Književne novine
ТРИБИНА
Писци и Париска комуна
Усусрет прослави стогодишњице Комуне
УСКОРО ће напредни свијет сла- |
вити „Прољеће 71", стогодишњи-
цу Париске комуне (18. март — | 28. мај 1871), велику претходницу | Октобарске револуције. Ненадани |
и непоновљиви друштвени потрес 1871, својим „јуришем на небо", подијелио је Европу, посебно
француску нацију: на једној стра- |
ни нашао се париски пролетаријат == „свјетина", „барбари", „петролејци , на другој — „часни
људи", бранитељи поретка; такви |
чувари реда који су у „крвавој недељи" стрељали: 30.000 мушкараца, жена и дјеце, ухапсили 37.000, осудили на разне временске казне и депортацију. 13.000.
Гдје су у тим велики хисторијским им у исто вријеме трагичним данима били француски књижевници2 Јесу ли пришли Комуни и уздигли њену заставу и дух илису се повукли у ларпурлартистичке химере, неутрално посматрали догађаје, па и дивљање версајске солдатеске, или су снагом свог талента и виртуозношћу ријечи распиривали · хистерични – бијес свргнуте буржоазије2 На то питање, студиозно и с много досад непознатих докумената, одговорио је Пол Лидски у дјелу „Писци против Комуне" у издању Франсоа Маспера.
Реакција француских писаца у том изузетном, објективно сретном моменту повијести, била је готово једнодушна. Изнимке су Валес, Рембо, Верлен, Вилијер де Лил-Адам, који више или мање симпатизирају Комуну (Валес је и њен члан), Виктор Иго који у почетку с пјесничке висине посматра дјела комунара и махинације Тјера, а затим оштро осуђује версајце за вријеме репресалија. Сви остали значајнији писци „заузимају отворено став против Комуне, једни умјерено, већина с таквом жестином која данас изненађује" (П. Лидски). Антикомунари су и Анатол Франс и Емил Зола, који ће тек касније еволуирити према евици; дотад „аполитични" и „дезангажирани" Леконпт де Лил, конзервативци Максим,Ди Кан, Дима син, Пол де Сен-Виктор, Ернест Фејдо, ројалисти Барбе д' Орвили, Алфонс Доде, Гобино, Монтеги, Ренан, грофица де Сегир, Тен и Луј Вејо, умјерени и републиканци Копе, Катил Мандес, Ришпен и Сандова,
Сложени су узроци таквог њиховог опредељења. Лидски наводи многе, од класних мзрока — страха да ће изгубити своје друштвене привилегије, преко не моћи да спознају суштину и величину Комуне (већина писаца је у годинама; „фосили" рећи ће Флобер) до подозрења и резерви према народу, револуцији, демокрацији уопће. А како приказују комунарску револуцију Е. де Гонкур, Готје, Флобер, Ж. Санд (која је 1848. била с праве стране барикада), Зола и други из дана у дан у новинским чланцима, У писмима пријатељима, у дневницима! Гротескно и невјеројатно звуче данас њихове оптужбе против Курбеа, Валеса Игоа, вођа Комуне, „гомиле стада које ће увијек бити прожето мржњом" (Флобер), опћег права гласа, бесплатног и обавезног школовања. Али у њихово вријеме значиле су много. Давале су, уз остало, тон или ишле сугласно с бјесомучном реакционарном пропагандом; касније, у књижевним дјелима, остали су досљедви: Комуна је за многе била „надахнуће“, големо налазиште негативних типова — де класираног комунара, лошег радника, протухе, „петролејки и „а мазонки", примјер оргијања, изопачене културе, разарања породице и негације рада. |
Некадашњи несразмјер, у наше доба необично се помиче у прилог Париске комуне, све је мање назадних, а све више напредних дјела, научних и литерарних. Каталог париске Националне библиотеке најтачније то региструје. Од нешто више од 300 наслова посвећених Париској комуни, последњих година, забиљежена су (несретно преминулог) Артура Адамова антологија „Париска комуна" и драма „Прољеће 71", Тристан Ремијева „Комуна на Монмартру" и „Кад су цвјетале трешње", Пјера Шаброла „Братски топ", Жоржа Кулонжеа „Комуна пјева", монографије „Ежен Варлен“ и „Едуар Валијан" Мориса Доманжеа и, надасве, репрезентативна дјела франпуских хисторичара—марксиста Бруа-а, Дотрија и Терсена „Париска комуна 1871", као и први томови Жоржа Сорија, с мноштвом докумената и илустрација.
