Književne novine
пи
МИШЉЕЊА И СУОЧАВАЊА
Хуманизам —
агонија пили обнова:
ОСКАР ДАВИЧО
УМЕТНИКЕ у социјалистичким земљама нарочито, без обзира на њихову улогу и место у револуцији, чека прави посао тек после ње, кад се она има да настави у 06ластима што се подразумевају под (ло: шим) појмом културе, где они тек треба да се ухвате у коштац са тзв. „наслеђеним" структурама. Нарочито кад наилази на отпоре оправдано схватање тих структура као историјских дата, као циклично цивилизованих а не трансцендентних константи, као релативизираних ства ри по себи, чија је трансфигурација, чије је саображење новим односима и условима један од битних, мада не и видљиво упадљивих _ проблема — револуционарних уметничких радова.
Споменуо сам уметнике у социјалистичким земљама из простог (разлога што сам живим у једној од њих, али који писац и ван њих није на неки начин свестан да вечно 310, каоми свети егоизам, да грамзивост и мизантропија, да мржње или ратови нису заувек дати, да нису непомерљиви и непроменљиви пилони на којима, уз неке друге стубове, треба да почива сојеница људскости од колевке до гроба човечанства, да нису условљени У часу свог појављивања несавладаном стихијом мли економском непродуктивношћу и осталим споро савлађиваним неприликама. Што се мене тиче, убеђен сам да ће, с нестанком моралле беде експлоатације и поробљавања у једном све бескласнијем друштву, нестати и оно што неће имати сврхе и оправдања у оној постиндустријској цивилизацији, у којој ће владати социјалистички односи, Ако притом ни тад ништа неће бити налик на јеванђеоске рајеве, ако се неће аутоматски разрешамати сваки антиномијски чвор и ако се неће сва зла претварати, сама по себи, у хорове невине анђеоске деце, извесно је ла се човек неће морати да служи лажним визиткартама и представљати као Идеа лно Добро, иако ће и он бити друкчији но што је данас, па ће, самим тим, и онај хуманизам, забављен другим поприштима ни другим пољима борби, бити друкчији од овог.
Није моје нити ичије да већ сада набрајамо у чему ће то бити друкчије.
Чињеница је да међу ствараоцима данас има приличан број неолудита и да их инспирише нека неофутуристичка, идио-
_синкразија према прошлости, па и према,
"уметности као феномену достојном подсмеха. Они искрено презиру све досадашње ларвиране негације уметности које су се, пре или касније, тотализирале као њена обнављајућа афирмација. Они би да се играју само, Без обзира на Хуисингу, почињу ли цивилизације играма као што то чине депа2 Не знам. Постоје битне разлике. Цивилизације с стварају одрасли људи, данас свесни да против себе имају условљене и неусловљене структуралне рефлексе. Уметност или антиуметност у овом часу усредсређују своје активитете против ових других. Али као што у њих ваља убројати и чињеницу човекове друштвености, не треба заборавити да је развој продукционих средстава доприносио бурном настајању врло променљивих друштвених односа и да су се на њиховој основици, плоду техничких достигнућа повећане продуктивности и осталог у вези с тиме, јављале и промене у уметничком укусу, који је уметницима задовољавао одређене подсвесне или свесне потребе. У праву је онај који је тврдио да човек не пева као дрозд. Али ни славуј не пева као дрозд, мако славуј није самим тим — човек. Заблудно је подметати историјски променљиве структуре оним биолошким или космичким. Уметност није само друштвени феномен, без обзира што се, пошто је реч о човеку, јавља у његовом друштву и доживљује не само све његове историјске промене него, у извесној мери, и утиче понекад на њихов ритам. Одатле до закључка о оправданом суделовању етичких и социјалних компоненти у стваралаштву не би било далеко, без обзира што би било заблудно мислити да у свим друштвеним формацијама оне играју једнаку и Једину улогу. Понекад су моралпо-друштвене компоненте имплицитне, подсвесне, али није лоше имати на уму да су на почетку стварања не само раноевропске хришћанске цивилизације, кроз цели средњи век, оне биле потцртане са три штрикле, као позиви на војну вежбу или позиви код судије за прекршаје. Ја нећу оптирати ни за први ни за други варијетет, свестан свега што их условљује, али п свестан да, иза овог прага на ком се сви још налазимо, има да почне нови цивилизациони циклус у ком ће имагинативно људско стваралаштво, ослобоћено сервилних радова, имати п већу улогу и битнији значај. низмом може да се
зм тим и с хума еј гађа и са сменама
догоди исто што се до И, ги уметничких формула. Крај једне Ре нит је већ почетком друге, а да Је у ан плишира на исти начин на који то одређују родитељско аслеђе.
