Književne novine

ти Ране у бита Јовановића. кра: 1 г а дуже у Загреб 2 једно је у Загребу са стариј Ме и аријим од себе земљаком Страхињом Пет

; ЊОћ ровићем. Обојица с па Пе загребачке. публике, ба се 5 вил је њен усвојеник суптилно 5 еПОдетаенОМ глумом, Љубиша ованавЕћ, 1 њен мезимац ватрама младости. Заједно су.

. Заједно усцени Народног позоришта У ВА алУ тег други, а рат. У младости -глуме Љубише 18 новића је Шабац са Мачвом,. њеним пе(мама и. легендама о устанку. Путем њихоа светлости придружио се у народноосло-

одилачкој борби партизанима,. На импровипи сценама Казалишта народног ослобоења загревао је душевном топлином борце

у рату, Ње |: 5: тизнна, гов трофеј из рата је љубав пар-

пе ла зрелост његове глуме по ослобо"њу зрачи са сцене Народног позоришта у Београду. Рељефне је индивидуалности, Ис_ пуњава сцену. бегова глума пријатељ је човеку. У представи „Шума"' Островског под резжијом Хуга Клајна, у лику Генадија (Несрећковић) развија своје најлепше квалитете, Сусрет Генадија и Аркадија (Срећковић) у креацији Марка Маринковића, у шуми, улази у антологију наше глуме. Склад је поезија 'чарања надахнућа на сцени. На њој су Дон Кихот и Санчо Панса. Дух једнога је крилат, у облацима и ведринама, дух другога при земИ, је, од земљине теже сазнања живота. У обојици је сродно људско биће. У узлетелој креацији Љубише Јовановића лика трагичара "Генадија донкихотско племство душе човеко_Ве ·је, жеђ за слободом. човекове личности, „срце, романтично у бекству из тамница живо„та, У лову илузија и снова. У узлетелој креашцији Марка Маринковића лика: комичара. Аркадија чаплиновски човек је у рањавом судару са, варљивом свакодневицом. Испод. прашња„вих наслага позоришта. провинције, гоетична „симфонија човечности је у њиховим потуцањи“ ома од немила до недрага. У шуми живота, загубној и утамниченој, они су птице слободе, Љубиша Јовановић је у креацији. Несрећковића највише свој. Природа његове 1луме са наслеђима класике, У пуном дејству и са-

' тласју је са оним што је његово лично, персовално, што је његова песма живота. Љубав. је лајтмотив његове-глуме. ЈБуби природу, жи-

„гвот, слободу човека, љуби љубав. Не зове се за„бадава Љубиша. Улога Несрећковића дарована „јегрироди _његовеглуме. Испод маске и позе патетичног и каботенског провинцијског романтизма,. естрадне глуме на сцени, живота, топло је ненскварено срце човека, који се не _ предаје „егопзму, лицемерству, лажи н перфн-. дији- прозанчног живота. Добродушно тостох примство је у срцу глуме Љубише Јовановића“ „пространо за све што је лепо, племенито и уз„вишено у животу и човеку. Ластино гнездо је за чисту, "праву љубав.

:“ После рата су две премијере на сцени Народног позоришта у Београду Шекспировог · „Отела", на нстој сцени равноправно. У једној је Отело Љубише Јовановића, а Јаго Мате Милошевића. У једној је Отело Миливоја Живановића, 23 Јаго Радомира Плаовића. · Јаго Плаовића је фаустовски Мефисто, демон љубоморе и пораза у Отелу, са магијом завод љиве и опсенаторске речи. Јаго Милошевића је венецијанска лукава и перфидна игра, животима. Отело Миливоја Живановића бурна је лавина страсти и емоција, снаге расне, епске. Отело Љубише Јовановића је култ и мит · љубави, простодушна, наивна вера у пријатељство човека. У његовом Отелу туга је за погубљеним илузијама, душевни бол на смрт "рањене љубави, више кошмар него крв љубоморе, више самоубиство, него убиство љубави: Племенитост у лику Отела и трагична кал“ " варија његове љубави, опседају глуму Љубигчне' Јовановића. Она му се враћа још дубље У · обловама н У другој режији,

Близак род природи његове глуме је и лик Јакшићевог Станоја Главаша. У Јахшићевој -драматичној повести, љубав је идилична, чед„на, пасторална. Мужевност је витешки про. тектор љубави. Срце је хајдучко, у животу је епском, а лирски је нежно и топло. Јакшићев „Станоје, романтични рустикални песник љу. бави, леп је и светао витез, и као јунак, и као љубавник. Склад је његове лирике и херонке Ју „изворима племените, човечне природе. глу"ме Љубише Јовановића.

и Ростанов Сирано од Бер""жерака. Дон Кихот Сираво са а Рок "саном у љубавној песми је глуме Љубише "Јовановића. Заљубио се У ту ролу. Врело срце - Сирана, песника трубадура љубави, његове

пркосни изазов смрти, У

" ритерске авантуре, пр мрт Ра тичНим сновима је његове младости. НиВу глуми витез сујетом м мегданом. Витез

је и племић душом.

