Književne novine
|
ЛЕТОПИС ЛЕТОПИС ЛЕТОПИС ЛЕТОПИС ЛЕТОПИС ЛЕТОПИС ЛЕТОПИС. ЛЕТОПИС лЛЕТОПИ
Општински
језик
Да одбацивање Новосадског договора није само лингвистичко нитање ма којем инсистирају језикословци из Хрватске ш Матица. хрватска, већ да је то питање о којем расправљају и друштвени форуми | уверићемо се читајући
следећу вест у „Вјеснику" од 5. априла 1971. године:
ОПЋИНСКИ АКТИ И ЈЕЗИК
С обзиром на досадашњу праксу код нас да су се опћински акти писали како је тко хтио, а на штету хрватског књижевног језика, мислим да би одборници ове Скупштине својом одлуком требали статт на крај таквом писању — истакао је на прошлој сједници Скупштине опћине Баково одборник Драгутин Јурић.
Говорећи о том проблему, Јурић је нагласио да се у саставу ове Опћинске скупштине налазе и одборници који из објективних разлога не познају свој хрватски језик, а неки су га захваљујући досадашњој пракси нехотице пскварили. Рјешење и именовања која доноси ова Скупштина имају виз ријечи које не спадају у хрватску језичну баштину, па је разумљиво да ово утјече на велик дио одборника у формирању њихова језичног изражавања.
Да би се стало на крај таквој пракси, одборници су једногласно прихватили приједлог да орган управе Скупштине опћине пронађе начин како би се убудуће избјетавали ти пропусти, јер у противном уопће неће расправљати ни о једном материјалу који није написан у духу хрватског књижевног језика. И. Л.
Тиме се једна од кључних тачака. „Декларације о називу иположају хрватског књижевног језика“ —- осуђене, додуше, од политичких форума у СР Хрватској у тренутку објављивања — спроводи у дело. Према тој тачки „Декларације" нужно је да се на територији СР Хрватске, било да је реч о Хрватима или Србима, у службеној употреби треба служити хрватским књижевним језиком.
Занимљиво је, свакако, шта о таквим потавама мисле политички форуми који су, својевремено, 0судили појаву „Декларације".
Шта о томе мисле хрвалски језикословци познато је. Они одбацују Новосадски договор о равноправности изговора и писама српскохрватског, односно хрватскосриског језика, који су, својевремено, _ својсручно потписали.
(И. Ц.)
Хенри Милер о филму
Пријатељ Хенрија Милера и ње гов преводилац на француски језик Жорж Белмон поставио је питање овом познатом америчком писцу шта мисли о великом успе ху филма „Љубавна прича", сним љеном на основу истоименог романа Ериха Сигела. Милер је на то одговорио читавим једним ма» давм чланком, који је од интереса и за наше читаоце, поготову за оне који су на београдском ФЕСТ-у 71. видели филм „Мирни дани у Клишију", рађен по његовом истоименом роману.
Милер каже да није гледао филм „Љубавна прича", али на ос нову онога што се о том филму и књизи под истим насловом говори, закључује да је реч о де лима лажног романтизма. Успех ове књиге и филма, по њему, долази отуда што има људи који пате од хипокризије и желе да буду заслепљени и према самим
СТРИП „К:
седи и према реалности. Смешно је да се због тога роман „љЉубавна прича" сматра преокретом у „америчкој књижевности. Његов успех Милер упоређује са успехом који је некада имао роман
фр дан, туго" Франсоазе Саган. Успех романа и филма „љЉубавна прича" никако не значи да ће људи изменити свој однос пре ма сексу. Уосталом, савремено ос лобађање човека није само сексуалне природе, већ је ослобађање читаве његове личности, а ро ман и филм „Љубавна прича“ ничим не доприносе том ослобађа њу.
