Književne novine

у | му 4 15

„односа; ~ ај

Судбина незаштићених ауторских дела

ПИСЦИ ГОДИНАМА помињу свој неповољно фиксиран штвени. статус. Међутим, пр а најсувопарнијој логици да је битка ва статус без финансијског покрића, у економским распоредима, чиста донкихотерија. Један део материјалног проблема који притискује писце могао би да будв решен увођењем Закона о посебном доприносу за коришћење ауторских дела по истекуауторскихимовинских права. Савезна скупштина је ово прихватила и упутила републичке скупштине на“ овај

пројекат. О пројекту било је до-

ста речи на последњој скупштини Савеза књижевника Југославије у Загребу.

Ево како то изгледа: позитивни

закони предвиђају да родбина аутора још педесет година после ау-: торове смрти прима тантијеме. По- | сле тих педесет година дела су ос-. тављена на слободно коришћење. |

Закон о посебном доприно везао би издаваче, телевизију или

оба. |

радио да за та дела којима је | истекао рок за плаћање тантије- | ма уплаћују и даље у посебну ка |

су која би омогућила корективе

издавачке политике, која је чес-.

то случајна, а иначе сасвим нео-; бавезна. Рецимо: издавач се не. радо упушта у објављивање мот- |

пуно некурентних — есејистичких

књига, збирки песама и поновљених издања. Ова каса (од допри- | носа) издавачу би смањила ризик . са некурентним издањима, јер би. она дотирала извесне акције које

не постижу финансијски ефекат.

Новац, који би плаћао издавач, |

враћао би се издавачу. На први поглед, то је јалов посао. Међутим, није. издавачке куће, јер би тај новац омогућио одрећену политику. На-

о би мењало политику |

црт овог закона који је Савезна

скупштина препоручила републичким скупштинама тренутно се на лази на столовима Културнотросветног. већа Републичке скупшти-

не Србије пи Просветног сабора Хрватске. Захтев писаца им захтев. републичких секретаријата за кул- ; туру може се образлагати као. друштвено користан чин, но прак- | тична страна захтева, који најпре · припада књижевном еснафу, је у.

овоме:

књига је акумулативна делат-.

ност за фабрику хартије, штам- ;

парије, нешто мање за издаваче, понајвише за аквизитере а за мис-

це је то питање чисто најамног.

књига је роба. за све "изузев за писца (књига, дакле, има поред културног још и финансијски ефекат; писац не налази У издавачкој кући чак ни финансијски еквиваленат за напор који је свим осталим чиниоцима у продукцији. књиге донео финансијски ефекат;

увођење _ доприноса, _ Оотате риђпс рауат, за који је предвиђено да се комплетно врати издавачу за оне књиге које он објављује са губитком, омогућило би писцима да утичу на издавачке планове који су готово редовно све ужи;

извесна економска самосталност учинила би да се писац У издавачкој кући појави сасвим реално као самоуправљач, а не само фиктивно. 1

Писцима се често пребацује да организују своја друштва и. удружжења са еснафским контурама; ова примедба, међутим, ниуколико не стоји. Писци само желе да имају извесно покриће за своју делатност која је у тренутној немаштини. потпуна илузија.

Пошто су писци управљени на издаваче, управо тај логичан зансцен требало би развијати. Издавачи се противе пројекту Роттате риђис рауат. Сасвим не. реално. Он не отима новам изда“ вачу. Он само усмерава. издавачку политику. Овај поступак се може још на један начим појерностани“ ти: ДА ЗАКОН ОБАВЕЖЕ И та ВАЧА ДА УПЛАБУЈЕ ЛОЛА КОРЕ У ФОНД КОЈИ ОсТ АЈЕ 7 НИ ж КУВИ РАК ДА КА ТРО

ТО ЈЕ ОБАВЕЗА: 1 ЈРО. ШИ НАМЕНСКИ: ЗА И ХОНОРАРЕ ЗА ПОНОВЉЕ 1 ДАЊА, ЗА НЕКУРЕНТНЕ али ТЕ ДОМАБИХ ЕСЕЈА, МА ДИ; ПЕСНИКА, ПРИПОВЕДАЧА. пију

То би променило физионома Ју оних издавачких кућа а а и нерадо или пикако не 0 ја Фују домаће писце (исто би ми радио и телевизију), Не. И 6 било издавача који у арађује 7 стојевског и на ' омаћег писца држи пред Реде ма, побољшало би. положај 7 ца у издавачкој кући, као и 1 хов самоуправљачки, глас гај 5 давама, издавач би био знатн МЕ ше упућен на домаћег. пара . би оштетило издавача, из а који имају своје часописе НЕЛИ би да их штампају без помо 5 друштвених каса ( правилник 0 М а "ришћењу доприноса би регулис у како се могу употребити та срео“ ства а политика трошења ових па: ра била би јасна т јавна), нај-

тосле судбина пара зависила би и даље од издавача који их је зарадио.

