Književne novine

за Латас љљњп-ааањлаатљце пиљивиааљљ љиљана љњ а амеаме ас

Гњићском судбином)

ФИЛМ

Рат и мит

о филму Антуна Врдољака „У тори расте зеден бор“

0 НОВОМ ратном ф

илму Антун љака („У гори расте зелен бор“) маше ме би могло да се каж ' у

онога што је већ речено претходног ратног филма на") — јер, оба су истоме маниру: веома . спретно, слико Вито и прегледно, али и веома линеа но, наративно мн анегдотски! — да Врдољак, овога пута, није дотакао једну веома 03. биљну и комплексну тему коју су пре њега, на прилично другачији начин Дотицали и неки други домаћи аутори (Мића Поповић, Мимица, Галић, Кадијевић), у филмовима који су, својевремено изазиваћли приличне полемике и недоумице било да су их људи прихватали или ос. поравали („Човек из храстове шуме" „Каја, убит ћу те", „Црне птице", „Праз-

Дакле, о оним нашим рат-

поводом његовог („Кад чујеш звофилма режирана у

ник"). Реч је, ним филмовима у којима се о рату не размишља само као о бици коју смо водићи с непријатељем, већ се о рату размишља као о бици коју смо првенствено водили сами са собом — боље рећи, из међу себе! > У Врдољаковом филму, тако, постоје три различите домаће војске (партизани, домобрани и усташе), које повезује иста песма („У гори расте зелен бор...")! Та песма, „која свима паше“, служи Врдољаку као мост који спаја три разАичите врсте војника — од којих су једни на страни правде и добра (партизани), други су на страни зла и мрака (усташе), а трећи не желе ни тамо ни овамо (домобрани). Реч је, без сумње, о три различита опредељења. Та песма, дакле, служи Врдољаку и као раскрсница на којој се те три војске разилазе на три сасвим различите стране, Илеја Врдољаковог филма, према томе, веома: је једноставна (певајући исте песме, можемо се наћи на различитим странама!); али сама ситуација није нимало једноставна (мада смо на различитим странама, повезује нас иста песма!). Ситуација је, очигледно, веома деликатна...

о У. Врдољаковом филму, очигледно, реч је.о три сасвим различита људска и морална опредељења. У овоме филму, уопште, људи су веома често доведени у ситуације да се опредељују (а то њиховогопредељивање никада није безначајно, већ: постаје равно питању живота и смрти::како живети и за шта умрети2) Врдољак се, у томе смислу, не либи да посматра, као људе који се опредељују, и једнога усташу (који у тренутку затишје показује пороличну фотографију, на којој. су његова мајка, његова жена и њетова крава — што све скупа припада њетовој људској „предисторији"!), и једног домобрана (која се у тренутку смрти заклања, такође људски, иза фотографије „своје ситне деце), и једног партизана (који своје идеолошко опредељење такође везује за. стратну судбину сопствене породице, коју су побили на његове очи). Али, Врдољак све то чини без и мало сентименталности према било коме од јунака свога филма — као што је свестан да сваки човек мора бити одговоран за своје опредељење, он је дубоко свестан да од тог опредељења зависи и комплетна судбина његових јунака.

Баш по томе како се у њему гледа на узајамну повезаност љулског опредемења ин људске судбине, Волољаков. филм се битно разликује Од филмова. као што су били „Човек из храстове шуме", „Каја, убит ћу те“, „Празник или „Шрне птице", у којима су усташе, четници и „прнокошуљашти" били прелстављени као нека митска бића (т]. као носиоци неког праисконског зла, створе“ ног под различитим домаћим поднебљима. која наши људи носе У себи као део своје људске природе и свог менталитета). ЈУ нади филмова „Човек из храстове штуме или „Шрне птице“ нису ни имали могућност да се опредељују, јер су били митски фиксирани и дати; док СУ јунаци филма „У гори расте зелен бор", као што рекох, непрестано У прилици да се опредељују и да праве избор (тако да ФОА њих самих зависи на коју ће страну).

· Док су у филмовима Кадијевића или Тадића били оличени неки наши са Ка тивни напионални митови, у Филму Брдољака никакве митологије нема 7 против, Врдољак свесно ин доследно де-

у а ону „нашу ЉУАмистификује и негир “ке ску природу“ се априори АНЕ љује за 310, што демисте

као а - ИРОлу

и негира ону „нашу људску пр која се априори опредељује за добро.