Што се тиче филма „Љубавна прича", Милер је убеђен да му треба претпоставити чак и најсла бији Буњуелдов филм. Штавише, пошто филм има специфичан језик, који се умногоме разликује (од језика књижевности, Милер сматра да се на основу добре књиге не може направити добар филм. Као пример за ово своје мишљење он наводи филмове снимљене по његовим романима „Ракова обратница" и „Мирни дани у Клишију". За филм снимљен по другом роману Милер каже да његов „резултат остаје врло далеко од реалности књите". Објашњење за то он налази у чињеници да је реалност књиге реч, а реалност филма — слика, а на крају додаје: „Ако људе забавља да праве филмове на основу мофих књига, то је њихова ствар, не моја".
ђиолиографеки поглед на
књижевност 1964–1967.
ПОСЛЕ дужег прекида, поново су изашле „Свеске" Института за књижевност и уметност у Београду. Занста је штета што ова несвакидашња и по много чему јединствена публикација последњих година, услед недостатка средстава, излази нередовно и не успева да одржи корак с временом. Но и упркос томе, за оне који се баве проучавањем књижевности и уметности „Свеске" представљају приручник од велике користи јер указују на све значајније написе о овом пред мету који се у одређеном раздобљу појаве у неколико стотина најугледнијих наших и светских часописа и обавештавају о садржини _ поменутих написа путем језгровитих резимеа уз саме библиографске податке и испрпних индекса појмова и имена на крају књиге.
За разлику од ранијих „Свезака" у којима је упоредо био презентиран _ материјал из различитих области (естетика, естетичко уопште, уметност, књижевност, ликов на уметност, музика, позориште, филм), нове „Свеске"“ — „Књижевност у свету 1964—1967" обухватају само податке о чланцима посвсћеним књижевности, што олакшава сналажење у обиљу библиографске грађе коју нуде. Вредно је, међутим, напоменути да је у Институту за књижевност и уметвост основан и центар за документацију у којем се налази сва грађа из осталих области за исти пернод, разврстана по истим принципима и доступна сваком ко се за њу интересује, без обзира па то што у догледном времену, п у зависности од материјалних мотућности, и та грађа треба да буде објављена у посебним „Свескама" („Позориште у свету", „Филм у“ свету" ита). Осим тога, следећи број „Свезака"“ – („Књижевност у свету 1967—1970"), који је управо у припреми, несумњиво ће допринети ажурности ове публикације и омогућити да њени хорисници на најбржи и најпотпунији начин буду информисани о најактџеднијим кретањима у 06ласти теоријске мисли о књижевности у свету. (М. Б.)
БИЖЕВНИХ НОВИНА“
“
,
(езар као професор екулитуре
Један од доказа да модерна уметност све више осваја официјелне позиције показује и чињеница да је један од најавангарднијих француских скулптора Сезар (пупо име му је Зехаг Вајдазим, роЂен у Марсеју 1921. године) недавно изабран за професора Ака-
демије ликовних уметности у Паризу. У своје време Сезар је био
један од најстаријих студената у истој школи — студирао је триваест тодина — а сада је изабран за професора скулптуре на захтев студената.
Прву скулптуру Сезар је изложио тек 1954. године, али је врло брзо постао један од најпознатијих модерних скулптора. Прославио се својим „амалгамима", У којима је, помоћу разних отпадака (конзерви, опруга, ексера итд.) с великом експресивном снагом моделовао _ инсекте, крилате људе, фантастичне животиње. Затим се окренуо ка чвршћим структурама контролисаног ритма, користећи велике гвоздене плоче. Најчувенија је, међутим, његова скулптура од компресованог аутомобила. На венецијанском Биеналу 1956. године излагао је у посебној сали, а добио је пи више међународних награда за скулптуру.
