Književne novine

атлас аса оицаанрлаљалаајетаАрЕиНА иоле стиливстни дао арх 2

МИКЕЛАНЂЕЛОВ ЛАВИД |

Милош Црњански

ТАЈ МААДИЋ је симбол Фиоренце Медидичија. То је млада Италија. Није Микеланђело правио симбол Израиља, него симбол римске Италије, која је васкрсла из Средњег Века. Давид је античка скулттура Микеланђела. Микеланђелов Аполон. – На ту бујицу речи, професора де ла Клоета (деПа СТоена), одговарам, љубазно, али скептично. Не можемо превидети, сасвим, везу фиорентинских Давида, са Израиљом и Старим Заветом. Сикстина је доказ да Микеланђело Стари Завет зна. Опште је познато да је, већ Пико де ла Мирандола (Ртсо деПа Мгапаоја), на двору Медичија, у свом философском трактату, под именом НЕРТАРШЈ5, покушавао да премости идеологију Израиља и евангелија. Књигу је посветио Лореншу Медичи, за кога каже да зна Мојсија. Професор каже да је Микеланђело изабрао Давида да прослави Фиоренцу, која је збацилх династају Медичи, која се 60рила против императора и краљева, па и против Папа-

Ја „сматрам да се радило, просто, о у. потреби мрамора, који му је Општина фи“ орентинска ставила на расположење, а ко ји није био употребљен годинама. Ни Агостино ди Дучо (Рисјо), ни Лионардо, кажу, — није смео да се подухвати, да из тог мраморног блока изради скулптуру. Мени се чини да је Микеланђело баш зато решио, да покаже Фиоренци, шта зна.

Зашто је онда изабрао баш ДАВИДА»

Па, Давид је био омиљена тема скулптора Фиоренце п ПРЕ Микеланђела. Има их неколико. Та прича о малом Давиду, који је победио великог Голиата, једна је од многих тема, из Старог Завета, у вајарству и сликарству Хришћанства Италије тога. доба. И целе Европе тога доба. Мени се чини да се та ЛИЧНА, дрска, локална, интенсија Микеланђелова, открива јасно, у запису, који је Микеланђело забележио, кад је свршио Давида, — на једном кар. тону уз цртеж десне руке Давида. Сећам се добро тог записа. Давид са праћком и, он, Микеланђело, — каже, — са луком, сломили су стуб мрамора. (Пише: »Раупе сћоЏца Тотра е 10 сћоПатса Мџећејавто тосЕ е 1Таба сћојоппа«).

Мени се то чини интимна исповест побуда: Домаћинова ћерка ме пита: да ли сам у том запису приметио, колико МикеланЂело пише, аљкаво, и колико ортографију не зна. Неписмен је.

Њен отац каже да је, у сваком случаантички утицај видан У Давиду, још више, него у кипу Баха. Он, лично, мисли, да је Микеланђело, радећи тај кип, сећао се кипа убица атинскога тиранина, Пеизистрата, који се зваху Хармодије и Аристогеитон. Њихов кип сам свакако ви“ део, у Неапољу. То је копија оригинала, који је био постављен на тргу, У Атини.

Пошто не знам хронологију наласка тог киџа, па не знам да ли је Микелан“ Бело могао видети тај кип, ту копију, У своје доба, прелазим преко тога. Хтео бих да додам, да ми се чини, мало смешно, то идеалисање побуда, код убица Пе. изистрата, пошто се зна, да је било последица, љубоморе педераста. Али, то не могу да кажем у присуству ћери професора. Де ла своју тезу: Е мер античког утицаја на Пита: шта кажем на то2 у

Нико не може спорити антички утицај, на Микеланђела, ни антички идеал скулптуре, у кипу Микеланђела, као што је Давид. Уколико |е тај утицај проста имитација, у кипу Баха, — у кипу „Давида, признајем, има много племенитијих последица: На први поглед то је Аполон, али ако се дуже проучи, није.

Професор каже да је то доба, кип Аполона, белведерског, већ био знан им да та је и Микеланђело морао видети, као што је, године 1506, видео и ископаног Лаокона (Шаосооп). Има, каже, један цртеж Микеланђелов, једног младића, чија. је поза, очигледно, са белведерског Апоона. Тог младића припремао је Микел“ анђело за своју слику»Битке КОД, аскине (Савета). Према томе, биће да је Давид, фиорентински Аполон, који корача са 06лаком на плећима и спрема се, да се умеша у“ битку Грка и Тројанаца м да стреља.