Владимир Стојшин

ми |

БЕОГРАД

УРИНА 224

ЈЕДАН ОД ФИЛМОВА

ПРЕД СЕДАМНАЕСТУ ПУЛУ

7 ПОЛОЖАЈ

4. ЈУЛ 197

КОЈИ БЕ СТИБИ ЗА овогодишњу пулу;

ико, «е 5,

ГОДИНА ХХП БРОЈ 368

(Филмског АУТОРА

„БИЦИКЛИСТИ“ ПУРИШЕ БОРБЕВИБА

Желећи да осветле битне проблеме наше кинематографије-у овом часу, „Књижевне новине“ покрећу анкету ПОЛОЖАЈ ФИЛМСКОГ АУТОРА.

Познато је да је наша кинематографија у незавидном материјалном положају, посебно у Србији, а тиме је и нази ауторски филм стављен у тежак положај, иако

је он у току посљедњих година постигао значајне резултате.

Због тога „Књижевне новине“ и желе да управо филмски аутори кажу. својс мишзење о актуелним проблемима кинематографије.

Надамо се да ће наша питања омогућити разговор о про ју најважнијим у овом тренутку. :

У којој мери постојеће стање у југословенској ализацију ауторских тежњи2

блемима које аутори сматра-

кинематографији утиче на ре

Какав је положај филмског аутора у садашњој фази југословенског филма»

. Сматрате ли да аутори треба да реализ

и водиле филмску производњу

ују тзв. стваралачке групе, које би покретале

Које друштвене снаге треба да воде производну и репертоарску политику у на:

шој

филма у заједницу кинематографије право решење2

графије»

ВУК БАБИЋ

Да би се о наведеним питањима могло говорити, претходно је неопходно рашчистити следеће:

1. Да ли у овој земљи култура заиста постојиг

2. Ако постоји, за кога постојиг

3. Да ли је овом дРУ штву култура уопште потребна»

Док ова аксиомална питања не буду јасна, сваки разговор о по ложају филмских аутора биће разговор о небитним детаљима. Шта мисле, како и зашто постоје неки људи који се баве кинематографијом, тиче се изгледа само њих самих.

То је зљихов проблем.

ЈОВАН ЖИВАНОВИЋ

„Наше ауторске тежње“, изложене притиску (да не кажемо терору) „постојећег стања у југословенској кинематографији“, немају много изгледа да се у облику филмова појаве пред гледао“ цима... Стигли смо до зида и гдедамо како се светло гаси...

Многе бабице (и дедице) под чијим смо руководством стизали до „постојећег стања“ — сада су далеко, а криза је близу. Покушавамо да је спречимо да уђе у наш

лични филмски крвоток пи однесе филмове које нисмо снимили. Свакога дана све нам је јасније колико су ти филмови потребни свету у коме живимо и средини којој припадамо. Али, истовремено, све је мање јасно шта се још може предузети да они до гледаоца стигну. Наше памћење, дуго четврт столећа, сећа се низа акција које смо предузимали само зато да не би дошло до — постојећег стања. Не усуђујем се да заЂем у разлоге који су те акције учинили млузорним и неефикасним. Неко други одлучивао је о томе врло дуго, толико дуто да је после свега остала само криза, коју сте ви нежно назвали „постојеће стање у југословенској кинематографији“. То ваше кумче (које баш и није новорођенче), остало нам је као материјална и идејна база за самоуправљање.

2. „Положај филмског аутора у садашњој _ фази — југословенског

филма“ — сличан је положају тота филма у друштву. То је нека врста трпног положаја који у ди: намици нашег развитка, све евидештније постаје — мукотрпан. Чекајући закон, сналазили смо се на разне начине. Тренутно, сналазимо се — стрпљењем.

Што се тиче тзв. ауторских тру-

па и питања да ли аутори треба.

оу заједницу

кинематографији Да ди је интеграција производње, дистрибуције и приказивања

Да ли ће овогодишња Пула показати праву слику маше ауторске кинемато-

да их реализују, нама се чини да би било боље ако би их реализовао закон, да би аутори у њима могли да реализују своје пројекте.

Производну и репертоарску полилику, треба да воде оне „друштвене снаге“. које до сада, углавном, нису имале прилике да о томе одаучују, тј. филмски ствараоци. ·

„Интеграција производње, дистрибуције и приказивања филма у кинематографије“, могла би да буде „право решење“, уколико не би имала за циљ да нагомилане проблеме веже у чвор у'коме би се за извесно време прикрили постојећи дефицити и очувала страховлада неодговорности коју су досад са успехом подржавале све оне бројне „реорганизације наше кинематогра-

фије“. 4.

