Književne novine
"ИНТЕРЕЈУ
И почело је и
завршиће се чуђењем
"РАЗГОВОР СА МИОДРАГОМ БУЛАТОВИЋЕМ
— КАКО је све то почело2
— ОТОН Зупанчич је у једној песми рекао: „На морском дну шкољка се разболела, и сав свој чемер у бисер је претворила..." Тако је и моје почело. Одшкринула се шкољка, подигао се залистак са срца, и — почело је да капље. И то што је почело да капље, била је десетерачка поезија у стилу: „Боже мили чуда великога. Сасвим лоша, али сва од бисера, који се као сузе чак и данас котрљају.
— Почело је, дакле, чућђењем2
— И ПОЧЕЛО је и завршиће се чуђењем: чуђењем пред светом, пред својим селом, на свом прагу, чуђењем над гробом, у пуном кревету, чуђењем у води као и над земљом, чуђењем у себи и изван себе. Живот, па и литература, то су за мене чуда. Има ли ишта лепше и чудније од крвотока и литературе, од пулса2 О чуда!
НИКАДА нисам престао да се чудим. Волим све људе, а највише оне који се чуде. На чуђење нарочито право имамо ми — песници, за које је, мислим, А. Б. Шимић рекао да су: „Чуђење у свијету".
— Дакле, ништа од законитости у вашем развоју2
— НИ ГОВОРА. Не кажем да не постоје законитости и закони, али то важи за друге. За мене важе законитости чуда. Не кажем да не признајем законитости, да за њих не знам, али опет кажем да законитости важе за друге. Цео мој живот и цела моја литература, потекли су ван свих правила. Али ето, силом чуда и биологије, ја сам остао жив и чист као дете... на опште чуђење!
ПРОГУТАО сам стотине чуда, а највише сопствених суза. Могу вам рећи да су слане и округле, те моје сузе, та сачма, те куглице од фосфора и олова, та мала чуда што светле п мултиплицирају се. Реците сала, ви, који седите преко пута мене, има ли ту смисла, има ли ту реда, и најзад ко стоји иза свега тога2
— Хвала. Реците, ипак, Ви мени: како сте били примљени први пут у првој редакцији>
— СТРАШНО су се чудили! Како су били без памети и знања, а најчешће и без срца, мислили су да им товори човек са другог света, неко болестан и луд, неко за отпад, скоро за сапун. Ја сам заиста припадао једном другом свету, али сам веровао у овај. Као мали црногорски сиротан искрај Бијелог Поља, о злу ручку — о торој вечери, без. икота и ичега, наиван и заљубљен као Тин, ја сам био осуђен на подземље из којег сам помаљао главу. Али, ја сам био срећан јер сам веровао у правду, у самилост, у све књиге, у Библију, па иу све што сам могао чути и прстима опипати, Ја сам веровао у ствари, у све предмете и све речи. Нико то што сам писао није објављивао. Они, које сам горе поменуо, при помену мога имена и мојих редова, реаговали су отприлике као и многи данашњи уредници.
— И шта се догодило онда2
— АОГОДИЛО се чудо: направљеви су први кораци, ауторизовани од самог Бога. Учинило ми се, јелног дана, са критичном количином првених крвних зрнаца, да сам постао писац. Позвали су ме У НИН. Дошао сам. Живи леш у енглеском војничком шињелу који сам носио десет година и стао пред Стеву Мајсторовића, који ми је рекао да ће ми НИН штампати две новеле. Убрзо 'Ринци у КЊИЖЕВНОСТИ објављује моју другу новелу: ЦРН, за коју је један други уредник, у једном другом часо-
СТРИП „КЊИЖЕВНИХ НОВИНА“
|
| | | | |
пису, рекао да је не може објави-
. ти „јер је рационална". Пут за
објављивање прве књиге: БАВОЛИ ДОЛАЗЕ, био је делимично утрвен, али посут ситним трњем које још и дан-данас морам да прескачем као да сам за козама, а не са људима.