чо је близак и другим имспиратарима | И неке. Поред култа љубави,,у (Реном језгру је н култ грађанских врлина, храбро Гети. и: части, витешке етике, истине, правде, подвига, пожртвовање. Снрано је Марта зја у великим словима свега тога. Јакобинац „је будућности, плебејац међу феудалиима, сло"бодан човек, боем. Све је у Па перо „љиво привлачи природу глуме „рубише ова.

новића,

"Близак род је њој

ерјаница је и перјаница његове У И ока Пелу историјским „драмама нај“ "радије је у о ерама частољубивог ·п · душев| ештва. _ Личност Шекспировог Брута МИ, + његове глуме, Брут је племић

, · · “магнет је етиш у ; Мата. племство му је у лику човека; Љуби

КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ 5

ша Јовановић заљубљено ваја његов лик, ваја „та класиком глуме магистрално, као персонификацију врлина са жртвеником у души. Ваја заљубљено и лик Бихнеровог Дантона, јер је и Дантон, онај из, легенде, у јакобинском свестилишту његове глуме. Не ваја из легенди кипове и кумире од мермера и бронзе. Врлине и»димензије су у њима јунака из историје, но са: слабостима и душевним мукама човека. Љубиша Јовановић тражи човека свећом ду-

ЉУБИША. ЈОВАНОВИЋ У УЛОЗИ СТАНОЈА ТЛАВАША

шевне уметности. Његова глума би ну бого» вима тражила и пронашла људски створ на удару коби и трагедије.

Завичај природи његове глуме је питома . Мачва са воћњацима. У. природи његове глуме нема змијоликих врлети, уклетих пећина, тамних вилајета и вучјих јазбина. Нема страве мрака. Светлост је у њој, оптимизам од. љубави. Његовој. глуми нису прикладни региони мржњезла и силе. Страна су јој животињства 'У човеку. Када му глума доспе у такве регио“ не, препознаје се да он у њима није код своје куће, да рутински гради карактере, гради их рељефно, али као да тражи изузеће од онога што је принуђен да буде и да. чини,

___У његовој глуми простори су за пожртвовано пријатељство. Тумачио је Клаудија у „Хамлету“, а створен је за Хорација. Из при-

. роде његове глуме не може да.се нанесе зло човеку, поготову из мрака заседе. За њу није ноћ убица. Најугодније. јој је далеко од тамнице и од кућних затвора. Радије је у боемским крчмама него у дворовима. Радије је у пуној природи него међу зидовима.

Велика моћ. његове глуме је у вајању Ка „рактера. Он их ваја мозанком искусних, даровитих опсервација из живота. Широки ди__јаназон. је његове глуме. У њој је жива галерија класичних и савремених ликова, портрета, карактера, Међу њима су личности. „са. срцем на. длану“, „од једног комада", а међу њима су, и личности компликоване,. комплексне, у себи противречне и загонетне, Вероватно би природи глуме ЈБубише Јовановића биле- при. кладније Толстојеве личности _ као. што су Пјер Безухов и: Феђа Протасов, него личности Достојевског, крви бујичаве, У ватрама срна и чула, у, грозницама халуцинација,

Глума „Љубише. Јовановића изузетним да"ровима не преза да уђе у подземља „људске „природе и душе. Она се -већ -окушала. веома“ снажно у трагичној, митској повести. о цару ТЕдипу, када је у лику Едина дубоко заронила "у биће човека, у његов стравични судар са неумитном силом судбине, Она има изузетан дар ти чула за психолошко понирање у замршено

_· биће човеково. У савременој америчкој драми

„Премијера у Њујорку“ дубоко је-у човеку и „уметнику из велеградског света, човеку и у_метнику. истрошених, _ оболелих нерава; комплексиране психе. Личност је рушевина, а у њој је ломача душе. и талента. Игру живота и смрти, привида и стварности глума ЈБубише Јовановића изводи из. више психичких и емоцноналних жица, а у њој је увек исти уметник природан, топао, широких 'труди за све што" је људско, "

' ре4

Љубиша је реалист глумом. У тумачењу личности Фелипе у „Освајачу“ модерног словеначког писца Андреја Хинта, он је рациона» лист у метафизици и алегоријн, у језику симбола. Грађевина његове глуме изрони монументално из магли речи. Но, он не може да буде освајач који врши насиља, човек крвавих руку. То противречи природи његове глуме. У првом чину као освајач он је глумом у туђој улици. Код себе је у другом чину када је у Фелипу слом, када су се у њему створили вирови пораза. Тада глума Љубише Јовановића импресионира окрвављеном људском душом. Дуги самогласници, као „свугде где његова глума заплови у трагичност, одјекну затамњеним барптоном гласа као болни уздаси душе, као вапаји пострадалог унутра, у себи човека,

стављеног на душевне муке.

Природа глуме Љубише Јовановића стреми узвишеним етичким принципима. Његова концепција лепоте у љубави, сједињена је са добротом. То једињење даје његовим емоцијама словенску мекоту, а његовим страстима

МИ

бичевања мазохизма. Он је у глуми страсник љубави, но и њен мартир.