; 5 обраћа миту који је вечит, Пра с ћа савести човека коВрдољак се обраћа + ји некада пева а некада У ија... па _ По Врдољаку, није реч о неко а А тој „ЉУАСКО! природи" (како су ТВРДИ -Н6ки аутори нашег интимистичкот Ра по кћи у психу СВОТИХ јуна„људском опредељењу о га он види, околностима (как а у нтевСту ЛАОН А наративног гредитељског постурк = а ди које повезују исте песме си Тр вшше од тога!), могу се опрелељ 2 различите начине (али, у томе случају,

бић зличит њихове олтовОрава ед нашом заједничком исрит ко и поред њиховом ВЛАСТИТОМ ИМЕ То је, најкраће реАз И овот највиталнија теза У. коме се на сасвим антиговори о људима У рату... филм „У |тори расте зелен а али је и веома људ-

посматра као јелно е се човек не-

чено, основна ратнот филма, -митски начин Водољаков бор" веома је суров. ски: у њему се рат ти ЕМ оље ЗА је, а не као неко ка ОМ ле антим се „силама Зора Пао ећутје. То је филм ко %о Поља учинити ПпилИчНо ЛВОСИН а али ми филм коли јел пе животчу истину претпоставља пекуа. (туУћним идеолоттким матиту

Слободан Новаковић 3

Зи у

е ништа више од

ПЕТАР. ЛУБАРДА: „НАПУШТЕНИ БРОД“

ЛИКОВНЕ УМЕТНОСТИ Елемептарност _ елемента

Петар Лубарда: Слике, Галерија Културног центра Београда АКО БИ у овом тренутку требало одре-

дити неке од битних карактеристика Лубардиних слика, ако би требало „пре-

„познати“ његову естетику која проистиче

из самог бића креативног напона и која се, раБбањем слике, брише као систем, онда је то пре свега процес ослобађања формално-садржајне потенције ликовног елемента, као средства и као апсолутног носиоца „недоречене" основе искуства и његове вибрације у континуитету промена, услова материјализације стваралачке свести. И ако заборавимо наслеђе, ако се ослободимо историјских наслага, стилских паралела, шема периодизација и покрета, остаје константа двоструког чина грађења: сазревање личности на дугом путу тражења саме себе у времену (па према томе и тражење времена) и упркос томе — перманентно приближавање оном једном (и једином). „средству" помоћу којег се остварује и личност и дело

Лубарда слику не конструише, он је раБа. Вишеслојна у поступку, она је целовита у јединству елемената, од првог додира основе до последњег потеза на ловршини,. Боја је прерасла обојеност као што је и линија превазишла просторну омеђеност. Глад за пуноћом постала је доминанта која се реализује вите на плану унутрашње кохеренпије боје него у духу њеног служења временским слојевима стваралачке свести.

Ако је раније, у појединим циклусима, градио дело у контрасту препотенцираног елемента сликарског говора и идеје роЂене у духу нашег доба, онда он данас, још увек преплављен суштинским токовима у самом смислу постојања, гради слику изнутра, златним акордима зрелости, смирен али и непреболан, затворен у јединство своје речи као у судбину песме и судбину живљења. И ако се данас, с једне стране, инспирише Ловћеном и Његошем, Смедеревом и историјом, он подједнако дубоко усађује своју свест у сенку безименог јахача у ноћи, у златну јесен сетног литића или изгубљену силуету усамљеног брода на репи. Филозофија. и апокалипса, салашње и непролазно натили су своје помирење у дубокој хармонији елемената — боје и контраста, линије и површине у“ свеопштој повезаности бића и ствари. Слика као да расте из епицентра искуства, у згуснутој материји и са неочекивапим акпентима јаке боје која се као врисак зарива у само ткиво слике. Лубарлина слика је целовита, толико пуна своје сопствености да је скоро обрушена у властити понор, неприступачна рапионалној анализи али отворена уму до крајњих консеквенпи. Она се веома често нађе на граници немогућег: између нас и слике стоји праисконско искуство света, скупљено у јелној „идеји" са фокусом у свести сликара.

Инспирација овле није само однос стваралачке потенпије и „мотива“ као дела објективног света већ пре свега осећање да је човек — стваралац интегрални део света који је у њему и око њета, синтеза и симбол снага које нису везане само за физички већ и за оностеани, надчудни саложај егзистенције. Тај олнос коначног и бесконачног, смисла и бесмисла, рела и хаоса само 1е својеврстан пропрес сталног птевазилажења пастојећет ла би се поетском трансторматијом виђеног, спознатог и наслућеног уградило у свет апсолута неко ново, силовато и непоновљиво „ја".