2
КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ
| |
АНРИ ЛЕФЕВР
ПОЈАМ који можемо да створимо о људском бићу је крајње сложен и у исто време конкретан. То је биће које ужива у животу, то је биће које се игра, то је биће које мисли, то је биће које има осећање трагичног, то је биће које. има двоструко и необично својство да има језик и стан, кућу. Он станује, он обитава поетски, као што је рекао Хелдердин, и можда је, као што је рекао један филозоф, његов језик његово станиште и, обрнуто, његово обитавалиште је. исто тако начин да се изрази и да говори. Човек је биће врло комплексно, а међу његовим многобројним својствима и особинама има им једна коју сигурно не треба занемарити: то је особина да он ради, да је ћото Рађег. Човек је биће које ради колико се и игра. По мом мишљењу, интегрални хуманизам мора рећи да се човек и игра и ради. Овај ћотшо ТЕађег, човек који ради, био је страшно прецењен у целој епохи која се завршава, Либерална буржоазија и социјализам који се рађа ставили су у први план ћото фађег-а, радног човека. Они су му дали апсолутно поверење. И у језику економиста или социолога, ово апсолутно поверење дато ћото Г[ађег-џ, човеку који ради, одговарало је апсолутном поверењу датом процесу индустријализације,
индустрији, да оствари све могућности људског бића. Валоризација ћошо Т[абега, радника, и поцерење у индустријализацију ишле су заједно код либералне буржоазије и у социјализму у периоду његтовог детињства.
подробније анализирамо, не би, пред стротим погледом правне логике, било проглашено за сутестивно. У том погледу, модерни хуманизам могли бисмо назвати „а теБоџт5" теологијом, што би многао бити један од сигурних знакова његовог неџс-
"пеха. Јер он није створио филозофију ч0-
века, већ само филозофију у којој човек преузима неке од компетенција које су традиционално припадале божанству. Али човек се по врсти разликује од божанства, и ту разлику у врсти модерни хуманизам, чак и када је са доста патетике наглашава, углавном превиђа.
Разуме се, могли бисмо приметити како је теологија, у ствари, само један од могућих начина да се одговори на питања која су по својој природи вечна. То су увек иста питања која себи морамо поставити, Могли бисмо чак рећи како у том погледу свет почиње испочетка са сваким новим човеком. Има ли живот неког смисла Са сваким животом на то се питање мора дати нови одговор.
Исти је случај и с другим пи тањима која се тичу људске судбине. Она су увек иста и увек раз личита, јер их свако од нас доживљава друкчије. За сваког имају друга значења и свако мора да се њима позабави, ако не и помучи. И модерном хуманизму припада извесна ограничена заслуга због тога што је приметио да на та питања нико не може одговорити уместо нас.
