Književne novine
ДОКУМЕНТ И СТВАРАЛАШТВО
| Наставак са 1. стране
| |
| наших пајсолилније рађених до "кументараца, да је драматуршки "беспрекорно изграђен, а да и не | говоримо о многим слабијим фил“
| умовима.
| По угледу на своје колеге који "снимају _ лугометражне _ игране филмове, наши _ локументаристи. мисле да све треба сами да ураде, уместо да траже помоћ и подр шку свуда тле могу да је добију, а пре спета код писаца који такоће пажљиво мотре па збивања у “савремености _и познају законе + храматургије боље од њих, Писци Га филмски ствараоци требало би "више да сарађују, а та сарадња _би (као п у области играног фил“ ума) сигурио, пре свега, донела користи овима другима,
Не може се рећи да наши ства"раопи филмова кратког метра ' уопште пе сарађују са писцима, али, за. жалост, та сарадња није увек најбоље реализована. Тако |је хумористички и сатирични та: | хевт Владе Булатовића ВИБ-а ко | ришћен за пласање рекламног ту | ристичког текста о језерима Југо' славије., а шармантин и духовити текст Душана Радовића у филму | „Атлета" Мирјане Кесер „илустро“ ' ван" је сликама које га туше пи не допуштају му да дође до изргжаја. Мајбсља сарадња остваре“ · на је У апимираном филму „Мач-
са, у којем цртежи Златка Боурека чине готово неразавојна је | динство с баладом Звонимира · Толоба. У већини случајева, пак, сценарло и текст немају за коту“ ' торе писце, који би филмским аџторима помогли да створе зна · чајнија дела од оних која су ст · ворили.
· Неко ће, можда помислити да. | југословенски ствараоци докумен“ ' тарног филма и немају амбиције | да ствопе филмове дубљег СаАР| жаја., Но, то не би било тачно.
дни пмају врло велике амбиције пи у овом погледу, али мисле "Ал
се то може постићи без јасне иде“ | је им драматуршки прецизног спе' нарија, И не устручавају се ла
/
· тврде да својим филмовима желе | да реше чак по неке дубоке, фило“ зофске проблеме, Лордан Зафрановић је, поводом свот краткоме тражног играног филма „Мора", па пример, рекао: „Поред извес' них проблема цивилизације, који ' су пнхкарпирави у неким морално · — грађанским песлободама, овај фидм.- казује ла постоје неки 1с конски сукоби човека са сталним | елементима, као што је море, ка» | мен и само трајање“. Тешко би ! међутим, п најпронинљивији где | далац, чак и професионално де формисан _ филозофским оброазо" вањем, у овом развученом филму „са отрцаним експресионистичким реквизитима, могао да нађе чак и нешто слично ономе што је Зафрановић самоуверено тврано да је имао памеру да изрази, А још је мање оправдана изјава Мирка Комосара, који је, поводом свог документарног филма „Са рајево, 3. маја 1971. од 4,30 до 19,30" (не сасвим оправдано уврштеног у званичну конкуренцију и врло сиромашног идејом), изјавио ла је њиме хтео да покаже „косми“ ки поглед на време којим одмеравамо своја трајања н своја дела" г „своје виђење света пред једим нову могућиу, стално претећу ха таклаизму“! Мало правог филозофског образовања овим би аутори“ ма. ситурно помогло да не покушавају да фнамом узалудно му разе такс велике д дубоке идеје пита да дају тако одлучне филозофске — интерпретације својих идејно оскудних остварења.
М настојању да изразе пстине много дубље од документа. који приказују, и то без идејне интер“ венције и интерпретације, тугословенски _ документаристи – 06 упорно служе симболом не само тамо где је то оправдано него п тамо тде је то очигледно депласи“ рано, Симболика по сваку цену преварила је, међутим, многе, чак и најталентованије режисере. 06манула је чак и Влатка Гилића, који чам је након прошлогоди“ шњег филма „Мп сопНпио", ове године опет дао одличан, филм „Дан више" — једно мало данте овско чистилиште, али је у филму „Јуда" поверовао да ће, приказу“ јући грчење једног ловца змија. уз њихово шиштање, дочарати борбу човека са Злом како ван њега тако и џ њему самом!