КИЛЕВНЕ НОВИНЕ
Уреднички колегијум: Филип Давид, Васко Швановић, Миодраг Илић, Драгав М. Је ремић (главни в одговорни уредник), Фу. зиша _ Јеремић, Вук Крњевић (заменик главног уредника), Чедомир Мирковић, Богдан А. Поповић, Владимир В. Предић (секретар _ редакције), Владимир Стојшин, Бранимир Шћепановић. _ Техничко „метничка опрема: Драгомир Димитрије. вић. Уређивачки олбор: АР Димитрије Вученов, Предраг Делибашић, Енвер Бер. веку, др Милош Илић, Аџшан Матић (председник), др Војин Матић, Момчило Миланков, др Драшко Ређеп, Јара Рибникар, Аушав Сковран, Алекса Челебоновић, зуко Џумхур, Пал Шафер. Идејно решење срафичке опреме: Богдав Кршић. Апст изла. чи сваке друге суботе. Цена 1,50 дин. Годишња претплата 30, полугодишња 15 динара, а за иностранство двоструко. Лист аздаје Новинско издавачко предузеће „Књижевне новине", Београд, Француска 7. Директор: Војислав Вујовић, Телефони: 627-286 (редак• зија) п 626-020 (комерцијално одељење и администрација), Текући рачун 608-1-208-1. Рукописи се не враћају. Штампа: „Глас“, Београд, Влајковићева 8.
љиљани таваници авина а пина витамин
Поводом његовог избора за професора. скулптуре, Сезара је ин" тервјуисао репортер париског „Експреса" Ото Хан. Том приликом, ИБА иу иуож он оминоћА [082 еу огуоа ог Фееод 'лоувто0 Ааопси како се постаје Сезар, већ да настоји да свако нађе самога себе. Да би то постигао, он их шаље да виде занимљиве сликарске изложбе или филмове и наговара их да се не угледају на било ког позна“ тог скулптора. „уметност се не учи", каже Сезар. Може се наџчити само техничка вештина. ме Ђутим, он није сигуран да ће У својим напорима успети и спреман је, ако се покаже да ученици и он тубе своје време, да одступи са свог садашњег положаја.
Хари Левин о златном веку
Многе културе су имале визију извесног идеалног стања. ствари своју Валхалу, Нирвану, Рај или Бескласно друштво. У западној цивилизацији једна од доминантних форми те визије била је визија о златном веку; “М Овидијевим „Метаморфозама“, на пример, налази се опис једног доба у којем влада вечно пролеће, потоцима теку млеко и вино и у којем је земља плодна иако је не до тичу ни мотика ни плуг. Нема ратова, закона ни страха од казне.
"Ова фантазија није била Овиди-
јев изум, већ једно од „општих места" књижевности, такозваних „топоса". Историју извесног броја тих топоса написао је Е. Р. Курцијус у свом чувеном делу „Европска књижевност и латински средњи век". |
Овидијева слика златног века је пример римског примитивизма. Историју примитивизма, дефинисаног као „незадовољство цивидизованих цивилизацијом", написали су Артур Лавџој и Џорџ Боас, али њихова књига се завршава временом које претходи ренесанси. Познати амерички критичар Хари Левин дошао је на срећну идеју да попуни _ празнину између књижевне критике и историје идеја коју су оставили Курцијус, Лавџој и Боас и напише књигу о ренесансном миту о златном веку. Овај критичар је и раније писао о ренесанси (на пример о Кристоферу Марлоу у Сервантесу), и увек га је интересовао приступ књижевности као миту, „колективној машти која овлаплоћује идеале и сећања". У књизи „Мит о златном веку у ренесанси" он анализира визије златног века испољене у“ енглеској, француској, шпанској и италијанској књижевности. Левин показује како је мит о златном веку испољавао „фасцинантну способност прилагођавања. променљивим становиштима и новим ситуацијама" и како је увек био „све оно што савремено доба није". Док се песимиста сећа. да је златни век некад постојао, оптимиста зна да ће се он вратити; _ хедониста описује златни век као време доколице и уживања, док је за Таса, на пример, његова Аркадија место где човек може да чини оно што му се мили. Постоји и друкчија представа, према којој је златни век био доба марљивог рада и смеле борбе. .
