Književne novine

папа воли ваљања у аљтпаа а раљаала аеци кали авг по

реална. Девито ва ољ свм и

пилана

Проналазак

·" Атанатика

Владан Деснина

+

У заоставштини једног од највећих југословенских писаца Владана Деснице | Калази се, између осталог, кратки роман „Проналазак Атанатика", који, у неку | руку, представља разраду, проширење и продубљење шестог поглавља романа „Прољећа Ивана Галеба". И у мисаоном и у уметничком погледу у овом делу открива се најбољи Десница. Писаи тако скрупулозан и толико обузет тежњом =: савршеношћу као што је био Десница сигурно би, међутим, још радио а њему да га тениса болест и прерана смрт у томе нису спречилг. Текст који објављујемо тгредставља једно поглавље романа, а чинимо то у жељи да ожиНА успомену на писца којим ће се увек поносити и српски народ и хрватска 5 севност. У исти мах захваљујемо његовој породици што нам је дала д03-

волу за објављивање овог текста.

— Скратите, прескочите! Употребите опет један од оних ваших елегантних „укратко"! Што је даље било2

— У свим земљама букнуле су побуне и револуције, ето што је било!

— Разумије се, осим у земљи Маман-Мамона, гдје је народ био задовољан већ рег деНпшопет,

— У свима, рекох! И у њој!

— Али како им је то успјелог

— Видјет ћете. Само полако!.,.

— Није ли тамо владало уставно задовољство које је гарантирало друштво против могућих потреса и изненађења»

— Јест. Али људи су се на концу домислили. Свему се људи домисле; истина, на концу. Послије толиких патња најзад су нашли пут изласка — крајњи, жалостан додуше, но једини који им је још остајао отворен: једноставно су се прометнули у звијери. Замислите Њаволског домишљаја! Грдног ди преокрета — а с како скромним и економичним средствима! Људи неизљечиво глупасто мисле да треба производити неке големе промјене у вањском свијету, преносити брда, копати умјетна језера, мијењати сунчеву путању и што ти ја знам. Стално, већ хиљадама и хиљадама година само се забављају тим игрицама механике. Као дјеца, као примитивци. Чисто да се човјек застили што припала тој неозбиљној фамилији! Труде се да измисле некакве справе које саме ходају цестом, које само плове зраком, које путују на мјесец и томе слично — ствари добре за дјечју забаву, за провинцијски паноптикум. Миленијима се муче. да колико толико измијене вањске околности и прилике нашег живота које у ствари имају значења и вриједности само као услови и премисе наших судова и наших осјећаја. Јер, као што добро знамо, свако

„наше ,стремљење, и свака наша дјелатност

имају као крајњи смисао и циљ постиза» вање, неког. осјећаја. угоде, неког осјећаја задовољства; па макар задовољства у то ме да наша мисао мисли да је нешто „добро". А при том и не помишљају колико ли се лакше, сигурније и брже тај крајњи циљ постизава једним ситним помаком у нашој психи, једном минијатурном експлозијом у неиспинтаном мраку под кором наше лубање. Јесмо ли се увјерили да је нешто зло, и да је то зло немотуће измијенити или заобићи Е па добро! Кад је тако, покушајмо да измијенимо наш став, наше одношење према добру и злу — то је једино што нам преостаје. Умјесто да пренесемо брдо, преселимо се јужно Од њега, или, још једноставније, прекрстимо сјевер југом а југ сјевером, па ћемо с пуним правом моћи рећи: „хвала богу, сад имамо јужну климу!" А ако нам сунце превише копа очи, није ли лакше окренути леђа сунцу него премјестити сунце иза наших леђа2 Уосталом, људи У пракси врло често управ тако и чине: у један глас пјевају химну сунцу — и окрећу му леђа. Само — и у томе је читава ствар — они то чине несвијесно. А то је оно што не ваља. Велим, може се и треба утјепати на своју мисао, мијењати је, подешавати чињеничном стању; под. условима, може да буде корисно и сврсисход: но мислити и исповиједати погрешну мисао — само,то треба чинити свијесно, ане дезволити да нам погрешна мисао буде подваљена. Има ли смисла стално жудити за недостижним јастогом с ·мајонезом, кад је данданас — након таквих и толиких човјекових напрелака и освојења несравњиво _ комотније и остварљивије прерадити себе у пустињака и почети сматрати скакавпе посластицом, а јастоге скакавцима. У једном _ једином случају људи су ипак били довољно паметни па прав тако учинили: у погледу слободе. Видјевти несавладиве потешкоће на које у пракси наилазе покушаји дефиниције тог појма и велику разноликост значења и тумачења која се у разним странама свијета придају тој ријечи, лосјетили су се рјешења па прозвали слободом управ оно што имају — и отада смо сви слободни. И то — сам врхунац комфора! — свак на свој начин и по свом укусу. Али сад су се људи најзад ипак одважили да свој торући проблем ријеше на начин који загтоварам. Сасвим по закону адаптације средини и животним условима, преодгојили су се у звијери, прерадили се опако као што се у вријеме рата (ах! прераде за метански погон. Постали су звијери и тиме исклизили из свих закона, уза и ограничења која иначе спутавају људе.