валу који су заиста самим прика зом једног документа израсли до симбола, као што су филмор! „Фасаде" Суада Мркоњића (кој! на жалост, није наишао на разу мевање или смелост жирија) " „Лед" Александра Илића, али ус пешна употреба симбола у ови“ филмовима још не значи да је 70 једини пут да се документ надгради у успешно стваралачко дело. Врло често лисао изражена како
Било је филмова на 19, фести- ·
САКЕЕ
ХОКУМЕНТАРНОГ ФИЛМА „СПЕЦИЈАЛНИ ВЛАКОВИ", КОЈИ ЈЕ, С ФИЛМОМ „МАЛА СЕОСКА ПРИРРДБА“, ДОНЕО НАЈВИШУ НАГРАДУ ЊИХОВОМ ТВОРЦУ КРСТИ ПАПИЋУ
текстом · тако н Араматургијом филма може да буде много сигур: нија подлога за ту чадградњу Од Јздизања непосредног животног лодатка на ниво симбола. Они том документу могу дати много више уверљивости од силом траженоги асфорсираног симбола. Стога нам се чини да би сарадња писаца, мајстора идеја и речи, са режисерима документарних и других краткометражних филмова дала врло корисне резултате и југословенски филм ове врсте уздигла чак и на већу висину ол оне коју је већ поститао.
Драган М. Јеремић
ТИХЕ ВОДЕ
Наставак са 1. стране
ној трансформацији: „Сарајево, трећег маја" М. Комосара, „Само понека боја“ Карпа Аћимовића, „По глави становника" П. Обрадовића или „Све једно друго по једе" Р. Грлића). Та тенденција је, на свој пачин, бпла присутна. и у продукцији анимираног филма (од _Боурекове _„Мачке", преко Шајтинчевог „Тријумфа", до филмова „Етблоп Мо МУП. Гапгорова и „Вссе ћотпо". Маркса
п Јутрише). И стилом анимације
м садржинским преокупацијама, ови су филмови Оили окренути једној метафизички интонираној пројекцији човекове судбине, сасвим занемарујући класични тег (који је, доскора, доминирао у филмовима Гргића, Заниновића и Довниковића) и конкретну сатиричиу асоцијацију (која је, некала, доминирала у филмовима какве су правили Вукотић, па и Мимиша): поједностављен графички израз и прилично апстрактни садржаји постали су одлика тотово свих ломаћих апиматора,
На веома тих пачим, дакалс, без икаквог „програмског декларисања", почео се битно мењати наш документарни и краткометражни филм: конкретна соци јална реланост, при том, устукпула је пред једном стилизова-
ном сстетском реалношћу, а
у складу са тим почела се мења ти и природа филмске метафоричности, па и врста ауторске
ангтажованости, Дакле, иако се на мартовском фестивалу „ништа значајно није ДОГОДИЛО,
ипак је дошло до неких веома бнтвих промена које је почела да доноси, на дискретан али свој
начин, једна нова тенерација. филмских аутора.
Слободан Новаковић
нови тип АОКУМЕНТАРИСТЕ
Наставак са 1. стране
Наравно, пи Папић, и Гилић, и Мркоњић, и Љубојев, имају свој ауторски став, свој рукопис, свој
„начин режије али им је заједни-
чко оно што је битно за документарни филм од првих дана: поштовање чињеничног стања а није им на уму априористичко тумачење материје. Рекао бих: они материју освјетљавају али је не искривљују прилатођавајући _ је _ унапријед узетој _ концепцији. Интересантно је да је жири наградио управо један такав „искривљавајући“ филм у години када је тежио за тим да стимулише овај нови тип документарног виђења ствари. То је филм „Ждријело“ Живка. Николића. У њему је „аранжирање“ до те мјере видљиво да се тешко може говорити о документу. Чак им развучени Повхов филм „Корач
ФЕСТИВАЛА ДОКУМЕНТАРНОГ И КРАТКОМЕТРАЖНОГ ФИЛМА — СЦЕНА ИЗ
'нице“, иначе бриљантан у основ-
%
ној идеји, значајнији је од овог покушаја „реконструкције“ стварности, а Хаџисмајиловићев филм. „На обједу“ много је убједљивији и прецизнији мада је недопустиво разлабављен.
Не бих рекао да је овај нови став према документу, унџтар наше кинематографије, према документу који првенствено треба поштовати, нешто што треба сма-
трати новином у свијету докумен-.
тарног филма или филма уопште, Напротив. То је, рекло би се, ус лов истинског документарца, При томе, наравно, не треба за» боравити ауторску личност документаристе, његов стваралачки увид у материју његов, како би рекао Федор Ханжековић, „њух пса. трагача“, његову вјештину у Ре ализацији, његов смисао за тему која погађа у било живота. Али,
'и то је оно што сматрам пресуд-
мим, нужно је да се каже ријеч похвале за зрелост приступу материји и мудрост у тумачењу материје. Задржавајући о јективност _ презентације _ прави документарист мора, п може, да искаже оно битно М теми. Он ти ме тему не изневјерава већ је филмском експресијом чини ВИдљивом пи упечатљивом, Интересантно је, на примјер, да је млади Горан Паскаљевић и у играном филму поштовао ту документаристичку објективност при реконструкцији једног народног обичаја из давнине ми тиме, зналачки им
_умно, дао свом јиграном“ фихму
окус аутентичности и увјерљивости ослободив та могућне лажне атрактивности нАн насихне драматичности. Колико је управо овакав при-
видно _објективистички пристул материји тежак и стваралачки
сложен најбоље ће нам показати низ филмова са овог фестивала који су остали на нивоу записа,
· извјештаја или теме која сама по
себи још не значи мпого у умјетничком дјелу. У њима је одсуство зрелости приступа и мудрости тумачења пресудно. Умјесто умјетничког свједочанство гледалац добија покушај без усмјерења мн одређења. Мотив и тема нису дјело. Они су само повод за дјело.
