Književne novine

Де пето сади љда =ттитатвивиља фаталан пада писати == пиљаљиј љелаи ли тааеит = сера ив пере етика па метар аи пета = - датим ава те поета па ита тоа унтер тирани Ерец

ЛЕТОПИС

Намет на југословенску Ењигу

Има већ тодину дана како је југословенска царина завела један намет на нашу књигу, која је и иначе оптерећена свим могућим дажбинама. Наиме — ако се књиза шаље поштом у иностранство, мора да се упућује „на цариње“ ње" зито знатно повећава издатке оног ко књигу шаље, присиљава га да испуњава мноштво упутница и формулара, а пошти намеће посебне послове.

Шаљг се два динара царинској пошти. Поштаринва за ова два динара (са посебно испуњаваном упутницом) стаје један динар.

Испуњавају – се декларпмије — о њеном пореклу итд.

три царинске врсти „робе",

У готову се уплаћује тош два и по динара „за царињење".

Тех тада долази редовна поштарина, која код нас није баш мала.

И то важи за сваку књигу, чак и за један брот часописа, јер и часопис има облик књиге.

Пре тодину дана распитивали смо на "ошти због чета је заведена та мера каква дотле код нас није примењивана, и рекоше нам да је то провера, да треба да се утврди ко све шаље књиге у иностранство и да ли можда не постоји нека врста недозвоље“ не трговине. „Провера", међутим, траје већ годину дана и не пре. стаје. Очевидно је парна нашла добар извор зараде и не жели да га се лиши.

Питамо:

Зашто је југословенској књиза наметнут овај накнадни порез, и те после толико година третирања књиге по обичајима какви. елабају У целом кугтурном свету2

Свуда у свету књига јг такође „роба“, али се и највеће земље брину да та национална вредност продире у свет, јер се зна да је то „роба“ специјалне врсте. Управо због тога заведен је обичај да се књига ослобаћа свих царинских трошкова, а поштански тромисови за њено слање смањују се за половину .

Објашњење о „трговини“ књигама је у најмању руку смешно. Они који би се бавили неком трговином користили би се другим средствима пребацивања робе, а не би се користили поштанским услугама. Уосталом, продавали би уноснију робу но што је књига. (Напомињемо — царинска оптерећења потаћају само приватна лица, а не и издавачке куће или извозно-увозна предузећа, јер за њих постоје стари прописи за. из» воз и увоз књига.)

- Нема сумње да би било у ин-

'тересу југословенске културе да

се наша књига ослободи свих тих ванредних намета и усвоје обичаји који се поштују у другим земљама.

Књига у част

Близабете Хил

Познати британски славист Елизабета Хил, почела је да ради на универзитету у Кембриџу годи-

не 1936, а дванаест година касни-

је постала је редовни професор славистике. Током две деценије, колико је држала ову катедру (1948—1968), она је поред низа прилога из руске и других слао венских књижевности, особито из палеографије и средњовековних тема, учинила много за славистику у Енглеској и као педагог и организатор славистичких библиотека, збирки микрофилмова, копија, докумената, окупљајући верно сараднике по ученике.

Приликом навршених седаћ десет година и повлачења у пензију (24. октобра 1970) њене колете у Кембриџу објавили су у њену част зборник радова под нашим насловом: „Горски Вијенац" и енглеским: »А бСапапа ов Еззауз оБетеда 10 Ргојез5ог Ентађећ Маху НШ« („Венац расправа посвећен професору Елизабети Мери Хил").

Зборник садржи, поред сонета. „Елизабети Хил" од Божидара Ковачевића на челу књите (штампаног ћирилицом), двадесет осам расправа и огледа са југословенском, чешком, пољском и руском тематиком, понајвише на енглеском, али и на руском, француском и немачком језику.

Међу тим прилозима налазе се радови Ивана Дујчева (,„Посланство Константина Филозофа код Арабљана"), _ Јосипа _ Бадалића („Јурај Крижанић као песник у прози"), Ричарда Банкрофта („Белешке Герасима Зелића на једној књизи у Британскоме музеју"), Е. ДА. Гоја („Поезија Јована Дучића"), Косте Ст. Павловића („Милан _ Ракић"), Д. С. Лихачова („Заборављени српски писац ХМТ века Аникита Лав Филолог").

Сем тога од ширег су интереса и неке руске теме: А. Д. Стоукс тумачи „Систем наслеђивања руског престола 1054—1113". Недавно преминули Александар В. Соловјев расправља о песничком изразу „Копља певају" из „Слова о полку Игорову" и из других старих текстова; Џ. Фенел пише о идеолошкој улози руске цркве под татарском – супрематијом; Ј. П. Штерн бави се реализмом Достојевскога у „Идиоту", А. Г. Крос Катарином Великом као писцем. Нове руске књижевности тичу се чланци Ирине Кирилове о Зинашди Хиппус и Николаја Андрејева о Леониду Андрејеву, а од старијих писаца дотиче се Хераскова. А. П. Власто и Дитрих Герхарт Жуковског.