Као спектакуларан пример прилагођавања мита реалности може да послужи откриће Америке у ХМ веку. Док су једни у чињеници што је Карлос У постао владар Америке видели повратак златног века, други су у начину живота _ америчких Индијанаца видели многе елементе тог идеалног стања људског рода. У којој су мери визије о златном веку прожете о социјалним и политичким импликацијама може да се види из Левинове анализе италијанског ренесансног мита о златном веку који легитимизује италијанску социјалну структуру ХМ1 века, пројицирајући је у прошлост.
|
с ЛЕТОПИС ЛЕТОПИС ДЕТОПИС
Професор Левин вешто сумира
(богату грађу којом је располагао
и својом елегантном прозом, препуном алузија, обогаћује своје аргументе. Иако је понекад више дескритован него аналитичан, он је написао перцептивну, занимљиву и надасве корисну књигу.
Награде из фонда
уеидора (екулији
Ове године додељене су по четврти пут награде из фонда „Исидора Секулић", коју писцима млађим од 35 година додељује општина Савски венац у Београду од, новца добијеног коришћењем ауторских права велике српске списатељице. Жири у саставу: др Милош Бандић, Томислав Богавац, Драган М. Јеремић (председник), Данило. Киш, Велимир Лукић, др Предраг Палавестра, Раша Попов, Борђе Радишић и др Тоде Чолак, донео је одлуку да се награде за 1970. годину доделе за поезију Браниславу Петровићу, за прозу Божидару Милидраговићу, а за критику и есеј Срби Игњатовићу.
Бранислав Петровић је добио награду за своју трећу збирку песама „О проклета да си улицо Риге од Фере", којом је наставио да изражава неуморни и неуништиви дух непотчињавања, пркоса и подсмеха свему ономе што угрожава људску егзистенцију. Божидар Милидраговић, који је прошле године објавио и једну збирку песама, награђен је за роман „Уметник Золт", у коме успешно слика једну од карактеристичних појава у животу модерног човека: тежњу да се превазиђу све оне досадне, механичке, рутинерске операције којима многи људи испуњавају свој живот и своју улоту у друштву. А Срби Игњатовићу је припала награда за књигу есеја „Саломина чинија", у којој је показао несумњиву зрелост, ерудицију и способност за самосталну анализу књижевних дела.
У саопштењу жирија истиче се да су чланови жирија били у тешкој ситуацији да (изузев кад је реч о критици и есеју) одлуче о додељивању награда због великог броја књига у којима су млади писци показали зрелост и пронашли свој лични стил и израз. То је био случај нарочито с поетским делима, јер је у прошлој години више младих песника, који већ стоје у првим редовима савремене српске поезије, објавило запажене књиге. Али та тешкоћа је жирију причињавала и ралост, јер је сведочила о томе да се савремена српска књижевност непрекидно обнавља новим талентима и новим видним остварењима младе књижевне генерације.
Награда „Милан Ракићи Матији
Бећковићу
Награда „Милан Ракић“, која се додељује једном млађем писцу српске књижевности, додељена је ове године Матији Бећковићу за књи гу песама „Рече ми један чоек“, која је за кратко време доживела два издања. Жири Удружења књижевника Србије, који је ову награду доделио, чинили су: Зоран Гавриловић, Драган М. Јеремић, Миливоје Ристић, Бранко (председник) п Петар Џаџић, Први пут ову награду, још пре рата, добио је Бранко ћопић, а прошле године, када је захваљујући, новчаном дару Милице, супруге „Милана Ракића, награда обновљена, добио је Филип Давид. Награда ће Аобитнику бити предата на годишњој скупштини Удружења књижевника Србије, која ће се одржати 25. априла.
Шрта Џоја Ратковић
РОЗА ЊЕ; > 7.
из