Лубарда 1е досегао универзални смисао слике. Ни фФигурална ни апстрактна, она је материјална ппојекпија свеобухватања стваралачким чином, и ако нам се на махове чини ла је слика помирење са самом собом онла је то пре свега Флуил и квинтесеннија друге стране искуства, смипена стетлост унутатњег сунпа које обасјава ппелеле само слитапевој интуштији знане. Оно што је натупечатљивтте на овим сликама, то је њетова везаност за време, ово нагле и оно које га је роАШАО, њетова сулбинска окпенутост воховима са којих пупају вилити на недосањане пејзаже човекове целовитости.

Срето Бошњак

КЊИЖЕВНЕ ВЕЗЕ Иван Минарек и његов завет

О књижевној заоставштини коју треба вратити у нашу земљу

ЈЕДНЕ НЕГОСТОЉУБИВЕ НОБИ пре две године узалудно сам покушавао да откријем чари Братиславе уз помоћ бесциљног лутања. Пробијао сам се кроз масу флегматичних шетача чије су главе вијориле испод разапетих кишобрана. У незнаном крају као што је овај, непознато је још мистичније, а загонетку је тешко размрсити за само неколико часова. Додуше, имао сам их више. Мислим, исувише много, па сам у себи открио дотад невидљив страх да ћу из Братиславе отићи оштећен неискуством. Можда би тако и било да се не сетих како негде имам записану адресу Мвана Минарека, познатог словачког прозаисте. и преводиоца наше литературе на словачки и чешки. То. сазнање открило ми је смисао вечери, те сам се ускоро обрео у Колар. ској број 16. :

Ниједан од нас није много хајао за временом. А и што би, јер домаћин је управо прослављао јубилеј: 35 година преводилачког рада. И сада, када након две године покушавам да одужим ДУГ према већ покојном Минареку, осећам неспокојство што сам „неуредан платиша". Јер, те ноћи нисмо били сами: друговали смо с давним временима, са тридесетим годинама, када је Минарек У Београду студирао, кад није избијао из посластичарвице „Џап", ни он ни Милорад Панић- Суреп, Стева Боднаров и мноти други уметници. И случајем ваљда, инерцијом унутрашњег хтења, а можда и предосећањем краја, уплете Минарек У

азговор Раку Араинца, Тина Мјевића, ранислава Нушића и још многе са којима је будан ноћивао.

Спотакосмо се остадо“

смо будни до зоре.

несмотрено и

Бранислав Прелевић

БЕЗ ХИЦА

Скренувши ловчев нишан Са своје чељусти вучје Њушисмо међузвучје Праговор у нама стишан

Тим белим тихим звуком Пршсрадосмо се свом оку Лукави попут смрти

У глави нам се већ врти Док лебдимо у скоку Над мрком ловчевом руком

И зубима однекуд знаним

Тртгамо засторе свести

И себе почесмо јести

У телима растрзаним

ВИЗИЈА ПАКЛА

Ко зубни полукруг груби Са сваке стране неба

По једна опакост вреба По једно нас сунце љуби

Ломе се крхке кости Свод се осипа посно Светлост се пољем руши

Цветају биљке у суши Мру копна немилосно У пени опорссти

Остају путеви пусти Ни светлост да их пређе Ни зида сна ни међе У демонској чељусти

ГЕВАРА ЈА

·М' опет се приближавам: тој ноћи. И сећам се Минарека, остарелог и старопећу оседелог, а његове речи добијају У мојим чулима неки чудан, окрепљујући призвук. Чини ми се да је он једини те ноћи причао и да сам ја био само тај коме је — на срећу или несрећу, то не знам. — прича дарована, попут дуга, са жељом да се не заборави. ;

Бележио сам тада, а сада преписујем“ из: несмотрених бележака:

— Некако — говорио је Минарек почетком 1932. године, пре пего што ћу поћи у Мостар на седмомесечно одмарање, седело је друштво — Суреп, Барух, Боднаров и још неки — у посластичарници „Пап", коју је држао неки Шваба. Рака Драинац је ређе навраћао. Једном је дошао тражећи ме. Том приликом поклонио ми је Крлежиног „Филипа Латиновића" 'и скоро натерао да преведем. Био је то слаб превод. Толико слаб да сам га се касније стидео. Ипак, тако је почело. После сам превео сабрана Вукова дела, „Сељачку буну", „Господу Глембајеве", „Травничку хронику". И ко зна још кодико књига. а