— Хм, комотно рјешење. Сасвим практично. Н

— Јелте2 Свиђа вам се2 Згодно сам се домислио, зар не2

— 0, веома згодно! За њих тамо, одли: чан излаз из ситуације. Али као рјешење ситуације у роману, чини ми се већ нешто мање сретно. Рекао бих да вам овог пута то није пошло за руком онако мајсторски као на неким друтим мјестима. Овдје као да је малко попустила инвенција. КЊИЖЕВНЕНОВИНВ 5

— Мислите2 Али зашто2 Шта вам се ту не допада2

— Не знам, та (гоуаја о наглом поживинчењу чини ми се малчице натегнута, недовољно увјерљива, или бар неприпремљенва. Нема сумње, неочекиваност и јест оно што подаје цијену једном добром дец ех тастпа. Али у умјетничком дјелу чини ми се да и неочекиваност мора да буде на неки начин очекивана, па да нам се одмах наметне као да је то управ оно што смо очекивали.

— Ма БРгауо! Вгаујазито! Ви ме изненаЂујете! Одлично сте то наслутили! Видите, то је у ствари оно што ја називљем „карактером нужности" као есенцијалним обиљежјем умјетности. У умјетничком дјелу, наиме, све, до најмањег детаља, има тај „Карактер нужности". И најлуђе, најапсурдније, најпроизвољније рјешење ех роз нам изгледа као оно „право“, једино могуће. Је ли нам само часком прошла главом помисао:

ВЛАДАН ДЕСНИЦА

аутор је могао то и друкчије ријешити готово је. То је нужност, дакако, само илузија, али неопходна. Сјећате ги се Лени из „Процеса"2 Средњак и прстењак десне руке били су јој везани спојном кожицом „која је допирала скоро до горњег зглавка кратких прстију"2 Пука ауторова произвољност, дабоме. Исто тако могтао је да напише ма што. друго — зар бисмо та ми могли да контролирамо, и с ослоном на штог С чиме бисмо могли да га сравнимо, како. да провјеримо његову тврдњу2 Али, гле: кад ми то прочитамо, пљеснемо се по кољену као Мића Карамазов пред судом; јест, богами! Па јасно, зар би и могло да буде друкчије2... Без тога, каква би то уопће Лени била! Један сурогат, један фалсификат, једна мистификација Лени, праве, истинске Лени!,... Зато ме и интересира да чујем Вашу импресију, ваше примједбе... Покушат Ћу да вам то још боље објасним. Пазите. Замислите се у кожи човјека пред судом, У ситуацији кад може да падне смртна казна. У оба случаја, било да одјекне оно фатално „осуђује се" или оно усрећујуће „рјешава се", ви ћете у ствари једнако реагирати.

— Јелнако2 Не, богами. Апсура!

— Пардон, непрецизно сам се изразио. Хтио сам рећи: реагират ћете једнаким „накнадним предосјећајем"“. То јест, у оба случаја учинит ће вам се да сте управ такав исход очекивали. Прогласе ли: „смртна казна" — а ви: „знао сам! сасвим сигурно сам то предосјећао!" Осјетит ћете се као дијете кад погоде руку у којој држи скривен орах. Одјекне ли: „рјетава се" — а ви: „нешто је на дну мене сасвим сигурно то очекивало само се потајало и жмурило је, из страха да не урече добар исход". Према томе, аутор је на неки начин у сретном положају а не може погријешити: рекао бјело или црно, увјек ће погодити на „оно право", на оно што неким тајним органом очекујемо. Тиме никако не мислим умањити његову заслуту. Баш напротив, он је тим већи мађионичар ако има моћ да се стави у такву ситуапију у којој ће нам се и бијело и црно учинити као „оно право". А како ће он то постићи, каква ће стелства употребити да нам своју произвољност наметне као нужност, нас се то не тиче — то зна

" он, или она романтичарска тајна умјет-

ности коју ни он не зна. Ето, у тој чудној спрези између произвољности и нужности, између очекиваности и изненађења, и лежи читава тајна ваљано писане књиге, која на чудан начин удружује у себи моменат инвенције и моменат истине, два момента који се иначе, у животу, доста тешко сусрећу заједно. Дакле, не продукт измишљања, и не репродуцирање истине, већ нешто посриједи измишљање истине, како је то говорио неки стари пракличар. Јест, умјетност је „измишљање истине", као што је хисторија „обистињавање измишљеног". У ' хисторији, наиме, тачни су, у најбољем случају, чињенични подаци; а то је и од већ премало. Онда налазим истинитијом умјетност, у којој суједино чињенични подаци лажни. А знате ли у ком се књижевном роду тај карактер нужности најбоље провјерава, и гдје је захтјев за њим најпречи2

— Немам појма.