Може бити. Датум белведерског Аподона, годину 1494, не. видим доказану тако сигурно, као датум откопа Лаокона, То, уосталом, не сматрам за важно. Кип, очигледно, показује антички утицај, у 06ради тела, (не могу, пред његовом ћерком, да додам; нарочито гениталија), а нарочито у избору става. Ја не знам да ам је Микеланђело могао видети Дорифора и Диадумена, Поликлета, јер се не сећам године њиховог наласка, али је, сасвим сигурно морао знати, за став Дорифора, са тежом, на десној нози, док Је лева нога мало повучена. За висећу, десну РУку, поред тела, и за уздитнуту леву, која има копље у руци. Морао је знати и за „Нано" Поликлета. Углачаност скулитура до најмањих ситница. Сасвим сигуран је џтицај Лаокона. Крај свега тога, мени се НЕ чини Давид античка скулптура, Чак и на њој видим прве знаке барока. ,

Професор љутито узвикује да је то, заиста, којешта. Е

Васари је већ забележио да је, са Давидом, Микеланђело надмашио сваког а: тичког мајстора. Античког.

Ја онда, са познатом тврдоглавошћу Бака, браним своје, сасвим своје, мишље“ ње, о Давиду Микеланђела. То није више античка скулптура. Јесте ванредна.

А у први мах се чини, да је и антич. ка, — то јест да је, У њој, У вези, лепота теда са духом унутра, младост млалића, са духом браниоца Фиоренџце, од Голиата. М први мах тај младић дичи, не само на

ју,

Клоета онда, нарочито, понавља. да је Давид антички кип, при“ Микеланђела.

белведерског Аполона, него и на друге, античке скулптуре, атлета и богова, — на пример, на Праксителовог Херма, који је у Микеланђелово доба још био под земљом, у Олимпији, али који је, можда, већ, био виђен, у копијама античких скулптура, и пре тога. Кад се, међутим, боље загдеда, то није скулптура античке хармоније, него барокног идеала. Необична,

Професор понавља да је то којешта. 'А нарочито га љути реч: барок:

То је, — каже, — окулптура, типично класична и ренесансна. То је била мнтенсија Микеланђелова, а то је разумела и Фиоренца, одмах. Микеланђело је, то свакако знам, тражио, да се постави пред Општином:

Лионардо, — кажем, — предлагао је, да се стави у стражару, пред Општином, у лоџу де! Гапж, тако рећи у касарну.

Професор каже да је Лионардо, свакако, хтео, да кип сачува од зуба времена. Од киша и снега. Од прашине. Климатских промена.

Може бити. Ја сматрам да је Микеланђело имао право, да памти, тај пред; лог Лионарда и да сматра, то, као завист старца, према млађима. Лионардо је био око 50 тада, а Микеланђело 29.

То није важно. Важно је да је то кип антички, а ја кажем: барок.

Та реч, код професора де ла Клоета, изазива експлозије смеха. То је реч немач ких професора. То је најновија мода. Њега не чуди, што сам и ја присталица те фразеологије, него како се брзо шири мода, и код археолога. То брзо ши рење парола, моде, главна је црта нашег времена. Откуд ми пада на памет да Микеланђеловог Давида уврстим, у барок»

Па пре свега зато, што ми се та нова. идеја, барока, о Микеланђелу, чини, један нов резултат науке, немачких професора,

МИКЕЛАНБЕЛО БУОНАРОТИ: ДАВИД,

са којима се слажем. А осим тога што је та скулптура необична у Ренесансу, 'необична, дакле барокна, Пре свега зато, што је Микеланђело од малог Давида начинио Давида, који је виши , стасом, од Голната. Та је идеја, мени се чини, барокна То' антички човек, антички скулптор, не би учинио.

Како не би2 Фидија (Рафа) је У Партенону, поставио кип Аћепе, висок 40 стопа. 1

То је скулптура религиозна. А да је овакав Давид, чудноват, осетила је и Фиоренца, одмах: Нико ту скулптуру није звао именом онога, кога претставља, него, као што је забележено, у документима: П Соапте А било их је и који су тај кип, пред Општином, дочекали каменицама. Ја видим белведерског Аполона, У то доба, 7 скулптури савременика Микеланђела,

ансовина. Сансовинов Аполон, у Венецији, у Аоџети, испод · кампанила, на трту Светог Марка, очигледно је рађен под утицајем белведерског Аполона, Давид Микеланђелов није,

