Književne novine

от па рит паде тв! 1 цииа при——

пе А деј ЗНАЊА засадио иеклин ска ама лееаки чија цитата иста

љета ли ма томтавие

атељеа алат авина 2 дада) а а ем ас

ПРОБЛЕМИ

ЗАНЕМАРЕНА ЛЕСЕТА МУЗА

Треба ли књижевну критику уништити2

НИКАДА СЕ ни за један други књижевни род није постављало питање треба ли та неговати или не осим за критику и У томе је чак једна од неславних разлика између ње и других књижевних родова. Нико никада није ни помислио а камо. Ам" написао н озбиљно заступао мишњљење да драма, роман или лирска песма нису вредни труда који се у њих улаже, да не заслужују пажњу која се. према њима показује и да немају оне вред: ности које им се обично приписују. Али о критици су тако писали чак н писци врло интелигентни и великог знања, који су се, уз то, и сами бавили критиком. Тин Ујевић је, на пример, у есеју „ПуАсација и метаморфоза критике заступао тезу да подручје критике, као и 2у. тобиографије, нема праве уметничке вред ности зато што „није конструктивно, ни је умјетнички истаљено и прекаљено, не удаљује се од апстрактне идеје или 04 доживљаја везаног за феноменалну АИЧност“, а ово мишљење је утолико неочекиваније што он под критиком под: разумева све врсте критичких написа: е сеј, студију, фељтон, козерију, арекси и чланак.

Овакав Ујевићев однос према критици, који произлази из његовог настојања да своју „феноменалну личност“, учи. ни неважном у односу на своје дело, са" свим је разумљив као приватан и личан, ала је немогуће наћи озбиљне оре стИ не разлоге за негирање критике. Мјевић привидно налази један такав разлог У томе што се критика може сместити, у роман и тамо „може бити филозофија, наука, поглед појединца Који поправља, друте погледе“. Али ако се то мишљење и прихвати, поставља се питање: зашто би критика у роману могла бити иешто тито није већ сама по себи и не би ли она у роману, који по Мјевићу пред: ставља синтезу разних књижевних родова, изгубила не само нешто од своје амтономности нето и Од свог карактера; Специјална, академска, стилистичка критика заиста није критика живота, али зато се најбоља критика никада не од носи. само на саме књиге, већ јој оне служе као повод за закључке о животу и' његовим могућностама развоја. Уместо осуђивати је за специјализам, треба од ње тражити да буде интегрална, да у својој анализи иде до извора дела, до живота, и да, судећи о делу, суди ио "вредности његових закључака о животу. М:том случају суштина Мјевићеве нега» ције критике отпада, јер таква критика, није лична, не односи се на, акцидентал не појаве и није специјалистичка.