— Покушајте погодити. Реците нешто.

— Па вауда у драми.

— Не. М поезији. Јест господине, У лирској поезији. Заправо, малко сам љубоморан на тај рецепт, али ћу вам га ипак повјерити, нек вам је са срећом! Зацијело сте и ви наилазили на пјесму коју, штоно се вели, нисте „разумјели". И тад сте, по већ утврђеној прагматици, рекли да је „лишена смисла", „мутна", „нејасна", „херметична", „егзотерична", и све оно што се у таквим случајевима већ каже. Не, није то оно што јој недостаје. Зар сте ви „разумјели" зашто Лени има, и непобитно мора да има, пачју кожицу међу прстима Зар то није „мутно", „нејасно“, „херметично" итд.2 Али, вама није ни протило главом да јој то замјерите. Зашто2 Јер ту пачју кожицу ви осјеБате као нужну, и та нужност откупљује и чини беспредметним све оно друто, пружајући уједно бјелодан доказ и јамство да она пачја кожица није форсирана, извјештачена, исхитрена, измозгана, већ напротив инспирирана, аутентична, изворна. Или укратко: нужна. И право је чудо што су људи баш пред творевинама тог _ најспонтанијег и најнепосреднијег књижевног рода, лирске поезије, најпомиренији са својим несхваћањем и најспоемнији на скромност, тако да за неспоразумак инстинктивно траже кривца у себи. А то доле знају, па кажу „а — ха! овдје се може којекако", па потурају произвољност без нужности, као гранате без упаљача. Одмах послије лирске поезије долази фантастични роман. Ту је нужност необично нужна, свакако далеко нужнија него у неким другим роловима. Но на то ћемо се још навратити. Дакле, два најважнија момента (захтјева, услова) су нужност и она „неочекивана очекиваност" или „вепредвићена' предвидљивост" по којој у добро писаној књизи и најнормалније, тотово банално "ријетење има тај чар што га ипак нисмо прелвилјели, а најфантастичније и најпроизвољније драж „што, смо та на неки начин илак очекиваам, пи смјеста као своје пригрлили. Слажета: ле, се2 ;

— Не бих желио ангажирати се .обаве-

зном изјавом прије нето видимо примјену ·

тих енунцијација (теза) на конкретним случајевима.

— Хвалевриједан опрез, Идимо даље. Та два услова за мене су критериј који чини писца. Но питат ћете ви, гдје је диобни критериј који дијели пристојног, или чак доброг писца од уистину великог писца2 Ту сам вас чекао: добар писац отвара вам неке видике, чини нам доступним своје визуале, доноси нам неке своје ис тине. То је ваљан писац, вријелан писац, добар писац. Али велики писац испољава наше погледе, исказује наша убјеђе. ња Открива нам наше рођене истине. То је велики писац. Он као да нам не дарује ништа. Само нас упозорава на не што што, не знајући, већ поседујемо. Ка же нам: „пази, у твом ормару, иза оне празне кутије, имап: теглу компота", Види, а ми нисмо ни слутили за њу! Зато, сасвим природно, пред великим писцем наша регкџија није нарочито експанзивна; и трибутирамо му релативно мален комплименат: кажемо му само „тако је!", као Бачићу који је дао тачан одговор. Тек што га не потапшемо по рамену. У неку руку, ми за његове тврдње јамчимо „Од свога“. Потврђујемо га у његовој истини, устоличујемо та у његову праву. А ако се каткад ешофирамо у том потврђивању, у том јамчењу за њега, то је управ зато што су то наша гледања, наша мипе љења, наша убјеђења. И напте патње наша питања, наше истине. Нећу вам тајити, надам се да ће овај мој роман, бар на неким мјестима, говорити људима понеке такве, њихове а не моје истине.

— Боже да, ја вам то од српа желим.

— Али слабо вјерујете у то, зар не2

— Па не знам, видјет ћемо до конца

— Али чини ми се ла'"вам у њему већ

нешто није по ћуди, Што му замјепатег Ето, пледирајте за ефекат изненађења. Па зар га у овом ФЧеџз ех тасћта немате2 — 0, чак и превише! —- М начелу, имате право. С ефектима је Ђаволска ствар Неки стати фратар ортиуљатњестета, мој добар пријатељ, обичавао је рећи да је с ефектима као с бројачем на билијару: тонити до левелесет и девет, но упрет ли топт јелан пут, спозаш се опет на нулу. По томе би билијар и умјетност у извјесном смислу спалали у хазардне итре: рали јелног поена вите, губи) све. Можла су то излињале класи. чарске теорије једног старог фратпа. Ипак мислим ла овлје. треба бити на опрезу.