Љубав као чаролија живота уволи га у комедију. Њлистава узнесења достиже када је у ликовима (Сирано, Генадије) електрицитет из споја драме и комедије. Глума му процветава у ведринама. Много раздраганог смеха унео је у чаробну игру маште као Калем у „Сну летње ноћи“. Глума му је опчињена ликом · Фалстафа као инкарнацијом радости живота, Опчинио га је предак боема, одметник "од конвенција, норми и дисциплина жЖИвота, заљубљеник слободе личности, пародист, карикатурист, спадало, велика лола и угурсуз. Кренрао је уметничко ремек-дело лик Фалстафа у крупним рељефним, уметничким димензијама надахнуто као гозбу духа, као распеваност природе. Весеље је празник и његове глуме. „Смех нам дај насушни" и његова је молитва. Глума му живи у лику Фалстафа као у праотачком завичају духа.

Преруши се пасионирано у лик који тумачи, Таленат је за незлобиве пародије и незаједљива персифлирања. У личностима, онима који су на граници драме и комедије, распростре ведрине природе своје глуме. Осветли их рефлекторима оптимизма од љубави. Благо их окружи, симпатијама шале п хумора. Такав му је осунчан ненападним хумором лик Генадија У „Шуми", а такође и лик Драшка у „Горском вијенцу“. ЈБубиша није горштак, није ијекавац, а Драшко живи у природи његове глуме епском чедном наивношћу и зачуђеним духом пред визијом другог света у контрасту са његовим горштачким представа“ ма о патријархалном, рустикалном; животу, са његовим појмовима о „чојству и јунаштву". Опа симпатија која зрачи из оригинала лика Драшка, зрачи из ЈЉубишине интерпретације. Магија његове глуме је да топлина и присност. лика који тумачи пређе преко рампе и да љубав према лику који му је близак и драг, уђе у срде и крв гледаоца.

"“ Радује се животу у Нушићевим комедијама. Шаљивчина је н обешењак. Не лакрдијаш. Смех му није громак и бучан. У игри духа је, али и увек у карактеру. Његова глума илуструје У карикатури и пародији комедијне ликове, но када су у рељефу оличења, она их, као у драми, ваја. Лик градоначелника у Гогољевом „Ревизору" вајан је ода. браном класиком глуме комедије.

Глума Јубише Јовановића _ оплемењује поезијом човечности живот. А то је најлепше признање кбје се може дати овом великом уметнику, љубавнику ни љубимцу спене.

Велибор Глигорић |

Љубиша Бидић Фреска

у пољу

Анђели су се невиду твом разиграли на ливади Граду на молитву сишли

Пролазио је балкански вук трагове смо прећутали Анђели су молили

Пролазио је дивљи рис Године је

мљацкао на зубу | Анђели анђели

Пролазим тихо да ме не виде Невидом јаву страшим

На вука личим на риса Анђели. анђели

СВЕЦИ ПЛАЧУ

Со су из пустиње донели и исплакали је У хору у нашем малом манастиру

Са најлетших зора и најлепших двора у златним кочијама јездили су скупљами највећих мука

и плакали

У зоденицу зазирили у рало зарбало под знојан огртач

под празан разбој — тугу ланену

и плакали

У илачу је понашање за биље за лов за изградњу за сетву седам тладних година

Чак су и тући свеци плакали за нас и: најављивали долазак

ТАЈНА ВЕЧЕРА

Ни оклоп, чије је тело време појело

Ни силе које разапињу мајстора на точку розете

Ни војска у јуришу која сад личи на мраве Не види нас

Нико нас не дотиче све је то мало нашој вечности

Кнежева кћери суровије се спремају на нас вековима већ товоре о нама

на тајној вечери

АРХАНГЕЛ МИХАЈЛО

Наирће као светац са крилом анђела Вребао је и господаре и слуге

Био је у потери у бекству

био је видљив био је невидљив кад је хтео

Сахранише за на фресци иза стуба

кад су изтребали фреску умро је потпуно над градом су лебдела друга бића без његовог жића усуди други

А. вићали су та потом

у дубоким словенским шумама где се игра са трчким боговима који су долазили да га теше

УБИЈАЊЕ ПЕВАЧА

Мали земљани трад под небесима мала земља под великим царствима степска сабљо

Још лепше га закопа певач а пределу затра траг свећо манастирска

Сад га у само срце копамо убијајући старог певача годино годино

Ктитори земљаног града глачају га и људе Наг и без душе ни плач им не чује мртви ветре

НЕБЕСКА РАВАН ЛАЗАРЕВЕ КУЛЕ |

Земаљска кула на високом брегу мили боже,

Заобљавале га дуге кише ц кула је падала ниже боже

Сад нам је равна по стасу још тежа по љубави

С вечери као тројански коњ . страхотно се отварам одисеју Мао да. је отвори У

Он се сваку ноћ скамени на врху и кула ми се опет диже у небо