Književne novine
„манципацији такозване. цровин-
„туираности литературе у Адруш-
РАЗВОЈ КЊИЖЕВНОГ. СТВАРАЛАШТВА...
2.
О ПОТРЕБИ ВАЛОРИЗАЦИЈЕ ЕСТЕТСКИХ И КЊИЖЕВНИХ КРИТЕРИЈА ИЛИ О ТАКОЗВАНОЈ ДЕМЕТРОПОЛИЗАЦИЈИ ЛИТЕРАТУРЕ
Несхватљиве и неомеђиве су границе провинције и паланке у човековом духу и у стварности друштва. Талас нових књижевних часописа у току последњих десет тодина све до „Тока“ и „Расковника“, обележава почетак отварзња, и показује стварне позиције такозване метрополске литературе, демистификује варљиву моћ физичког присуства аутора у центру и старе хијерархијске позиције као стварне литерарне вредности, Није ли то природна најава демистификације окошталих критерија књижевног суда и критике,
разбијања монопола и природног _
процеса самоселекције. А проћи ће, сигурно, још доста деценија у којима ће млади таленти из унутрашњости, као Бранко Миљковић, Гордана Тодоровић _ или Мирољуб Тодоровић, чезнути и хрлити ка булеварима афирмације које беспоштедно пружа Београд.
Али већ у овом часу почео је и обрнути процес. Почело је време када такозвана провинција може да понуди вредности које нису провинцијалне. У економици и технологији сигурно и убедљиво. У уметничком, духовном стваралаштву не тако убедљиво.
Време у коме живимо, као што је увек. било, демистификовало је већ лажну поделу литературе им уметности на метрополску и провинцијску. Ту квалификацију измислили су докони бирократи, о ни којих и у овој области има исто толико колико их је и у областима које су биле и увек могу бити синоним овог феномена алијенације човека и стваралаштва.
Изашла из фазе муцавости и посртања, стваралачка књижевна реч провинције већ сада храбро и достојанствено тражи ревалоризацију естетичких и књижевних критерија и вредности, почиње да разбија наслеђену аутархију монопола у уметничким теаима издавачких кућа и часописа у Београду.
Књижевна реч у градовима у нутрашњости оваква каква јесте у овом тренутку реални је аргумент о почетку катарзе српске литературе, о укупној културној е
ције, коју доноси самоуправљање као основна акциона. и друштвена претпоставка слободе човека и стваралаштва.
3.
О НЕКИМ СХВАТАЊИМА ИСПОЉЕНИМ У ПЕРИОДУ ПРОМЕНЕ СИСТЕМА ВРЕДНОСТИ И ЦИЉЕВА СТВАРАЛАШТВА
Сада када почиње изједначавање материјалних и духовних 'услова књижевног стваралаштва у провинцији и центру, када ефикасна и моћна друштвена комуникација изједначује положај стваралаца, у схватању те нове си-
тву, вероватно као израз нашег менталитета и немоћи духа, јављају се јадиковке и над судбином писца-ствараоца у унутрашњости. Та кукњава све више по стаје навика, претвара се у Ру: тинску и испразну придику. Понекад све то прераста у вашарску атмосферу која чини све друго само не допринос стваралаштву. А наше време је време објективизираних вредности, када све више људи књижевне науке у раз матрању проблема стваралаштва треба да замене ипровизована, романтична и сентиментална туговања. У историјском процесу ослобаБања личности и укидања посред. ника између човека и резултата његовог рада ствара се нови систем вредности и циљева ствара лаштва. То потврђује сазнање о томе да је баш у нашим деценијама радикално измењена економска слика света. Једна цивиаизација је на издисају, а друга џ успону. У опсегу интензитета укупних друштвених промена у свету, мења се и наше самоуправ но друштво. Већ сада оно је, у односу на стање на почетку минуле деценије, доживело свој трај ни самоуправни преображај. Често несхватљиве промене које настају у својини, подели рада, кул тури, отварају нове просторе и хоризонте _ човековог стваралаштва. |
У кључалом процесу старијих структура и вредности и симултаном стварању нових, често се јавља носталгија, која у неким случајевима прераста у патетику или чак патологију духа. У заблуди да изражава протест за пропуштеним столећима у континуи-
КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ 2
„ти БА ИЛ ЛИЛИ Ба гии __ ПИАШЕ НИИИН ПИ ПРИ НИНИ ш ___ОГР_„-—-_ = ВЗИГИ с -–––=--______________________________-
МИШИЋ
тету развоја културе, историја и
митологија се радикално претпо- .
стављају · будућности. А свако претпостављање историје будућ ности ненадокнадиви је људски и стваралачки губитак. Данас од: нос према будућности · постаје судбински однос према стварности. Присутна у тоталитету стварности, будућност постаје идеолошки и естетички критеријум. Опредељује свет и свест уметника и радника. Само озбиљан и одговоран рад, не живот на ловорикама историје, већ инспирације и талента може донети ефикасну еманципацију стваралаштва: смањење раскорака између нас и света насталих у историји. Само говор стваралаштва, који ниче из ослобођених _ развојних – језгара живота, из нестајања конвенционалних вредности, из конституинсања новог естетичког и идеолошког система вредности, подстиче ново књижевно стваралаштво као израз самоуправне стварности досада непознате по својој хуманости и маштовитој слободи.
