Književne novine

ИНТЕРВЈУ

Лепота је само одолесак нечег давно изгубљеног

и засорављеног

Разговор са Еженом Јонеском — специјално за

„Књижевне новине“

— Смета ли Вам ово упорно сунце. п тврдоглави склад Дубровника> — Желео бих да су сви градови били као Дубровник. Одавно нисам, доживео такав шок при сусрету са неким градом или пеј,. зажом. То је једно од највећих уметничких узбуђења на мојим путовањима. Овде се дивно осећам. Имам утисак да сам открио свет који нигде више не постоји. Због тога сам срећан, али истовремено и несрећан, јер лепота изазива осећање носталгије. Рекао бих: лепота је само одблесак“ нечег давио изгубљеног и заборав љенот. Сваки пуг кад дођем у додир са лепотом осећам да је она одсјај, копија лепоте, одсјај лепоте који је више него сама лепота. С друге стране, лепота пас чини свесним свега оног нељудског, тиранског, сиромашног и ружног у свету.

— Да ли је истина да пишете драму специјално за Дубровачке

летње игре Ако је то тачно, хоће

ли се она на: известан начин уклапати У историјске оквире Дубровника> — У питању су две драме: „Игра покоља", коју сам већ написао, и друга коју управо питлем под радним насловом „Макбет". Једна би требало да се изводи на Дубровачким летњим играма, а друга у загребачком позоришту ИТД. Који ће, међутим, од ова два комада бити приказан у Дубровнику, а који у За= гребу, то још не знам. Ја бих желео да оба буду приказана У Дубровнику, али редитељ ће одабрати онај који више одговара дубровачком амбијенту.

— Како се осећате кад изговарате речи љубав, пријатељство, земља, могућност, страх, које данас имају једно сасвим друкчије

значење2

— Осећам велику тугу и велико разочарење. Свет може да буде спасен само љубављу. То звучи можда банално, али ако читамо психолоте и социолоте увиБамо да ствари стоје друкчије. Фројд и Јунг: су рекли исто: човеку је потребна љубав да би живео. Без љубави он је мртав. То је и суштина хришћанства. Свети Павле је рекао: кад не бих имао љубави, не бих имао ништа. А то је била интуиција човека који није био ни психолог ни социолог, али који је разумео човека. Мој хуманизам је пун туге. ~ Француској данас постоје људи, млади писци, који хоће из речника ла избришу речи: љубав, душа, ч0вечност. Желео бих свима да препоручим књигу Табриела Марсела „Човек. против човечности“ која анализира тај мучни проблем лапашњише, Сећам се времена. из; међу два светска рата кад су се нацисти и Гвоздена тарда, баш као п данас извесни гошисти, смејали речима љубав, душа, хуманизам. Данас гошисти спаљују књите као што су то чинили написти 1935. године. Ови данашњи имају исти подсмешљив став према свима онима који ховоре о хуманизму. Чудно је а и обесхрабрујуће да гошисти данас имају потпуно псте ставове као и дес-

ничари између два рата. Идеологије. су. им само формално различите, оне су само, маске испод којих леже иста схватања.

— Мирите ли се са чињеницом да на земљи више не постоји место где можете попити јутарњу кафу а да Вам уз њу не сервирају и вести о политичким, културним па економским збивањима У свету2

— Приморан сам да је прихватим. Ујутру читам новине уз кафу. Кад их прочитам, онда пијем другу кафу, али, овог пута, без новина.

— Ваша су дела била. извовепа и на БИТЕФ-у. Шта мислите о овом београдском интернвционалном театарском фестивалу који. се залаже за нове позоршине форме»

— Нисам – присуствовао БИТЕФ-у, али знам да је веома интересантан. Обавештен сам о свему што се тамо догађа и дивим се Мири Траиловић којој полази за руком да доведе стварно најбоље трупе и позоришта. која ла-

нас постоје. Фестивал је, иначе, чувен у свету. .

— Да ли сте тледали чувену Вилсонову _ представу _ „Поглед глувог >

— Да, видео сам Вилсонов комад. Знате, имам велико поверење у оно што ја радим. У ствари, то је мешавина поверфња и несигурности. Виђао сам и друге комаде који су ме узбуђивали, али кад сам видео Вилсонову представу био сам истовремено и срећан, јер је изванредна, а" несрећан, јер сам био љубоморан. Вилсон је у представи успео да

оствари чудесну светлост. Ја сам то покушавао, али нисам никад

у потпуности у томе успео. Вилсон је много спретнији, а има и сликарску визију, тако да је ту светлост успео дао супротстави звуку. Реализовао је позоришну представу у којој људи не говоре. Међутим, то није ни пантомим; ни балет. Ја сам и сам покушавао да створим такву представу, али сам још веома далеко од успеха. Вилсон се играо елементима декора. Кад је један предмет на сцени, који је истовремено и догађај и доживљај, улазио с леве стране, неки други предмет је излазио с десне. Цело време паралелно се развијало неколико историја, одигравале се у више планова, укрштале се, али се нису међу собом потирале.