— О чему сте нисали после2
— 0 ТОМЕ како гори моје село, сва моја села, како се зло јавља у виду ватре и како хоће да се догоди чудо, те нестане и човека п његове вере. Увек сам се трудио да не изневерим моје село, мота бога Његоша, мога Вука, и мога првог учитеља Ива Андрића. Стаж у подземљу је растао, сирота мајка Црногорка слала је пакете и писма да ђаци долазе а да мене нема, сестре су слале чарапе, а. ја сам се борио против длакавих куља и
МИОДРАГ БУЛАТОВИЋ
нељуди, им, започињао ЦРВЕНОГ ПЕТЛА. Књига је изашла у За гребу, као и ВУК И ЗВОНО, јер за те моје песме овде није било места. НИН-ов жири 1960. године, није ме удостојио чак ни те пажње да књигу узме у разматрање (саопштење жирија је било да у тој години нема ниједног зрелог дела за награђивање). Више година доцније тај исти жири није узео у обзир (или се правио да не зна) ни ХЕРОЈА НА МАГАРЦУ.
— Да ли је ХЕРОЈ НА МАГАРЦУ био наставак Ваших, како сами кажете, песама»
— ДА, али један други глас, можда бас. У тој књизи сам такође хтео да докажем чудо, дакле нешто што на први поглед изгледа немогуће. Главни херој, Грубан Малић, немоћан а симпатичан, хтео је да сам, голих руку, ликвидира италијанску дивизију „Венеција". Знате, он је био наиван и имао је добре намере отприлике као и ја, Малић је мој брат по бесу. Дивизија је отишла, за њом су отишле све курве Балкана, а Малић је остао у чистом песничком уверењу да је отерао све непријатеље и сву нечист са опог парчета испуцале и ојађене црногорске земљице. Тек данас констатујем да је Малић био сјајан момак, и да је заиста добро што су његову меку чизму и чврсту жилу, осетили широм глобуса. Али, вратимо се вашем питању. ХЕРОЈ НА МАГАРЦУ је књига која се на меспички начин бави демистификацијама. И ХЕРОЈ НА МАГАРЦУ, као и РАТ ЈЕ БИО БОЉИ, су књи-
је 22 њ ; јони УДА ПИТИ а! 22553
те о судбини песништва, то су песме, дакле песничка дела о временима која не заслужују поезију. Те књиге су, за мене, чин.
— Реците, онда, зашто су баш те Ваше књите отишле у свет на двадесетак језика2
— О ТОМЕ нећу ни,речи. То су ноторне чињенице. Боље ме питајте нешто друго. '
— О чему2
— Постоји само једна опсесија за мене, а то је — литература. Она је за мене и дрога, и разлог да постојим, и поглед на свет.
— Шта ви то тражите»
— Могуће је да тражим чак и немогуће! Чак и чудо. Мене занима граница. У сваком погледу. Рецимо: граница између добра и зла, граница између светлости и оног што није лепо, траница између племените материје и ђубрета. Занима ме је ли могуће пронаћи лепоту у-калу, бисер на дну, људску реч у вреви која ништа не значи. ЈЕДАН немачки критичар је поводом мојих књига, које су неке тамошње будале и незналице назвале порнографским, рекао да су сви моји напори моралистички, моји чинови морални и да се ја бавим трагањем за људском лепотом и добротом. 6
— Још нисте рекли да су све Ваше сњиге, па и РАТ ЈЕ БИО БОЉИ, за. Вас — прошлост.
— УМОР и знање су учинили своје. Док год пишем те опсежније књиге (само ХЕРОЈ НА. МАГАРЦУ, и његов наставак, РАТ ЈЕ БИО БОЉИ, имају преко хиљаду и двеста страница) доживљавам перманентне шокове. Све код мене иде кроз ону Зупанчичеву шкољку. У једном тренутку сам осетио да су ми стали и перо и дах. Учинило ми се да сам после те велике трке и буке, која се зове: светски успех, изгубио везу са мојим селом крај Бијелог Поља, везу са језиком са свима вама. Рекао сам себи да ме још неко чека доле па и овде, као Бака, и почео сам изнова. Заборавио сам све своје досадашње књиге, тако рећи их запретао, потајно их се одрекао. Замислио сам да поново почињем, да на Теразијама падам у несвест од глади, као некад, док немушто мајчино писмо путује из Бијелог Поља. Почео сам једну нову литературу од које се помало плашим, и коју не могу сасвим да контролишем. ОД, КАД ПИШЕМ, ПРВИ ПУТ САМ САДА УСПЕО ДА ОД ЦРНЕ ГОРЕ НАПРАВИМ КАТЕГОРИЈУ, А НЕ САМО МЕТАФОРУ КАО ДО САДА. МИСЛИМ ДА САМ СЕ ВРАТИО, ДА СЕ ДОГОДИЛО МАЛО ЧУДО.