Наравно, много -је оних који из инерције, или погрешне наваде у процјењивању документарпот филма, остају збуњени пред новом тенденцијом . нашег документарца, пред тенденцијом која га приближава самом доку. менту и поштовању објективног тумачења материје, Сви они који докуметарни филм замишљају као средство за пропаганду о ређених идеја, који та замјењују за на мјенски филм, имају разлога за протест. Али они не поштују амбицију документарног филма да буде свједочанство прије свега, да буде истинит и истинољубив.
Вук Крњевић
ЛЕТОПИС ЛЕТОПИС ЛЕТОПИС ЛЕТОПИС ЛЕТОПИС -
ђорие Зајцев
АВАДЕСЕТ | ОСМОГ — ЈАНУАРА ове године преминуо је у туђини, у Паризу, најстарији руски пи“ сац Борис Зајцев. Његовом смрћу је из књижевног живота оттила последња успомена“ на Сребрни век руске литературе, који је по чео. да умире у првим годинама после октобарске револуције,
Зајцев је у литературу ушао као ретка представник импресио“ низма, који је нашао контакт < трупом реалистичких писаца из кружока Максима Горког „Сре да", Нако су и Чехов и Корољен“ ко истакли његов изузетни дар, његова дела дуго нису налазила
место ван маргина литерарне епохе; приповетка „Атрафена, (1908), роман „Далека земља
(1913) и приповетка „Плава звез да" (1918), најбољи прилози прве фазе Зајцевљевог стваралаштва, нису се могли надметати С визи" јом робустног живота „из дела, Ивана Буњина, с којим је крити“ ка често поредила аутора „Плаве звезде". Окрутност живота и МУ жевно суочавање струбим лицем реалности нису биле особине Зај цевљеве слике чак ни у полемич“ кој „Улици светог Николаја", на писаној после револуције и у знак
неслагања. с њеном оријентаци. ј
јом. Само у приповеци „„Ана (1929), коју многи сматрају вр" хунским дометом Зајцевљевог де. ла, било је нечега од Буњиновог „Села", особито у сценама послед њег обрачуна јунака са притис“ ком револуционарне свакодневи“ це. Ипак Зајцев није волео ово дело, сматрајући да оно није у стилу његовог уметничког приступа. Прави Зајцев је био уметник
полутонова, полумрака и полу“ светлости; У „Дому У Пасију" (1935) овај поступак објашњава.
људску неспособност да умирањи“
ма и разарањима погледају у очи, како је то живот тражио од са-
моубице Капе и старог генерала
који је изгубио једину радост кћерку. Дом у једној париској четврти, полумраком _ скривен, од окрутног света, у овој приповеци: је у улози оазе у пустињи, жеље“ ног људског коначишта. Међу
„тим, Зајцев није. био плузнонист
и његова, уметност. лије остала. затворена у скамењеном времену. Био је вечити путник, будући да јетзнао“ да је фабула живота увек у путовању, у упознавању нових обичаја живота и доживљавању нових радости и нових туга, Тако је настала његова аутобиографска тетралогија „Путовање Гле ба" (1937), „Тишина" (1948), „Мла“ дост“ (1950) и „Дрво живота" (1953): био је то пут у личност јунака, али и у духовну утробу Ру сије коју је Зајцев, као мало ко ји емигрантски писац, понео са собом у туђину. Резултат пута бнла је спознаја да поднебља умет вости и религије пружају тиха задовољства и да се тим задовољ“ 'ствима испрпљује људски живот; Фиренца", „Валаам' и „Атон“ нису само наслови његових репортажа и путописа, писаних у ра» ним периодима живота, нити само имена завичаја Дантеове пр косне уметности, северног и јуж“ ног руског мспосништва, мего и дубоки симболи на изглед противречне Зајцевљеве везаности за но торијске вредности хришћанско света.
УМ књизи успомена „Далеко" (1965) Зајцев открива кључ свога начина посматрања живота и по јава у протицању. Он је померен с прошлошћу, ако је претход ни живот био испуњен душевном
акцијом; стога је кадар да спаја
неспојиво у животу и уметности .