Многи неспоразуми око критике, па и њено потцењивање и негирање, долазе обично отуда што се она не посматра у целини књижевног и, шире, културног и: друштвеног живота, него једнострано, као судски процес појединим књижев“ ним делима и писцима. Под критиком се често схвата само рецензија у новинама или часопису, а то је један мали део критичког рада, који, на жалост, упркос својим нужним слабостима проузрокова ним и специјалним околностима рада, изазива више пажње нето било који дру„ти вид. критике. Енглези, међутим, с правом разликују критичара (ст с) од онога који у ревијама или листовима пише о књигама (темемег), а пре десетак година је и совјетски књижевник Сергеј Заљигин у чланку „Критичар или рецензент2" с правом указао ма разлику из„међу рецензента и критичара, истичући "да, је рецензија по правилу лишена уољ шитавања и теоријског разматрања књижевних и животних питања која се у критикованом делу постављају. У суштини и сама дијалог, уметност изазива критику ткао нови дијалог, дијалог на једној витој, друкчијој равни, с погледом на дру“ те начине приступа истој проблематици, "друге поступке џ разматрању постављеСних проблема и друкчије закључке о њи ма. Неодржив је култ дела и писца, ко. јим се они, по. нену одбацивања критике, желе. наметнути култури и друштву, јер виједна реч и ниједан став у уметности не_треба да буду неприкосновени. . > Критика је обогаћење текстова који се узимају у разматрање, она је њихова допуна, која, понекад, нема краја, као што показују непрекидна разматрања о Хомеру, Дантеу или Шекспиру. Захваљујући критици, књижевни феномен Шекспир не обухвата само дела Виљема Шекспигра него и целу ону непрегледну литературу.о њиховим темама, поступцима, лич_ностима, закључцима, којом се продубРамје не само књижевно—естетски него и кматурно— друштвени ВИД овог феномена, Зна тај иачин критика наставља и обога'ћује књижевна дела М писце, све, више ГиХ претварајући У _немсцрпну ризницу "лудског искуства. „Коитичка активност __- каже Мишел Битор у есеју „Критика и инвенција" — састоји се у томе да се дела посматрају као, неокончана, песнич“ ка активност, 'инспирација, а манифестаје чак м стварност као иеокончану." ез критике књижевност би била дисконтинуирана активност, сведена на појав_љивање појединих књига сасвим диспаратних садржаја, форми и тенденција, а "помоћу критике она постаје континуира“ви процес, који, у складу с друштвеним "токовима и другим КУЛТУРНИМ активнос"тима, непрекидно одражава. људске тежње на одређеним ступњевима развоја човечан

| ПЊИЖЕНЕНОВИНЕ | 5

ства и његове свести. Критиком се, исто тако, обогаћује наш естетски доживљај, како старих, релативно познатих, тако и нових дела, на која тек треба да се привикнемо. И зато тек критиком књижевност постаје јединствена активност која заузима врло значајно место у духовном животу људи.

Критику оправдава чин којим она књи жевност претвара у континуирани процес људског освешћивања, продубљује њене естетске и истиче њене духовпе и друштвене вредности, Настављајући напоре писца, критичар сарађује с њим, помажући праве књижевне вредности и настојећи да оне нађу одјека код читадаца. Својим суђењем критичар настоји да одвоји праве од лажних вредности, а. не да се постави изнад писца као неумитни судија. Његово суђење је, у ствари, наставак пиичевог стварања и нас ттојање да његове истине и лепоте прожму не само људско сазнање него и де. латност, У том смислу Анатолиј Луначарски је у „Мислима о критици“ писао да је критичар страсни читалац, „који свим срцем жуди да се уметничке лепоте што пре претворе у животне подвиге".

Критика је, пак, наставак имагинативне књижевности захваљујући томе што су критички и стваралачки дух сродни. Без те сродности критика не би могла ући у суштину уметничког дела и на њој почива могућност критичког суђења. А нико није ту сродност више осетио Од „стваралаца" који су истовремено били критичари: Гете, Вордсворт, Колриџ, Толстој, Томас Ман, Елиот, Валери, Сартр. Разлика између тзв. стваралаца и критичара је, како нас уверава Клод Роа у својој књизи „Одбрана књижевности“, само у претексту за писање, па, према томе, „нема критичара и стваралаца; има само добрих и лоших писаца“, а сви добри писци стварају живот, мада из различитих материјала: „добри романсијери праве живот од живота, прави песници праве живот од живота, а добри критичари праве жинот полазећи од књига о животу“. Критичар је, дакле, стваралац који се од других стваралаца разликује само по полазној тачки, али не и по резултату. Па ипак, многи се писци, чак и кад су критичари, понашају као да критика излази из оквира књижевности или бар праве књижевности. Није реч само о потцењивању. нето и о једној мање—више систематској дискриминацији према крњ тици м критичарима, иако њихова улога у књижевности, култури и друштву није мала, него је чак већа нето улога било које друге врсте књижевности. Не тре ба заборавити да су критичари воће књижевних група, да они одређују основне правце развоја књижевности и да они одбацују једне и усвајају друге идеје из литературе, инспиришући њима људе за животну праксу. Наводећи имена Лесинта, Гетеа, Карлајла, Раскина, Дидроа, Тена и Ничеа, Франтишек Шалда је у есеји „Критика као патос и инспирација"

заступао тезу да су критичари новог вре-

прави БЕЗ КРИТИКЕ КЊИЖЕВНОСТ БИ БИЛА ДИСКОВГИНУИРАНА, АКТИВНОСТ, СВЕДЕНА НА ПОЈАЊ.

