Književne novine

КУЛТУРА У СВЕТУ — |

Кететичар

Ингарден Лех Будрецки

У СВЕСТИ многих Роман Ингарден је био теоретичар литературе. Очевидно, не само то. Али био је то некако у првом реду. Занимао се пре свега за теорију литературе. Бесмисленост таквог тврђења просто је фрапантна, иако треба признати — да оно има у себи делић, делићак истине. Јер, у ствари, Роман Интгарден се бавио теоријом литературе. Био је аутор »Раз еегалзесће Кипзегк«, које се (објављено 1931) на пољском појавило 1960. године под насловом „О књижевном делу". И био је аутор „Огледа из филозофије литературе", објављених 1947. године. Али то је у начелу већ све. Дабогме, могао би се овде навести још цео низ расправа на овај или онај начин везаних за литературу. Ипак, то нису теоријско-литерарне расправе. Таква није, рецимо, ни расправа „О поетици". Она расправља о нечем сасвим другом. Говори не толико о самом делу, о његовој структури, колико о науци. О једној од варијаната науке о литератури. А књига која је стекла славу у годинама уочи другог светског рата, „О сазнавању књижевног дела"2 Толико се у овом делу тражило оно чега у њему нема и чега није могло бити. Уосталом, жалио се на то сам Ингарден. »Раз Шегамзеће Кип ћуегк« је представљало одреЊену концепцију дела. Али такву конпепцију није представљало „О сазнавању". Или, тачније говорећи — није то представљало главни циљ, начелни задатак ове Ингарденове књиге, написане овога пута на пољском језику. Она је имала да се бави и бавила се одре Ђеном формом општења психофизичкот предмета са књижевним делом. Према томе, с теоријом литературе није ју везивало уопште ништа. Иако је— без сумње —- она садржавала извесне теоријско-литерарне захвате. Јер како би се говорило о општењу с предметом, ако се тај предмет џе окарактерише макар само делимично, макар фратментарно2

Па ипак, теорија литературе нипошто није испрпљивала Ингардемова интересовања. Није их ис прпљивала чак ни теорија уметности. А Ингарден се њоме упорно бавио. Како структуром слике, тако и архитектонским делом, и музичким делом, и, најзад, филмским делом. Свакако, те рефлексије су често имале есејистички карактер. Свакако, нису се одликовале истим оним степеном подробности као теоријско-литерарни захвати. Свакако, ове рефлексије су биле у мањој мери разрађене. Па ипак — вреди ваљда скренути на то пажњу — оне нису прелстављале преношење конпепшија разрађених у ослањању на други тип емпиријског материјала. Као пример може овде да послужи идеја вишеслојности књижевног дела. Као што је познато,

Лнтарден је ту излвајао четири слоја: 1) слој вербалних звуча-

ња п језичко-звучних творевина зишег рела, 2) слој значења у које су млазила значења реченина које се јављају у оквиру дела, 3) слој схематизованих изгледа, слој чијим су се посредством испољапредмети, 4)

вали прелстављени слој предмета представљених путем интенпијалних стања ствари,

а ове последње биле су означене значењима реченипа смештених м лелу. На овоме месту намеће се искушење да се ова схема претранспонује — наравно, након извршења одговарајућих модификапија — на уметничка дела сасвим Аруте врсте. Ингаоден се томе ис кутењу одупро. Одбацио је идеју втпеслојности, било да се радило о музици, било о апстрактном сликарству. Мако му је она до бро служила при објашњавању проблема салржине и форме.

Али чак и ако се у аутору »Равз јеекаласће Кипзмегк« види пре свега теоретичар уметности, у знатној мери искривљавамо његов

КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ 10

РОМАН ИНГАРДЕН

лик. Роман Ингарден је био филозоф. Ученик Едмунда Хусерла и истакнути представник феноменолошке школе — не само на пољском терену. Те везе он никад није крио. Оне су се испољиле одмах с првом његовом расправом из 1921. године „Интуиција, и интелект код Анрија Бергсона", у којој је проглашавао да теорија сазнања мора да буде „апсолутна и општа". Она не сме да се ослања ни на какве догматски прихваћене поставке, нити такође да се користи поставкама других дисциплина. Даља истраживања у 06ласти теорије сазнања довела су Ингардена до концепције узајамне независности епистемологије и других наука. Епистемологија је постала једино контролни чини лац Инстанца која је просуђивала и оцењивала резултате постигнуте од стране других грана науке. У том тренутку Ингарден се обратио проблемима | „онтологије", схваћене као расуђивање о чистим могућностима и неопходним везама. При том он је кроз тај тип рефлексија хтео да се приближи покушајима разрешавања супротности између реализма и идеализма, што је нашло свој израз у његовом главном деАу, објављеном већ после рата, у „Спору о постојању света".