_— Коју своју драму највише. волите2

— Увек највише волим последњи Еомад. Али осећам посебну симпатију за „белаву певачицу“ јер не жели ништа да каже. Волим и комад „Столице", који, исто тако, ништа не значи. Ја оду-

зимам значење свакој поруци. Мотао бих издвојити и последњи чин „Жеђи и глади" из истих разлога.

— Куда после Вас и Бекета2 :

— Не знам. Могу само да констатујем једну чињеницу: Бекет је успео да оствари на сцени ти-

| СТРИП „КЊИЖЕВНИХ НОВИНА"

| ЕЖЕН ЈОНЕСКО

| шину 04 неколико минута, док

је Вилсону пошло за руком да донесе четири сата тишине. Он је у томе надмашио Бекета. Много је богатији и комплекснији У својој тишини. То је тишина која говори. Међутим, оно што је интересантно и код Бекета и код | Вилсона је чињеница да они превазилазе политику. Њих интересује етзистенцијална, а не друштвена судбина човека. Вилсон је | у томе отишао даље Од Бекета | јер у свом комаду „Поглед тлурог“, упркос ћутању, даје читаву трагедију човека и његове нсторије. Он говори о метафизичком поразу човека. Цела егзистенција је сажета у четири сата који нас доводе дО апокалиптичког краја, али тај крај наговештава долазак новог Адама м мове Еве, који ће поново започети нови циклус.

| Разговор водио | Владимир В. Предић

КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ

Уреднички колегијум; Филип Давид, Васко Ивановић, Миодраг Илић, Драгав М. је ремић (главни и одговорни уредник), друбиша _ Јеремић, Вук Крњевић (заменик | главног уредника), Чедомир Мирковић, Богдан А. Поповић, Владимир В. Предић (секретар _ редакције), Владимир — Стој | шин, Бранимир Шћепановић. _ Техничко џметничка опрема; Драгомир Димитрије. вић. Уређивачки олбор: Ар Димитрије | вученов, Предраг Делибашић, Енвер Бер ћеку, др Милош Илић, Душан Матић (председник), др Војин Матић, Момчило Миланков, др Драшко Ређеп, Јара Рабни кар, Душав Сковран, Алекса Челебоновић, зуко Џумхур, Паљ Шафер. Идејно решење срафичке опреме: Богдан Кршић, Лист изла. ан сваке друге суботе, Цена 1,50 дин. Годишња претилата 30, полугодишшња 15 динара, х за иностранство двоструко. ћист издаје Новинско издавачко предузеће „књижевне новине", Београд, Француска 7. Директор: Војислав Вујовић. Телефони: 627-286 (редак дија) и 626-020 (комерцијално одељење “ администрација), Текући рачун 608-1-208-1. Рукописи се не враћају, Штампа: „Гавс", Београд, Влајковићева 8.

Путник, Н. Црногорски,

· на насеља „Пријепољу,

Књижевници оригадирима _

Група млађих српских песника, У којој су били А, Секулић, М,. Комненић, М, Станисављевић МИ. Растегорац, Р. Андрић, Д. Брајковић, Р. Т. Терзић, И. Реброња, ЋЂ. Дамјановић и Де Драшковић, обишла је од 17. до 22. августа 1971. године омладинска радРажани код Косјерића, Крушевцу, "Сокобањи, Нишу и Београду. Ова акција писаца, названа „Књижевници бригадирима," одвијала се У организацији Књижевне _ омладине Србије им Републичке_ конференције СО, а под покровитељством листа „Вечерње новости", Књижевне вечери, боље рећи митинзи поезије, привукле су Ре лативво. велики број слушалаца | овим насељима. Бригадири су пре дано слушали стихове младих посте често их аплаузом враћали на их провизоване _ позорнице, а уследил су и позиви за нове сусрете. Формирање овог каравана је био успешан потез организатора, који би, уз извесне корекције ваљало поновити и наредних година. Са организацијом оваквих похода, нанме, убудуће би требало почети бар неколико. недеља пре поласка каравана га стално контактирање са командантима и културним референтима штабова насеља. Екипу би требало употпунити уметницима других грапа музичарима, глумцима, сликарима а група би могла да настула и пред „трађанима У Успутним градовима.

(И. РЈ)

Опера о

филозофу Баруху де (пинози

Холанђанин Тон де Крујф, један од најистакнутијих млађих | ком: позитора своје земље, по поругбини Министарства за културу и Холандског фестивала, написао је оперу о чувеном холандском фи: лозофу јеврејске народности Базуху де Спинози, која је недавно доживела светску премијеру У Ротердаму.