Уместо одговора, дозволите ми једно питање:

Сада када је све постало могуће, постоји ли нека могућност да се реализују филмови који би задовољили културне потребе ове друштвене ссрединег Или нам филмови можда више им нису потребни2 Можда су нама довољни бурдуш (вињак) и детерџенти! · Наставак на 7, страни

–5о КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ

АИСТ ЗА КЊИЖЕВНОСТ И КУЛТУРУ

(

Драгослав Адамовић

Домаће филмске теме и – дилеме

ПОСЛЕДЊИХ годину дана, У склопу извесне опште идејне мобилизације и отвореније идеолошке борбе која се води у области културе, дато је доста места. филму. Било је свега: од судских процеса („Рани радови") до мишљења изнетих на појединим састанцима (појединих комисија) после којих је долазило или до скида-

ња филмова са репертоара (,„Ли-'

сице") или (чак) до тога да се уопште не ставе на репертоар („Засе:2", „Делије"). Очигледно, форуми који се баве идеолошким питањима поклонили су домаћем филму много већу пажњу од свих осталих форума заједно, укључујући ту (пре свега) оне који би требало да се баве организационофинансијским неприликама у којима се нашао домаћи филм. При том се нигде, сему штампи, ни је чула ни једна реч, ауторитативна, идеолошки _ поткована, која би скренула пажњу на неодрживу ситуацију са садашњим стихијским начином увоза страних филмова.

И страни филм, као домаћи, има своју идеолошку страну. Зашто се и тиме не баве политички форуми2 Неконтролисани м све хаотичнији увоз страног филма добија облике тоталне аполитичности. Двоструке: и по ономе што велика већина увезених филмова суштински значи и по томе како се понашају они који их увозе.

Прошле године двадесетак увозника (филмове код нас безмало може да увози свако — налазимо се у таквој фази „либерализације увоза") увезло је 225 филмова „са Запада" и 83 филма „са Истока". Значи: 308 нових страних филмова купљено је за наших јадних хиљаду биоскопа (колико их стварно има у земљи). Да се не заваравамо: ми обично оперишемо цифром од 1.700 или 1.800 биоскопа, али одистинских биоскопа, високо професионалних, који сваког дана имају између две и три пројекције, нема вероватно ни хиљаду. -

При том је у 1969. години забележен даљи пад броја посетилаца биоскопа: нових десет од сто окренуло је леђа биоскопима, и док смо некад, пре једне деценије, имали цифру од 130 милиона гледалаца годишње, и поносили се тиме, прошле године било их је равно 40 милиона мање.

Они који се мире са овим, од мах ће се ухватити за „феномен телевизије“ и наћи неколико де-

' сетина разлога којима ће правда-

ти ово стање (да би истовремено правдали вршљање с куповином филмова) а нико да покуша да те изгубљене милионе ( и људи и ди нара) потражи баш у формули на. којој данас почива наш филмски репертоар. Такође, нико не покушава да одговор тражи и на линији — какви су нам биоскопи: на шта. личе, како су уређени, колико су заостали, како су опремљени, како је жалостив квалитет њихових пројекција пи — колико свим тим одбијају гледаоце.

Сведоци смо уморне борбе коју води наша филмска критика против постојеће увозне политике, борбе која нема никакав ни ефекат ни ехо: увозници раде по својој вољи, нико нигде још није ставио на тапет дана њихово шарлатанско играње са озбиљним по слом који им је поверен.

Већина увозника бави се најчистијом, највулгарнијом врстом бизниса, бацајући при том под ноте п своје идеолошке ставове и своја политичка убеђења. Ако имамо тако изоштрено политичко чуло кад је у питању сваки па и најмањи непријатни звук (или призвук) који ту и тамо промакне п по којем домаћем филму, ако имамо читаве студије и „студије", анализе и „анализе' (најчешће анонимних анализатора) о томе у какве све девијације, грешке итд. упада (покоји) домаћи филм, онда: где су пленуми, састанци, конференције, симпозијуми, студије, анализе (макар и анонимне!) о томе шта ми све у ствари сервирамо нашем гледаоцу купујући по белом свету оно што купујемор

Неупоредиво је веће зло оно што ми пред тих деведесет (преосталих) милиона наших гледалаца. тако често износимо најгори шунд увезен са свих светских меридија-“ па, него што нам ту и тамо, „промакне" и понеки домаћи филм „о коме би се могло дискутовати".

Зашто духове код нас више узбуни једна једина – „непријатна" секвенца или реплика у домаћем филму него поразна и катастрофална чињеница да од места до места, од биоскопа до биоскопа, иде (у огромном броју случајева као један једини облик пеке везе деведесе милиона наших тледалаца с оним што би требало да буде култура!) више од хиљаду филмова (колико их има у оптицајном фонду наших дистрибутера), од којих више Од половине не значи савршено ни-

Наставак на 7. страни