Наставак на 10, страни
ет
БЕОГРАД 27. ФЕБРУАР 1971
КОМ,
САН О ЗВЕЗДАМА...
НЕДРЕМЉИВО око
“.
УЗГРЕД БУДИ ЗАБЕЛЕЖЕНО «
Аџутан' Матић.
19. ПИСАЊЕ И ГОВОР
(Приступна беседа, одржана – 17. фебруара 1971. у Српској академији наука и уметности)
1.
ТЕМА овог кратког текста, који написан у тишини и самоћи, захтева да га неко, читалац, исто тако у тишини и самоћи чита, налази се већ дотакнута у ОВОМ самом часу: слова се претварају у глас, а писац и нехотице постаје говорник, Уместо да се повуче, као што се обично писац повлачи испред својих редака и оставља читаоцу само своју више или мање добро остварену и написану мисао. Знам да је овај свакодневни и уобичајени поступак читања својих текстова постао неопхоАни ритуал. Очигледно разумљив, али као и све што је очигледно, све што је фамилијарно и што се само по себи разуме, како би рекао Хегел, не мора и да буде заиста разумљиво, познато и без из весног противуречја, па и парадоксалности. И тако онај који чита ове редове није баш у овом часу ни сасвим писац ни сасвим говорник. Није писац: исувише је видљив испред својих редака, па можда замагљује текст тим своЈим присуством, покретом руке, бојом гласа, нагласком не увек тачно погођеним и који на тај начин може да утиче на смисао текста, намеће му нека случајна обележја: а, онда, чоглед, и уопште читав његов став, који као да више коментарише сам чин свог непотребног присуства, него што коментарише текст, намењен друтом да га чита у самоћи као што је и био написан. А није ни говорник, баш сасвим говорник. Не исказује своју тренутну мисао већ само изговара мисао насталу и фиксирану много раније, те, сли: ковито говорећи, он је на неки начин само ставио у покрет једну унапред спремљену плочу која се пред вама одвија, без учешћа ње гове тренутне мисли: Ни говорник,
кажем, јер онда би свакако, вероватно на други начин, баш својим присуством, гласом, осмехом или подсмехом, краће, сажетије, служећи 'се свим изражајним сред ствима а не само речима, саопштавао своју директно исказану мисао, а не само путем текста, као писац у овом случају,
Све ово пишем да бих у ствари истакао проблем који у мени одувек покрећу истоветност и противуречје који, чини ми се, постоји између писања и говора.
Утолико више, данас то питање односа. између. писања и говора постаје све актуџелнији проблем. Постаје проблем у овом тренутку, кад књига није више, на жалост за неке, на срећу за друге, једини културни инструмент. Јединственост књиге најбоље — је можда истакао велики француски песник Стефан Маларме при крају ХЕХ века, кад је књига уосталом била на врхунцу: „Да све на свету постоји да се најзад окон ча једном књигом". Веће пахвале и крунисање књиге овако кратко и сажето ретко би се могло наћи међу многобројним написаним тек словима о вредности и значају књиге,
Па ипак, волели ми то или не,
-мора се рећи, да данас поред књи-
ге, као културни инструменти путем којих људи опште једни с другима, постоје: филм, радио и телевизија. Њима доминирају звук, људски глас им слика. Или, тачније речено, све више доминирају над речима исписаним и штампаним у књигама. Све те нове могућности комуникација меБу људима указују да ће се вероватно и поезија и литература, засада писана реч пре свега, вра тити у времена живе речи и не посредног говора, у Сократова времена, у времена поезије, усмене поезије, хоћу да кажем, у прва човекова времена, историјски го воћећи, ближе нама, Хомерова времена. Не треба заборавити да је пре писане књижевности посто“
јала усмена, као што је и човечанство говорило од како постоји као човечанство, а писмено је једва неколико миленија. Сем тога, и сва обличја песничкога чина, и основних песничких форми била су нађена пре него што су песме настајале за писаћим столом. Још нешто, Не треба заборавити да нас још и данас, кад изгледа да се све претворило у писање, запљускује море усмене литературе. која стално куца на врата и писаца и читалаца, да би најзад дошла до писане речи. Још велики делови те усмене литературе остају забрањене зоне, тако да се често и слобода писане речи ме. ри по томе колико је од те усмене литературе, без обзира да ди је опасна или само саблажњива, ститло до пера неког писца или песника, Зашто онда подсећати да су „Илијада“ и „Одисеја" живеле неколико векова само усмено, да тек затим буду урезане у таблице. Можда је још очигледнији слу чај наше народне поезије, која је, благодарећи неким изузетним историјским условима, била ту до недавна наша поетска стварност.