Густав Крклец

ЕПИСТОЛА У СТИХОВИМА

Душану Радовићу

Душане, јесте: пјевам, пијем, пушим, а понајвише богу крадем дане,

и тако куле низ котаре рушим,

и тако лијечим непреболне ране.

БЕН В Пн Па

А

(Крапина, 1971)

Па сад у гужви, метежу и мраку | сам себи стварам божанствену замку: нестанак као — гутљаје на сламку.

Мој Радовићу, од дима се гушим, под самим собом сијечем зелен-гране, и попут пања квргава се сушим;

у црном јату знамен бијеле вране.

Ал нису варке то, што чиним свјесно, ни сање крхке, нит дворци у зраку. | Мени је, драги, у том свијету тијесно.

мена пре нето песници изражавали нове идеје, које су касније постајале песничка. инспирација: „Сваки истински и карактерни критичар ствара, и то ствара нешто још знаменитије него што су књижевна дела, ради на нечем већем него што су његове књиге: на инспирацији и патосу новог доба, које се рађа на њетовој новој логици“. Критика, дакле, понекад иде и испред осталог књижевног стваралаштва, обзнањујући нове преокупације, идеје и остварења. У сваком салу чају у критици се, као у неком огледаду, огледају како идеје самих писаца имагинативних дела тако и критичара. У тој двојној слици књижевност добија већу рељефност него што је има у делима о којима критика суди. Зато свако ко жели да се добро упозна с једном националном књижевношћу најбоље ће учинити ако се упозна с делима њених водећих критичара, јер ће код њих наћи и верну слику књижевног стваралаштва и њену оцену. 41

То. нарочито важи за модерну књижевност, која је, много више него класична, прожета критичким духом. Док се класична књижевност заносила и инспирисала митовима и легендама, како У њиховом управном тако и у преносном смислу, модерна књижевност се. њима служи само зато да би помоћу њих што боље, свестраније и уопштеније крити чки осветлила људску егзистенцију и њен положај у свету. Имагинативна књижевност постаје нека врста критике. И она, као критика, врло често представља, надградњу, продужено разматрање и. продубљену анализу оних људских тема. и ликова које је класична књижевност већ одавно створила. То покретање старих тема и дилема у њој још увек представља и имагинативну ре—креацију и критичко истраживање, али чини се, све више нагиње критичкој страни. Зато се умногоме можемо сложити с Јованом Христићем, који у својој књизи „Облици модерне књижевности" тврди да је критика престала „да буде периферна, успутна, изведена или секундарна активност" м постала „основни тип модерне литера-

ЉИВАЊЕ КЊИГА САСВИМ ДИСПАРАТНИХ САДРЖАЈА, ФОРМИ И ТЕНДЕНЦИЈА, А КРИТИКОМ КЊИЖЕВ-.

= ност ПОСТАЈЕ ЈЕДИНСТВЕНА АКТИВНОСТ КОЈА ЗАУЗИМА ЗНАЧАЈНО МЕСТО У ДУХОВНОМ ЖИВОТУ ЉУДИ

таи лим азстава ли -- ===> а питам лавина --= =

рне делатности, као пио је то некада био еп, лирско песништво, или роман .