Пратећи нешто пажљивије Ингтарденову мисао, може се стећи утисак да се баш на томе месту крије суштински мотив, или у сваком случају један од суштинских мотива, који. га је усмерио на естетику. Представља та увереност о неопходним везама између начина постојања предмета и њетових квалитета с једне стране, и његове формалне структуре с друге. Уметничко дело, а нарочито књижевно дело, као интенционални предмет представљало је ту захвално поље за истраживања. Стога се показује да Ингарденово интересовање за теорију литературе и естетику није било нешто првобитно. Било је на неки начин секундарно. То је било 'интересовање које је израстало на терену проблематике потпуно другога карактера.

Поглед због кога ће нам се аутор „Спора о постојању света" учинити пре свега као теоретичар литературе може да буде и опис. Може да буде прикривена валоризација. Може да буде издвајање извесне сфере делатности као нарочито значајне, или у најмању руку важније од других. Оцена те врсте буди противљења пре свега код свих оних који у извесној мери остају у кругу феноменолошке рефлексије. Уосталом,

не само међу њима. Тако, на при-.

мер, чињеница да је утицај који је на Ингардена извршио Едмунд

усерл био огроман, чак да је то био начелан утицај — сасвим је несумњива и нико је не оспорава. Утицај Хусерлових идеја, нарочито у тзв. гетингеншком периоду, неоспоран је. Касније концепције немачког филозофа међутим рецимо оне из раздобља „Декартовских медитација" — Ингарден већ није усвајао без далекосежних ограда. Те ограде он је, уосталом, истицао и када су били у питању ранији радови његовог учитеља, на пример, „Идеје". Предмет спора ту је постао транспењ дентални идеализам. Хусерл се изјаснио за њега. Интарден га је пропраћао многобројним објекцијама. Општа мисао трансценденталног идеализма — свестан сам да је излажем на веома упрошћен, чак тривијализујући начин сводила се на то да је сваки могући реални свет биће релативизовано до чисте свести, којој даље припада апсолутно биће. У „Спору о постојању света" Ингарден је пошао од Хусерловог питања 0 односу између света и чисте свести. Стигао је ипак до доста битних објекција. Оне су са односи ле на само супротстављање. Или, говорећи нешто прецизније: Од носиле су се на питање да ли се чисте свест тако разликује од из весних чланова света, да би се ту моз:с товорнти о двема посебним. врстама бића. Та објекција подрива трансцендентални идеализам. Наравно, то не значи ла се Ингерден одвојио од свих кондепии“

а свога учитеља. Да се одрекао номенологије. То само открива

посебност његовог становишта у

оквирима исте мисаоне школе.

Баглашавајући резултате које је Ингарден постигао у области теорије сазнана или „онтологији" кихо мпак не покушава да тим самим негира :тегова доггигнулза на терену остгтике, а чарочито теорије литературе, Ту ствар не гозлеже дискугији. Аутор »РПаз Је гатзеће Кипзћуегк« био је у ме Ђуратном периоду једини пољски теоретичар литературе који је располагао разрађеном појмовном апаратуром и неким системом. То да ли је тај систем био систем у довољној мери „сребен", представља већ сасвим посебно питање Његова концепција кљижевног дела у знатној мери је уобликовала савремене истраживачке тенденције. Основну улогу је ту одиграо анти-психологизам, који је он заступао. Ингарден је, наиме, тврдио да је књижевно дело нешто различито од сваковрсних психичких доживљаја, било ауторових или доживљаја читалаца. :

Обим утицаја Ингарденових кон цегшија није се ограничавао само на Пољску. Оне су деловале на погледе немачких истраживача. Али оставиле су свој траг и на истраживањима теоретичара из других језичких области. За пример нека послужи Р.Велек и О. Ворен међу америчким испитивачима и М. Дифрен међу француским естетичарима. Многи од њих нису се слагали с Ингарденом, било у појединачним питањима, било у питањима начелне природе. Силом ствари ипак морали су да од: реде свој став у односу према њему. Чини ми се, без обзира на то да лак прихватамо – Ингарденове концепције књижевног дела или не, без обзира на то до које мере се слажемо с његовим захватима и на коме месту износимо своје сумње — да их је тешко, или чак немогуће заобићи ћутањем.