Штета је, међутим, што у овом зборнику _ није дат животопис слављенице из кога би се, између осталог, видело да је кћер Енглеза и Рускиње, п да одлично влада поред руског и другим словенским језит"ма, па и српскохрватским. (Б. К)

Шта се допада у уметности

Мјесен 1967. године УНЕСКО је спровео једну анкету да би се утврдило какав је укус љубитеља ликовне уметности. Испитано је пет стотина шездесет седам људи у Торонту (Канада), с на мером да се сазнају разлози индиферентности или чак непријатељства према модерној уметности. Резултати су, под насловом „Публика и модерна уметност", недавно објављени у ревији „Музеум", коју издаје УНЕСКО. Испитани Канађани свих то дина старости и занимања послужили су као основа за извесне закључке о томе шта се људима допала у сликарству. Из тих закључака се види да велики број људи више воли ако сликом до-

минирају плави него црвени тои стабилност

нови, а равнотежу форми _ претпоставља — дАИНнамичвим или неодређеним формама.

Исто тако, већина не воли ДС формисање женског тела. Уопште, реализам на разним ступњевима, односно верност моделу ни сижеу, сматра се битним квалитетом слике. А на челу листе сликара који се свиђају налазе се Сезан, Курбе, Реноар, париник Русо, Моне, лок се на зачељу налазе Леже, Миро и Кле, мада су извесне слике мање цењених сликара високо опењене н обрнуто. Занимљива је, међутим, примедба јелног од коментатора анкете, који каже да су сви испитавици своје силове изражавали без истезања, тпто показује да је 01: нос према модерној уметности, чак и кад није блатонаклон, жив и несумњив

СТРИП „КЊИЖЕВНИХ НОВИНА“

ЛЕТОПИС ЛЕТОПИС АЕТОПИС ЛЕТОПИС

БОРИС ВИАН

Посмртни живот Борнеа Внана

Када је 1959. тодине умро у Паризу, многи су мислили да ће слава Бориса Виана временом све више опадати. Истина, сви су признавали да је био изузетно и вишеструко обдарен, што је показивао у свим пословима којима се бавио: као романописац, песник, драмски писац,. тлумац, џез-музичар, певач и новинар. А све што је радио, Внанп је радио неумерено и страсно и није чудо што није доживео ни четрдесет година живота. Откако је скрепуо пажњу својим пастишима америчких детективских романа (објављеним под _ псеудонимом Вернон Саливен), написао је читаву библиотеку. Инспириштући се разним срединама у којима се кретао пи разним људима које је познавао, свему је давао једну фантастичну ни духовиту димензију. Писац са смислом за „трувај" и за необичне стилске обрте, торак п нежан, луцидан п очајан, умео је и да заузме оштар аруштвени став: да, на пример, у роману „Касапљење за све" (1950), буде одлучан противник милитаризма. Пошто за живота није успео да објави све што је написао, издавање његових дела настављено је после његове омрти, Али, више од тога, занимљиво је да је, упоредо са интересовањем читалаца и позоришних гледалаца, расло и интересовање критичара за њега п његово дело. Џоказало се да феномен Борис Виан није пролазни израз једног времена, када је престоница интелектуалног света био Сен-Жермен-де-Пре, него има и трајније вредности.

Као израз непрекидног интересовања за Виана, недавно се појавила и једна монографија о њему, коју је Ноел Арно написао

под насловом „Паралелни животи Бориса Виана", а уз то је исти Арно сакупао и посебно објавио хиљаду Вианових доскочица п афоризама, који оу досад били познати само уском кругу његових пријатеља и поштовалаца. Цитирајмо две-три: „Дати за право својим џелатима је најлицемерније самоубиство које се може замислити“, „Млади имају успомене... _ Стари све заборављају", „Оно што вреди није сре ћа свих, већ свакога". Рејмон Кено је рекао да је Виан увек био будући. По свој прилици, он ће умнотоме бити савремен мн у будућности. Нови романи југословенеких Румуна

Мправо је завршен конкурс часолиса „Лумина" који на румунском. језику излази у Панчеву. Конкурс је био организован уз материјалну _ помоћ Заједнице _ културе САПВ. Ове године конкурс је на-

стојао да стимулише прозу Ру

мунских писаца који живе и раде у Југославији. Прва награда није додељена, док је другу награду добио Славко. Алмажан за роман „Ноћ од хартије". Трећа награда је додељена Михаију Аврамескуу за роман „Смрт принца Спадасина". 6

Славко Алмажан је познат као аутор књига песама на српскохрватском језику „Пантомима за недељно поподне" (Матица српска, 1968) и „Руш" _ (Културни центар, Нови Сад, 1970). Прошле тодине на румунском је такође објавио књигу песама под насловом „Мушкарац у течном стању" (Либертатеа, Панчево, 1970). У Румунији је управо у штампи његов избор из српске и хрватске лирике, који је превео заједно са румунским песником Ангелом Думбравеануом. Овај избор ће се појавити у едицији „Нај лепше песме", где се, пре неколико година, у преводу истакнутог

румунског песника Никите Станескуа, појавила књига _ песама Васка Попе.