Парадокс модерне хуманистичке мисли могао би се описати на овај начин. Она тражи једну универзалну слику човека (било би боље рећи: визију човека), заборављајући при томе да таква слика може постојати само за неког или нешто што је изван човека. Без бога нема ни заокружене, целовите слике човека. Само је божанско знање у стању да таквој слици да ону извесност и универзалност за коју се филозофи, по цену огромних интелектуалних напора, труде да постигну. На' жалост, модерни филозофи, осим ретких изузетака, нису нас научили да живимо без извесности и да о себи мислимо без универзалности. Напротив, научили су нас да се сматрамо асиромашеним и отуђеним зато што у својим животима не остварујемо универзалност и извесност коју једино божанско знање о нама може да има. Научили
ЈЕДАН ОД ПРИЗОРА КОЈИ ОПРАВДАНО ИЗАЗИВАЈУ СУМЊУ У САВРЕМЕНИ ХУМАНИЗАМ
Ово поверење се, међутим, данас руши. У овом рушењу хуманизма чини се да идеологија и смрт човека непосредно следе смрт бога. Али могућно је да је то једноставно апсолутно поверење дато с једне стране раду и радницима, а с друге процесу индустријализације која је у питању. А зашто ово покретање спора, зашто ово довођење у питање2 Зато што индустријализација сама собом помоћу аутоматизације и кроз страшну диктатуру технике, што исто тако значи интегралну аутоматизацију која се наговештава, иде ка не-раду, тј. крају рада. Оне
који воле да се позивају на Маркса, под“,
сећам да је ове далеке могућности Маркс евоцирао у књизи која се зове ет ујеве,.« — „Основи критике политичке економије". Рад не може више да буде основа хуманизма у тренутку када се у целом човечанству наговештава аутоматизација. М, с друге стране, смисао рада је нерад. Није ли то оно што се вул тарно, банално и тривијално зове доко-
лица2 Дакле, читава једна епоха са својим
специфичним хуманизмом руши се и 0с-'
тавља место осталим стварима. Ното Тађег, човек рада, није довољан и није задовољан. Он припрема, он наговештава. друге ствари. Постојао је један специфичан, посебан хуманизам
буржоазије и постојао је један специфи-
чан, посебан хуманизам социјализма У, А сада је неиз-.
периоду његовог муцања. 4 · _нег бежна, нужна реконструкција хуманизма или ће се ова идеја срушити, коначно
пасти у идеологију.
ЈОВАН ХРИСТИЋ
ЈЕДНИМ од највећих неуспеха хумани-
стичке мисли у овом веку можемо сматрати то што она није успела да пронађе и формулише нова питања. Мање или ви-
ше, она. је преузимала стара, покушавају-.
ћи да на њих одговори на нове начине. Али одговор увек зависи од питања које се поставља и свакако да нема тотово ни једног филозофског питања које, ако та
либералне“
су нас да се осећамо изгубљеним ако један човек није у стању да оствари све, оно то је безброј људи током историје остваривало, сваки по један свој део. Једном речи, модерни хуманисти нису нам“ показали како се живи на Земљи. Показали су нам само како Земљу морамо претворити у небо, да бисмо на њој могли живети, Сасвим је природно што се на њи: ховој Земљи, тако начињеној, осећамо пемагодно. ВЛАДИМИР АГЊОВ
ПРЕ ВИШЕ од тридесет година Борис ППастернак је са трибине париског Конгреса за заштиту културе изрекао на први поглед чудновату али дубоку реченицу: „Поезија има три смисла", Тиме је хтео да изрази своје убеђење да је, прво, поезија у самом животу. У томе се крије, вероватно, и други смисао, који значи да поезија расте као жива природа, независно од нашег одређивања догми и модела света. Најзад, сматрам да се у тој реченици. на-
лази и трећи смисао: ми смо. изгубили.
поезију и ми смо дужни да је нађемо...
Слушајући. неке говоре на овом нашем сусрету, не могу да избегнем неке пароле које ми се намећу. Прво, ми. смо заборгвили да хуманизам живота није Плод измишљотине рођене у доколици. Ми смо изгубили хуманизам. Ја сам спокојан што се тиче хуманизма: он ће се наћи. Али те же је с нама; да ли ће он нас наћи2 Ето, то је питање, Хуманизам сахрањују не само данас. Њега су сахрањивали више векова, а-он је жив и живеће, Многи. инте“
лектуалци су присуствовали. његовој -аго:
вији, али он и даље живи и постоји, као што постоје ветар, трава, сунце, небо. Хуманизам — то је птица феникс. Он је не-
сумњив као потпис Цесареца на.зиду зат-.
вора, као крилате строфе Прешерна: „Из века у век, из рода у род, крв тече и дух, тражи пут". Руски песник Њекрасов. је, с, торчином говорио да је дело сигурно ако је за њега проливена крв. На жалост, крв. се лије сувише дуго и дух тражи пут у“ веома тешкој борби. И то је увек 'рађало, песимистичке хипотезе, ит.