МЈЕЧИСЛАВ ЈАСТРУН

Одлазак авола

Мјечислав Јаструн

„СКОЧИЋУ У ГРОБ насмејан, јер ме свест да имам на савести пет милиона људи чини веома добро расположеним". Та брутална изјава разоткрива нешто далеко више од саме чињенице да злочин нема граница, да су људи способни да на својој савести понесу невероватни терет од више милиопа људи, жена, невине деце — сем ако не примимо као разуман аргуменат да припадност овоме или ономе народу или племену оптерећује некога смрт ном кривицом.

Ајхман, који је дан уочи крајњег пораза хитлеровске Немачке дао ову радосну изјаву, није био усамљена појава. Било је људи не само у Немачкој који су сањали о таквом решењу такозваног „проблема националних мањина". Најзад, не сме се заборавити колико је растегљив појам кривице или привилегованости појединих народа. Онога часа кад почнемо да се миримо с митом изабраних и проклетих народа, широм се отварају врата свих паклова. Изјава једног од вођа националсоциЈалистичке партије односила се на Јевреје и људе „јеврејског порекла", изјаве других истакнутих хитлеровских вођа недвосмислено су осуђивале на смрт или ропство „ниже" народе, пре свега словенске. Судбина пољског народа била је предодређена у плано-

вима немачке империје. То су ствари познате, али мислим да људи нису умели из њих да извуку доста широке и доста племените закључке. Национална ограниченост и национални егоизам још увек отупљују бистрину погледа на питања која у суштини од: аучују о смислу постојања човечанства на овој зачуђујућој планети, у

Више пута сам указивао на страхоту невидљивих ствари, на нечовечност апстракције која води до апсолутног губитка осетљивости, како онда када се односи на живе организме, тако и он-

да кад се односи на инструменте,

што обећавају уништење „милиона бића, пако у научниковој лабораторији још имају невин изглед;

математичка формула, конструк:

ција генијалног ума, у почетној фази постоји ван моралне сфере. Пакао почиње тек с њеним овап-

лоћењима.

Стари религијски митови који дају људски изглед боговима приближавали су апстрактни појам божанства, ослобађајући га не видљивости. С једне стране тај поступак је одузимао страхоту која се потхрањивала невидљивошћу, а с друге ипак, извршавајући акт оваплоћења, ти митови су морали најзад да се одлуче на Убиство Бога, као у потврду убиствене снаге материјализоване апстракције. У животу човечанства, у животу сваке цивилизације, стално се догађају процеси настајања увек нових општих пој-

.мова, идеја које у почетку пре-

бивају у платонским вансветовима, и стално се догађају њихова нова оваплоћења. Касније настају обрнути процеси: одашиљање отеловљења у апстракције, као што се у свакодневним псовкама неко шаље до Бавола. Ово последње није случајно. Баво је не од данас господар света апстрактних појмова и не од јуче саблажњава пустињама. Можда се баш зато био тако добро одомаћио у Немачкој, у тој земљи филозофа и солдата, тде дијалог с њим траје непрестано, почев од Лутеровог па све до Леверкиновог времена. Баво, који делује под „привидом разума". Постоји у томе разумевање опасне снаге апстракције, разумевање њених ледених пространстава која се тако лако претварају у пожаре. Отуда је пакао спој међусобно непријатељских температура.

Али Лутеров и Гетеов ђаво још је формиран на релативно скроман, готово невин начин у односу према својим каснијим отеловљењима. Још је опрезан, још има обзира према чињеници да у ду шама које жели занавек да придобије постоје десет заповести и Еванђеље, Ајхманову изјаву сма-

трао би не само неопрезношћу,

него ко зна да не би презрео такву душу лишену чак и сенке скрупула. Можда би сматрао да игра није вредна свеће — јер је његов угарак горео жељеном светлошћу само онда када је човек, кога је стављао на пробу, још имао могућности да запали свећу Богу.

Био је навикнут да делује у мање или више људским нормама, знао је да је човек зао, али у овим новим историјским оваплоћењима човек је, кршећи своју сопствену човечност, у ствари престајао да буде занимљив: претварао се у чудовиште лишено основних људских особина. Сасвим је могуће, наравно, да је такође и стари, релативно поштени ђЂаво, кога је познавао свети Аугустин, доживео начелне преображаје, о којима ништа нису знали теолози и теотони давних векова.