НИН-ова награда додељена Борнелаву Пекићу

Овогодишња награда за најбољи роман на подручју српско-

хрватског језика додељена је, већином гласова, Бориславу Пекићу за роман „Ходочашћа Арсенија Његована". (Одломак из овог романа „Кљижевне новине" су 06јавиле у бо. 373, а приказ романа, из пера Павла Зорића, штампан је у бр. 379.). Мако НИН-ов жи-

ри не издаје коминике о свом раду, чиме би се поштовала јавност рада, сазнаје се да су за Пекићев роман гласали: Борислав Михаиловић, Мухарем Первић, Зоран Мишић и Петар Џаџцић, за „Прамен таме" Михаила Лалића Велибор Глигорић и Ели Финци, а за „Долазак на крају лета" Бошка Петровића Милош И. Бандић.

АЊИЖЕВНЕНОВИНЕ

Уреднички колегијум: Филип Давид, Васко Ивановић, Миодраг Илић, Драган М. Је ремић (главни в одговорне џредник), ЉфуЈеремић, Вук Крњевић (заменик главног уредника), Чедомир Мирковић, Богдан А. Поповић, Ваздимир В. Предић (секретар _ редакције), Владимир СтојБранимир Шћепановић, Техничко уметничка опрема: Арагомир Димитрије. вић, Уређивачки едбор: Ар Димитрије Вученов, Предраг Делибашић, Енвер Берћеку, др Милош Илић, Аушан Матић (председник), др Војин Матић, Момчило Миланков, др Драшко Ређеп, Јара Рибни-

биша

шин,

кар, Аушав Сковран, Алекса Челебоповић, Зуко Џумхур, Пал Шафер. Мдејно решење срафичке опреме: Богдан Кршић. Амст излави сваке друге суботе. Цена 1,50 дин. Годнишња претилата 30, полугодишња 13 динара, а за иностранство двоструко. Лист издаје Новинско издавачко предузеће „Књижевне аовине", Београд, Француска 2. Телефон: 627-286 (редакција) п 626-020 (комерцијално одељење п администрација). Текући рачун: 508-1.208-1. Рукописи се не враћају. Штампа: „Глас", Београд, Влајковићева 8.

_лић, Гојко Јањушевић,

ГЕТОПИС' ЛЕТОПИС АЕТОПИС ЛЕТОПИС ЛЕТОПИС ЛЕТОПИС АЕТОПИС

ИГОР СТРАВИНСКИ

Стравинеки и ауторска права

У читавом музичком свету сензацију је изазвала вест да Игор Стравински намерава да за три и по милиона долара прода 7600 листова својих музичких композиција и 17000 разних докумената у вези са својим животом и радом. Велики и, можда, чак највећи композитор нашега доба приморан је на тај чин да би платио неплаћени порез и трошкове око свог лечења. Мако у својој 88-ој тодини добија око 25000 долача тодишње за извођење својих дела, порезници, лекари и људи који та прате и брину се за њега. и његове послове односе му целу ту суму, тако да је често чак приморан и да се задужује. (На жалост, многе земље чак и не плаћају композиторима за извођење њихових дела; само 50 од 125 земаља штити њихова ауторска права.) Зато што су композитори „озбиљне“ музике у тешком положају, француски композитори забавне музике су 1968. године одлучили да се једног дела својих ауторских хонорара одрекну у корист својих у култури много више цењених али мање комерцијалних „колега". Па ипак, већина композитора мора да се бави друтим позивом н да живи за музику али не и од музике. Њима ће, можда, вест о ситуацији Стравинског учинити мало лакшим њихов свакодневни посао, који је обично далеко од музике. Али, њихов општи положај свакако значиће и даље велики губитак за културу. Овога часа, на пример, у Француској занимање „композитор" носи само три стотине људи. Да их има више, односно да су стваралачки услови композитора бољи, свакако би и савремена музика била богатија за многе значајне музичке композиције.

Змајеву награду добио Десимир Благојевић

Овогодишњу Змајеву награду, коју Матица српска додељује за нај бољу књигу песама на подручју српскохрватског језика, добио је Десимир Благојевић за књигу „Недоходу у походе". („Књижевне новине" су у бр. 374 објавиле „портрет" овог нашег истакнутог песника, који досад није добијао признања у оној мери у којој их је заслуживао.) Жири у саставу: Милош И. Бандић, Иван В. Ла Бошко Петровић ни Славко Михалић, доДелио је Благојевићу награду јед: ногласном одлуком.

Тђета Шоја Ратковић

поен вање плина

4РРОРА #22