2.
Ето, понекад сањам, кад мислим на ону једну, готово једину, напомену коју је записао Вук. При дну странице на којој почиње народна песма „Хасанагиница" стоји: „Ову пјесму нијесам нашао у народу“.
Тако се десило да једна од најлепших народних песама, и то она која је учинила славном нашу народну поезију у свету врло рано, песма коју је случајно записао опат Фортис, Гете превео, и ушла у збирке, буде управо меЊу песмама које је народ: у Ву. ково доба већ био заборавио.
Да. Заборавио,
Настављам да сањам. Као да је та песма једва чекала да је неко забележи, извуче из оног
Наставак на 10, страни
у овом БРОЈУ: --.
Душан Матић: УЗГРЕД БУДИ ЗАБЕЛЕЖЕНО (6)
Лазар Трифуновић; ПОВОДОМ _ РАСПРАВЕ О СПОМЕНИКУ КНЕЗУ ЛАЗАРУ Пеба Милосављевић; о ДОСТОЈНОМ НАЈВЕЋЕГ ПОШТОВАЊА
Борислав Пекић: ЗБОГ ДРУГИХ И ЗА ДРУГЕ Милослав Шутић: КО СМОС У ПОЕЗИЈИ БРАНКА МИЉКОВИЋА
ПОЕЗИЈА: Радован Зого вић, Душан Радовић " Милутин Петровић
ПРОЗА: Војислав Лубар да
О књигама Велибора Гли горића, Милована Даној лића, Слободана Ракитића, Ивана Здравковића и Светозара Радоњића пи шу Драгољуб Влатковић, Остоја Кисић, Павле 30: рић, Слободан Ненадо. вић и Љубомир Швијетић
СТАВОВИ
КАДРОВИ СУ ПРЕСУДНИ
О неуспесима у ширењу књиге и неким њиховим узроцима
РАЗГОВОРИ о књизи, њеној цени, њеном пласману, њеном распростирању увек се воде с једним мучним осећањем и дубо им - узе рењем да представљају узалудан посао. Ламентира се над положа јем књиге, траже се узроци у незаинтересованости читалаца, ниском кутурном нивоу, конкуренција коју представљају радио, телевизија и остала средства масовне комуникације, извесним јавним трибинама, неразумевању средине итд. Истовремено држе се саветовања, расправља се, пишу се реферати, дугачки или кратки, чланци полједнако незанимљиви и узалудни, јер се ствари мало мењају на боље.
Када се креће у једну друштвену акцију онда онај који ту акцију покреће мора да има јас не представе бар о томе шта том акцијом жели да постигне и који су то људи који ту акцију могу да изведу. Мноте добро замишљене акције пропадају зато што нема довољно људи да те акције изведу. Ову тезу много је лакше изрећи него доказати, али се ме“ ни чини да један од главних про блема пласмана књиге, ако се апстрахује чињеница да је просечна југословенска плата седам стотина нових динара а просечна цена књиге 50 нових динара, лежи у оном низу посредника између издавача и писца с једне пи публике с друге стране. Наша књижарска мрежа је неразвијена, наше књижаре нису добро снабдевене, чак и у књижарама које су власништво једног издавачког предузећа читалац у продавницама ван центра тешко може да дође до најновијих издања тога истог преду.“ зећа. Па и онда ако може да дође, нема неког нарочитог распореда и система. Књига једне врсте има превише, других уопште нема.
Као што књижаре нису добро снабдевене тако ни књижарски кадар није на одговарајућем нивоу. Ако се посматрају београд: ске књижаре, књижари који су “у стању да вам препоруче најновија издања, који вас памте као сталног купца, спремни да вам имзиђу у сусрет и да вам скрену пажњу на књигу, која је евентуално промакла вашој пажњи, могу се избројати на прстима једне руке. Књижаре су се претвориле у услужне радионице и само случајном игром кадровског распореда, продавац у већини београд. ских књижара је књижар а не продавац обуће или текстилне робе. Очигледно је да програми школа које дају квалификације књижарима нису прилагођени савременим условима. ИМзлазећи низ
| школе књижарски ученик не рас-
полаже довољним знањем и не сналази се сасвим у стручном
Наставак ма 11. страни У