Упркос свему томе, многе појаве, меБутим, јасно показују да се критика не сматра. правом књижевношћу и да се значај ове „десете музе" (Волтер) умногтоме' неоправдано умањује, а тиме и значај. књижевности уопште. Узмимо само неколико примера у вези с југословенском критиком, мада таквих примера има и у страној књижевности (један од најдрастичнијих налазимо у – Клабундовој историји светске књижевности, У којој се. помињу тако безначајни писци као што су. Сар Пеладан, Конан Дојл, Карл Мај, Пол Жералди и Морис Декобра, али не и тако велики критичари као што су Семјуел Џонсон, Сент Бев, Де Санктис, Арнолд, Тен и Чернишевски !). Пре неко-

дико година париски часопис „Европа"

посветио је један двоброј (435—436, јулавгуст 1965) југословенској књижевности. Поред готово педесет песника и двадесет текстова прозних писаца, у ову панораму је ушао само један есејистички текст: четири друга, које је посебан уређивачки одбор одабрао, изгубили су се негде на путу до редакције или штампарије и нису били објављени. Пре- три и по године у француском часопису „Нова књижевност" Мориса Надоа (мај—јуни 1967). објављен је један поглед на савремену југословенску књижевност из пе ра Предрага Матвејевића, познатог популаризатора наше књижевне речи у Француској, али без одељка о критици; пош-

"то је, по мишљењу уредништва, Матве

јевићев текст био сувише дуг, скраћење је извршено на рачун — критике. Панорама југословенске књижевности коју је за амерички тромесечни часопис „Књижевни преглед“ (зима 1967/1968) припремио амерички држављанин југословенског порекла Васа Д. Михаиловић презентирала је песме деветнаест песника и прозу десет прозних писаца и — није дан критичко-есејистички текст! Најзад, не

· давно је Бернара Џонсон штампао књигу

о модерној југословенској књижевности у чувеној „Пингвин“ библиотеци, и у њој је објавио преводе седамнаест прозних писаца и двадесет песника (најстарији је Меша Селимовић, а најмлађи Томаж' Шаламун), али ни ту не налази мо: ниједно име неког критичара и есејисте! · С обзиром. на.тако велику упорност с којом се негира критика у југословенским књижевностима, морамо се питати: није ли то због тога што је критика код. нас. врло слаба и стварно и не зас• лужује да се о њој озбиљно говори2 Не бих рекао, јер није тешко препознати многе идеје надце критике код страних критичара, уводничара и преводилаца у њиховим приказима југословенске књижевности или у предговорима преведених књига наших писаца. Наша се критика експортује, али без заштитног знака, као опште добро које се може некажњено. присвајати. Мосталом, ни ми сами не умемо да заступамо интересе наше критике. Недавно су у совјетском часопису „Питања књижевности" (бр. 10 за 1970. годину) објављени прилози шесторице југословенских писаца о појавама и проблемима југословенских књижевности. У уводу уредник часописа Владимир Атњов са одобравањем истиче како код нас нема хијерархије жанрова, али се то мишљење у написима наших писаца одмах негира, Јер, и ако изузмемо један напис о општој ситуацији у књижевности Југославије. и један у коме се товори само о поезији у једној републици, остали написи су, углавном, посветили мало или недовољно пажње критици. Штавише, сами критичари су пренебрегли рад својих колега: ни словеначки ни хрватски критичар нису поменули ниЈедно име из савремене словеначке и хрватске: критике. Могло би се рећи да нисмо имуни ни од неке врсте критичарског мазохизма.

Није, међутим, довољно само нотирати примере који нам показују да се критика потцењује и насилно ставља ван књижевности, нити доказати да се такви поступци могу бранити озбиљним разлозима, него и указати на узроке који критику доводе у дискриминисани положај. Чини се да тих разлога, у најмању руку, има три врсте: психолошко —моралних, књижевно—теоријских и идеолошких.

Најмање. озбиљан, мада, вероватно, м најтврдокорнији узрок је нетрпељивост

Наставак на 4. страни