Након ових, информативних реченица, Минарек је устао, кренуо корак-два и као да се спотакао о дилему, као да се нећкао. Онда је жустро пришао једној повећој полици за књиге. И преда мном се открио мајдан у коме су речи из писама биле право благо. Узимао сам писма, без неког реда, а Минарек је кашљуцавим гласом _ изговарао имена пошиљаоца: „Тин... Рака... Бора Барух.. Нушић." ин још плејада имена, чија су дела неповратно везана и прикована за југословенско културно тле. Наравно,. помињана су и имена још живих југословенских писаца и уметника, Иве Андрића, Мирослава Крлеже и других.

После смо ћутали. Киша се кочопери“ ла на прозорским окнима. А ја сам лагано прелиставао писма. Уплашен. Узбуђен.

Намах сам хтео да сва та писма препишем, не знајући зашто, али схватинши да морам. Следећег тренутка сам сазнао да је то немогуће и варао сам себе мислећи: има времена. Касније сам тек сазнао колико времена немам. То је била праве песме. А онако читана, само неоткривеним Тином Ујевићем, неоткривеним Раком ДАраинцем и другима, познатим а вероватно непознатим. Тако је хтела смрт загрливши Ивана Минарека.

Сада се сећам: сва та писма су својеврсна интима, права другарска писма, са „оговарањима" београдске чаршије, културних прилика и неприлика оног времена. Некад је у њима било и нејасних детаља које вероватно више нико неће моћи ни да разоткрије. Понека писма су била праве песме. А опако читана, само местимично, у даху узбуђења, неверице и жеље да се што више бар види ако не и упамти, много тога се.и измешало У сећању. Зато се и не усуђујем да било шта репродукујем. Тим пре што би свако, ма какво било, репродуковање представљало само бледило пред оним што је стварно написано и чувано, а нама предстоји да та н сачувамо. Уосталом, моје и није да се бавим историјом.

Кад смо се растали зора се већ била претворила у дан. А Минарек је желео да, се још истога дана поново видимо. Најавио ми је ново изненађење.

Захваљујући нестрпљењу, много рани: је сам га потражио у издавачком преду. зећу „Татран", Михалска брана 9, где је радио као уредник. Предусретљиви дома. ћини са свих страна су ме просто обасули примерцима преведених књига југословенских аутора. Знао сам да то није изненађење које је Минарек најавио. Очекивања су се обистинила. Иван Минарек је почео однекуда да доноси, редом једну за другом, књиге — егземпларе. Сећам се, показивао је прво издање Досттејевих „Басни“, Вуков „Речник“ штампан готицом и неке средњовековне рукописе, Тиме је открио своју пасију: брижљиво је сакупљао старе књиге, које је, како рече, проналазио потпуно напуштене. Али ни то није све. Поново сам се сусрео са ДХраинцем, Ујевићем, Нушићем и други ма. Сада уз помоћ књига које су даровали Минареку. На свакој — посвета, И го каква!

Још честито нисам ни одахнуо од пре великих изненађења, а добри Минарек, заљубљен у нашу културу, скоро шапатом је проговорио:

— Све ово припада вама, да само вама... знао је да уметност треба вратити свом исходишту. Питао је како, сумњичаво вртео главом. Плашио се да све то једном не припадне забораву... Кад сам не тако давно поново био у Братислави, Минарекови пријатељи су били неспокојни: за рукописе и рукописну архиву нико се од нас није интересовао. Она се налази у Минарековом стану, на. пуштена, а толико је драгоцена да је о давно требало ла буде на дохват руку књижевних историчара. Уједно, сазнао сам да је Минарек оставио у _ рукопису — писаном на српскохрватском језику неку врсту мемоара који се односе на Ју. гославију и оно што га је у овој земљи окружавало. Свакако да у њима има интересантних детаља из Минарековог жи. вота у Београду и Мостару.

И сам уметник,

Ето, сада могу да одахнем. Незнано више није тако незнано. Мој дуг према Ивану Минареку је испуњен. Још једино треба испунити и наш дуг.

Раде. Обреновић

_КБИЖЕРИРНОВИНЕ о