— Како сада приступате тој малерији, том чуду2
— ОВОГА пута материју разарам, сипајући по њој своју сопствену сумпорну киселину. Када све рашчиним, станем купити са земље молекуле, као оне округле сузе горе, па почнем зидати нову светлост. На једном месту, у ХЕРОЈУ, сам рекао: „Убио сам те мој наказни анђеле, убио сам те да бих те опевао." Ово што сада пишем и што ћЋу писати, биће певање. Синтезе. Захтев је огроман: остати веран себи и нама, свима, а постићи скоро немогуће.
= За крај нашег разговора, ре ците нам један стих тота пе вања, испричајте нам један детаљ. _ — Главни јунак, старчина, скитница, долази у своје село са пау-.
ком у глави, са вампиром у срцу, са пола стопала и ,клечећи, стане да једе земљу. Како је био заграбио подобро парче, сељаци су мислили да он гризе кору хлеба. Очевидно, старац је хтео да види
да ан је земља родног села још;
онако гторка и тврда, као онда
када се проскитао и запросјачио,
пошавши „до на крај цијелог би-
јелог свијета, то јест, до на крај рне Горе..."
— ...И како ће се све то завршити са Вама, драги наш Булатовићу2 ·
— СИГУРНО не као са овим старцем горе. Догодиће се чудо!
Разговор водио Душан Јагликин
атара аи атара и отатаачачачичај ми и, ма атара ита ајзаратирчариаааатинаирнзааррааари аритмије погача аеро а аорта аорта аватар иронија ари ореара ара арарареа чарима чи“ 5
ЛЕТОПИС ЛЕТОПИС ЛЕТОПИС ЛЕТОПИС ДЕТОПИС
вогодишње италијанске књижевне награде
Када се баци летимичан поглед на до данас додељене италијанске књижевне награде у овој години, први је утисак да су награђени искључиво писци старије или, у најбољем случају, средње тенерације и да се ишло утабаним стазама. Најзначајнију италијанску књижевну награду „Стрега" дОбио је Гвидо Пјовене, који већ деценијама представља _ значајну фигуру, мада се, из разних узрока, никада није винуо у сам врх италијавске _ књижевности. Од увек је био изванредан стилиста, али без довољно моралне чврстине да до краја заузме један став, да га направи својим, да осети дрхтаје савремености. Од првих дела (да поменемо само нека као „Писма самостанске приправнице", „Реп од сламе" или изврсно интелектуално путовање кроз Ита лију „Италијански путовођа") па до ове године награђеног романа
„Хладне звезде", Пјовене | нам пружа једно посебно осећање „вечна
времена, које он назива садашњост" и у које је сместио и ово чудесно путовање кроз свет мртвих. Критика је била оста подељена у оцени најновијег дела овог књижевника из Виченце. Говорило се о нихилизму Пјовенеа и о, како је то Монтале формули“ сао, „извртању идеализма . 1
Награда Вијаређо за поезију додељена је тек изишлој КЊИЗИ стихова Нела Ризија „О извесним стварима" (неке његове песме и биобиблиографску белешку о њему „Књижевне новине" доносе у овом броју). Говорећи о Ризију још једном бисмо поменули да је он један од најзначајнијих представника тзв. „друштвене поезије у Италији која, међутим, код њега увек задржава своје високе уметничке квалитете.
Позната _ новинарка – италијанског недељника „Еуропео", Оријана Фалачи, добила је _ награду „Банцарела" за дело „Ништа и нека тако буде". Фалачијева се већ годинама налази на свим неуралтичним тачкама земаљске кутле и њој се, као и њеном претход: нику Малапартеу (чији се утицај неоспорно назире у писању ове храбре и тврдоглаве Тосканке), „увек нешто необично дешава". Свежину и аутентичност написа Оријане Фалачи упознали сум читаоци наших недељника, јер она је данас један од највише публикованих новинара на свету.