Веселин Илић
КУЛТУРОМ ПРОТИВ...
модерних средстава комуникација пили у борбу против урбаних модерних видова. културе и забаве уопште, што, је често вид посебног конзервативизма. У овом случају реч је о повољнијој сразмери између културе и забаве, о померању акцента. Није реч ни о борби против појелиних жанрова, већ о борби против њиховог често ниског нивоа.
КУЛТУРНО-ПРОСВЕТНА ЗАЈЕДНИЦА БЕОГРАДА КОМИСИЈА ЗА ДРУШТВЕНО-ПОЛИТИЧКА И ИДЕЈНА ПИТАЊА У КУЛТУРИ И УМЕТНОСТИ ГРАДСКЕ КОНФЕРЕНЦИЈЕ СК СЕКЦИЈА ЗА ПИТАЊА КУЛТУРНЕ САРАДЊЕ ГРАДСКЕ КОНФЕРЕНЦИЈЕ ССРН
(Закључци на основу дискусије одржане 23. априла 1970. године и теза за дискусију које су дали Милан Ранковић, Ратко Божовић и Миодраг Б. Протић).
Била је скупштина, , а на СБупштини...
Председник и секретар Савеза књижевника Југославије постали су Иво Франгеш и Славко Михалинћ, председник и секретар Друштва књижевника Хрватске
Савез књижевника Југославије све више постаје организација чија се делатност своди на формалне везе са писцима у иностранству, нека врста сервиса Комисије за културне везе са иностранством. А као организација за пласирање писаца и књига у иностранству Савез књижевника све више постаје терен за борбу измеЂу појединих републичких удруже ња књижевника за што већи утицај у њему. У тој борби, на последњој скупштини књижевника Југославије, одржаној у Загребу 14. јуна, дошло је до необичног преседана; за председника и секретара Савеза књижевника Југославије изабрани су председник и секретар једног истог републичког удружења књижевника. Док су представници књижевника Босне и Херцеговине и Србије гласали против овог преседана, представници других удружења су се сагласили са избором, рачунајући вероватно на
то да ће једнога дана и они постати главни фактори у Савезу књижевника.
На истој скупштини писци су, по ко зна који пут, покренули низ питања која се тичу улоге књиге и места књижевника у самоуправном друштву, односа према издавачима, побољшања материјалног положаја књижевника данас, итд. Сва је прилика, међутим, да ће све што је на скупштини речено
"остати познато само присутнима и
неће имати никаквих реперкусија на побољшање економског и друштвеног положаја писаца у Југославији. Тешко је предвидети када и да ли ће уопште доћи до неких стварних промена у Савезу књижевника Југославије...
Горанова награда додељена
Драги Иванишевићу
Овогодишња _ Горанова · награда главног загребачког. дневника „Вје сник" припала је познатом хрватском књижевнику Драги Иванишевићу. Награда је свечано предана 6. јуна у Луковдолу, родном мјесту Ивана Горана Ковачића, и износи два милијуна старих динара. Међу ,„фаворитима" овогодишње Горанове награде било је десет дјела санједећих аутора: Ј. Барковића, А. Исаковића, Д. Иванишевића, Р. Константиновића, П. Матвејевића, С. Михалића, Р. Симеона, Д. Срејовића, А. Шољана, Р. Вучковића. За Горанову награду долазила су у обзир дјела из свих подручја књижевног стваралаштва која су штампана у раз Бате од 1. јуна 1969. до 1. јуна
Овогодишњу Горанову награду, шесту по реду, по први пут добио је пјесник за књигу пјесама. Иванишевић је наиме награђен због своје збирке пјесама „Гласине"
ЛЕТОПИС ЛЕТОПИС ЛЕТОПИС ЛЕТОПИС ЛЕТОПИС ЛЕТ
(Загреб, „Напријед", 1969). Занимљиво је да је „Вјесникова" награда прва и једина награда коју је Иванишевић примио у свом животу. Жири који је одлучивао о Торановој награди (предсједник жирија: Густав Крклец) у свом образложењу казао је, између осталог, и слиједеће: „Сувременост и модерност његове (Иванишевићеве — оп. Ш. Ј.) нове поезије не састоји се у актуалности проблематике, него у новом и посебном обраћању језику којим говори ње. това унутрашњост. Талећи горчину својих искустава, спознавајући мрак око себе и у себи, освјетљавајући таму људске боли свјетиљ ком своје луцидности, Драго Иванишевић створио је неколико чудесних пјесама што увелике надмашују конвенционални појмови о његовој поезији."
