему што има вредност помодне истине. А америчка критика је у овој не великој књизи открила више „хране за мисао“ него у многим дру тим дебелим томовима посвећеним истом проблему.