Крујф је ову оперу писао седам година, колико је протекло откако је открио драму Димитрија. Френкела Франка, пореклом Немца и натурализованог холандског писца, који је написао велики број комедија и само једну драму з Спинози. Драма и опера односе се на одаџчујући момент из филозофовог живота, онај када је амстердамска јеврејска црквена општина тражила од Спинозе да се одрекне својих „јеретичких" ставова. Опера има два дела, а почиње пошто су рабини дали Спинози рок од 30 дана да раз мисли хоће ли напустити своја филозофска учења или ће бити искључен из јеврејске општине, што је значило и из друштва, јер било је сигурно да неће бити примљен ни у хришћански део друштва. Спипоза ће, наравно, рећи не и тиме себе осудити на усамљеност, али пи на верност истинм. |

Занимљиво је да је драмски писац приказао пријатељство Спинозе п Рембранта, мада је то само непотврђена претпоставка. Свака личност У опери окарактерисана је одређеним инструментима у оркестру, а музички, а можда и људски, најјаче делује рабин Мореира, кога прати гудачки квартет. У целини, пак, певачки део је сличан шенберговском експресионизму, али има и пасажа који подсећају на Рихарда Штрауса, нарочито кад се на сцени појави рембрантовски круг људи. Ипак, мако не сасвим оригинална, ова опера је опењена као дело зредно пажње савременог слушаоца.

| АЕТОПИС Ф летопис Ф летопис Ф летопис

| Нетакнути пољеки југослависта

Ових дана међу нама, на скупу слависта и научном симпозијуму посвећеном Вуку Караџићу, налази се проректор Универзитета у ЈБубљину (Пољска), стари м осведочени пријатељ наших народа и културе проф. др Станислав Папјерковски. |

Рођен 1906. године, Папјерковски је славистику и класичну филологију студирао у ЈЛавову. Још као студент испољио је посебно интересовање за нас вршећи дужност секретара _ Пољско-југословенске о лиге у Лавову и преводећи најпре два дела Јосипа Кулунџића, а након прве

пссете Југославији, и Војновићевог „Еквиноција". Као југословенски _ стипендиста

Папјерковски је провео у Београду од 1929. до 1932, г., студирајући ју 'ословенске "књижевности, код "проф. Тавла Поповића и Павла Стеванозића. Већ у то време проф. Папјерковски је почео објављивати серију чланака о нама и нашим књижевни“ пима У пољској штампи (о Црњанском, Нушићу, Шантићу, Дантеовом утицају на неке југословенске писце, о Ј, Кулунџићу, Г. Крклецу и др), а истовремено у Летопису Матице српске објављује више чланака о пољској књижевности, |

Од јануара 1980. до јуна 1932, Папјерковски држи и предавања о пољској _ књижевности на Бесградском универзитету, а мало касније предаје и пољски језик у Првој мушкој гимназији, сарађујући. и пријатељујући са, до сада вероватно најбољим нашим преводиоцем са пољског језика, Лазаром Кпежевићем. У то време био је и један од оснивача Пољско-југословенске лиге у Бео- | граду; а једно време ми њен генерални секретар.

Ни“по повратку у Пољску, проф. Папјерковски није прекидао везе са Југославијом. Једно време био“ је дописник београдског „Времена“ и сарадник Српског књижевног гласника. Одржавајући сталне пријатељске везе с низом наших књижевника, сликара, глумаца н културних рад“ ника проф. Папјерковски је интензивно радио на превођењу дела Иве Андрића, Мирослава Крлеже, Иве Војновића, Јосипа Кулунџића и низа других. При томе, проф. Папјерковски је посебан интерес показао према нашем драмском стваралаштву и нашем позоришту.

Поред рада па превођењу и попу- | ларисању наше књижевности проф. | Папјерковски је објавио н више озбиљнијих чланака, студија и распра- | ва о кашој књижевности. Ту пре свега спадају његове књиге о Алекси Шантићу, „Српски народ у романима 7Т. Т. Јежа" (1952), „Књи- | жевно стваралаштво југословенских | народа: Срба, Хрвата, Словенаца и Бугара" – (1947), овећи чланак о Вељку Петровићу и др. А сада ради на антологији „Сто година српске лирике 1840—1940", у коју ће ући п, | многе од око 300 до сада преведе- | них песама, и на студији о језику Јована Дучића.

_Маравно, научни рад проф. Папјерковског не исцрпљује се само нашом тематиком. Од више од 450 библиографских јединица, колико бро. ји његов преко четрдесет година дуг п плодан маучни ин књижевни рад, велики део је посвећен пољском језику и књижевности и до краја ове године треба у Пољској, па преко тридесет ауторских табака да изађе избор његових најзначајнијих. научних радова из језика и књижевности,

Мало одвојен од главних пољских центара веза са Југославијом, проф. Папјерковски је скоро 39 година маштао о поновној посети Југославији и граду своје младости Београду, али ни поред тога његов српскохрватски језик није много из губио од своје свежине, гишкости и лексичког богатства. Поздрављајући га у Београду, желели бисмо да убудуће, када већ до сада то није био случај, наши сусрети буду чешћи, јер проф. Станислав Папјерков- | ски спада у искрене пријатеље на- | шег народа и наше земље. (6,6) _|

Црта Џоја Ратковић