ЛИН а аннааињ
_ У АЛЕЈИ ВЕЛИКАНА
-- дух Дантеове епохе, време Блоовог умирања и трагично осећа ње Пастернакове дилеме, Захва“ мујући овом сазнању, био један 04 најдинамичнијих“ иосматрача у пашем времену, је дат Од најузбудљивијих његових сведока; ом је веровао У вечиту поноћну литургију, могао је са моуверено да каже како је“ „све“ у реду", све у најбољем складу вечитим током „живота. Критика је нагласила да волуција обогатила Зајцева знањем дубинске Русије — њених хришћанских основа по њене те жење ка истини по правичности, било је том лично уметшикове призвање, подстакнуто жељом да се савремена Русија повеже С. негдашњом, „светом Русијом“. У
са-“
филозофским _ релацијама ово схватање је месумњиго апохро иично, али је присутно “о многим
књитама _ савремене о мторатуре, нописаним чак и у ЈЗајцевљево!
домовини, Духовна веза Јајпова“ уметника с повом Русијом пао преко Солжењицина; обојица 12 лазе своју праву позицију између Толстојевог _ „мепротивљења _ 327 насиљем“ и народне мудрости „око за око, зуб за зуб“, У обојице јунак има заједничке црте 58 старим Љесковљевим „праведни“. ком". Стога се може веровати да није далеко дан када ће руска.
дитерарна _ баштина, кадра 48 великодушно укључи .уУ револу“. цнонарну матицу дело Буњина,и
својој ризници
Куприна, наћи У уметност · Бориса
место и за тиху Зајцева. (М. Ј:)
Фране " Мазерел па
Недавно је. у Авињону У осам“ десет трећој години умро истаке нути ликовни уметник и хумани“ ста Франс Мазерел, Пореклом Фламанац, још врло млад отишао је из Белгије (где је, у ГанАу, студирао на Академији миковниах уметности) и, пошто је неко време живео у Швајцарској, наста“ нио се. у Паризу, Уочи првог свето аког рата, а и касније, кретао се џ кругу, Ромена. Родана М 67 је „близак аљеговим. хуманисти пацифистичким идејама. 7К да као уметник има што је м ће броја ју ер тома ону којој највише треба помоћи, Ма“ зерел се посветио илустрацији и гравури, Дуго година је био илустратор у многим листовима, ме-
ђу којима је био по чувени пајзи= ски „Монд“ (од 1928. о 1935), пајзна-
Гравура, међутим, ти чајнији и најоригиналнији део његовог ликовног рада, Најишне ЈЕ радно на дрвету, а његове главне
теме су биле сваколневни вОТ људи: љубав, радост, 6010 смрт, тодишња. доба, разни послови; При
том ЈЕ показивао велику спосооност саосећања с малим »удима п њиховим певољама, Дрворези су му реалистички, мада се понекад изражавао и симболом по упосио визионарске слементе, Не устежући се да' буде, дидактичан, у“ средсређивао се на главни мотив, дајући га прецизно, 623 много Астаља и са, углавном, декоративло схваћеном позадином, У томе је, донекле, имао претече У Тотену Мунку и. био налик „па немачке експресионисте, али. је ипак створио свој специфичан стил, У сми= карству је био близак ообустном реализму Пеомекед, а радно је 8
акварел, „Објавио је велики број,
„збирки дрвореза — „романа у сликама“ — по којима је постао светски чувен: „Страдање једпог 40века“ (1918), „Идеја“ (1920), „Дело“ (1928), „Младост“ (1948), „Моја земља“ (1956), „Путеви људи“ (1964) итд, Истакао се и као илустратор, посебно као плустратор „Тила Уленспитела“ Шарла де Ко„стера, (1925) пи „Жана Кристофа“ Ромена Ролана, за кога је. од 1925. до 1927. године израдио преко шест стотина хрвореза, И својим ликовним изразом и својим идејама, Мазерел је био уметник 1ши„роких народних маса, увек. тежећи афирмацији правде п слободе и осуђујући ропство, рат п сиромаштво мноштва, Био је слављен као песник“ контраста прног и белог и, нарочито, као незаобилазни сведок свога времена, Штефан Пвајг је једном приликом рекао: „Све може пропасти, све књиге, споменици, фотографије, документи, али ако остану ксилографије које је последњих деценија створио Франс Мазезел. на основу њих ће се моћи васпитавати наш савремени свет“ У носледње време је донекле пао у заборав, али је и данас веома цењен особито у Совјетском Савезу и Немачкој Демократској Републици, где се још увек осећа његов утицај на савремену гр афику,
Зајнев) је
је пе“,