Шимун Јуришић
Пзложба сценографија Владимира Маренића
Поводом Петнаестог „Стеријиног позорја“ на Трибини младих у Новом Саду била је отворена. изложба једног од наших највећих сценографа Владимира Маренића. У каталогу изложбе управник Српског народног позоришта у Но вом Саду Милош Хаџић је о Маренићу рекао: „Од сценографа се "тражи окоро немогуће: да у хармонично јединство доведе своју ликовну визију са оним скоро независним светом што га рађа глумац и режија, и да се то јединство пренесе у жедно гледалиште. Кажем: скоро немогуће, јер је неизмерно тешко тако ујединити дејство разних људских природа да резултат постане хомотени сцен ски свет. — У низу година сарај. ње доживео сам да Владимир Маренић у томе успе".
Меренићеве сценотрафије добиле су многобројне награде и при. знања у земљи и иностранству (Стеријина награда 1957, Награда Октобарског салона 1966. Натрада Народног позоришта за сценографију Глишићеве „Подвале" итд.). Вредно је напоменути да је излож ба. Владимира Маренића отворена, неконвенционално, краћим драмским рециталом, који су извели глумци Велимир Животић, Бранислав Јеринић, Стеван Шалајић и Милош Жутић.
У својим сценопрафијама Маренић је, пре свега, сликар. Оно што слика на сцени помало је чу десно, али и овоземаљско, помало апстрактно, али и реално, помало неухватљиво, али и функционално. Он се распознаје и издваја од ових који сценографију оматрају чином „оретног решења", чином тренутног расположења или тренутне _ инспирације. Он улази у орж сваке драме, сваког сценскомузичког дела, и често се пење до симбола; подржава мисао и дух писца или композитора, увек налазећи студиозна и инвентивна решења, а служи се, при том, ликовно-сценским изражајним аредствима. Његово дело се памти и остаје и кад се спусти завеса. (В. В. П.)
ЉУТА ГУЈА ЧОЈУ ОПАСАЛА
дођоу ај
А « Е „УНИ
мај и
5
=
као;
У о
4 Клусух роди лељило У
3333:
ђ 5
· пределивши
ОПИС ЛЕТОПИС
Дело (Сергија (ластикова – Калужанина
Недавно је у Београду У 7%. години преминуо дечји писац и преводилац са руског језика Сергије Сластиков.
Сергије Сластиков је рођен 1896. тодине у Москви, у породици која је имала афинитета за књижевност (Сергијев брат Од ујака био је приповедач Гљеб Алексејев). Као рањеник, Сластиков долази У Цариград 1917. године. Потом, 0се за Југославију, 1919. тодине долази у Боку. Котор. ску са групом руских избеглица и ту остаје три-четири године на лечењу. Године 1923. долази У Београд, тле живи и ради све до своје смрти. Радио је у Министарству финансија и, у исто време, студирао филозофију. Као апсолвент филозофије уписује глумачку школу (студирао је са Матом
СЕРГИЈЕ СЛАСТИКОВ
Милошевићем) и завршава је. У Београду је, у то време, припадао аитерарном клубу напредних руских писаца-избеглица (Ивањиков, Побегајло, Турковец и др.) После ослобођења ради у издавачком предузећу „Просвета“, а потом прелази у Музеј Вука и Доситеја и ту, тешко се разболевши, бива пензионисан као инвалид рада. Ман
Сергије Сластиков је веома рано почео да се бави преводилачким радом. Превео је са руског око 20 књига, међу којима и дела Ф. М. Достојевског, А. П. Чехова, М. Прившина, Михаила Зошченка, Валентина Катајева, Вере Панове, Вере Инбер, Јевгенија Јевтушенка, Андреја Вознесенског, руске народне бајке и др.
Исто тако, преводио је са успехом са српскохрватског на руски језик југословенске песнике: Густава Крклеца, Душана Матиба, Оскара Давича, Танасија Младеновића и др.
Оригиналним књижевним стваралаштвом почео је да се бави после пензионисања и објавио две значајне збирке дечјих песама: .„„Патуљкова кућа“ („Дечја књита“, Београд, 1956) и „Пуж издаје стан“ („Младо поколење“, Београд, 1964). А ван ових збирки песама штампао је своје дечје песме по готово свим дечјим листовима и часописима и, такође, на дечјим страницама наших лнев них листова. Интересантно је још поменути да је Сергије Сластиков, за своје литерарно стваралаштво, узео псеудоним Калужанин зато што му је отац био старином из Калуте.
Својим дугогодишњим плодним радом Сергије Сластиков је задужио југословенску књижевност и као преводилац и као дечји песник. (В. В. П) с
Загребачка изложба југославенске графике
У Загребу је одржана шеста по реду Загребачка изложба југославенске графике, најпотпунија и је-
·„ дина специјализирана национална
смотра графичке умјетности у нашој земљи.
На овогодишњу Загребачку излаожбу југославенске графике бида су позвана 63 аутора, а 46 умјетника послало је радове без позива. На изложби је изложено 105 "листова од 63 аутора. У успоредби с прошлом изложбом ове године број излагача и број изложених дјела незнатно је мањи због ве-
· диких димензија већег броја ра-
дова. Загребачку изложбу југославен-
ске графике организира сваке дру-
те године Кабинет графике Југославенске академије знаности и умјетности. Овогодишња изложба веома је повољно оцијењена од: стручне критике. (Ш. Ј) |