Награду _ „Кампиело-селеционе" добили су Марио Солдати за роМан „Глумац“ и Нери Поца за „Процес због јереси". Солдати је веома познат и као филмски редитељ и као писац и пре десетак тодина био је превођен и код нас. Међутим, иако се често појављује у дневном листу „П (отпо" са виспреним коментарима, Солдати је и у Италији и код нас као писац готово заборављен (филмом је већ одавно престао да се бави). Роман је заснован на живот ној историји једног глумца и, као ми сви Солдатијеви романи, прожет је тајанственим осећањем живота. Критичар Чибото у листу „п Спогпаје 4' Нана" вели да је Солдатијев роман „савршени приповедачки механизам у коме проблем глумца у суштини постаје проблем човека."
Нови Моравијин роман
Случај „Моравија" стално је у зениту _ италијанске _ књижевне проблематике. Пре пар месеци њетова књига „Рај“ која доноси исповести тридесетчетири жене које причају о себи стално бежећи из стварности, избила је на прво место по броју продатих примерака у Италији. Стога се са великим нестрпљењем — очекнивала појава његовог дуго најав љиваног романа „Ја и Он", који је требало у мају да преда у штам пу. Међутим, у писму издавачу Бомпијанију, Моравија изражава жаљење што није могао да заврши роман, јер та је потпуно преправио и обећава да ће га предати издавачу до краја јесени, тако да би се књита појавила у књи-
|
|
|
|
АЛБЕРТО МОРАВИЈА
жарама у фебруара или марту 1971. године.
Роман „Ја и Он" представља ситурно дело на коме је Моравија највише радио. Последња верзија романа има 600 страна, које ће можда постати 500, али није искључено да писац дело поново прошири. њему се говори о мучној коегзистенцији између едо им ез, т|. приповедачки се разрешава фројдовска супротност између свесног „ја“ и несвесног либида. У многим земљама Европе и Америке већ је откупљено право на објављивање овог романа а ла није ни прочитан.
Када смо на почетку поменули „случај Моравија" мислили смо на противречности у оцењивању овог писца који од критике никако не може да добије „визу" класика италијанске књижевности. Његова плодоносна литерарна _ делатност, _ саучествовање у свакодневним проблемима земље и света, плодна критичка и публицистичка антажованост, покушај поимања и мирења две најзначајније „струје“ савременог света, марксизма м психоанализе, нису од Моравије створили писца и филозофа коме се човек обраћа када тражи решења најбитнијих питања унутрашњег живота човековог и међуљудских односа. Чини нам се да Моравија никада није успео да створи је дан кохерентан систем у својој поетици, већ је као пчела лутао од цвета до цвета филозофије, психологије и политике, црпећи мало тамо мало овамо, а у суштини остављајући много тога недореченог, неоформљеног. Зато се, по нашем мишљењу, ' Моравија радо чита а нерадо воли, зато има велики успех а мали утицај, -а његова литература ме може Да се ослободи окова забавне књижевности. " Морамо, међутим, да наведемо и једно мишљење новинарке не. дељника „Еспресо" Маријаливије Серени која пише да је Морави. ја један од најажурнијих италијан ских писаца када су у питању обавезе према издавачу и нарочито подвлачи његову скромност и озбиљност у послу, што, како она вели, није увек особина италијанских писаца а нарочито не оних млађих.
Срђан Мусић
ПЕИТЕВНЕНОВИНЕ
Уреднички колегијум: Филип Давид, Васко · Ивановић, Миодраг Илић, Драган М. Јеремић (главни и одговорни уредник), ЉуБитла · Јеремић, Вук Крњевић (заменик славног" уредвика), Богдан А. Половић, Вавдиминр _В. Предић (секретар редак“ пије), Владимир Стојшин, Божидар Тимо. тијевић, Бранимир Шћепановић, Техничко уметничка опрема: Драгомир Димитрије вић, Уређивачки одбор: др Димитрије Вученов, Предраг Делибашић, Енвер Берћеку, др Милош Млић, Душан Матић (председник), др Војин Матић, Момчило Миланков, др Драшко Ређеп, Јара Рибникар, Душан Сковран, Алекса Челебоновић, Зуко Џумхур, Пал Шафер. Идејно решење. графичке опреме: Богдан Кршић. Лист излази сваке друге суботе. Цена 1,50 дин, Годишња претплата 30, полугодишња: 15 динара, а за иностранство двоструко. Лист издаје Новинско издавачко предузеће „Књижевне новине", Београд, Француска 7. Телефон: 627-286 (редакција) и 626-020 (комерцијално одељење и администрација). Текући рачун: 608-1.208-1, Рукописи се не враћају. Штампа: „Глас", Београд, Влајковићева 8.