_— На то сам вас хтио упозорити. И мени се чини да је ово мјесто веома леликатно, управ преломна тачка у вашем ро дану. | — Дакле, имате тражени ефекат изне. нађења. И зар се над њим нисте пљеснули по кољену и рекли: тако је! .

— На жалост не. Као да је затајио онај упаљач.

— Добро. Испитајмо мало ствар. Интересипа ме. због властите контроле. Ако сам тачно схватио, ви мом рјемењу у стпави замјепате то што је неловољно Увјерљиво, неловољно тоиттемљено, као што ви велите, или неловољно нужно. као тпто бих пекао ја. Арутим рјетима, што је одвећ фантастично, Могао бих вас лако по-

Бијели ноктурно

Ноћас, док су по мојим грудима. газиле мисли бијеле, кроз зимзелен, ' · у собу тешку од дуња и дима нахрупио је сјевер, дивљи јелен

роговима раскинувши задњу нит сна рујног, плот од златних шиба. | Бијело је лишће остало на пладњу празнине. древнг, попут светих риба,

и млин се крилат окрећг на вјетру земље некоћ блажене, у раној | самоћи ове глади изненадне.

Дођи, зимо! Сабласну јесетру ловит ћемо на ријеци бесано: ти и ја, кад снијег на душу падне.

бити: замјерити фантастичном роману фантастичност, значи исто што и замје рити сиру да је прављен од млијека. Али не бојте се, нећу. се послужити тим јефтиним аргументом. У вашој замјерци ипак постоји једно наслућивање, једна слијепа клица истине, Без сумње, некаква грешка јест ту. Само, она лежи баш на супрот. ном полу него што ви мислите: податак о наглом поживинчењу болује наиме не од сувишка фантазије. већ, баш напротив, од сувишка истине. И тек кроз ту исти: нитост, он се, у клими једног фантастичног. романа, преобраћа у своју супротност, џ неистину, и дјелује лажно. Јасног У позоришној представи разбија истинитост онај коме потече права крв на нос. При турнирском мачевању вара онај који упо треби прави мач. А при гађању на глине. не голубове преступник је онај ко у свој пиштољ угура оштри метак. Признајем потурио сам један оштри метак! Али ка. ко човјеку то замјерити2 Та умјетност васколика и живи, и одјекује у своме времену, баш по тим оштрим мецима... А уосталом, и о том гријеху претјеране истинитости за оквир фантастичног романа дало би се дискутирати. У фантастичном роману, наиме, захтјев истинитости у неком је смислу далеко строжи него У обичном, _нефантастичном. схваћате: изричито формулирана тврлња може слободно да буде нетачна, неистинита. Зашто не2 Афирмације се и дијеле на истините и неистините и обје те категорије имају своје систематизирано мјесто. Па тако, реалистички роман може да себи дозволи луксус једне неистините афирмације, једне нетачне тезе. Али фан тастични ооман, ни за живу главу, не смије да буде неистинит! Ако со метафо ра, парабола. порећење нетачни, молим вас, што уопће остаје од њих2 Чак ни мо гућност да се разабере ттто они хоће да кажу без икаква обзира на тачпост тога што хоће да кажу. А не престаје ли ти. ме и њихов разлог постојања и потпеба да се уопће кажу. Олатле је сасвим блело дано колико је пречи захтјев истинитос. ти у“ фантастипи, у алегопији, метафори. параболи и тако даље него у дАОСЛОВНОМ товорењу такозваног реализма. Тиме смо. мислим, ДОВОЉНО објаснили умјетност ис тине у овом оквиру. Остало би нам јот само да докажемо да је та !гоуага 0 то талном поживинчењу, како је ви називате. донста, истинита. У што ви, изгледа, сум. њате. у 5 10

— Сасвим тачно.

"-— Напрасно поживинчење људи буни вас својом неувјерљивошћу, ефекат дола. зи олвећ напрасно, неприпремљено, зар не2 Па наравно! Људи се мучно пентрају у» брдо већ. неколико стотина хиљада, или чак неколико милиона година, и како би то изгледало да сад одједном, сасвим не очекивано! ... Али, ни товора!... Увиђам, на овом мјесту, треба опет да се мало удаљимо, како бисмо из боље, повољније визуре сагледали ствар. Изгубимо. дакле још: једном Аријаднину нит. Вјерујте ми. то је неопходно, ако желимо ла нађемо

прави пут.

потнољаиљиње

Мислим · да:

Ини Нина Пари не вири рана па а нара

а