Де ла Клоета, мећутим, остаје при своме. Као сваки Талијан, он је опијен при" мером храбрости Микеланђела, који пристаје да покуша да стуб мраморни па-

сматра аи ата пати папа

Стеван Раичковић

Иншимнпе мапе

У соби, из које се не мичемо дуго, јавља се у нама чежња да изађемо или отпутујемо некуда, ма где то било. —

Већ у следећем тренутку, ова чежња, која је била непрозирна : без облика, пр казује у себи наговештаје да ће се избистрити, као и знаке да је на траљу да се одреди. Из грла или мозга, где се зачела као трумен, она се већ растресла, претворила У измаглицу и преселила у наша визуелна пространства, која су утолико бескрајнија уколико је чежња дубља, а наш реални видих скученији.

Следе и тренуци у којима се ова пространства насељавају градовима. које смо походили, пределима жроз које смо пролазили џ водама жрај којих смо стајали. У нашој глави је већ читава једна мала, интимна мапа, какве нема на глобусу. Њих има онолико колико има и људи, а све су различите и. неподударне, нема истих, чак ни сличних.

Али наша чежења, као за пакост, овога пута је толико нестална да не успева да се веже ни за једну тачку овакве географије. Наше визуелно пространство као у магновењу претвара се у брисани простор. И ево, једна реална нит већ покушава да се

пуштен пре 40 година, — који се није усудио да претвори у скулптуру, ни Дучо, па ни Лионардо, — претвори у ванредног, дивног, Давида. Радио је на том кипу, дан им ноћ, све до месеца марта 1504. Зар ја нисам видео бронзану копију те скулптуре, изнад Фиоренце, на пијаци, на тераси, која носи име Микеланђела2 Тај кип је симбол Фиоренце.

Видео сам, — али ја тамо седим, загледан у кубе, које је дигао, изнад Фиоренце, Брунелески (ВгипеПехсћи), 40 тодина пре Микеданђела, Микеланђело није случајно имао идеју, да направи Давида. Било их је, рекао сам, неколико, У Фиоренци, пре њега. Малих, правих, Давида. За оног кога је направио Верокио (Меттосећо), мисле да је модел био, Лионардо.

Да ли и у тим Давидима налазим барока2 Не, — нема у њима барока: То су ре несансне скулптуре, скромних мајстора м немају очи Микеланђеловог Давида. Из међу њих и Микеланђела разлика је она иста, које има међу античким бродовима, који су, и ПРЕ Колумба, излазили У Атлантик, — и Колумба: Ти бродови нису стигли до Америке и већина није стигла, ни до хиперборејских острва. Већина се више није ни вратила. Колумбо је стигао до Америке иако је мислио, да је то Кина, коју је тражио. Сансовинов Аподон, очиг“ ледно, жели, труди се, да личи на бел: ведерског Аполона, Микеланђелов ДавнА, није жељан тога.

Никад се Микеланђело није двоумио, у том, шта Давид представља. ПредставЉља оно што и Фидија представља. Идеал. Антички“

Не слажем се. То није Фидија. Фидија је религиозан. Микеланђело у оном запису о Давиду, није. Он честита тим зацисом, п кликће, СЕБИ, да је извадио из камена младића, коме Божија помоћ није потребна и који ту помоћ не тражи. СЕБЕ се поуздава. Давид са праћком, каже, — и ја. Микеланђело. Скрхали су, сломили су, материју. Нема ту жно“ сти Фидијине, ни побожности античког човека, ни страха од судбине, као код Трка. Нема чак ни оне покорности човека. пред законима своје отаџбине, које има код Спартанаца, код Термопила. има не чег повог, дрског, личног, барокног, као у осталом у свему што Микеланђело, кадтод може, ради. Зато га оматрам почет ком барока. Фиоренца је очекивала ста"

ођ историјског, Давида. Малог Давида, пастира, као што су били сви Давиди, У нци, ПРЕ Микеланђела,

Зар не видим антички идеал У сваком делу тела, тота кипа, у ногама, куковима, у пртама лицаг То је скулптура класична. То је — кажем, — дефиниција, површна, Има у том Давиду, кажем, нека дДВОСТРУКОСТ бића, које у античком, идеалу, и античкој скулптури, нема, која е класична, па је називам барокном: А, заје Микеланђелова кривица што се тај 5 рок после у Контрареволуцију, Контрареформу, битотерију, езотерију, стил Папа, стил Језуитског реда, католицизма, прет'вара. Тачно је да на телу тог Давида има античког ја, али само спољног ути цаја. Унутрашњост тог Давида, његове очи, његове ноздре, његова коса, цела његова глава, нису више а-