Додуше, Ђаво из „Књиге о Јову" има далеко мањи обим деловања: он не уништава и не гуши циклоном целе народе него још убија само Јовову децу. Он, додуше, даје томе убиству особине елементарне катастрофе:

. „Синови твоји и кћери твоје јеђаху и пијаху вино у кући брата својета најстаријега —

А то вјетар велик доће испреко пустиње и удари у четири угла од куће, те паде на дјецу и погибоше; и! само ја један утекох да ти јавим.. :"

И поред не много учтивих обичаја тај сатана је још релативно „људски“ у поређењу с Богом, који излаже побожнога мужа из земље Уз тако страшним искушењима; тај Баво се не приказује у најгорем светлу, чак више подсећа на лик Бога из нешто каснијег раздобља, и чак је сумњиво да ли би био кадар да изазове потоп. Има у себи нешто од трговачког путника, на питање Бога откуда долази, одговара: „Проходих земљу и обилазих". То је Баво, донекле већ припитомљен, који се, слично Богу, занима за психологију добра и зла, дакле ђаво са извесним филозофским амбицијама. Фаустов ђаво отићи ће знатно даље, он ће до извесног степена подлећи сопствевим антиномијама, ако се сматра духом који жели зло, али чини добро.

Луцифер Бајрона, Словацког и осталих романтичара постаје де-

"монични сањар који пати због

зла у свету. Баво Ивана Карамазова нема више ни једне црте Јововог сатане, он је сдомаћен, сам

себе назива резидентом земље, ру. | га се томе одомаћењу, припитомљењу и „елеганцији , говорећи да „могу да га посаде за сто чак и

са најотменијим гостима, наравно

на сивом крају".

Баво Достојевскога свестан је своје припитомљености, то је дух са дијалектичким образовањем, који разуме да је његово блаже оваплоћење резултат општег ублажења обичаја ХЛХ века.

Леверкинов ђаво одлично памти креацију Достојевског, што није никакво чудо; посете Ивану Карамазову, аутору повести о Великом Инквизитору, дубоко су остале урезане у његову свест. Сигурно је такође читао Бодлерове интимне ·дневнике, специјализовао се у питањима артизма и биће да је баш он потурио доброћудном и доста ограниченом Серену Цајтблому генијалну мисао о суседству естетизма са варварством. Али као за ђЊавола народа који је ускоро имао да донесе на свет Хитлера и његову дивљу руљу, та је креатура превише интелигентна, превише деветнаестовековна, превише џентлменска; то је још увек Ђаво-филозоф који куша Јова, Фауста, Конрада, Бодлера.

Какав је Баво ХХ века, Баво који је стекао атомску снагу, Ђаво негације и изокренутих појмова, Баво масовних покоља, тортура, националистичких затуцаности, Баво гасних комора и логора уништења у којима музика свира људима што згрчени умиру ОД глади2

Оног тренутка кад је оборен први закон човека на земљи, кад је посвећен Каин, када је Ирод дочекао споменике, а Пилат постао једна од чешће сусретаних личности на овој планети, чија је стваралачка машта доста ограничена и даје се сажети у невелики број симбола, одавно познатих, но који стално освежавају своју актуалност на начин који компромитује оштроумност онога који је господар свих идеја поље за неурачунљиву будућност људскога рода широко се отвориАло, попут паклених врата. Али пакао, онакав како је био наивно замишљан, престао је да постоји, превазиђен од стране земаљске стварности, напуштене од Бавола, кога је у срж погодило човеково варварство, у односу према коме Кнез Мрака може да изгледа као неко превише суптилан. Лагана нобилитација Бавола вршила се већ у прошлом веку и напредовала је онако како је људска подлост кидала све везе и газила законе. Све док није постао само „тамни пламен божји" у инвентивној поезији песника с краја столећа, заштитник несрећних и побуњених, велики негатив коме су почели да: : упућују молитве они што су до: гађења били разочарани, пуни презира према лажи морала, лицемер ног до прљавих ушију.

Тај период идеализације Бавола завршио се, морао је да се заврши, јер је Баво, расплинувши се у Богу, престао да буде потребан, престао је да значи нешто реално; у то време се чинило, када је дим из крематоријума односио на својим прним крилима читаве транспорте циклоном угушених жена, људи и деце, да то Он одлеће, налик на огромног слепог миша, у свој пакао. У суштини, напустио је Земљу, али варао би се онај ко би мислио да ће Земља од тада бити слободна од Бавола. Заменио га је човек и ми, који смо га упознали (дубље но што су то себи могли да допусте теолошки векови), дубећи подземне ходнике у његовој души, тумачећи његове снове, спотицаје и забораве, објашњавајући мрачну митотворачку власт, за коју је он способан само међу створењима ове планете, знамо да та промена не обећава блиско поправљање, о коме се сања вековима.

„Демони Вавилона, Цркве, Фројда и Бикинија имају исто лице" — закључиће један од сведока злочина и несрећа. Ти демони имају данас лице људскије него икад пре.