'М животу појединих људи, У животу руштва, нација, у животу човечанства, најзад, може бити кризних стања. Ми пре-
· живљавамо данас не кризу хуманизма, већ
кризу поверења према класичним форму“ · лама које се у својој универзалној. апстрактности приближавају митовима. А двадесети век је век рушења митова. На место веровања све чешће долази разум. Али ни: он није свемогућ. Известан ва-
"кум, што је дошао као последица кризе
духовног живота човека који је видео Ђавоље очи крематоријума у Освјенциму н Мајданеку, који је био потресен. масовним претварањем човека у звер у годинама фашизма, дивљањем кинеског зандализма, рушењем читавог низа романтичарских илузија — ево где се крије разлог покушаја ревидирања саме категорије хуманизма као система моралних вредности.
Али хуманизам је суштина културе и:од, тога се не може побећи. И ако место:ре· литије може да заузме било који идеолошки: свет, онда уместо “веровања човека мо"же да настане период знања чозека, реалног знања. „“
ТОМИСЛАВ КЕТИГ , 254
· БИЛО ЈЕ ПОКУШАЈА на овом скупу, да“се термин „хуманизам“ сведе на финесе ме. Ђуљудских релација, на ону зону у којој скупа дејствују интелект и емоције, на си„туацију у којој се вреднолзање. појма ;„човек" сасвим субјективизира. Олатле-је потекла и констатација да се хуманизам на» лази у кризи. Криза у тој зони заиста лостоји, али је то криза грађанске психе, дакле продуктивна а не апсолутна криза. Човек у свом новом контексту почиње да се ефикасно одупире досад несметаном подвргавању социјалним ограничењима и оних манифестација своје личности које не. угрожавају никога. Борба против. технократског схватања друштва максимално функпционализованих јединки укључује у себе и битку против лимитирања слободе одпоса, против права друштва да прописује шта је дозвољено а шта не чак и у слу чајевима када се слободним чином једне јединке не нарушавају слободе и права. осталих јединки.
У том смислу је ова борба, уствари, о1„пор стварању једног друштвеног монструма, једне структуре у којој се на макспмалном степену друштвене организованости човек реалузије на минимуму слободе.
Толико о хуманизму,
Мене, међутим, далеко више интересује судбина онога по чему је човек далеко занимљивији него по својој егзистенцијалој димензији. То је судбина духовне суперструктуре човечанства.
Сасвим је лако замислити будуће: постиндустријско друштво у коме би се људи интелектуално остваривали на нивоу субкултуре и фахидиотизма. Та опасност реално постоји, али не тамо где ми најчешће звонимо на узбуну, дакле у земљама које данас сматрамо развијенима и “у којима је индустријски развој текао у знаку паралелности са развојем културе. Она постоји, пре свега, у неразвијеним земљама које, прескачући етапе развоја економике, прескачу и етапе развоја културе. Због тога што савременост диктира такве услове већини човечанства, облик живљења у подземљу интелекта прети целом свету.
Када савремени свет покушава да укхони конфликтне ситуације, он то чини упстрибупијом материјалних добара, дакле скономске моћи, Он то може да чини зато јер је материјална култура постигла ниво универзалности на коме је таква дистриоуција могућа.
_ „Духовна култура се, међутим, налази још: увек на степену регионалности који ретко и изузетно прелази, а данас чак доминирају тенденције задржавања на том нивоу. Љубоморно се чувају специфичности, које су нужан али не и једини њихов услов, негују се управо она својства. тих култура која их ограничавају на локално простирање и локални значај.
Последице нашег провинцијалног културног понашања су несагледиве. Могућ је човек цивилизације симбола, ситнала -и“покрета. Сигурно је, међутим, да ће његов сутрашњи однос'према култури бити управо резултат. данашњег односа културе према“ њему.
_ То, међутим, није тема овог сусрета. То је, виталан: проблем људске заједнице; А. тема овог. сусрета је један — ностадгични припев уз песму коју су нам утувили “у тлаву наши професори из епохе премишлу стријског просветарства. ;
,
пп пара Аида