кедонскога, са Антички кип је миран, ведрина, у таквом кипу у лепом телу и душа је лепа. Микеланђелов Давид је набрекад, романтично, не антички, од мишића и беса. Његова десна рука која држи камен или чека камен, камичак, метак за праћку који убија, мускулознија је и теже шаке, од руку днскобола. Уз гред буди речено, да ли је приметио ту руку и као десну руку Христа на лешннама Христа у Микеланђеловим киповима оплакивања2 ИМ у Палестрини, и на опла кивању Ронданини, Понавља се Код Ми:

умитољи. међу наше вијуге, а знамо и То: она би отворила пут, којим би у нашу главу поново ушли и сви они предмети из собе, на које би пало наше око.

Али, ево већ и тренутка који је бануо као спас: у глави се одмотала једна нова мана. Она је испуњена местима које никада нисмо видели. Заправо, само именима тих места, која су нам кроз живот, јотш од најранијих дана, окрзла памет. Иза тих реалних имена крију се предели које смо измислили. (Мало је таквих људи на свету за које је Борнео једнак. Сви ми остали мислимо да је другачији, а свако на свој начин.)

Наша чежња, изгледа, не само да је не. стална, него јој се ове ноћи не може одредити ни правац, ни смер, нити природа. Њу није успела да веже ни једна слика, са наших мапа. А било их је безброј: под сунцем и под снегом, пустих и насељених, свакаквих.

Можда то и није више чежња, него мисао. Онда, значи , нећемо путовати, него мислити.

И то је утеха.

Најбоље види и најдаље допире мисао, па макар очи при томе биле и затворене.

келанђела. У дивљој коси и дивљим ноз' драма тог Давида има нечег пит ог, театралног, дакле барокног, а највише у очима тог Давида.

То су очи Аполона белведерског који стреља.

Нису, — кажем: То су очи једне гордостасне скулптуре која није класична, то није мали пастир који је из праћке убио Годмата. То је неки Давид који је огроман, то је нова појава у Европи, без плача, али им човек без срца, двострук, леп У телу, грозан у души. То није Грк који брани своју земљу код Маратона, код Термопила. То је човек Таса, Бруна, Кампанеле. Антика је била уметност великих за“ једница- Религиозна. Средњи Век релитије хришћанства граница. Микелан“ Белова уметност није уметност заједница, него усамљеног човека, барокне усамљености појединца: Античка скулптура је слична свим Грцима, а кад је усамљена ипак је религиозна. Чак и смрт показује као неку врсту сна. Скулптура МикеланБелова је увек усамљена. Тужна. А кад о смрти говори не.каже да је сан, него СЕНКА која на свет пада, и на наша лица.

Све су то игре речима, каже домаћин. Да се вратимо на факта. Добро је што памтим тај страшни поглед Давида. То је поглед Италије. Није ни он мислио да тврди да је главна црта Микеланђеловог карактера имитација античких људи, или, како бих ја хтео, сажалење, над оцем који је осиромашио, па очекује повратак сина. Нити је Микеланђелова трагедија у неком сентименталном трагању за матером, коју не зна. Није ми познато, очигдедно, историја Фиоренце и Рима тога

доба је крај свега био буран, али и весео. Ја ћу на крају пронаћи неког плачевног, тужног, Микеланђела, Његова

џрта је „етлршна".

Не треба да мерим Рим његовог вре мена, ни Фиоренцу, мерилима нашег стодећа. То је моја грешка. А грешка им не мачких професора.

Не знам да ли је баш живот био весео, У Риму пи Фиоренци, У оно доба. Како за кога. За многе није. Није ни за Микеланђела. А што се тиче Микеланђелове меланхолије, мени се чини много већа, него та његова, извикана Феглршна. Тачно је да тај страшни поглед, те страшне очи, имају и Харон који превози мртве преко реке за ти други, на мера, међутим, тужног, „меланхоличног, погледа, могао бих да набројим са слика и скулптура Микеланђела. А за чудо, ту тугу имају у себи посве очи Микеланђела,

и на најгорим портретима.

Очи Давидове (као и Прокула) страшне су, јер се надају да се праћком може разбити чело Голиата.

ама.

5

ата

борава, у подземље, а имају и мноИсто толико при:

лаика лече